Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)
Народноослободилачка војска Југославије
Flag of Yugoslavia (1943–1946)
Југословенска партизанска застава
Основана27. јуна 1941.
Распуштена1. марта 1945. (прерасла у Југословенску армију)
Видови војскеПартизански одреди
Бригаде НОВЈ (Пролетерске бригаде)
Дивизије НОВЈ
Корпуси НОВЈ
Морнарица НОВЈ
Авијација НОВЈ
Главни штабВрховни штаб НОВ и ПОЈ
Вођство
МаршалЈосип Броз Тито
Бројно стање
Обавезни војни рокнема
Број расположивих
за војну службу
нема, година нема
Активни саставоко 800.000 (1945)
Early flag of the Yugoslav Partisans
Првобитна партизанска застава

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

  • Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.
  • Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.
  • Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.

Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.[1]

Операције

Партизани су водили герилску кампању која је постепено добијала све више подршке код становништва. Народни комитети су организовани да делују као цивилне владе у ослобођеним територијама, а чак је и покренута ограничена производња оружја. Али они су имали две велике предности над осталим војним и паравојним формацијама у бившој Југославији.

Прва и тренутна предност је био мали, али поуздан кадар ветерана из Шпанског грађанског рата, који су, за ралику од осталих у то време, имали неког искуства у модерном рату са околностима које нису биле много другачије од Другог светског рата у Југославији.

Друга предност, која је постајала све важнија у каснијим етапа рата је била чињеница да су партизани основани на идеолошкој, а не на националној бази. Зато су партизани могли да очекују барем некакву подршку у било ком крају земље, за разлику од осталих паравојних формација ограничених на територије са српском или хрватском већином. Ово је омогућило партизанима да буду покретљивији и да попуњавају редове већим бројем потенцијалних регрута. Окупаторске и квинслишке снаге су биле добро упознате са проблемом који су представљали партизани и покушали су да их униште у седам великих антипартизанских офанзива. Највеће офанзиве су комбиновале снаге Вермахта, СС-а, фашистичке Италије, Бугарске, усташа и четничке.

Устанци

Ustanak u Jugoslaviji 1941
Ослобођене територије током 1941.

Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде. Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком Совјетског Савеза у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.

Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама Осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио као Дан устанка у Србији.

Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио јула 1941. прво на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића. У јесен 1941, партизани су образовали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. На саветовању у Столицама код Крупња 26. и 27 . септембра донесена је одлука да сви партизански борци и старешине носе на капи као знак распознавања црвену петокраку изнад националних тробојки, а главни штаб је преименован у Врховни штаб. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.

Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића и Димитрија Љотића).

Најтеже борбе

Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама.

21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.

У овом периоду, Фоча је постала центар слободне територије. Непосредно по партизанском заузимању источне Босне, априла 1942. године је уследила удружена осовинска операција Трио, коју је предводио немачки генерал Паул Бадер. Прва пролетерска бригада је тада извршили исцрпљујући Игмански марш преко залеђене планине да би избегли уништење.

У јуну и јулу 1942. окупатори су уз помоћ усташа и четника повели велику офанзиву против партизанског упоришта на Козари, у западној Босни. Након тешке битке на Козари, која је вођена преко месец дана, осовинске снаге су успеле да поразе партизане, чинећи масовне злочине и депортујући 68.600 Козарчана, укључујући 23.000 деце, у концентрационе логоре. Крајем јула и средином августа 1942. године, партизанске бригаде су извршиле продор из источне у западну Босну, ослобађајући низ градова од усташа и Италијана. Битка за Бихаћ од 2. до 4. новембра је једна од највећих победа Народноослободилачке војске у 1942. години. У њој је осам бригада НОВЈ уништило усташко-домобранске гарнизоне у Бихаћу и околним местима. Ово је веома уздрмало ауторитет НДХ и ограничило домен важења њених установа. Ослобађањем Бихаћа повезана је слободна територија у Босанској Крајини и централној Босни са слободном територијом у Далмацији, Лици, Кордуну и на Банији. Тако је формирана непрекидна слободна територија од Карловца до Ливна на којој су образоване многе војне и цивилне институције, позната као Бихаћка република. Ослобођени Бихаћ постао је војно, политичко и културно средиште Народноослободилачког покрета.

