Наводњавање

Наводњавање представља хидротехничку меру за побољшање физичких особина земљишта додавањем воде, како би се постигла оптимална влага за време вегетације и тако постигао оптималан принос.[1][2] Наводњавање се спроводи током једног дела вегетације или током целог вегетацијског периода. Вода се користи из водених токова, вештачких језера, извора или из пречишћених отпадних вода. Према начину претварања тока воде у капиларну воду у земљишту, постоје три методе наводњавања: површинско, подземно и кишење (орошавање).[3]

PivotIrrigationOnCotton
Наводњавање

Системи за наводњавање

Кап по кап

Систем „кап по кап“ ради по принципу равномерног и спорог наводњавање корена биљака,[4] којим се постиже често наводњавање са малом количином воде и константним нивоом влажности земљишта.[5] Користи се за различите пољопривредне културе, са надземним или подземним развојем инсталације.[6] Подручје натопљено капљачем зависи од протока воде и типа земљишта, односно његове пропусности. Жељена површина натапања регулише се типом капљача и размаком између капаљки.[5] Овај систем има више предности у односу на наводњавање распрскивачима. Вода је ефикасно искоришћена, пошто се додаје само тамо где је потребна, у непосредну близину корена биљке. Нагле промене у влажности ваздуха, немају негативни утицај на биљке. Не залива се околна површина, чиме је смањена могућност појаве корова.

Систем је релативно јефтин и лак за инсталацију, те не захтева посебно одржавање, осим правилног регулисања режима рада и додавање воде.[4]

Историја

David Roberts ancient fountain
Иригација на животињски погон, Горњи Египат, око 1846. године

Археолошка истраживања су нашла евиденцију за постојање иригације на местима где природне падавине нису биле довољне за узгајање усева. Иригација на годишњој бази је била практикована у Месопотамијској равни, где су усеви били регуларно наводњавани током узгојне сезоне довођењем воде кроз мрежу малих канала формираних на пољу.[7] Древни Египћани су практиковали сливну иригацију користећи поплаве Нила за поплављивање земљишних парцела које су биле окружене насипима. Поплавна вода се држала све док се плодни седимент не би исталожио и затим би се вишак вратио у водоток.[8] Постоји евиденција да је стари Египатски фараон Аменемхет III из дванаесте династије (око 1800 п. н. е.) користио природно језеро у Фајумској оази као резервоар за чување вишка воде за употребу током сушних сезона. Језеро је пуњено сваке године поплавним водама Нила.[9]

Scene at Bhimgoda near Haridwar , February 1847
Млади инжењери рестаурирају и развијају стари Могулски иригациони систем током владане цара Бахадура Шаха II

Дравни Нубијци су развили форму иригације користећи уређај сличан воденом точку звани sakia. Са иригацијом се почело у Нубији у периоду између трећег и другог миленијума п. н. е.[10]

Peanuts irrigation
Иригација у Тамил Наду, Индија

У подсахарској Африци иригација је досегла културе и цивилизације региона реке Нигера до првог и другог миленијума п. н. е, и била је базирана на влажним сезонама поплава и сакупљану воде.[11][12]

Терасна иригација је евидентна у преколумбијској Америци, раној Сирији, Индији и Кини.[8] У Зана долини Анда у Перуу, архаеолози су нашли остатке три иригациона канала. Они су радиоугљенично датирани на период 4. миленијума п. н. е., 3. миленијума п. н. е. и 9. века. Ови канали су најстарија евиденција примене наводњавања у Новом свету. Трагови канала који вероватно потичу из 5. миленијума п. н. е. су нађени испод канала из 4. миленијума п. н. е.[13] Софистиковану иригацију и системе за чување воде је била развила цивилизација долине Инда у данашњем Пакистану и Северној Индији, укључујући резервоаре код Гирнара из око 3000. п. н. е. и раног иригационог система канала из око 2600. п. н. е.[14][15] Пољопривреда великих размера је практикована и екстензивна мрежа канала је кориштена за наводњавање.

