Наука

Наука је систем сређених и систематизованих знања о нама и (материјалном и нематеријалном) свету који нас окружује. То је обимна и опсежна група информација и о неком субјекту, али се та реч посебно користила за информације о физичком универзуму. Појам науке одговара грч. појму ἐπιστήμη, epistḗmē, лат. scientia, енгл. science. Како се знање повећавало, поједине методе су се доказале поузданијим од неких других, и данас су научне методе стандард за науку. То укључује кориштење пажљивог посматрања, експерименте, мерења, математику, и понављање.

  • Према стандардним речницима. наука је систематски подухват који ствара и организуја знања у облику објашњења и теоријских предвиђања о Универзуму (свемиру).[2][3]
  • Модерна наука је откриће, као и изум. То је откриће да природа генерално делује довољно устаљено да се може описати законима, нпр. математичким. Научним истраживањима је потребно техничко осмишљавање, апстракције, апарати и организација за излагање резултата које личи на правне дескрипције.[4][5]
  • У старијим и уско повезаним значењима, наука се такође односи на такав корпус знања који се може рационално објаснити и поуздано применити. Радник у области науке је познат као научник.

Да би се узео у разматрање са научног становишта, објекат посматрања мора бити подвргнут поновљеним тестирањима од стране независних посматрача. Кориштење научних метода за достизање нових открића се назива научно истраживање, и људи који раде та истраживања се зову научници. У ужем смислу, наука се назива експерименталном, док је сврха примењене науке, односно инжињерства, практично употребљавање научног знања. Научне хипотезе су едуковани предлози објашњења феномена или разумне претпоставке о природи универзума.

Научна теорија је хипотеза која је потврђена поновљеним посматрањима и мерењима. Научне теорије су обично дате као математичке форме, и увек су подложне одбацивању ако их будући експерименти оповргну. У модерном свету, научна истраживања су важне активности свих развијених држава, и од научника се очекује да објаве своја открића у референтним часописима, научним периодицима где рецензенти проверавају чињенице наведене у чланку, пре него што се он објави. Чак и после објављивања, нове научне идеје нису генерално прихваћене док се рад не понови.

Научна писменост је способност опште популације да разуме основне концепте који се односе на науку.

The Scientific Universe
Скала Универзума – мапирана према гранама науке, са формалним наукама као фоундацијом.[1]:Vol.1, Chaps.1,2,&3.

Историја

Pangea animation 03
Анимација која приказује кретање континената од сепарације Пангеа до данашњег дана.

Наука у ширем смислу је постојала пре модерне ере, и у многим историјским цивилизацијама.[6] Модерна наука се разликује у свом приступу и успешна је у пруизвођењу резултата: 'модерна наука' дефинише оно што је наука у најстрожијем смислу речи.[7] Далеко пре модерне ере, још једна прекретна тачка је био развој класичне природне филозофије у древном грчком свету.

Префилозофиска историја

Наука у свом оригиналном смислу је реч за тип знања (латински scientia, старогрчки језик epistemē), пре него специјализована реч за потрагу за таквим знањем. Специфично она је један од типова знања који људи могу да комуницирају један другом. На пример, знање о деловању природних ствари је било прикупљено дуго пре забележене историје и довело је до развоја комплексонг апстрактног размишљања. То је показано конструисањем комплексних календара, техника за преображавање отровних биљака у јестиве, и изградњи објеката као што су пирамиде. Међутим нису прављене конзистентне свесне дистинкције између познавања појмова који су истинити у свакој заједници и других типова комуналног знања, као што су митологије и правни системи.

Филозофске студије природе

Corncobs
Кукуруз је биљка са великим зрнима коју су доместиковали урођеници Мезоамерике у праисторијска времена.

Пре изума или открића концептаприроде“ (Старогрчки језик phusis), од стране пресократских филозофа, постојала је тенденција коришћења тих речи за описивање природног „начина“ на који биљке расту,[8] и „начина“ на који, на пример, једно племе богослужује одређеног бога. Из тог разлога се тврди да су ти људи били први филозофи у стриктном смислу, као и први људи да праве јасну разлику између „природе“ и „конвенције“.[9] Наука је дакле разликовала као знање природе, и ствари које су истините за свакој заједници, и име специјализоване потрага за таквим знањем је била филозофија — царство првих филозофа-физичара. Они су били углавном спекулатори или теоретичари, с посебним интересом за астрономију. У контрасту с тим, покушавање коришћења познавања природе да би се имитирала природа (вештина или технологија, грчки technē) су класични научници сматрали прикладнијим интересом за ниже класе занатлија.[10]

Филозофски заокрет ка људским питањима

Aristotle Altemps Inv8575
Аристотел, 384 п. н. е – 322 п. н. е., једна је од раних фигура у развоју научног метода.[11]

