Наполеонова инвазија на Русију

Наполеонова инвазија Русије 1812, представља прекретницу Наполеонових ратова. Наполеон је са 691.500 војника кренуо 24. јуна 1812. у инвазију Русије. Руска војска се супротставила са стратегијом спржене земље и избегавањем великих битака. Наполеон је заузео испражњену Москву, али без снабдевања и без одлучне победе над руском војском морао се повлачити из Русије у току зиме. Поход на Русију свео је снаге Француза и њихових савезника на око 3% почетне јачине. Та инвазија има велику улогу у руској култури, што се очитује Толстојевим делом „Рат и мир“, као и совјетском идентификацијом француске инвазије са немачком инвазијом 1941—1945. Наполеонова инвазија је у Русији позната као Отаџбински рат. Понекад се означава и као „рат 1812."

Наполеонова инвазија Русије
Део Наполеонових ратова
Napoleons retreat from moscow

Наполеон се повлачи из Москве
Време:24. јун12. децембар 1812.
Место:Русија
Резултат:

одлучујућа руска победа

  • уништење француске војске
Сукобљене стране
Flag of France (1794–1815, 1830–1958).svg Прво француско царство
Вазали:
 Наполеонова Италија
 Краљевина Напуљ
Flag of the Duchy of Warsaw.svg Варшавско војводство
Француска Рајнска конфедерација
Баварска Баварска
Саксонија Саксонија
Вестфалија Краљевина Вестфалија
Early Swiss cross.svg Швајцарска конфедерација
Савезници:
 Аустријско царство
 Пруска
 Руска Империја
Савезници:
 Британска империја
Flag of Cross of Burgundy.svg Шпанска империја
Португалија Краљевина Португалија
Flag of Sweden.svg Краљевина Шведска
Команданти и вође
Француска Наполеон I
Наполеонова Италија Ежен де Боарне
Вестфалија Жером Бонапарта
Француска Етјен Мекдоналд
Аустријско царство Карл Шварценберг
Руска Империја Александар I
Руска Империја Барклај де Толи
Руска Империја Петар Багратион
Руска Империја Михаил Кутузов
Јачина
800.000 900.000
Жртве и губици
300.000 Француза,
95.000 Пољака,
80.000 Немаца,
50.000 Италијана
210.000[1] Руса,
стотине хиљада цивила

Велика армија

Француска Велика армија од 691.501 војника је 24. јуна 1812. прешла реку Њемен и кренула према Москви. Била је то дотада највећа сакупљена армија у европској историји. Велика армија је била подељена на:

Поред тога 80.000 гардиста је регрутовано за одбрану граница Варшавског војводства. Заједно са њима укупне француске снаге на руској граници и у Русији биле су готово 800.000 војника. Толики број војника јако је растегао царство, јер је 300.000 француских војника било у Шпанији, а преко 200.000 у Немачкој и Италији.

Од Велике армије већину су чинили Французи. Било их је 450.000. Савезници су чинили остатак. Тако је било 34.000 Аустријанаца, 95.000 Пољака, 90.000 Немаца (24.000 Бавараца, 20.000 Саксонаца, 20.000 Пруса, 17.000 Вестфалаца и неколико хиљада из малих порајњских држава.), 30.000 Италијана, 25.000 Наполитанаца и остали.

Руска армија

Према модерним проценама, руска армија је 1812. имала у почетку мање војника од француске Велике армије. Око 280.000 руских војника је било распоређено на пољској граници. Цар Александар I Романов је претходно намеравао да изврши инвазију Варшавског војводства. Укупно су Руси имали 500.000 војника (процене се крећу од 350.000 до 710.000 војника). Руска војска је била подељена у три армије:

  • Прва армија Запада од 159.800 војника под командом Барклаја де Толија
  • Друга армија Запада од 62.000 војника под командом Пјотра Багратиона
  • Трећа армија Запада од 58.200 војника под командом Александра Томасова

Постојале су и две резерве од 65.000 и 47.000 војника. Ако се то сабере Руси су на фронту имали 392.000 војника насупрот Наполеонове Велике армије. Осим тога Русија је склопила мир са Шведском и Турском, па је ослободила додатних 100.000 војника за рат против Наполеона. Чињени су напори да се попуни руска војска, па је до септембра имала око 900.000 војника, не рачунајући нередовне козачке јединице, којих је било 70.000 до 80.000.