Кина

Turpan-karez-museo-d02
Унутрашњост карез тунела у Турпану, Синкјанг, Кина

Најстарији познати хидраулички инжињери Кине су били Суеншу Ао (6. век п. н. е.) из периода Прољећа и Јесени и Симен Бао (5. век п. н. е.) из периода зараћених држава, оба од којих су радили на великим иригационим пројектима. У Сичуан региону који је припадао држави Ђин древне Кине, Дуђенгиански иригациони систем који је развио Ђински кинески хидролог и иригациони инжењер Ли Бинг је био изграђен 256. п. н. е. ради наводњавања огромне пољопривредне области, коју овај систем и данас снабдева водом.[16] До 2. века, током династије Хан, Кинези су исто тако користили ланчане пумпе које су подизале воду са нижих елевација на више.[17] Оне су биле покретане мануално ножним педалама, хидрауличким воденичким колима, или ротирајућим механичким точковима које су вукли волови.[18] Вода је кориштена за јавне радове снабдевања водом урбаних стамбених четврти и дворских башти, али највише за наводњавање обрадивог земљишта каналима.[19]

Кореја

У 15. веку у Кореји је 1441. дошло до изума првог мерача кише на свету, uryanggye (корејски:우량계). Изумитељ је био Жанг Јеонг-сил, корејски инжењер из династије Чосон, под активним надзором краља, Седжона Великог. Ови уређаји су били инсталирани у резервоарима за наводњавање као део националног система за мерење и сакушљање кишнице за пољопривредне сврхе. Помоћу овог инструмента, планери и фармери су могли да боље искористе информације прикупљене у истраживању.[20]

Северна Америка

Irrigation ditch in Montour County, Pennsylvania
Иригациони јарак у округу Монтур (Пенсилванија)

Најранији познати пољопривредни систем канала за наводњавање у Сједињеним Државама потиче из периода између 1200 п. н. е. и 800 п. н. е. и откривен је у Марани, Аризона (у близини Тусона) 2009. године.[21] Овај систем иригационих канала предатира Хохокамску културу за две хиљаде година и припадао је једној неидентификованој култури. У Северној Америци, Хохоками су били једина култура за коју је познато да је зависила од иригационих канала за наводњавање својих усева, и њихови иригациони системи су подржавали највећу популацију на југозападу континента до 1300. Хохоками су конструисали асортиман једноставних канала у комбинацији са бранама у различитим пољопривредним потезима. Између 7. и 14. века изградили су и одржавали велике мреже за наводњавање дуж нижег дела реке Сал и средњег дела реке Гил, који су по сложености упоредиви са онима који су кориштени у древним Блиском истоку, Египту и Кини. Они су конструисани коришћењем релативно једноставних алата за ископавање, без коришћења напредних инжењерских технологија, и остваривани су падови од неколико метара по миљи, уравнотежавајући ерозију и силтацију. Хохоками су култивирали низ сорти памука, дувана, кукуруза, пасуља и тикви, а жњали су и асортиман дивљих биљака. У каснијем периоду хронолошке секвенце Хохокама, они су такође користили екстензивне суве узгојне системе, првенствено за узгој агаве за храну и влакна. Њихово ослањање на пољопривредне стратегије засноване на каналима за наводњавање, које су виталне у њиховом мање гостољубивом пустинском окружењу и сушној клими, пружиле су основу за агрегацију руралног становништва у стабилне урбане центре.[22]

Садашњи степен

Plain of punjab
Иригација земљишта у Панџабу (Пакистан)

Године 2000, 2.788.000 km² (689 милиона ари) плодног земљишта је било опремљено са иригационом инфраструктуром широм света. Око 68% ових површина је у Азији, 17% у Америкама, 9% у Европи, 5% у Африци и 1% у Океанији. Највеће непрекидне области са високом иригационом густином су:

Мање иригационе области су присутне у скоро свим насељеним областима света.[23]

Године 2008. је површна наводњаваног земљишта досегла процењени ново од око 3.245.566 km², што је скоро једнако укупној површини Индије.[24]

Типови иригације

Постоји неколико метода иригације. Они варирају по начину на који се вода испоручује биљкама. Циљ је да се вода примјењује на биљке што је равномерније могуће, тако да свака биљка има потребну количину воде, ни превише ни премало.

Површинска иригација

LevelBasinFloodIrrigation
Сливна поплавна иригација пшенице

Површинска иригација је најстарија форма иригације, која је била кориштена хиљадама година. У површинским иригационим системима, вода се креће преко површине пољопривредног земљишта, да би овлажила и инфилтрирала земљиште. Површинска иригација се може поделити у браздасту, гранично прелазну или сливну иригацију. Она се често назива поплавном иригацијом кад је иригација резултат плављења или блиског плављења обрадивог земљишта. Историјски, то је био најзастушљенији метод наводњавања пољопривредног земљишта и још увек се користи у многим деловима света.

Тамо где то нивои воде из извора наводњавања дозвољавају, нивои се контролишу насипима, обично учвршћеним земљом. Ово се често види на терасастим пиринчаним пољима, где се ова метода користи за поплаву или контролу нивоа воде у сваком одвојеном пољу. У неким случајевима вода се пумпа или подиже људском или животињском снагом до нивоа земље. Ефикасност употребе воде за површинско наводњавање је обично нижа од других облика наводњавања.

