Напад на колону ЈНА у Сарајеву

Напад на колону ЈНА у Сарајеву или Масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године је напад који су извршиле снаге Армије БиХ 3. маја 1992. на колону возила ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, која се повлачила према касарни у Лукавици. У извјештају МУП-а Републике Српске, судским списима и према Републичком центру за истраживање ратних злочина Републике Српске, овај догађај, као и убиства 2. маја, се воде под заједничким именом Случај Добровољачка, те се и број од 42 погинула припадника ЈНА односи на сва та дешавања, а не само на погинуле у Добровољачкој улици.[1][2][3]

Почетак

Команда Друге армије – командант покојни генерал Милутин Кукањац и начелник штаба генерал Симеон Прашчевић, на основу искуства ЈНА из догађаја у Словенији и Хрватској, одлучили да измјесте јединице из касарни у Сарајеву, на Пале, у Лукавицу и друга погодна мјеста. Тако су хтјели да избјегну да муслиманске паравојне формације са малим снагама контролишу јединице у касарнама, да их искључивањем воде и струје исцрпљују и наносе им губитке.

У листу Војска, у броју од 28. маја 1992, генерал Кукањац је, одговарајући на питање зашто се Команда није раније извукла из Сарајева, написао: "Ценећи ситуацију и предвиђајући шта се може догодити, месец и по раније евакуисао сам део Команде области на сигурну локацију. После напада на зграду Команде, 22. априла, евакуисан је и други део Команде области ван Сарајева. Остао је трећи део Команде и људство за обезбеђење и опслуживање, с тим што смо се припремали за коначно напуштање Сарајева. Свакодневно су колоне возила са натовареним средствима кретале ка сигурним локацијама. То је трајало све до 2. маја до 11 часова…”[4]

Дана 2. маја 1992. године, у 12 часова, извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор.[5]

Генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. змтп (заштитног моторизованог пука) са 2 БОВ-а и 3 пуха и 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића, уз 6 погинулих.[6]

Кукањац зове Војну болницу, односно мајора Марка Лабудовића који је водио Диверзантски одред, да крене у помоћ групи пуковника Шупута. Лабудовић говори да не може то извршити јер нема чиме и да ће изгинути. Тек након позива Шупута и вапаја колега, Лабудовић није могао да не реагује, иако је био свјестан у шта се упушта. Укупно 15 диверзаната под командом Лабудовића креће ка Дому ЈНА са два пинцгауера, а пратила су их и два санитетска возила са јасно видљивим ознакама са ненаоружаним особљем у бијелом. На Скендерији упадају у засједу, гине 14 лица, од тога 10 из Диверзантског одреда укључујући и команданта Лабудовића.[a] Рањено је 5 диверзаната, од којих су два заробљена[b]. Пошто је и Команда 2. ВО нападнута Кукањац је наредио Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера пробију од Швракиног насеља до Бистрика. Старјешине и војници су са једним БВП (борбено возило пјешадије-гусјеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успјели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао рањене диверзанте, и умјесто у Добровољачку према Команди 2. ВО скреће на мост, гдје посада под јаком ватром успијева њих тројицу[c] да увуче у транспортер.[7][8]

Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. Напад је престао око 20 часова.[5]

Добровољачка улица

Дана 3. маја око осам часова одлучено је да генерал Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра. Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова. Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.

На челу колоне, која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. „Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова, прозора“, каже Милидраг. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.

Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу.[9]
— генерал Луис Макензи, „Чувар мира - пут у Сарајево“

Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја било је 42 погинула војника и цивила од чега 5 официра, 73 рањених а 215 је заробљено или отето.[9]

Ратни злочин

Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици, односно за злочине 2. и 3. маја 1992. године.[10]

Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. године.[11]

Жртве ратног злочина

У Случају Добровољачка евидентирана су 42 убијена припадника ЈНА, убијених на више мјеста у граду, од тога на Скендерији 14, Добровољачкој 9, Радничком универзитету "Ђуро Ђаковић" 3, Команди 2. војне области 2, Дому ЈНА 1, те на другим локацијама у граду 13 припадника ЈНА. Убијени су по националној припадности били: 32 Србина, 6 Хрвата, 2 муслимана и 2 Албанца. По структури било је 10 официра, 28 војника и 4 грађанска лица у ЈНА. Укупно је рањен 71 припадник ЈНА.[1][2][3]

Имена жртава

2. маја 1992. године

Убијени — Скендерија

  • 1. Круно Бешлић,
  • 2. Александар Благојевић,
  • 3. Небојша Бојанић
  • 4. Драган Витковић,
  • 5. Обрад Гвозденовић,
  • 6. Нихад Кастрати,
  • 7. Марко Лабудовић,
  • 8. Миломир Мојсиловић,
  • 9. Младен Николић,
  • 10. Срђан Николић
  • 11. Радош Пајовић,
  • 12. Бранко Поповић,
  • 13. Жељко Ракић,
  • 14. Ивица Цветковић,