Марш на Москву

Raevsky saltanovka
Храброст генерала Рајевскога

Инвазија је започела 23. јуна 1812. Наполеон је послао последњу мировну понуду у Санкт Петербург пре започињања операција. Никад није добио одговор, тако да је издао наређење да се крене на руски део Пољске. У почетку се суочавао са јако слабим отпором, па је напредовао брзо кроз руску територију. Главнокомандујући руских снага Барклај де Толи је одбијао да се бори, иако је Пјотр Багратион инсистирао на борби. Неколико пута је покушао да успостави јаке обрамбене позиције, али сваки пут француска претходница је била пребрза, па не би на време завршио припреме. Због тога је био принуђен да се повлачи.

Како је француска армија даље напредовала, суочавала се са проблемима снабдевања, а поготово због руске стратегије спржене земље. Растао је политички притисак на Барклаја да се уђе у битку са Французима. Осим тога генерали су се супротстављали његовој стратегији вођења рата, па је он смењен, а на чело руске војске је постављен Михаил Кутузов. Иако је Кутузов другачије говорио он је наставио да избегава битку на исти начин као и Барклеј, јер је сматрао да је бесмислено да жртвује армију у бици. После неодлучне битке код Смоленска 16.-18. августа 1812. коначно је Кутузов успео да успостави обрамбену позицију на Бородину.

Битка код Бородина одиграла се 7. септембра и представљала је најкрвавији дан у Наполеонским ратовима, а могуће и у целој људској историји. Руска војска је 8. септембра била принуђена да се повуче поред Москве, остављајући Москву небрањеном. Кутузов је наредио евакуацију Москве. Руси су после тога успели да ојачају армију довлачећи појачања, па су имали око 904.000 војника са око 100.000 у непосредној близини Москве.

Napoleon Moscow Fire
Французи у Москви

Заузимање Москве

Наполеон је ушао у напуштену Москву у којој није могао да нађе ништа што би користило снабдевању његове армије. Наполеон се ослањао на класична правила рата чији је циљ заузимање непријатељске престонице (иако је у то време Санкт Петербург био престоница), па је очекивао да руски цар понуди капитулацију. Али - то се није десило. Руси нису намеравали да се предају. Када се Наполеон припремао да уђе у Москву био је изненађен да није дошла ниједна делегација из града. Обично се дешавало да би градске власти дочекале Наполеона и предале му кључеве града у покушају да се спаси становништво. Наполеон није нашао у Москви никога. Руси су потпуно напустили Москву. Приликом нормалне предаје некога града, градске власти би склопиле споразум са окупатором о томе где да се смести војска и како да се храни. Наполеон је био разочаран. Град је пре напуштања имао 270.000 становника. Када су се Руси повлачили из Москве спалили су све што је могло бити од користи Французима. У Кремљу је још увек била трећина становништва, а то су били страни трговци, слуге и људи који нису могли да беже.

Паљење Москве

Prianishnikov 1812
1812", рад Илариона Прјанишникова

Како је велики део француске војске ушао у Москву започела је борба у којој се сваки војник борио за себе и тражио је храну само за себе. Настао је потпуни хаос, у коме су се изгубиле везе официра и војника. Све то је допринело ватри, али није њен главни узрок. Чак и пре него што је Кутузов наредио градоначелнику Москве Фјодору Растопчину да запали све што би било Французима од користи, Фјодор је извршио припреме да запали све што би Французи могли да користе: залихе хране, складишта жита, трговине и залихе текстила. Пре него што је напустио град Растопчин је наредио полицијском надзорнику да запали не само залихе, него и све што се може запалити. Две трећине Москве је било од дрвених кућа, па је Москва темељито изгорела. Процена је да је четири петине Москве било потпуно уништено. Французи су тако остали без склоништа у граду. Пре напуштања Москве и Наполеон је дао наређење да се запали Кремљ и све јавне зграде. Осим тога француска Велика армија је била незадовољна условима и тиме да се не види знак победе, па је почела са пљачком и тога што је остало од Москве.

Minard
Дијаграм Шарла Минара показује јачину француске војске за време марша на Москву и натраг. На доњем графу је показана темпаратура при путу натраг.