Residential flood irrigation in Phoenix, Arizona, in the United States of America
Иригација поплављеног стамбеног подручја у Фениксу, Аризона

Површинска иригација се користи и за наводњавање априлака у појединим областима, на пример, у и ококони Финикса, Аризона. Иригациона област је окружена насипима и вода се испоручује према распореду који је поставио локални округ за наводњавање.[25]

Микроиригација

Dripperwithdrop
Наводњавање капањем – дејство млазнице за капање

Микроиригација, која се понекад назива локализованом иригацијом, иригацијом ниских запремина, или цурећом иригацијом је систем у коме се вода дистрибуира под ниским притиском кроз мрежу цеви, по унапред одређеном редоследу, и примењује у облику малих испуштања за сваку биљку или у њеног близини. У ову категорију иригационих метода спада традиционално наводњавање капањем индивидуалним емитерима, подповршинска капајућа иригација, наводњавање микропрскањем, и наводњавање мини фонтанским уређајем.[26]

Наводњавање капањем

Dripirrigation
Распоред и делови система за наводњавање капањем
Sprinkler Irrigation - Sprinkler head
Микро-прскалица

Накапљавајућа (или микро) иригација, такође позната као влажећа иригација, функционише као што њено име сугерише. У овом систему вода пада кап по кап непосредно на позицију корена. Вода се испоручује на или у близини зоне корена биљки, кап по кап. Овај метод може да буде најефективнији метод иригације у смислу потрошње воде,[27] ако се коретно спроводи, јер се минимизују евапорација и одливи. Водена ефикасност у пољу при примени наводњавања капањем је типично у опсегу од 80 до 90 % кад се адекватно примењује.

У модерној пољопривреди, наводњавање капањем се често комбинује са пластичним загртањем, чиме се даље редукује евапорација, и исто тако је начин испоруке ђубрива. Тај процес је познат као фертигација.

Дубока перколација, где се вода помера испод зоне корена, може се јавити ако се систем за накапљавање превише дуго користи или ако је брзина испоруке воде превисока. Методе наводњавања капљањем варирају од веома високотехнолошких и рачунарских до ниско технолошких и радно интензивних. Обично су потребни нижи притисци воде него код већине других типова система, са изузетком пивотних система са ниским енергетским центрима и система за површинско наводњавање, а систем може да буде дизајниран за униформну расподелу по читавом пољу или за прецизну испоруку воде до појединачних биљки у пејзажу који садрже мешавину биљних врста. Мада је тешко регулисати притисак на стрмим падинама, доступни су емитери са компензаторима притиска, тако да поље не мора да буде у једном нивоу. Високо технолошка решења укључују прецизно калибрисане емитере лоциране дуж линија цевовода који се распростиру почевши од компјутеризованог сета вентила.

Наводњавање прскалицом

Crop sprinklers Rio Vista California 15 Jul 2004-002
Прскалице усева у близини Рио Висте (Калифорнија)
TravellingSprinkler
Покретна прскалица код Милетс фарм центра, Оксфордшир, Уједињено Краљевство

У „прскаличном” или надземном наводњавању вода се доводи до једне или више централних локација унутар поља и дистрибуира се преко прскалица или пиштоља под високим притиском. Систем који користи прскалице, спрејеве или пиштоље монтиране изнад усева на перманентно инсталираним подизачима се често назива иригационим системом „чврстог сета”. Прскалице под повишеним притиском које ротирају се називају роторима и покрећу се помоћу зупчаника, или импактним механизмом. Ротори могу да буду дизајнирани тако да се потривају цео или део круга. Пиштољи су слични роторима, изузев што они генерално функционишу под веома високим притисцима од 275 до 900 kPa и протоцима од 3 до 76 L/s, обично са млазницама пречника од 10 до 50 mm. Пиштољи се осим иригације имају индустријске примене као што је супресија прашине и сеча дрвета.

Прскалице исто тако могу да буду монтиране на покретним платформама повезаним са извором воде цревом. Аутоматско покретање система на точковима је познато као покретне прскалице и може се користити за новодњавање површина као што су мале фарме, спортска поља, паркови, пашњаци, и гробља. У већини случајева се користи дугачко полиетиленско црево намотано на челичним котурима. Пошто је црево намотано на котур који се покреће водом за наводњавање или малим гасним мотором, прскалица се повлачи дуж поља. Кад прскалица стигне назад, систем се искључује. Овај тип система је познат као покретни иригациони систем „воденог точка” и он се екстензивно користе за супресију прашине, иригацију, распростирање отпадне воде по земљишној површини.