Убијени — Раднички универзитет "Ђуро Ђаковић"

  • 15. Слободан Јелић,
  • 16. Срећко Јовановић,
  • 17. Предраг Церовић,

Убијени — Команда 2. војне области

  • 18. Горан Дивовић, рањен на Скендерији приликом развожења хране, издахнуо у кругу команде
  • 19. Перица Новић,

Убијени — Дом ЈНА

  • 20. Џевад Биџо,

3. маја 1992. године

Убијени — Добровољачка

  • 21. Миодраг Ђукић,
  • 22. Бошко Јованић,
  • 23. Бошко Михајловић,
  • 24. Градимир Петровић,
  • 25. Будимир Радуловић, (у санитетском возилу)
  • 26. Ивица Симић,
  • 27. Миро Сокић, (у санитетском возилу)
  • 28. Здравко Томовић,
  • 29. Нормела Шуко, (у санитетском возилу)

Убијени на другим локација у граду или су подлегли повредама од рањавања 2. и 3. маја[2]

  • 30. Зоран Гајић,
  • 31. Александар Глуховић,
  • 32. Миломир Јањић, (убијен 3. маја 1992.)
  • 33. Небојша Јовановић,
  • 34. Роберт Кочиш,
  • 35. Предраг Нинков, (убијен у кафићу на Бистрику 20. априла 1992.)
  • 36. НН Весна, (убијена у кину Сутјеска 3. маја 1992.)
  • 37. НН Чедо, (убијен у затвору маја 1992.)
  • 38. Витомир Петровић,
  • 39. Властимир Петровић,
  • 40. Стево Ритан,
  • 41. Козафер Ротић,
  • 42. Саша Урошевић. (убијен у кафићу на Бистрику 20. априла 1992.)

Налогодавци

  1. Ејуп Ганић — тадашњи члан Председништва БиХ,
  2. Хасан Ефендић — тадашњи командант Штаба ТО БиХ,
  3. Јусуф Пушина — тадашњи заменик шефа МУП-а,
  4. Јован Дивјак — официр бивше Армије БиХ,
  5. Фикрет Муслимовић — официр бивше Армије БиХ,
  6. Драган Викић — командант Специјалне јединице полиције,
  7. Емин Швракић — оснивач „Зелених беретки“,
  8. Заим Бацковић Заги — оснивач „Патриотске лиге“,
  9. Јовица Берковић,
  10. Решад Јусуфовић,
  11. Јусуф Кецман,
  12. Дамир Долан,
  13. Ибрахим Хоџић,
  14. Исмет Бајрамовић Ћело,
  15. Џевад Топић Топа.

Види још

Напомене

  1. ^ Погинули су диверзанти: Марко Лабудовић, Ивица Цветковић, Обрад Гвозденовић, Бранко Поповић, Александар Благојевић, Срђан Николић, Радош Пајовић, Младен Николић, Нихад Кастрати и Круно Бешлић
  2. ^ Заробљени рањеници: Милан Пејић и Драган Гламочић
  3. ^ Спасени рањеници: Драган Матић, Драган Лазукић и Драгослав Николић

Референце

  1. 1,0 1,1 Добровољачка-истина, 25. мај 2017, Приступљено 8. јун 2017.
  2. 2,0 2,1 2,2 Mapa zločina u Dobrovoljačkoj ulici, 3. мај 2012, Приступљено 8. јун 2017.
  3. 3,0 3,1 Тајна Добровољачке улице, 5. април 2011, Приступљено 8. јун 2017.
  4. ^ Тајна Добровољачке улице (2): Грмљавина у тихој сарајевској ноћи
  5. 5,0 5,1 ДОБРОВОЉАЧКА: ОВАКО СЕ ДЕСИЛО, 3. април 2017
  6. ^ Предмет “Добровољачка” – 21 година некажњеног злочина
  7. ^ У ПАКЛУ СКЕНДЕРИЈЕ
  8. ^ Жељко Пантелић за Глас Српске: Војници ЈНА убијани у засједи као на стрелишту
  9. 9,0 9,1 РТС: Добровољачка, злочин без казне, 3. мај 2011, Приступљено 9. 4. 2013.
  10. ^ Не заборави Добровољачку или традиционални годишњи сусрет жртве и џелата
  11. ^ „ТУЖИЛАШТВО ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ И ДАЉЕ ВОДИ ИСТРАГУ ЗА ДОБРОВОЉАЧКУ”. Архивирано из оригинала на датум 29. 4. 2016. Приступљено 9. 7. 2017.

Литература

Спољашње везе

Јусуф Празина

Јусуф Јука Празина (7. септембар 1962 — 4. децембар 1993) је био предратни сарајевски криминалац, ратни заповједник муслиманских паравојних формација од којих је касније састављана Армија БиХ, а касније и припадник хрватских паравојних формација.