Важна прекретница у историји ране филозофиске науке је био контроверзан, мада успешан покушај Сократа да примени филозофију на изучавање људских ствари, укључујући људску природу, природу политичких заједница, и само људско знање. Он је критиковао старији тип изучавања физике као сувише чисто спекулативану активност, са недостатком самокритицизма. Он је био посебно забринут да су неки од раних физичара третирали природу као да се може претпоставити да она не садржи интелигентни ред, објашњавајући ствари само у смислу покретања и материје. Проучавање људских ствари је била област митологије и традиције, те је Сократ погубљен.[12] Аристотел је касније креирао мање контроверзан систематски програм Сократове филозофије, који је био телеолошки, и људски центриран. Он је одбацио многе закључке раних научника. На пример у његовој физици Сунце се креће око Земље, и многе ствари имају делом у својој природи да су оне за људе. Свака ствар има формални узрок и финални узрок и улогу у рационалном космичком реду. Кретање и промена су описани као актуализација потенцијала који је већ у стварима, у зависности од типа свари. Док је Сократ инсистирао да филозофија треба да буде коришћена за разматрање практичних питања најбољег начина живљења људских бића (студију коју је Аристотел поделио у етику и политичку филозофију), они се нису залагали за друге типове примењене науке.

Аристотел је препознавао јасну разлику имеђу науке и практичног знања занатлија, третирајући теоретске спекулације као највиши тип људске активности, практично размишљање о добром живлењу као нешто мање узвишено, а знање занатлија као нешто што је једино подесно за ниже класе. У контрасту са модерном науком, Аристотелов утицајни нагласак је био на теоретским корацима дедукције универзалних правила из изворних података, и није третирао сакупљање искуства и изворних података као саму науку.[13]

Средњевековна наука

Brain, G Reisch
De potentiis anime sensitive, Gregor Reisch (1504) Margarita philosophica. Средњевековна наука је разматрала мождане коморе као локације нашег здравог разума,[14] где се форме из нашег сензорног система мешају.

Током касне антике и раног срегњег века, Аристотелски приступ испитивања природних феномена је кориштен. Део древног знања је изгубљен, или у неким случајевима држан у тами, током пада Римског царства и периодичних политичких борби. Међутим, општа поља науке, или природне филозофије како је називана, и већи део општег знања античког света је остао сачуван путем рада раних латинских енциклопедиста попут Исидора Севиљског. Такође, у Византијском царству, многи грчки научни текстови су очувани у облику Сиријских превода које се урадиле групе попут Несторијана и Монофизита.[15] Многи од њих су касније преведени у арапски у Калифату, при чему су многи типови класичног учења сачувани и неким случајевима унапређени.[15][16] Дом мудрости је устпостављен током Абасидске ере у Багдаду, Ирак.[17] Сматра се да је то био главни интелектуални центар, током Златног доба ислама, где су муслимански учењаци попут ал-Киндија и Ибн Сахла у Багдаду, и Ибн ел Хајтама у Каиру, цветали од деветог до тринаестог века, док Монголи нису опљачкали Багдад. Ибн ел Хајтам, касније познат на Западу као Алхазен, унапредио је Аристотску тачку гледишта, наглашавајући значај експерименталних података и репродуктибилност резултата.[18][nb 1]

У позном средњевековном периоду, са порастом потражње за преводима, на пример за радовима Толедске преводилачке школе, западни европљани су почели да сакупљају текстове написане не само на латинском, него и латинске преводе са грчког, арапског, и хибру језика. Текстови Аристотела, Птоломеја и Еуклида, очувани у Дому Мудрости, су били тражени међу католичким учењацима.[19] У Европи, Алхазенова De Aspectibus је директно утицала на Роџера Бејкона (13. век) у Енглеској, који се залагао за експерименталне науке, по узору на Алхазена. До позног Средњег века, синтеза католицизма и аристотелизма позната као сколастика је узела замаха у Западној Европи, која је постала нови географски центар науке, мада су сви аспекти сколастике критиковани у 15. и 16. веку.

Scientific method-sr
Алгоритам за постављање теорије научним методом

Основна подела

Научна поља су уобичајено подељена на две основне групе: природне науке, које проучавају природне појаве (укључујући и живот у биолошком смислу) и друштвене науке, које проучавају људско понашање и друштва.

Математика, која је класификована као формална наука, има и сличности и разлике са природним и друштвеним наукама. Формална наука је витална за емпиријске науке. Велика достигнућа у формалним наукама обично доводе и до великих достигнућа у емпиријским наукама. Формалне науке су кључне у формирању хипотеза, теорија и закона, како у открићима, тако и у описивању како нешто ради (у природним наукама), и у сазнавању како људи мисле и делују (у друштвеним наукама).

Док су емпиријска истраживања природе описана чак у античко доба (нпр. од стране Аристотела, Теофраста и Плинија старијег), научне методе се користе од Средњег века (нпр. од стране Ал-Хејсема, Ел-Бирунија и Роџера Бејкона), појава модерне науке се генерлно везује за модерни период познат као Научна револуција 16. и 17. века.