Преокрет

Oslobođena teritorija septembra 1943
Ослобођене територије септембра 1943.

Током 1943. на подручју НДХ вођене су пресудне борбе које су одредиле исход Другог светског рата у Југославији. Крајем јануара 1943. године удружене снаге Осовине у првој фази амбициозне операције Вајс су заузеле пространу слободну територију, познату као Бихаћка република, а главнина партизанских снага је из западне Босне започела пробој ка источној Херцеговини и Црној Гори. Четнички вођа Михаиловић је, уз помоћ Италијана, сабио партизане у кањону Неретве са намером да их докрајчи. Четничке снаге су бројале око 12.000 и запоселе све висове са лијеве стране Неретве, тако да су партизани били са свију страна опкољени у долини реке. У готово безнадежном положају, партизани су одбацили Немце код Горњег Вакуфа, након чега почетком марта прелазе реку. Упркос тешким губицима, партизани су сачували знатне снаге, осигурали сигурност Врховном штабу, спасили своје рањенике и наставили са борбама. И поред италијанске подршке, четничке снаге су на Неретви потпуно разбијене.

Пораз четника у бици на Неретви (март 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Маја 1943. године удружене снаге четири осовинске државе (нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Бугарске и НДХ) започеле су операцију Шварц против југословенских партизана и четника. Јуна 1943. партизани су уз велике губитке, извршили пробој из осовинског обруча и запосели територију у југоисточној Босни.

Током рата партизани су успели да стекну моралну, као и ограничену подршку Савезника, који су до тада подржавали генерала Михаиловића.

Савезничко признање

Након Техеранске конференције 1943. партизани су званично признати за легитимну силу од стране Савезника, који су касније, на предлог бригадног генерала Фицроја Маклејна, основали балкански одсек РАФ-а, са циљем да преноси пошиљке и обезбеђује ваздушну подршку партизанима.

Политички, најважније одлуке су донете 29. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.

Са савезничком ваздушном подршком и уз помоћ Црвене армије, у другој половини 1944. партизани су преусмерили пажњу на Србију, у којој је било релативно мало борби од пада Ужичке републике. 20. октобра 1944. партизани и Црвена армија су ослободили Београд у заједничкој операцији. Крајем 1944. партизани су контролисали целу источну половину Југославије - Србију, Македонију и Црну Гору, као и далматинску обалу.

Године 1945, партизани, који су сада бројали 800.000 људи [2], су поразили Вермахт и усташе, пробивши Сремски фронт крајем зиме, заузевши Сарајево почетком априла и остатак Хрватске и Словеније до половине маја. Након заузимања Ријеке и Истре, које су пре рата припадале Италији, партизани су ушли у Трст дан пре Савезника.

Партизанско ваздухопловство

Маја 1942, пилоти два авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и вежбу од РАФ 1944.

Партизанска морнарица

9. септембра 1942, партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да се бори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене амфибијске операције.

Етнички састав

Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.

Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу, говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у тзв. НДХ сматрали непријатељем.

Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената, том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942. је био:

У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао: „На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С. Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја. pp. 281)

Партизански отпор, а у много мањој мјери четнички, спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти. На хиљаде Срба, особито млађих, суочених с алтернативом: или под усташки нож или у шуму, отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима. Све до 1943. већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја, и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима.[3]

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944. Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби,

„Морамо овдје повући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.”

али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати, углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942. ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован, нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1. септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.

Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.

ПАРТИЗАНСКА ЗАКЛЕТВА Споменик „Позив на устанак“
Текст прве партизанске заклетве, објављен 19. августа 1941. у Билтену Главног штаба НОП одреда Југославије
Ми, народни партизани Југославије, латили смо се оружја за немилосрдну борбу против крволочних непријатеља који поробише нашу земљу и истребљују наше народе. У име слободе и правде нашег народа заклињемо се да ћемо дисциплиновано, упорно и неустрашиво, не штедећи своје крви и животе, водити борбу до потпуног уништења фашистичког освајача и свих народних издајника
Текст партизанске заклетве, објављен маја 1943. у Билтену Врховног штаба НОВ и ПО Југославије
Ја име и презиме заклињем се чашћу свог народа да ћу у редовима народноослободилачке војске верно служити свом народу, борећи се против окупатора и домаћих издајника – непријатеља народне слободе и народних права. Заклињем се да ћу дисциплиновано и свесно вршити своје дужности и извршавати наредбе својих претпостављених. Кунем се да нећу испустити оружје из својих руку док наша земља не буде очишћена од окупатора и док народу не буду осигурана сва његова права и слобода. Спреман сам примити сваку казну због прекршаја ове моје заклетве. Смрт фашизму — слобода народу
На слици десно - Споменик „Позив на устанак“, рад вајара Војина Бакића, који се налази испред Музеја „4. јули“ у Београду

