Народни музеј (Београд)

Народни музеј у Београду основан је 1844. и најстарија је музејска установа у Србији. Налази се у централном језгру Београда на простору између Трга Републике и улица Чика Љубине.[1], Васине и Лазе Пачуа, на квадратној парцели која се својом чеоном страном „ослања“ на Трг Републике некадашњи Позоришни Трг[2]

У саставу Народног музеја су и Галерија фресака, Вуков и Доситејев музеј и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. Највећа вредност која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље - најстарији и најдрагоценији ћирилички рукопис, настао око 1190.

Координате: 44°49′00″ СГШ; 20°27′35″ ИГД / 44.81666° СГШ; 20.45980° ИГД

Народни музеј у Београду
Narodni muzej Beograd
Народни музеј у Београду
Оснивање10. мај 1844.
ЛокацијаБеоград
 Србија
Врстамузеј
ДиректорБојана Борић-Брешковић
АдресаТрг Републике 1а
Веб-сајтНародни музеј

Историја

Trg republike pre I
Зграда Управе фондова, одн. Државне хипотекарне банке, сада зграда Народног музеја. Разгледница од пре Првог светског рата.

Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски. Пре њеног подизања на овом месту била је чувена београдска кафана „Дарданели“ у којој је одседала културна и уметничка елита тог доба. Рушењем старе кафане уједно је започета трансформација Трга Републике.

Садашња зграда музеја подигнута је 1903. године за Управу фондова, у коју се касније уселила Хипотекарна банка, једне од најстаријих банкарских установа у Београду. Ова зграда је, од 1952. године, кућа Народног музеја у Београду. Реализована је према пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића после конкурса на којем су добили прву награду. На овој згради је за фундирање темеља први пут употребљен известан облик армираног бетона. Заправо, приликом првих радова наишло се на разне јаме, бунаре и подруме због близине некадашње Стамбол капије. Новосаграђени двоспратни објекат представљао је праву палату свога времена како по концепцији волумена пројектованог у виду дугог масивног блока са куполама над централним и бочним ризалитима тако и академском решењу фасада базираном на принципима неоренесансе са елементима необарока на куполама. Највећа пажња у објекту посвећена је монументалном степеништу док је шалтер сала, као основни простор једне банке, добила секундаран значај. Непуне три деценије касније, са развојем Хипотекарне банке, појавила се потреба за темељном реконструкцијом објекта. Доградња је извршена без конкурса према пројекту архитекте Војина Петровића, којим је дограђено крило и атријум према улици Лазе Пачуа. Како је нови део у себи садржао исте елементе као и стари објекат, појавила су се два монументална степеништа и две шалтер сале, док су тек на спратовима простори обједињени у виду непрекидног низа проходних канцеларија. Током Другог светског рата зграда Хипотекарне банке је бомбардована када јој је порушен централни део са куполом. После рата, зграда је добила потпуно нову намену када се у њу уселила једна од најзначајнијих државних институција културе.

Од свог оснивања за време уставобранитеља па све до завршетка Другог светског рата Народни музеј се селио више пута. Првобитно је био у просторијама Капетан Мишиног здања (1863) па је премештен у суседне две зграде које су у Првом светском рату порушене, а збирка заплењена и опљачкана од стране окупатора. У међуратном периоду није добио своју зграду већ је за његове потребе, закупљена једна приватна кућа у улици Кнеза Милоша 58, све до 1935. године када је у зграду Новог двора отворен Музеј кнеза Павла[3], настао спајањем Хисторијског музеја и Музеја савремене уметности. Када је Нови двор адаптиран за потребе Скупштине Србије, 1948. године Музеј је пребачен у зграду некадашње Берзе на Студентском тргу, а једним делом у Конак кнегиње Љубице где је привремено био смештен Апелациони суд. Први конкурс за зграду Музеја, планиран да буде на Ташмајдану расписан је наредне године. Пројекат је израдио архитекта Миладин Прљевић али одлуком Коминформа од ове идеје се одустало, а Музеј је поново премештен, овај пут у зграду Хипотекарне банке на Тргу Републике где је званично заузео своје централно место, а банка исељена. Прву обнову зграде после рата, урадио је архитекта Доброслав Павловић 1950. године. Највећа реконструкција објекта, уједно и адаптација за потребе будућег националног музеја је извршена 1965.66 године према пројекту архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића. Тада је обновљена централна купола и извршено подизање средишњег тракта са канцеларијама и радним просторима. Приликом адаптације првобитна шалтер сала је претворена у Библиотеку чиме је главни улаз са монументалним трокраким степеништем, улаз са Трга Републике, добио интерни карактер, а други из Васине улице добио функцију главног улаза у Музеј који је везан директно са шалтер салом. У функционалном аранжману, зграда је доградњом доживела удвајање простора и комуникација, док је у обликовном смислу задржала карактеристичне елементе из 1902. године па се у ликовном погледу прихвата као интегрална целина. Унутрашња доградња из шездесетих година 20. века изведена је тако да споља није видљива, а не ремети унутрашњи ток музејске поставке.