Подела према препоруци "Организације за економску кооперацију и развитак"

(ОЕЦД)

Природне науке

Техничке науке и технологија

Медицинске науке

Пољопривредне науке

Друштвене науке

Хуманистичке науке

Наука и религија

Наука и религија користе различите методе и имају различите циљеве.

Наука Религија - догма
Научна метода Метода сазнавања Откровење
Рационални и логички – индукција и дедукција, хипотезе које могу да се проверавају Мисаони процес Интуиција и вера
Објашњење природних појава. Циљ Објашњење натприродних појава. Објашњење смисла постојања. Утврђује морал и етику.

Напомене

  1. ^ *"Два највећа математчка научника, у полувеку које је следио транслациони покрет [са грчког на арапски], ал-Бируни и Ибн ал-Хајтам, унапредили су текуће обогаћивање [науке] на нови ниво, који није више везан за преводилачку активност било којег типа." p.55 — H. Floris Kohen (2010) How modern science came into the world: four civilizations, one 17th century breakthrough
    • "[Ibn al-Haytham] followed Ptolemy's bridge building ... into a grand synthesis of light and vision. Part of his effort consisted in devising ranges of experiments, of a kind probed before but now undertaken on larger scale."—H. Floris Cohen (2010):p.59
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.38] "And all these points become clear with experimentation." Smith 2001:[6.38]p.367
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.36] "And if this phenomenon is experimentally scrutinized with great care, the result will be found to be what we have claimed." Smith 2001:[6.36]p.366
    • El-Bizri, Nader, "A Philosophical Perspective on Alhazen's Optics", Arabic Sciences and Philosophy 15 (2005-08-05), 189–218
    • Haq, Syed (2009). „Science in Islam”. Oxford Dictionary of the Middle Ages. ISSN 1703-7603. Приступљено 22. 10. 2014.
    • Lindberg 1976:pp. 60–67
    • Sabra, A. I. (1989). The Optics of Ibn al-Haytham. Books I–II–III: On Direct Vision. London: The Warburg Institute, University of London. ISBN 978-0-85481-072-7.:pp. 25–29

Референце

  1. ^ Feynman, Richard. The Feynman Lectures on Physics. 1.
  2. ^ „science”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 9. 2014.
  3. ^ Wilson E. O. : Consilience: The unity of knowledge. New York: Vintage Books.1998. ISBN 978-0-679-45077-1.
  4. ^ Heilbron J. L., Ed : The Oxford Companion to the history of modern science. New York: Oxford University Press.2003. ISBN 978-0-19-511229-0.
  5. ^ „science”. Merriam-Webster Online Dictionary. Merriam-Webster, Inc. Приступљено 16. 10. 2011. »3 а:Наука је знање или систем знања који покрива опште истине или опште законитости које је могуће тестирати применом научнног метода
    • Б, као знање или такав систем знања која се баве физичком светом и његовим појавама« line feed character у |quote= на позицији 155 (помоћ)
  6. ^ "The historian ... requires a very broad definition of "science" — one that ... mawill help us to understand the modern scientific enterprise. We need to be broad and inclusive, rather than narrow and exclusive ... and we should expect that the farther back we go [in time] the broader we will need to be." — David Pingree , "Hellenophilia versus the History of Science" Isis 83 554–63, as cited on pp. 3, David C. Lindberg (2007), The beginnings of Western science: the European Scientific tradition in philosophical, religious, and institutional context, Second ed. Chicago: University of Chicago Press.1992. ISBN 978-0-226-48205-7.
  7. ^ Heilbron, 2003 & p.vii
  8. ^ See the quotation in Homer (8th century BCE) Odyssey 10.302–3
  9. ^ "Progress or Return" in An Introduction to Political Philosophy: Ten Essays by Leo Strauss. (Expanded version of Political Philosophy: Six Essays by Leo Strauss, 1975.) Ed. Hilail Gilden. Detroit: Wayne State University Press, 1989.
  10. ^ Strauss & Cropsey eds. History of Political Philosophy, Third edition. стр. 209.
  11. ^ "The Origins of Science". Scientific American Frontiers.
  12. ^ Plato, Apology 30e
  13. ^ "... [A] man knows a thing scientifically when he possesses a conviction arrived at in a certain way, and when the first principles on which that conviction rests are known to him with certainty—for unless he is more certain of his first principles than of the conclusion drawn from them he will only possess the knowledge in question accidentally." — Aristotle, Nicomachean Ethics 6 (H. Rackham, ed.) %3Abekker%20page%3D1139b Aristot. Nic. Eth. 1139b
  14. ^ Smith, A. Mark (2004), „What is the History of Medieval Optics Really About?”, Proceedings of the American Philosophical Society, 148 (2): 180—194, JSTOR 1558283:p.189
  15. 15,0 15,1 Grant 2007, стр. 62–67
  16. ^ Alhacen had access to the optics books of Euclid and Ptolemy, as is shown by the title of his lost work A Book in which I have Summarized the Science of Optics from the Two Books of Euclid and Ptolemy, to which I have added the Notions of the First Discourse which is Missing from Ptolemy's Book From Ibn Abi Usaibia's catalog, as cited in Smith 2001:91(vol.1), p.xv
  17. ^ The ʿAbbāsid Caliphate. Encyclopædia Britannica.
  18. ^ A brief overview can be found at Smith, A. Mark (1981), "Getting the Big Picture in Perspectivist Optics" Isis 72(4) (Dec., 1981). via JSTOR:p.728
  19. ^ The translator, Gerard of Cremona (c. 1114–87), inspired by his love of the Almagest, came to Toledo, where he knew he could find the Almagest in Arabic. There he found Arabic books of every description, and learned Arabic in order to translate these books into Latin, being aware of 'the poverty of the Latins'. —As cited by Charles Burnett (2001) "The Coherence of the Arabic-Latin Translation Program in Toledo in the Twelfth Century". стр. 250, 255, & 257, Science in Context 14(1/2), 249–288 (2001). DOI: 10.1017/0269889701000096