Повлачење

Седећи на пепелу спаљенога града, али без руске капитулације, Наполеон је започео велико повлачење. У бици код Малојарославеца Кутузов је присилио француску армију да крене истим оним Смоленским друмом, са којим је раније дошла у Русији. А на томе правцу одавно није било никаквих залиха хране. То је био још један пример стратегије спржене земље. Кутузов је блокирао француску армију спречавајући је да користи другачије правце, на којима би нашла хране и другога снабдевања. Блокирао је јужно крило да спречи Французе да крену другим путем, а користио је и партизанску тактику да би стално ударао Французе на местима где су најслабији. Лака руска коњица, укључујући козаке нападала је и разбијала изоловане француске јединице.

Снабдевање француске армије постало је немогуће. Изостанак траве слабио је преостале коње. Већина коња је већ била убијена да би се нахранили војници. Без коња француска коњица је престала постојати, тако да су и коњаници морали пешачити. Због недостатка коња морали су оставити и све топове иза себе, јер их није имао ко вући. Због нестанка коња морали су оставити и кола за снабдевање. Француска је још некако и могла касније да надокнади губитак артиљерије, али губитак војних кола за снабдевање створио је велике логистичке проблеме коју годину касније, јер су хиљаде најбољих војних кола оставили у Русији. Наступила је глад и болести, а дезертерство се раширило. Већину дезертера би руски сељаци или заробили или погубили. Под тим околностима јако ослабљена Велика армија је била поражена у биткама код Вјазме и Красноја, а поједини француски корпуси су били поражени у одвојеним биткама. Прелазак реке Березине је представљао коначну катастрофу француске војске. Док су се остаци Велике армије борили да пређу преко понтонских мостова две руске армије су им на Березини нанеле огромне губитке.

Наполеонови топови у Москви
800 заплењених Наполеонових топова налази се у Московском Кремљу.

Почетком децембра 1812. Наполеон је сазнао да је генерал Клод де Мале покушао државни удар у Француској. Наполеон је због тога напустио остатке своје Велике армије и на санкама је пожурио у Париз. Оставио је маршала Жоашена Мира као главнокомандујућег. Мира је касније дезертирао да би спасио Напуљску краљевину, а као заповедника је оставио Ежена де Боарнеа. Наредних недеља још су више смањени остаци Велике армије, а 14. децембра 1812. су напустили руску територију. Само око 22.000 Наполеонових војника је преживело инвазију Русије. Руски губици у неколико отворених битака су били слични француским, али руски цивилни губици су били већи од војних. Око милион људи је убијено, од тога пола Руса, пола Француза. Војни губици су били око 300.000 Француза, 70.000 Пољака, 50.000 Италијана, 80.000 Немаца и можда око 450.000 Руса. Осим тога Французи су изгубили 1.000 топова и 200.000 коња.

Smolensk eagles
Орловски споменик у Смоленску постављен приликом стогодишњице руске победе над Наполеоном

Историјска процена

Руска победа над француском војском 1812. представљала је велики удар Наполеоновим амбицијама о доминацији у Европи. Као што је битка код Трафалгара била прекретница на мору, тако је руски поход представљао прекретницу Наполеонских ратова, који је водио Наполеонову поразу. За Русију појам Отаџбински рат представља симбол за ојачање њиховог националног идентитета. Имаће велики ефекат на руски патриотизам 19. века. Индиректни резултат патриотског покрета је била јака тежња за модернизацијом земље, што ће довести до низа револуција, почевши са побуном декабриста, па до фебруарске револуције 1917.

Наполеон није био потпуно поражен у Русији. Већ следеће године Наполеон је сакупио 400.000 француских војника и још четврт милиона савезничких војника да би задржао контролу над Немачком. Коначно је поражен тек у бици код Лајпцига 16.—19. октобра 1813. Али и након те битке још се борио и током 1814. Руски поход је са друге стране открио да Наполеон није непобедив. Када су то осетили немачки националисти су се на подстицај пруских и руских националиста побунили у целој Рајнској конфедерацији. Одлучна немачка кампања против Наполеона није могла да почне без поруке о Наполеоновом поразу у Русији.

Срби у Наполеоновој војсци

У овом нападу против Русије учествовали су и неки Срби из Лике, који су Наполеоновим освајањем Лике дошли под његово подаништво. Генерал Буде Будисављевић је оставио записе о свом учешћу и поразу француске војске у Русији.[2]

Референце

  1. ^ Bogdanovich, History of Patriotic War 1812, Spt., 1859–1860, Appendix. pp. 492-503.
  2. ^ Николајевић, Димитрије (1911). Преписка ђенерала Будислава Будисављевића (1790—1862). Сремски Карловци.