У једном делу Народног музеја је 2013. године отворена изложба поводом 900 година од рођења Стефана Немање. Пре тога је музеј био више година затворен због реновирања.[4] Музеј је званично отворен за посетиоце на Видовдан 2018. године.[5]

Музеј данас

Amblem Narodnog muzeja
Амблем музеја

Зграда Народног музеја представља репрезентативни јавни објекат који карактерише монументалност како габаритом и волуменом тако и својим обликовним решењем. Посебно се издвајају улазна партија са удвојеним стубовима и раскошне куполе. Све фасаде одликује полихромија са декоративном пластиком неоренесансног порекла. Репрезентативност се огледа и у ентеријеру са богатом декорацијом коју су радили чувени уметници тог времена: Андреа Доменико (познат као сликар декоративног зидног сликарства који је учествовао у уређењу ентеријера зграде Старог двора), Фрања Валдман и Бора Ковачевић.

Због својих архитектонско-урабанистичких и културно-историјских вредности зграда Народог музеја је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију (Службени гласник СРС бр. 14/79).

Од 2003. године музеј није имао сталну поставку због реконструкције. После 15 година, обновљена је зграда Народног музеја и отворила је врата за посетиоце 28. јуна 2018. Свечаном отварању присуствовали су државни званичници, угледне личности из сфере уметности, културе и науке, као и бројна публика.[6]

Збирке

Збирке Музеја имају преко 400.000 најрепрезентативнијих и врхунских археолошких и историјско-уметничких предмета[7] - најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва.[8]

Збирке Народног музеја су организоване у четири одељења:

  • одељење за археологију
  • одељење за средњи век
  • одељење за новију уметност
  • одељење за нумизматику

Међу експонатима издвајају се:

Галерија

Одељење за археологију

Antropomorfna figurina vinca
Антропоморфна фигурина, глина, Винча - Бело брдо 5500-4500. п. н. е.
Skifosi
Скифоси, друга половина 4. века п. н. е. .
Roman decorated pottery

Римска керамика 3/4. век

Licinius plates 0133

Лиицинијеви сребрни тањири из 4. века

Belgrade mummy Nesmin

Београдска мумија Несмир

Одељење за средњи век

Prsten kraljevica radoslava
Прстен краљевића Радослава, 1219-20.
Annunciation Icon Serbia 14th c

Икона из 14. века

Zlatni prsten pečatnjak, XIV vek

Златни прстен-печатњак из 14. века

Одељење за новију уметност

Katarina Ivanovic, Autoportret v
Катарина Ивановић (аутопортрет).
Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816
Карађорђе Петровић рад Владимира Боровиковског.
Ljubica vukomanovic obrenovic
Кнегиња Љубица цртеж Едварда Браумана 1850.
Knez milan na odru
Кнез Милан на одру, рад Јована Исајловића - млађег 1839.
Jakov nenadovic
Јаков Ненадовић (уље на платну Уроша Кнежевића, после 1852.)
Todorovic gimnasticarsko drustvo
Стеван Тодоровић, Прво српско гимнастичарско друштво, 1858-59.
Avramovic studija drveta
Димитрије Аврамовић, Студија дрвета, 1838.
Predic braca

Урош Предић, Весела браћа, 1887.