Литература

  • Feynman, Richard. The Feynman Lectures on Physics. 1.
  • Grant, Edward (2007). A History of Natural Philosophy: From the Ancient World to the Nineteenth Century. Cambridge University Press. стр. 62—67. ISBN 978-0-521-68957-1.
  • Група аутора, Енциклопедија Британика, Политика, Београд. 2005.
  • Crease, Robert P. (2009). The Great Equations. New York: W.W. Norton. стр. 317. ISBN 978-0-393-06204-5.
  • Crease, Robert P. (2011). World in the Balance: the historic quest for an absolute system of measurement. New York: W.W. Norton. стр. 317. ISBN 978-0-393-07298-3.
  • di Francia, Giuliano Toraldo (1976). The Investigation of the Physical World. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29925-1. Originally published in Italian as L'Indagine del Mondo Fisico by Giulio Einaudi editore 1976; first published in English by Cambridge University Press 1981.
  • Fara, Patricia (2009). Science : a four thousand year history. Oxford: Oxford University Press. стр. 408. ISBN 978-0-19-922689-4.
  • Feyerabend, Paul (1993). Against Method (3rd изд.). London: Verso. ISBN 978-0-86091-646-8.
  • Feyerabend, Paul (2005). Science, history of the philosophy, as cited in Honderich, Ted (2005). The Oxford companion to philosophy. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926479-7. OCLC 173262485.
  • Godfrey-Smith, Peter (2003). Theory and Reality. Chicago 60637: University of Chicago. стр. 272. ISBN 978-0-226-30062-7.
  • Feynman, R. P. (1999). The Pleasure of Finding Things Out: The Best Short Works of Richard P. Feynman. Perseus Books Group. ISBN 978-0-465-02395-0. OCLC 181597764.
  • Heilbron, J. L. (editor-in-chief) (2003). The Oxford Companion to the History of Modern Science. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511229-0.
  • Lindberg, D. C. (1976). Theories of Vision from al-Kindi to Kepler. Chicago: University of Chicago Pr.
  • Needham, Joseph (1954). „Science and Civilisation in China: Introductory Orientations”. 1. Cambridge University Press.
  • Nola, Robert; Irzik, Gürol (2005). Philosophy, science, education and culture. Science & technology education library. 28. Springer. ISBN 978-1-4020-3769-6.
  • Papineau, David. (2005). Science, problems of the philosophy of., as cited in Honderich, Ted (2005). The Oxford companion to philosophy. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926479-7. OCLC 173262485.
  • Parkin, D. (1991). „Simultaneity and Sequencing in the Oracular Speech of Kenyan Diviners”. Ур.: Philip M. Peek. African Divination Systems: Ways of Knowing. Indianapolis, IN: Indiana University Press..
  • Polanyi, Michael (1958). Personal Knowledge: Towards a Post-Critical Philosophy. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-67288-5.
  • Popper, Karl Raimund (1996) [1984]. In search of a better world: lectures and essays from thirty years. New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-13548-1.
  • Popper, Karl R. (2002) [1959]. The Logic of Scientific Discovery. New York, NY: Routledge Classics. ISBN 978-0-415-27844-7. OCLC 59377149.
  • Smith, A. Mark, ed. and trans. (2001), „Alhacen's Theory of Visual Perception: A Critical Edition, with English Translation and Commentary, of the First Three Books of Alhacen's De Aspectibus, the Medieval Latin Version of Ibn al-Haytham's Kitāb al-Manāẓir, 2 vols.”, Transactions of the American Philosophical Society, Philadelphia: American Philosophical Society, 91 (4-5), ISBN 978-0-87169-914-5, OCLC 47168716 Books I-III (2001 — 91(4)) Vol 1 Commentary and Latin text via JSTOR; 91(5) Vol 2 English translation, Book I:TOCpp. 339-341, Book II:TOCpp. 415-6, Book III:TOCpp. 559-560, Notes 681ff, Bibl. via JSTOR
  • Stanovich, Keith E. (2007). How to Think Straight About Psychology. Boston: Pearson Education. ISBN 978-0-205-68590-5.
  • Ziman, John (1978). Reliable knowledge: An exploration of the grounds for belief in science. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 197. ISBN 978-0-521-22087-3.
  • Augros, Robert M., Stanciu, George N., "The New Story of Science: mind and the universe", Lake Bluff, Ill.: Regnery Gateway, c. 1984. ISBN 978-0-89526-833-4.
  • Becker, Ernest (1968). The structure of evil; an essay on the unification of the science of man. New York: G. Braziller.
  • Cole, K. C., Things your teacher never told you about science: Nine shocking revelations Newsday, Long Island, New York, March 23, (1986). стр. 21+
  • Feynman, Richard "Cargo Cult Science"
  • Gaukroger, Stephen (2006). The Emergence of a Scientific Culture: Science and the Shaping of Modernity 1210–1685. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929644-6.
  • Gopnik, Alison, "Finding Our Inner Scientist", Daedalus, Winter 2004.
  • Krige, John, and Dominique Pestre, eds. (2003). Science in the Twentieth Century. Routledge. ISBN 978-0-415-28606-0.
  • Levin, Yuval (2008). Imagining the Future: Science and American Democracy. New York, Encounter Books. ISBN 978-1-59403-209-7.
  • Thomas Samuel Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, 1962.
  • William F., McComas (1998). „The principal elements of the nature of science: Dispelling the myths”. Ур.: McComas, William F. The nature of science in science education: rationales and strategies (PDF). Springer. ISBN 978-0-7923-6168-8.
  • Obler, Paul C.; Estrin, Herman A. (1962). The New Scientist: Essays on the Methods and Values of Modern Science. Anchor Books, Doubleday.
  • Russell, Bertrand (1985) [1952]. The Impact of Science on Society. London: Unwin. ISBN 978-0-04-300090-8.
  • Rutherford, F. James; Ahlgren, Andrew (1990). Science for all Americans. New York, NY: American Association for the Advancement of Science, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506771-2.
  • Thurs, Daniel Patrick (2007). Science Talk: Changing Notions of Science in American Popular Culture. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. стр. 22—52. ISBN 978-0-8135-4073-3.