Литература

Спољашње везе

1812

1812. је била преступна година.

19. век

19. век је почео 1. јануара 1801. и завршио се 31. децембра 1900.

Адријан Денисов

Адријан Денисов (1763 – 1841) је био руски генерал и донски атаман.

Англо-руски поморски рат

Англо-руски поморски рат вођен је од 1807. до 1812. године између Уједињеног Краљевства и Руске империје. Овај рат део је Наполеонових ратова.

После завршетка рата у Прусији и Пољској, руски цар Александар, тајним анексом уз уговор о миру склопљеним у Тилзиту 8. јула 1807. године обавезао се Наполеону да ће приступити континенталној блокади, објавити рат Великој Британији и у савезу са Француском извршити поход на Индију. Као повод за рат послужио је британски напад на Данску августа 1807. године. Руска влада није прихватила британска објашњења већ је у октобру прекинула дипломатске односе, а у новембру јој објавила рат. Непријатељства су почела у новембру када су Британци у Портсмуту запленили и руску фрегату и транспортни брод. Ескадру вицеадмирала Дмитрија Сењавина од 9 линијских бродова и једне фрегате коју је прекид односа затекао на маршу за Балтичко море, Британци су блокирали и запленили у Лисабону, а посади дозволили да се копном врати у домовину.

Велика Британија упутила је 1808. године Шведској, тада у рату са Русијом помоћ у Балтичко море. У току Англо-руског рата дошло је до неколико мањих бојева на мору. Значајнији је онај између англо-шведске и руске флоте 14. августа 1808. године код Балтијског Порта. У тежњи да Русију одвоји од Француске, Велика Британија је избегавала заоштреније сукобе. Британска Краљевска ратна морнарица свела је операције на крстарички рат и блокирала руске ратне бродове у неутралним лукама. Руска морнарица је своја дејства ограничила на заштиту лука и дужобалског поморског саобраћаја. Рат је Русији наносио знатне економске штете; племство и трговачка буржоазија негодовали су против тилзитског уговора због тајног Наполеоновог помагања Турске у рату са Русијом 1806-1812. године, а и због оснивања Варшавског војводства и очигледних француских покушаја да се Русија изолује и завади с Прусијом и Аустријом. Отворене Наполеонове претње зближиле су Русију и Велику Британију, а после Наполеоновог напада на Русију, 14. јула 1812. године, склопљен је уговор о миру у Еребру 16. јула 1812. године којим се Велика Британија обавезала да Русији пружи помоћ у борби против Наполеона, а Русија да своје луке отвори Британцима.

Битка код Малојарославеца

Битка код Малојарославеца вођена је 1812. године између француске и руске војске. Део је Наполеонове инвазије на Русију, а завршена је француском победом.

Битка код Смоленска (1812)

Битка код Смоленска била је прва велика битка француске инвазије на Русију . Вођена је од 16. до 18. августа 1812. године и у њој је учествовало 45.000–50.000 људи и 84 топа Велике армије цара Наполеона I против 30.000–35.000 руских војника и 108 топова под генералом Барклајем де Толијем . Наполеон је напао Смоленск , који је држала Друга армија кнеза Петра Багратиона и заробио два предграђа . Током ноћи Руси су евакуисали град који је горео. Француско артиљеријско бомбардовање спалило је град до темеља. Од 2.250 зграда , 84% је уништено док је само 350 остало неостећено. Од 15.000 становника града, око 1.000 је остало на крају битке унутар рушевина. Са преко 20.000 жртава, битка код Смоленска је била једна од најкрвавијих битака инвазије.

Битка код Тарутина

Битка код Тарутина одиграла се 18. октобра 1812. године између руске и француске војске. Битка је део Наполеонове инвазије на Русију и завршена је победом Руса.

Битка на Березини

Битка на Березини одиграла се од 26. до 29. новембра 1812. године, између Наполеона Бонапарте и руске војске под вођством Михаила Кутузова, Петра Витгенштајна и адмирала Павела Чичагова. Наполеон се повлачио након неуспешне инвазије на Русију и дошао у сукоб са руским снагама прелазећи преко реке Березине (код Барисава, у Белорусији). Битка се завршила нерешеним исходом. Французи су претрпели огромне губитке, али су успели да пређу реку и избегну да буду заробљени. Од тада је израз березина у француском језику постао синоним за катастрофу.