Види још

Референце

  1. ^ Dr Stephen A Hart, Partisans: War in the Balkans 1941 - 1945, [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Anna M, Приступљено 31. 3. 2013.
  3. ^ Tomasevich 1975, стр. 106.

Литература

Спољашње везе

Армије НОВЈ

У Народноослободилачкој војсци Југославији су биле формиране четири армије. Оне су биле формиране почетком 1945. године, у време када је НОВЈ образовала стабилан стратегијски фронт, присиљавајући непријатеља да ангажује огромне војне ефективе. Тада је Народноослободилачка војска Југославије реорганизована у Југословенску армију.

Иако су армије у НОВЈ формално образоване тек почетком 1945. године, функцију армија имале су раније и оперативне групе у чијем је саставу често било и неколико дивизија.

Банијске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године, на терирорији Баније формирано је пет бригада НОВЈ, од којих су три носиле назив банијске.

Бригаде НОВ Македоније

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југославије формирано је укупно 23 бригаде, које су носиле назив македонске.

Све македонске бригаде су формиране као ударне, а Прва македонско-косовска бригада била је проглашена за пролетерску и одликована Орденом народног хероја. Већина македонских бригада учествовала је у борбама на територији Вардарске, али и Егејске Македоније.

Бригаде НОВ Србије

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 41 бригада на подручју Србије под командом Главног штаба НОВ Србије од којих је 29 носило назив српске.

Трећа српска бригада добила је назив ударна, проглашена је за пролетерску и одликована Орденом народног хероја. Највише српских бригада формирано је 1944, по поновном разбуктавању оружане борбе након 1941. године.

Војвођанске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 15. бригада, које су носиле назив војвођанске.Прва и Друга војвођанска бригада су формиране у Босни од бораца из Војводине (углавном из Срема), који су одлазили тамо да се боре против окупатора, због отежане могућности борбе у равничарским пределима.Касније војвођанске бригаде су формиране на територији Војводине и оне су се углавном налазиле у оквиру Шеснаесте, Тридесетшесте и 51. војвођанске дивизије и 12. војвођанског корпуса НОВЈ. У војвођанским бригадама се борио и велики број припадника националних мањина, а 1944. године су формиране Четрнаеста војвођанска (словачка) бригада и Петнаеста војвођанска ударна бригада „Шандор Петефи“, састављене углавном од припадника словачке и мађарске националности.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Далматинске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 14. бригада, које су носиле назив далматинске.

За пролетерске су проглашене Прва и Друга далматинска бригада. За ударне Прва, Друга, Трећа, Седма и Једанаеста далматинска бригада, а Орденом народног хероја су одликоване Прва, Друга и Трећа далматинска бригада.

Друга југословенска армија

Друга армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од Јужне оперативне групе дивизија НОВЈ коју је сачињавао Четрнаести српски корпус са: Седамнаестом источнобосанском, 23. и 25. српском, 28. славонском и 45. српском дивизијом, које су крајем децембра 1944. године форсирале Дрину и дејствовале у источној Босни.

У оперативном смислу Другој армији ЈА, од 17. марта је била потчињена и Сарајевска оперативна група, у чијем саставу су били Други ударни корпус (Трећа ударна, 29. херцеговачка и 37. санџачка дивизија), Трећи босански корпус (27. и 38. источнобосанска дивизија) и Пети босански корпус (Четврта и Десета крајишка дивизија). У то време су под непосредном командом Штаба армије биле Прва и Друга армијска бригада и један противтенковски дивизион, док је њена Трећа армијска бригада била у формирању. При формирању дивизија је имала око 60.000, а почетком маја 1945. године већ око 110.000 бораца.