Други покретни системи користе равно гумено црево које се вуче иза платформе са прскалицама, која се повлачи каблом.

Референце

  1. ^ Snyder, R. L.; Melo-Abreu, J. P. (2005). „Frost protection: fundamentals, practice, and economics” (PDF). Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISSN 1684-8241.
  2. ^ Williams, J. F.; S. R. Roberts; J. E. Hill; S. C. Scardaci; G. Tibbits. „Managing Water for 'Weed' Control in Rice”. UC Davis, Department of Plant Sciences. Архивирано из оригинала на датум 3. 4. 2007. Приступљено 14. 3. 2007.
  3. ^ „Arid environments becoming consolidated”. Приступљено 19. 6. 2012.
  4. 4,0 4,1 Скала грин: Кап по кап Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 4, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 19. 1. 2013.
  5. 5,0 5,1 Еуродип: Кап по кап Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 14, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 19. 1. 2013.
  6. ^ Металик-пласт: Систем за наводњавање кап по кап, Приступљено 19. 1. 2013.
  7. ^ Hill, Donald: A History of Engineering
  8. 8,0 8,1 p19 Hill
  9. ^ „Amenemhet III”. Britannica Concise. Приступљено 10. 1. 2007.
  10. ^ Mokhtar 1981, стр. 53-56.
  11. ^ „Traditional technologies”. Fao.org. Приступљено 19. 6. 2012.
  12. ^ „Africa, Emerging Civilizations In Sub-Sahara Africa. Various Authors; Edited By: R. A. Guisepi”. History-world.org. Архивирано из оригинала на датум 12. 6. 2010. Приступљено 19. 6. 2012.
  13. ^ Dillehay, T. D.; et al. (2005). „Preceramic irrigation canals in the Peruvian Andes”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 102 (47): 17241—4. PMC 1288011Слободан приступ. PMID 16284247. doi:10.1073/pnas.0508583102.
  14. ^ Rodda, J. C. and Ubertini, Lucio (2004). The Basis of Civilization – Water Science? pp. 161. International Association of Hydrological Sciences (International Association of Hydrological Sciences Press 2004).
  15. ^ „Ancient India Indus Valley Civilization”. Minnesota State University "e-museum". Архивирано из оригинала на датум 05. 02. 2007. Приступљено 10. 1. 2007.
  16. ^ China – history. Encyclopædia Britannica,1994 edition.
  17. ^ Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 2, Mechanical Engineering. Taipei: Caves Books Ltd. Pages 344-346.
  18. ^ Needham, Volume 4, Part 2, 340-343.
  19. ^ Needham, Volume 4, Part 2, 33, 110.
  20. ^ Baek, Seok-gi (1987). Jang Yeong-sil 장영실. Woongjin Wiin Jeon-gi 웅진위인전기 11. Woongjin Publishing Co., Ltd.
  21. ^ „Earliest Canals in America - Archaeology Magazine Archive”.
  22. ^ James M. Bayman, "The Hohokam of Southwest North America." Journal of World Prehistory 15.3 (2001): 257-311.
  23. ^ Siebert, S.; J. Hoogeveen; et al. (10. 11. 2006). „The Digital Global Map of Irrigation Areas – Development and Validation of Map Version 4” (PDF). Tropentag 2006 – Conference on International Agricultural Research for Development. Bonn, Germany. Приступљено 14. 3. 2007.
  24. ^ The CIA World Factbook, Приступљено 30. 10. 2011
  25. ^ „Flood Irrigation Service”. City of Tempe, Arizona. Приступљено 29. 7. 2017.
  26. ^ Frenken, K. (2005). Irrigation in Africa in figures – AQUASTAT Survey – 2005 (PDF). Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 978-92-5-105414-7. Приступљено 14. 3. 2007.
  27. ^ Provenzano, Giuseppe (2007). „Using HYDRUS-2D Simulation Model to Evaluate Wetted Soil Volume in Subsurface Drip Irrigation Systems”. J. Irrig. Drain Eng. 133 (4): 342—350. doi:10.1061/(ASCE)0733-9437(2007)133:4(342).