Спољашње везе

  • "GCSE Science textbook". Wikibooks.org

Новости

Ресурси

9. век

9. век је почео 1. јануара 801. и завршио се 31. децембра 900.

MeSH

Medical Subject Headings (скр. MeSH) је тзв. контролисани речник за индексирање књига и чланака из медицине и других природних наука, а може да се користи и као тезаурус који олакшава претраживање информација. Ради под покровитељством америчке Националне медицинске библиотеке (енгл. National Library of Medicine),

а користи га углавном MEDLINE, водећа светска библиографска база из области биомедицинских наука, која је бесплатно доступна на интернету и може се претраживати преко сајта PubMed.

До 2007. године су излазила и годишња штампана издања, а данас је MeSH доступан само преко интернета. Иако је изворно на енглеском, MeSH је доступан и на другим језицима (немачком, италијанском итд.) и садржи документе на различитим језицима.

Археологија

Археологија (од грчких речи αρχαίος = стар, (у савременом грчком и прастар) и λόγος = наука, реч, мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј. све уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине у одређеном времену и простору, као и њиховог значења у одређеном социјалном, економском и историјском окружењу. Иако је уобичајено да се њено проучавање везује за „старине“, тј. за давну прошлост, њоме је обухваћено време од најстаријих материјалних остатака па све до данашњих дана.По свом садржају и циљевима археологија је друштвено-историјска научна дисциплина. По научним изворима и методи рада археологија је истовремено и егзактна наука, што значи да се базира на материјалним остацима (покретним и непокретним) потпомажући се притом, ако их има, писаним изворима ради што бољег тестирања хипотезâ. Њен основни и трајни циљ таквог начина рада јесте упознавање човека као интелигентног члана људског друштва, ствараоца и творца континуиране културне еволуције.Археологија поседује одређене методе у изучавању прошлости људи. Поред тога ослања се и на цео низ других, помоћних научних дисциплина као што су: геологија, палеонтологија, антропологија, етнологија, античка историографија, хемија и др. На археологију се може гледати и као на друштвену науку и хуманистичку науку. Ово зависи од парадигме која се посматра.Резултати и плодови археолошких истраживања постижу свој циљ ако постану приступачни, видљиви и разумљиви не само стручњацима, него и свима онима чију пажњу привлачи археологија као изразито социјална и антрополошка наука.