Командант Друге армије био је Коча Поповић, политички комесар Блажо Ломпар, а начелник Штаба Љубо Вучковић.

Крајишке бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије nа територији Босанске крајине формирано је укупно 20 бригада, од којих је 17 носило назив крајишке, а три преузеле назив средњобосанских.

Све крајишке бригаде су формиране као ударне, Прва и Трећа крајишка бригада су проглашене за пролетерске, а Прва, Трећа и Седма су одликоване Орденом народног хероја. Већина крајишких бригада учествовала је у борбама ван територије Босанске крајине и Босне и Херцеговине — у Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији, а многе и у одлучујућим операцијама НОВЈ.

Личке бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године на подручју Лике су формиране четири бригаде Народноослободилачке војске Југуославије од којих су три носиле назив личке.

Прва, Друга и Трећа личка бригада су се налазиле у саставу Шесте личке дивизије и 19. марта 1944. године су проглашене за пролетерске, а касније су и одликоване Орденом народног хероја.

Маршал Југославије

Маршал Југославије (словен. Maršal Jugoslavije, мкд. Маршал на Југославија) је било највише војно звање у Југословенској народној армији.

Одељење за заштиту народа

Одељење за заштиту народа - ОЗНА (словен. Oddelek za zaščito naroda мкд. Одделение за заштита на народот) је била контраобавештајна служба НОВЈ у Другом светском рату у Југославији и ФНРЈ. Установљена је 13. маја 1944. наређењем Јосипа Броза, а марта 1946. године реорганизована је у Управу државне безбедности (УДБА) и Контраобавештајну службу (КОС) Југословенске армије.

На саветовању у Столицама, одржаном 26. септембра 1941. године, створене су прве обавештајне и контраобавештајне службе НОВЈ, и утврђен је систем организације и веза ових органа.

Септембра 1943. године, при Врховном штабу НОВЈ, формиран је Одсек за заштиту народа, а 13. маја 1944. наредбом Врховног команданта НОВЈ Јосипа Броза Тита формирано је Одељење за заштиту народа - ОЗНА, као јединствени орган целокупне обавештајне и контраобавештајне организације. За начелинка ОЗНЕ тада је постављен Александар Ранковић.

Као извршни орган ОЗНЕ формиран је, 15. августа 1944. године, Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ).

ОЗНА са састојала из четири одсека:

Први одсек је био задужен за рад у иностранству и на окупираној територији. Начелник првог одељења је био Максимилијан Баће.

Други одсек је био задужен за рад на ослобођеној територији. Начелник другог одељења је био Павле Пекић.

Трећи одсек је имао полуобавештајне задатке у НОВЈ. Командант трећег одсека је био Јефто Шашић.

Четврти одсек са бавио статистичко-техничким пословима. Командант четвртог одсека је био Мијат Вулетић.Након доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије, 31. јануара 1946. године, реорганизоване се сигурносно-обавештајне службе. Марта 1946. од Првог и Другог одсека ОЗНЕ формирана је при Министарству унутрашњих послова Управа државне безбедности (УДБА), док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба (КОС) Југословенске армије.

Познат је цитат „ОЗНА све дозна.”

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ је формиран септембра 1941. године, под називом Стража Главног штаба НОПОЈ-а. Његов задатак је био обезбеђивање чланова Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Од формирања, септембра 1941, па до укључивања у састав Гардијске бригаде, октобра 1944. године, мењао је неколико имена:

Стража Главног штаба НОПОЈ, септембра 1941.

Стража Врховног штаба НОПОЈ, од септембра до децембра 1941.

Пратећи вод Врховног штаба НОПОЈ, од децембра 1941. до марта 1942.

Пратећа чета Врховног штаба НОП и ДВЈ, од марта до новембра 1942.

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ, од новембра 1942. до октобра 1944. годинеПоводим петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, батаљон је одликован Орденом народног хероја.

Прва југословенска армија

Прва армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од Првог пролетерског корпуса, а у свом саставу имала је: Прву пролетерску, Шесту личку пролетерску, Пету и Једанаесту крајишку и Двадесетпрву српску дивизију, као и Прву коњичку бригаду. Инжињериска бригада је формирана 23. марта, 3. априла у састав Прве армије ушао је 15. македонски корпус, са Четрдесетдругом и Четрдесетосмом македонском дивизијом; Друга пролетерска и Седамнаеста источнобосанска дивизија, а 7. марта улазе још и Двадесетдруга српска дивизија и Друга тенковска бригада.