Predc begunci
Урош Предић, Херцеговачки бегунци, 1889.
Jovanovic izdajica
Паја Јовановић, Издајица (варијанта), 1890-1900.
Renoir's Nude
Реноарова „Купачица“.
Paja jovanovic studija
Паја Јовановић, Студија женског акта с леђа, око 1915.
Milovanovic plava vrata
Милан Миловановић, Плава врата, 1917.
Nastasijevic plug
Живорад Настасијевић, Напуштени плуг 1918.
Milovanović-Hilandar
Коста Миличевић, Острвца крај Крфа, 1918.
Sveti Sava blagosilja Srpčad, Uroš Predić, 1921
Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921.
Veiled woman Croff
Жена под веом, Круг Ђузепа Крофа око 1860.
Toma Rosandic. Stome Throver
Тома Росандић, Бацач камена (1035).
Odilon redon
Одилон Редон, Глава гнома 1879.

Директори музеја

Референце

  1. ^ Чика Љубина улица, Савременици 19. века (Политика, 7. август 2015)
  2. ^ Позоришни трг (Званична презентација града Београда, 7. август 2015.)
  3. ^ Музеј кнеза Павла (Време, 7. август 2015)
  4. ^ Део Народног музеја почиње са радом (Б92, 2. септембар 2013)
  5. ^ Око 3.000 експоната пред посетиоцима на Видовдан („Политика”, 7. фебруар 2018)
  6. ^ РТС:Отворен Народни музеј у Београду, 28. јун 2018.
  7. ^ Збирке Народног музеја, Приступљено 3. 9. 2013.
  8. ^ Званични сајт Завода за заштиту споменика
  9. ^ „Директори музеја”. Архивирано из оригинала на датум 21. 9. 2013. Приступљено 19. 9. 2013.

Спољашње везе

Ђорђе Крстић

Ђорђе Крстић (Стара Кањижа, 19. април 1851—Београд, 30. октобар 1907) је био један од најпознатијих српских сликара реалиста.

Љубица Обреновић

Љубица Обреновић (Срезојевци, 14. јануар 1785 — 14. мај 1843) је била српска кнегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића.

Белотић Бела Црква група

Белотић - Бела Црква група (називана и Западносрпска варијанта Ватинске групе) је културна група бронзаног доба која је захватала подручје западне Србије.

Дефинисана је по локалитету Шумар у Белотићу и Церик-Бандера у Белој Цркви код Крупња.

Хронологија ове групе одговара хронологији Ватинске групе.

Локалитети су Белотић, Бела Црква, Толисавац, Баре, Љуљаци, Лучани, Крива река и други.

Биста

Биста (лат. bustum; — гроб са пепелом умрлога, франц. buste) је врста скулптуре која даје представу горњег дела људске фигуре, приказујући главу и врат особе, као и већи и мањи део груди и рамена. Биста се обично налази на постаменту. Материјали који се користе за ову врсту скулптуре могу бити различити: мермер, бронза, теракота, гипс или дрво. Биста је вајарско дело сагледиво из свих углова, као и скулптура, за разлику од рељефа који је везан за подлогу.

Вајарски портрети главе из античког периода познати као попрсја, често су фрагменти статуе целог тела, или су првобитно створени да се убаце у постојеће тело, па се не сматрају бистама.

Васа Поморишац

Васа Поморишац (Јаша Томић, 15. децембар 1893 — Београд, 9. септембар 1961), је био српски сликар и професор Ликовне академије и Академије примењених уметности у Београду. Повремено се бавио и ликовном критиком.

Димитрије Аврамовић

Димитрије Аврамовић (Свети Иван Шајкашки, 15. март 1815 — Нови Сад, 1. март 1855) је био сликар и писац, један од зачетника романтизма у српском сликарству.