Биологија

Биологија (од грчког bios = живот и logos = наука, знање) најшире речено је комплекс наука о животу. Биологија обухвата широк спектар наука и научних дисциплина, које проучавају жива бића, њихову структуру, животне функције и манифестације, понашање и еколошке односе, као и читаву биосферу. Биолошке науке се међусобно разликују по специфичној методологији, или по нивоу организације и групама организама које су предмет изучавања. У основи савремене биологије леже пет основних аксиоматских принципа, који описују универзалност живота: ћелијска теорија, еволуција, теорија гена, енергија и хомеостаза.Молекуларна биологија, биохемија и молекуларна генетика су великим делом преклапајуће дисциплине које проучавају животне процесе на молекулском и супрамолекулском нивоу. Живот на нивоу појединачних ћелија проучава цитологија. Анатомија, хистологија и физиологија проучавају грађу и функцију организама на нивоу ткива, органа и органских система.На Земљи постоји више од 10 милијуна различитих врста. Њихова величина покрива распон од оних које су микроскопски мале па до организама величине плавог кита.

Сви ови облици живота имају извјесне особине које их чине специфичнима и разликују од мртвих материја. Ове особине су на пример могућност репродукције, раста, али и могућност прилагођавања околини.

Географија

Географија или земљопис је комплексна наука која проучава природне и друштвене појаве и процесе у геопростору, те везе и односе између њих.Назив географија је грчког порекла и долази од gea-Земља и grafein-писати, описивати. Прва особа која је користила реч „γεωγραφία” je bio Ератостен (276—194. п. н. е.). Уз филозофију и историју, географија припада међу најстарије науке људске цивилизације. Она се за објашњавање географског простора користи методама природних и друштвених наука. С обзиром на разнозначност геопростора, географија је као наука врло комплексна. То је једина дуална наука, која повезује природне и друштвене науке. Назива се и светском дисциплином.Географија је, дакле, синтетичка наука, која спаја многа достигнућа бројних наука ради објашњавања географског простора. Она припада у групи природних наука, јер јој је основно полазиште у природним обележјима геопростора. Географија као наука о географском простору (Земљиној површини) објашњава раширеност, утицаје и међузависност свих најважнијих природних и друштвених чиниоца, који суделују у обликовању геопростора као целине или његових просторних делова (регија). Задатак географије као науке је да у сваком тренутку пружи комплексну и свеобухватну информацију о стању географских појава и процеса, те о узрочно-последичним везама и односима као и законима и закономерностима што произилазе из њих. Једноставније речено, географско знање нам је потребно да бисмо разумели савремену ситуацију на планети, те да бисмо на основу тога усмерили развој у будућности, што се остварује кроз просторно планирање у складу са принципима одрживог развоја.

Закон о ауторском праву САД

Закон о ауторском праву САД регулише законски примењива права над стваралачким и уметничким делима по законима Сједињених америчких држава.

Закон о ауторским правима у Сједињеним државама је део савезних закона, а одобрен је Уставом САД. Моћ да се донесе закон о ауторском праву одобрена је Чланом 1, Одељком 8, Ставом 8, такође познатом као Став према ауторском праву, који гласи: „Конгрес ће имати власт [...] да подстиче напредак Науке и корисних Вештина, обезбеђујући на ограничена Времена Ствараоцима и Проналазачима ексклузивно право на своје Списе и Открића.“

Овај став представља основу за Закон о ауторском праву САД ("Наука“, „Аутори“, „Списи") и патентном праву ("Корисне вештине“, „Проналазачи“, „Открића"), а укључује ограничене услове (или трајања) дозвољена за ауторска права и патенте ("ограничена времена"), као и које се ставке могу заштити ("ексклузивно право на своје Списе и Открића").

У САД, регистрације потраживања ауторских права, забележавање преноса ауторских права, као и други административни аспекти ауторских права у надлежности су Канцеларије за ауторска права САД, која је део Конгресне библиотеке у Вашингтону.

Историја

Историја (од грчке ријечи ἱστορία [istoría] — историа, што значи „истраживање, знање које се стиче истраживањем“) или повијест (екав. повест) јесте наука о прошлости, која се нарочито односи на људе. То је општи израз који се односи на прошле догађаје, као и на памћење, откривање, скупљање, организовање, представљање и тумачење информација о одређеним догађајима. Научници који се баве историјом се зову историчари. Догађаји који су се догодили прије писане историје сматрају се преисторијом.

Историја се може односити и на академску дисциплину – историографију – која користи причу како би испитала и анализирала низ прошлих догађаја и објективно утврдила обрасце узрока и посљедица које их одређују. Историчари понекад расправљају о природи историје и о њеној употреби разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин пружања „перспективе“ о проблемима садашњости.Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим изворима (као што су приче о Марку Краљевићу или о Косовској бици) обично се сврставају као културна баштина, јер се над њима не може спровести „непристрасна истрага“ како захтјева историја као наука. Херодот, грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“, је заједно са својим савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене људске историје. Њихов рад наставља да се чита и данас и ствара подјелу између Херодотовог вида историје који се фокусира на културу и Тукидидовог који се фокусира на војну историју.