Командант Прве армије био је Пеко Дапчевић, политички комесар Мијалко Тодоровић, а начелник Штаба Саво Дрљевић, кога је у фебруару заменио Милутин Морача.

Прекоморске бригаде НОВЈ

Прекоморске бригаде Народноослободилачке војске Југославије (итал. Brigate d'oltremare dell'Esercito popolare di liberazione della Jugoslavia) биле су формиране у Италији након капитулације у септембру 1943. године, а сачињавали су их словеначки, хрватски и црногорски политички заробљеници, који су до тада робијали у концентрационим логорима, те Словенци и Истрани који су били војници Италијанске војске. Непосредно након оснивања, у бригадама се налазило око 8.000 бораца.

Славонске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године, на територији Славоније формирано је десет бригада Народноослободилачке војске Југуославије, од чега је пет носило назив славонске, а њих осам проглашене за ударне.

Дванаеста славонска бригада била је проглашена пролетерском и одликована Орденом народног хероја.

Стадион Партизана

Стадион Партизана (још познатији као стадион ЈНА) је фудбалски и атлетски стадион у Београду на којем игра ФК Партизан. На њему званичне утакмице игра и фудбалска репрезентација Србије. Стадион се налази у насељу Аутокоманда у општини Савски венац.

Стадион је дуго времена носио име Стадион ЈНА (Стадион Југословенске народне армије) (1951–1989) и био у власништву тадашње Југословенске народне армије.Bласник стадиона је Партизан.

Трећа југословенска армија

Трећа армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од јединица Главног штаба НОВ и ПО Војводине и Дванаестог војвођанског корпуса, који су сачињавали: Шеснаеста, 36. и 51. војвођанска дивизија. У оперативном смислу, Штабу армије су били потчињени Шести славонски корпус (12. и 40. славонска, Источна група НОП одреда и Посавски партизански одред) и Десети загребачки корпус (32. загорска и 33. хрватска дивизија, Источна и Западна група НОП одред у чијем саставу била и Загорска бригада). Укупно око 50.000 људи.

После расформирања штабова Дванаестог и Шестог славонског корпуса, 29. марта, односно 21. априла, њихове дивизије су стављене под непосредну команду Штаба Треће армије. У састав армије 21. априла ушла је и Седамнаеста источнобосанска дивизија, а 27. маја 1945. године Десети загребачки корпус је изашао из састава армије. Тада су у саставу армије били: Дванаеста, Шеснаеста, Седамнаеста, 36. војвођанска, 40. славонска и 51. војвођанска дивизија.

Командант Треће армије био је Коста Нађ, политички комесар Бранко Петричевић, а начелник Штаба Вукашин Суботић.

Четврта југословенска армија

Четврта армија Југословенске армије формирана је 1. марта 1945. године од јединица Осмог далматинског корпуса (Девета, Деветнаеста, Двадесета и Двадесетшеста далматинска дивизија), Једанаестог хрватског корпуса (Тринаеста приморско-горанска, 35. личка и 43. истарска дивизија) и Седмог словеначког корпуса (Четрнаеста и Осамнаеста словеначка дивизија). Нешто касније у састав армије су ушле и јединице Деветог словеначког корпуса: Тридесета и Тридесетпрва словеначка дивизија.

У Лици и Босанској крајини операцијама Четврте армије садејствовао је и Четврти хрватски корпус. За операције у Истри, у њен састав ушла је 20. априла - 29. херцеговачка дивизија, 27. априла - 8. кордунашка дивизија, а два дана касније Штаб Четвртог корпуса и Седма банијска дивизија. Армија је у непосредном саставу имала артиљеријску, тенковску, инжињеријску и допунску бригаду, моторизовани артиљеријски дивизион и пук за везу. Просечно бројно стање армије за време њених операција износило је око 90.000 људи.

Командант Четврте армије био је Петар Драпшин, политички комесар Бошко Шиљеговић, а начелник Штаба Павле Јакшић.

Југославија у Народноослободилачкој борби
Републике и
покрајине
Регије
Градови-хероји
Остали градови
и места
Остало
Учесници
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
Злочини
Повезано

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.