Друштво српске словесности

Друштво српске словесности (ДСС, изворно: Дружтво Србске Словесности) основано је 7/19. новембра 1841, његово оснивање је својим печатом и потписом потврдио кнез Михаило Обреновић. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић.

Дубовачко-жутобрдска група

Дубовачко-жутобрдска група је културна група бронзаног доба, заступљена у јужном Банату, делу српског Подунавља и источној Србији.

У Румунији је ова група позната као Гирла Маре (Girla Mare), а у Бугарској Орсоа или Ново Село. Термин дубовачко-жутобрдска група увео је археолог Милутин Гарашанин.

Налази ове групе су врло рано ушли у европску археолошку литературу, због изузетне естетске вредности керамике и пластике. Крајем 19. века у Народни музеј у Београду стиже познати идол из Кличевца, који је уништен у бомбардовању Београда у 1. светском рату. О кличевачкој некрополи је писао Милоје Васић.

Дупљајска колица, такође чувени налаз ове културе, откривена су у периоду између два светска рата.

Лазар Трифуновић

Лазар Трифуновић (Београд, 14. јануар 1929 — Париз, 23. јул 1983) је био српски историчар уметности, ликовни критичар и професор Универзитета у Београду.

Милан Миловановић (сликар)

Милан Миловановић (Крушевац, 19. октобра 1876 — Београд, 15. август 1946) је био српски сликар импресиониста и ликовни педагог.

Милан Обреновић (кнез)

Милан Обреновић II (Крагујевац, 21. октобар 1819. — Београд, 8. јул 1839) је био кнез Србије у периоду од 13. јуна до 8. јула 1839. године, као први престолонаследник Обреновића.

Надежда Петровић

Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.

Народни музеј

Појам Народни музеј може да се односи на:

Музеј

Народни музеј (Београд)

Народни музеј Аранђеловац

Народни музеј Ваљево

Народни музеј Кикинда

Народни музеј Крагујевац

Народни музеј Краљево

Народни музеј Топлице

Народни музеј Ужице

Народни музеј Чачак

Народни музеј Шабац

Народни музеј у Врању

Народни музеј у Нишу

Народни музеј у Пожаревцу

Народни музеј у Смедеревској Паланци

Наталија Цветковић

Наталија Цветковић (Смедерево, 4. јун 1888 — Београд, 19. април 1928) је била српска сликарка.

Паја Јовановић

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957) је био један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић неговао својствен "идеалистички" реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба.

Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Српска графика

Појам графика међу Србима јавља се најобимније након отварања првих српских штампарија у 14 и 15. веку, а сам појам графике и визуелног приказивања светаца у виду дрвореза, у црквама и манастирима Српске православне цркве, достиже свој врхунац у 18. веку.

Тома Росандић

Тома Росандић (крштено име Tomaso Vincenzo, Томазо Винченцо; Сплит, 22. јануар 1878 — Сплит, 1. март 1958) је био српски вајар и академик. Био је професор Уметничке школе у Београду, а касније је био један од оснивача и први ректор Академије ликовних уметности у Београду. Његов опус обухвата портрете, бисте, монументалне скулптуре, јавне и надгробне споменике, а једно од његових најпознатијих дела је скулптура „Играли се коњи врани“ која је израђена од бронзе и 1939. године постављена испред тадашње Скупштине (данашњи Дом Народне скупштине), у Београду.

Урош Предић

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857 — Београд, 11. фебруар 1953) је био уз, Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи српски сликар реализма. Предић је ипак највише остао упамћен по његовим раним радовима, у којима је приказао ’стваран’ живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима.

Шалитрена пећина

Шалитрена пећина је смештена у оквиру споменика природе Рибница, у атару селу Брежђе, удаљеном око шест километара од Мионице и три километра узводно од Рибничке пећине и Манастира Рибница. Налази се на списку споменика културе од великог значаја.

Општине
Знамења
Дворци и тврђаве
Цркве
Култура
Музеји
Образовање
Саобраћај

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.