Савремена историја је широг опсега, и обухвата проучавање појединих области и одређених тематских елемената историјског истраживања. Историја је често дио основног и средњег образовања, а академске студије историје су главна дисциплина универзитетских студија.

Кнез Михаилова (улица у Београду)

Кнез Михаилова улица је пешачка зона, трговачки центар и улица законом заштићена као једно од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената, са низом репрезентативних зграда и грађанских кућа насталих крајем 70-их година 19. века. Сматра се да је још у време Римљана овде био центар насеља Сингидунум, а у време Турака на овом подручју кривудале су улице са баштама, чесмама и џамијама. Средином 19. века овде је у горњем делу била башта кнеза Александра Карађорђевића. Након израде регулационог плана Београда, који је 1867. израдио Емилијан Јосимовић, улица је брзо изграђена и добила своју физиономију и садржај. У њој се граде куће и настањују најутицајније и најбогатије породице трговачког и политичког Београда. Године 1870. Управа града је и званично крстила улицу дајући јој име — улица Кнеза Михаила.

Математика

Математика (грч. μαθηματική што значи учење) је формална и егзактна наука која је настала изучавањем фигура и рачунањем с бројевима.Иако не постоји општеприхваћена дефиниција математике, под математиком се у ширем смислу подразумева да је она наука о количини (аритметика), структури (алгебра), простору (геометрија) и промени (анализа).Математика је наука која изучава аксиоматски дефинисане апстрактне структуре користећи логику. Изучаване структуре најчешће потичу из других природних наука, најчешће физике, али неке од структура су дефинисане и изучаване ради интерних разлога.Историјски, математика се развила из потребе да се обављања прорачуна у трговини, вршење мерења земљишта и предвиђање астрономских догађаја. Ове три почетне примене математике се могу довести у везу са грубом поделом математике на изучавање структуре, простора и промена.Изучавање структуре почиње са бројевима, у почетку са природним бројевима и целим бројевима. Основна правила за аритметичке операције су дефинисана у основној алгебри а додатна својства целих бројева се изучавају у теорији бројева. Изучавање метода за решавање једначина је довело до развоја апстрактне алгебре која између осталог изучава прстенове и поља, структуре које генерализују особине које поседују бројеви. Физички важан концепт вектора се изучава у линеарној алгебри.

Изучавање простора је почело са геометријом, прво Еуклидовом геометријом и тригонометријом у појмљивом тродимензионалном простору, али се касније проширила на нееуклидске геометрије које имају централну улогу у општој релативности. Модерна поља геометрије су диференцијална геометрија и алгебарска геометрија. Теорија група изучава концепт симетрије, и представља везу у у изучавању простора и структуре. Топологија повезује изучавање простора и измјене фокусирајући се на концепт континуитета.

Разумевање и описивање измена мерљивих промерљивих је главна карактеристика природних наука, и диференцијални рачун је развијен у те сврхе. Централни концепт којим се описује промена варијабле је функција. Многи природни проблеми су водили успостављању везе између вредности и количине измене, и методи развијени при томе, се изучавају у диференцијалним једначинама. Бројеви који представљају континуалне величине су реални бројеви, и детаљно изучавање њихових својстава и функција је предмет анализе. Због математских разлога, уведен је концепт комплексних бројева који се изучавају у комплексној анализи. Функционална анализа је сконцетрисана на n-димензионалне просторе функција постављајући тиме основу за изучавање квантне механике.Ради појашњавања и изучавања основа математике, развијене су области теорија скупова, математичка логика и теорија модела.

Важна област примјењене математике је вјероватноћа и статистика која се бави изучавањем и предвиђањем случајности и случајних појава. Нумеричка анализа изучава нумеричке методе израчунавања а дискретна математика је заједничко име за области математике које се користе у рачунарским наукама.

Награда Еми

Награда Еми (енгл. Emmy Award) је награда која се додељује за америчку телевизијску продукцију, као на пример награда Пибоди, али је за разлику од наведене више усмерена на забаву. Сматра се еквивалентом Оскара.

Награде се додељују у више различитих категорија, а одлуку о победнику доносе три организације:

Академија телевизијске уметности и наука, која одлучује о наградама у категорији програма који се емитују у ударном термину

Национална академија телевизијске уметности и наука, која одлучује о наградама у категорији програма који се емитују у дневном термину, о документарном, спортском и информативном програму

Међународна академија телевизијске уметности и наука, која одлучује о наградама у категорији програма који су настали ван САД.