Велика армија

Велика армија (франц. Grande Armée, француски изговор: ​[ɡʀɑ̃d aʀme]), била је армија којом је командовао Наполеон I Бонапарта током својих ратова. Између 1805. и 1809, Велика армија је остварила низ историјских победа које су од Првог француског царства начиниле неприкосновену силу на европском континенту. Сматра се једном од најмоћнијих војних јединица икада састављених. После пораза током француске инвазије на Русију (1812) изузетно је ослабљена и после тога се никада није опоравила у смислу тактичке супериорности над осталим европским армијама.

Преименована је 1805. године када је састављена на француској страни Ла Манша за потребе Наполеонове предложене инвазије на Британију. Касније ју је Наполеон користио на истоку државе да би се одбранио од Аустрије и Русије, које су биле део Треће коалиције формиране против Француске. Након тога, име је коришћено да означи примарну француску армију укључену у ратне походе 1805. и 1807, када је стекла престиж, затим 1809, 1812. и 1813–1814. У пракси, пак, термин "Велика армија" коришћен је да означи све мултинационалне јединице којима је командовао Наполеон у својим походима са почетка деветнаестог века.Првобитна Велика армија састављена је од шест корпуса под командом Наполеонових маршала и генерала. Када је Наполеон открио да се руске и аустријске војске спремају за инвазију Француске касне 1805. године, Велика армија је брзо послата преко Рајне у јужну Немачку, што је довело до Наполеонових успеха код Улма, Аустерлица и Јене.

Армија је расла, како је Наполеон ширио своју моћ широм Европе. Свој највећи број, милион људи, достигла је на почетку инвазије на Русију, 1812 године, од којих је 680 000 учествовало у ратној кампањи. Свим контингентима, осим пољских трупа и једне аустријске, управљали су француски генерали. Огромна мултинационална армија је полако марширала на исток, а Руси су се повукли. После освајања Смоленска и победе у бици код Бородина, Наполеон и део Велике армије су стигли пред Москву, 14. септембра 1812. године. Међутим, војска је до тог тренутка већ била драстично смањена због последица рата, болести (најпре тифуса), дезертерства и предугих линија комуникације. Војска је провела читав месец у Москви, али је на крају ипак била принуђена да се повуче на запад. Патили су због хладноће, глади и болести, а поред тога су их стално нападали Козаци и самим тим је Армија била скоро потпуно уништена као борбена јединица. Укључујући и оне који су дезертирали раније, укупно је 120 000 људи преживело и напустило Русију (од почетних 680 000), од тога 50.000 Аустријанаца, Пруса и других Немаца, 20.000 Пољака и само 35.000 Француза. По неким проценама, укупно је у походу на Русију умрло или погинуло 380 000 људи.Наполеон је водио нову армију у Битку народа код Лајпцига 1813, у одбрану Француске 1814. и у бици код Ватерлоа 1815. године, али та армија никада више није достигла своју моћ коју је имала пре јуна 1812. и одласка у Русију.

Војна историја Француске

Војна историја Француске обухвата огроман дијапазон сукоба и борби, које трају више од 2000 година, у областима данашње Француске, али и целе Европе и различитих региона широм света.

Према историчару Нилу Фергусону, од 125 великих европских ратова који су се водили од 1495. године, Французи су учествовали у 50 — више него Аустријанци (47) и Енглези (43). Од 168 битака које су се водиле од 387. п. н. е, победу су остварили у 109, поражени су у 49, а 10 је било егал, што чини Француску најуспешнијом војном силом у европској историји.Први велики забележени сукоби на територији данашње Француске били су током Галског рата (58-51/50. п. н. е). На челу победничке, римске војске налазио се Гај Јулије Цезар. Након распада Римског царства, германско племе Франака преузело је контролу над Галијом, поразивши конкурентска племена. Територија коју су они тада настанили по њима носи име, Франачка земља или само Франачка. Свој највећи успон Франачка доживљава под краљевима Хлодовехом I и Карлом Великом, који су успоставили језгро будуће француске државе. У средњем веку, ривалство са Енглеском изазвало је велике сукобе попут Норманског освајања и Стогодишњег рата. Захваљујући централизованој монархији, првој сталној војсци још од римских времена и коришћењу артиљерије, Француска протерује Енглезе са својих територија и излази из средњег века као најмоћнија држава Европе. Тај статус губи консолидацијом Светог римског царства немачке народности и поразом од Шпаније у италијанским ратовима. Хугенотски ратови осакатили су Француску крајем 16. века, али велика победа над Шпанијом у Тридесетогодишњем рату поново је учинила Француску најмоћнијом државом на континенту. Уз то, Француска је успоставила колонијално царство у Азији, Африци и Америци. Под [[Луј XIV|Лујем XIV], Француска је постигла војну надмоћ над својим ривалима, али ескалација сукоба са све снажнијим непријатељским коалицијама довела је до Рата за шпанско наслеђе и оставила краљевство на ивици банкрота почетком 18. века.