Ејуп Ганић

Ејуп Ганић (Себечево, Нови Пазар, 3. март 1946) широј јавности у бившој Југославији познат је по томе што је био ратни члан муслиманског председништва Алије Изетбеговића када је почео рат у Сарајеву 1992. године.

Лукавица (Источно Ново Сарајево)

Лукавица је насељено мјесто у општини Источно Ново Сарајево, град Источно Сарајево, Република Српска, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Лукавица укупно је пописано 7.597 лица. На простору овог насељеног мјеста формиране су двије мјесне заједнице: МЗ Лукавица и МЗ Лукавица-Центар. У Лукавици је смјештен административни центар града Источно Сарајево, а ово насељено мјесто је и сједиште општине Источно Ново Сарајево.

Напад на колону ЈНА у Тузли

Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења наоружаних припадника ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“. Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припадници Патриотске лиге и МУП БиХ. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.

Према наводима из кривичне пријаве, у колони је погинуло 59 припадника ЈНА и цивила, а рањено 44, док постоје извори и о 132 убијена војника и цивила.Бошњаци овај злочин над невиним војницима на одслужењу војног рока прослављају као "Дан одбране Тузле".

Опсада Сарајева

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије а касније Војске Републике Српске над деловима града Сарајева. Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево опсадном снагом од 13.000 до 18.000 војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.Само предратно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата подељено по етничкој линији на део под контролом Муслимана и део под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево. Део предратног града са муслиманском већином је пре рата био окружен насељима са српском етничком већином.Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце. Према Истраживачко-документационом центру на територији Сарајева је (по досадашњим подацима) током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.Број становника је опао на 334.663 — 64 % предратног становништва.Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у књизи Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995. у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба. Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у којима се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба. Истраживачко-документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића односи се на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу и против српског генерала Ратка Младића, између осталог и за опсаду Сарајева.Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности у својој књизи Сведочим тврди да Сарајево није било опкољено него да су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а да укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу”, при чему су се снаге Армије Републике БиХ — које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника — са једне стране налазиле у Сарајеву, а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.У току целог рата у БиХ је у Сарајевско-романијском корпусу ВРС на подручју Сарајева и околине убијено 1.249, рањено 3.947 и нестало 55 бораца.

Ослобођење (ратно)

Ослобођење (ратно) или "Српско Ослобођење", а званично само НИШП "Ослобођење", је дневни лист који је званично издаван на територији Републике Српске од почетка 1992. године до краја 1996. године. Сједиште овога дневног листа се налазило у Српском Сарајеву, а главни и одговорни уредник је био Драженко Ђукановић. Дневни лист „Ослобођење“ је штампан на српској ћирилици, користећи екавски и ијекавски изговор српског језика (Романијско-рашки дијалекат српског језика).

Срби у Босни и Херцеговини

Срби су један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине, који у највећем броју живе у Републици Српској, једном од два ентитета земље. Осим у Републици Српској, гдје Срби чине око 81,51% становништва, Срби живе у веома малом броју и у другом ентитету Босне и Херцеговине, Федерацији Босне и Херцеговине, гдје их је око 2,55% у цјелокупном становништву.

У другом ентитету, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине већину у Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу. Они се често називају босанским Србима

У Босни и Херцеговини Срби насељавају области: Босне, Крајине, Семберије, Херцеговине, Посавине, Бирча и Подриња па се према регионалној припадности могу називати: Крајишницима, Босанцима, Бирчанима, Посавцима, Семберцима, Херцеговцима, Подрињцима.

Од 15. до 19. века, православни Срби у данашњој Босни и Херцеговини често су били прогоњени у Османском царству. У 20. веку, прогони Аустро-Угарске, геноцид у Другом светском рату, политичка превирања и лоши економски услови изазвали су више емиграције. Деведесетих година многи босански Срби су се преселили у Р. Србију, Црну Гору и Војводину.

Срби највећим дијелом живе у Републици Српској, док их у Федерације Босне и Херцеговине има у занемаривом броју, у Унско-санском и Кантону 10. Срби су територијално најраспрострањенији народ у Босни и Херцеговини. Говоре српским језиком ијекавског изговора, и већином су православне вјере, док мали број њих чине атеисти, мухамеданци или римокатолици.

Српско грађанско вијеће

Српско грађанско вијеће (СГВ) невладина је организација из Босне и Херцеговине.Основали су је у марта 1994. године током рата у Босни и Херцеговини босанскохерцеговачки Срби лојални Републици Босни и Херцеговини, који су на тај начин одбацили Републику Српску. Према одређеним подацима из 1995. године СГВ је имао преко 50.000 чланова и 20 канцеларија. Оснивача организације били су члан ратног предсједништва РБиХ Мирко Пејановић, професор Универзитета у Сарајеву Љубомир Берберовић, новинар Ослобођења Рајко Живковић и адвокат Жарко Булић.

У регистар невладиних организација Босне и Херцеговине СГВ уписан је 10. децембра 2002. године са сједиштем у Сарајеву.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.