Нобелова награда

Нобелова награда је интернационална награда, коју годишње додељују шведске и норвешке институције, као знак признања за академска, културна, и/или научна достигнућа. По жељи шведског научника и проналазача Алфреда Нобела, ова награда је установљена 1895. године. Први пут је додељена 1901. године и то из области хемије, књижевности, мира, физике, психологије и медицине. У периоду између 1915. и 2015. године, Нобелова награда из области економских наука је додељена 573 пута, а добило је 900 људи и организација. Церемонија доделе Нобелове награде се одржава у Стокхолму (Шведска) једном годишње, у свим до сада установљеним категоријама, изузев церемоније доделе Нобелове награде за мир која се одржава у Ослу (Норвешка). Сваки добитник или лауреат, прима златну медаљу, диплому и извесну суму новца коју одређује Нобелова фондација. Нобелова награда се сматра најпрестижнијом наградом из области књижевности, медицине, физике, хемије, мира и економије.Шведска краљевска академија наука додељује Нобелову награду за физику, хемију и меморијалну награду из области економских наука, док Нобелово веће института Каролинска (Солна, Шведска) додељује Нобелову награду из области психологије и медицине. Такође, Шведска академија додељује и Нобелову награду за књижевност, а Нобелову награду за мир додељује Норвешки Нобелов комитет.

Ова награда се не додељује постхумно, међутим, уколико потенцијални добитник умре пре могућности да прими награду, постоји шанса да се награда ипак додели. Иако се просечан број лауреата Нобелове награде значајно повећао током 20. века, награду не може да дели више од три добитника.

Рецензија

Рецензија (од латинске речи recensio, од recensere у значењу „прегледати“) је критичка оцена о неком научном или уметничком делу, којом се квалификује вредност тог дела. Увек се даје у писаном облику и то пре објављивања дела. Понекада се даје у виду посебног издања или у уводу самог дела. Од краја 18. века рецензија у књижевности представља критику, односно препоруку за штампање. Данас и школски уџбеници захтевају рецензију пре него што се понуде школама.

Сима Ћирковић

Сима Ћирковић (Осијек, 29. јануар 1929 — Београд, 14. новембар 2009), је био српски историчар и академик Српске академије наука и уметности.

Био је један од највећих познавалаца српског средњег века. Објавио је велики број радова и монографија од којих су најзначајније Историја средњовековне босанске државе и Срби у средњем веку.

Социологија

Социологија (лат. societas — друштво; стгрч. λόγος — наука) јест општа и основна наука о друштву. Ова наука користи разне методе емпиријског истраживања, симболичке интерпретације и критичке анализе како би развила систематско знање о друштвеним активностима, често са циљем примене овог знања ради достизања друштвеног благостања. Предмет изучавања се креће од микро нивоа друштвене акције и интеракције до макро нивоа система и друштвених структура.

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Становништво

Становништво једне географске територије представља скуп људи који живе на њој. Људско становништво је предмет изучавања више наука, као што су демографија, социологија и друштвена географија. Једна од грана екологије је биологија која изучава све врсте на планети Земљи, па и људску врсту. Статистиком становништва се мере промене њеног броја у простору и времену. Најчешће коришћена статистика становништва је Број становника.

Таксономија

Таксономија је биолошка дисциплина која се бави теоретским и практичним дефинисањем таксона, и додељивањем таксономских категорија одређеним таксонима. Име потиче од грчких речи tassein - класификовати, и nomos - закон, наука.

У почетку таксономија се бавила само праксом класификовања организама (што је подручје поддисциплине класификације), али је накнадно проширено поље истраживања и на изучавање принципа и теорија класификовања. Данас биолошка таксономија даје правила класификовања организама у сложене дрволике хијерархијске системе, где се више хијерархијски нижих таксона подводи под један хијерархијски виши. У својим истраживањима, таксономи се воде резултатима свих осталих биолошких дисциплина, имајући на тај начин мултидисциплинаран приступ проблему класификовања.

Универзитет у Крагујевцу

Универзитет у Крагујевцу основан је 21. маја 1976. године у Крагујевцу. Његови корени сежу до прве половине 19. века, када је 1838. године у овом граду основан „ЛИЦЕЈ“, као прва највиша образовна институција у Србији.

У својим оквирима има 12 факултета у 6 градова којима је Крагујевац макрорегинални центар.

Факултет организационих наука Универзитета у Београду

Факултет организационих наука (ФОН) Универзитета у Београду је водећи акредитовани факултет у Србији у области информационих система и технологија, организације и менаџмента. Програмска оријентација факултета одражава савремене трендове високог образовања, научноистраживачког рада и привредног развоја, док је Факултет већ више од једне деценије водећи факултет у Југоисточној Европи за образовање у области информационих система и технологије, менаџмента, операционог менаџмента и управљања квалитетом.

Примарни сектор
Секундарни сектор
Терцијарни сектор
Квартарни сектор

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.