Поновно оживљена француска војска осигурала је победе у династичким сукобима против шпанске, пољске и аустријске круне. У исто време, Француска је одбијала нападе на своје колоније. Како је 18. век одмицао, глобална конкуренција с Великом Британијом довела је до Седмогодишњег рата, у којем је Француска изгубила своје северноамеричке територије. Утеха је дошла у облику европске доминације и учешћа у Америчком рату за независност, где је велика француска помоћ у виду новца и оружја, као и директно учешће њене војске и морнарице, помогло остваривању циља. Унутрашњи политички преврати су на крају довели до 23 године скоро континуираног сукоба у Француским револуционарним и Наполеоновим ратовима. Француска је достигла врхунац своје моћи у овом периоду, доминирајући на европском континенту на невиђен начин под Наполеоном Бонапартом. Међутим, до 1815. године, она је враћена на исте границе које је имала и пре револуције. Остатак 19. века сведочио је расту Другог француског колонијалног царства, као и француских интервенција у Белгији, Шпанији и Мексику. Други велики ратови вођени су против Русије на Криму, Аустрије у Италији и Пруске у самој Француској.

После пораза у Француско-пруском рату, француско-немачки ривалство поново је избило у први план током Првог светског рата. Француска и њени савезници су овог пута победили. Друштвени, политички и економски преокрет након конфликта довео је до Другог светског рата, у коме су савезници поражени у бици за Француску, а француска влада била приморана да потпише примирје са Немачком. Савезници, укључујући и Слободне француске снаге на челу са владом у егзилу, на крају су победили над Силама Осовине. Као резултат тога, Француска је осигурала окупациону зону у Немачкој и стално место у Савету безбедности Уједињених нација. Избегавање трећег француско-немачког конфликта величине прва два светска рата отворио је пут европским интеграцијама почевши од 1950-их. Француска је постала нуклеарна сила и од краја 20. века блиско сарађује са НАТО-ом и европским партнерима.

Династија Романов

Династија Романов (рус. Династия Романовых) била је посљедња царска и императорска династија која је владала Русијом од 1613. до 1917. године.

Друга битка код Полоцка

Битка код Полоцка вођена је 18-19. октобра 1812. године између француске и руске војске. Део је Наполеонове инвазије на Русију, а завршена је руском победом.

Иван Паскјевич

Иван Фјодорович Паскјевич (руски: Ива́н Фёдорович Паске́вич; 19. мај 1782—1. фебруар 1856.) је био руски војсковођа, гроф Јеревана и намесник Краљевине Пољске. Носио је титулу фелдмаршала руске, а касније и пруске и аустријске армије.

Константин Павлович

Константин Павлович (27. април 1779 — 27. јун 1831) био је велики кнез Русије и управник Конгресне Пољске од 1815. до 1831. године.

Наро-Фоминск

Наро-Фоминск (рус. Наро-Фоминск) град је у Русији у Московској области налази се на реци Нари, 70 km (43 mi) југозападно од Москве. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 64.640 становника.

Прва битка код Полоцка

Битка код Полоцка вођена је 17-18. августа 1812. године између француске и руске војске. Део је Наполеонове инвазије на Русију, а завршена је неодлучним исходом.

Списак комеморативних кованица Совјетског Савеза

У Совјетском Савезу су од 1965. до 1991. године објављени комеморативни новчићи. Већина њих је направљена од легуре бакра и никла, али постоје и сребрени новчићи, златни новчићи, од паладијума и платине. Сви новчићи су ковани или у Московској ковници новца или у Санкт Петербуршкој ковници новца.

Таурогенска конвенција

Таурогенска конвенција о неутралисању пруског контингента у повлачењу француске Велике армије из Русије, потписана је 30. децембра 1812. године у близини Таураге (данашња Литванија).

Хронологија историје Москве

У наставку је хронологија историје за град Москва, Русија.

Наполеонова инвазија на Русију

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.