Литература

  • Frenken, K. (2005). Irrigation in Africa in figures – AQUASTAT Survey – 2005 (PDF). Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 978-92-5-105414-7. Приступљено 14. 3. 2007.
  • China – history. Encyclopædia Britannica,1994 edition.
  • Bulliet, Richard; et al. (2008-06-18). The Earth and Its Peoples, Volume I: A Global History, to 1550. Books.google.com. стр. 53—56. ISBN 978-0-618-99238-6. Приступљено 19. 6. 2012.
  • Mokhtar, G. (1981). Ancient civilizations of Africa. Unesco. International Scientific Committee for the Drafting of a General History of Africa. стр. 309. ISBN 9780435948054. Приступљено 19. 6. 2012 — преко Books.google.com.
  • Elvin, Mark. The retreat of the elephants: an environmental history of China (Yale University Press, 2004)
  • Hallows, Peter J., and Donald G. Thompson. History of irrigation in Australia ANCID, 1995.
  • Howell, Terry. "Drops of life in the history of irrigation." Irrigation journal 3 (2000): 26-33. the history of sprinker systems online
  • Hassan, John. A history of water in modern England and Wales (Manchester University Press, 1998)
  • Vaidyanathan, A. Water resource management: institutions and irrigation development in India (Oxford University Press, 1999)

Часописи

  • Irrigation Science, ISSN 1432-1319 (electronic) 0342-7188 (paper), Springer
  • Journal of Irrigation and Drainage Engineering, ISSN 0733-9437, ASCE Publications
  • Irrigation and Drainage, ISSN 1531-0361, John Wiley & Sons, Ltd.

Спољашње везе

Јавно власништво Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуChisholm, Hugh, ур. (1911). „Irrigation”. Encyclopædia Britannica (11. изд.). Cambridge University Press.

Аралско језеро

Аралско језеро (рус. Аральскοе мοре, каз. Арал Теңізі, узб. Orol dengizi) је слано језеро на граници Казахстана и Узбекистана са површином од око 33.800 km².

Аралско језеро је било доста веће, али се последњих 50 година смањује због смањеног дотока који су узроковани хидрогеолошким радовима на рекама притокама Аму Дарји и Сир Дарји. Наиме, од 40-их година 20. века воде ових река се користе за наводњавање поља памука у Казахстану и Узбекистану. Око 20 до 60 km³ воде се годишње издвоји за наводњавање. Због овога, ниво језера опадне за 20 до 60 cm годишње. Запремина језера се од 1960. смањила за 80%, док је нарасли салинитет уништио скоро све облике живота у језеру.

Због опадања нивоа језера дошло је до промене локалне климе и изумирања многих биљних и животињских врста. То је довело и до пропасти рибарства и индустрија које су биле повезане са њом. Некадашње луке данас се налазе и до 50 km од садашње обале језера.

Од 1989. језеро је подељено на Мало море на северу и Велико море на југу. Године 2007. Велико море се поделило на два дела. Ако се ништа не би предузело, верује се да би јужни део језера нестао до 2025. Изградњом бране на северу, дошло је до наглог раста нивоа воде у Малом мору (до сада са 30 на 38 метара, а предвиђа се 42). Засад је Казахстан заинтересован за мере за спасавање свог дела Аралског језера уз помоћ кредита Светске банке, док Узбекистан сматра да је производња памука много значајнија.

Неки од предложених пројектата за регенерацију Аралског језера су: спровођење воде из Каспијског језера или скретање сибирских река ка Аралу.

Балхашко језеро

Балхашко језеро (каз. Балқаш Көлі, Balqaş köli, рус. Озеро Балхаш) је језеро у пустињској степи источног Казахстана. Површина језера је до 18.428 км². Балхашко језеро је издуженог облика сличног полумесецу. Јужна обала је веома разуђена са безброј малих острва и полуострва. Средња дубина језера је 5,8 метара, а максимална 26. Језеро је подељено на западни и источни део који су повезани каналом Узун-Арал ширине 4,5 километара. Источни део језера је дубљи и веома слан (> 7%), док је западни део мало слан (0,5-1,5% соли) и не зависи од промене нивоа језера. Разлика у салинитету је последица разлике у броју притока и ограниченој размени воде између његових делова.Највећи град на обали језера је Балхаш. Главне притоке су реке Или и Каратал. Језеро нема отоке. Око 15% површине слива овог језера припада територији Кине. Највећи део воде у језеро стиже од отопљеног снега са планина Синкјанга.

Као и Аралско језеро, и Балхашко језеро је у опасности да пресуши. У оба случаја разлог је употреба вода за наводњавање поља памука. Ова пракса је започета 1960их у доба СССР.

Бари (округ)

Округ Бари (итал. Provincia di Bari) је округ у оквиру покрајине Апулија у средишњој Италији. Седиште округа покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Бари.

Површина округа је 3.825 км², а број становника 1.252.398 (2008. године).

Барлета-Андрија-Трани (округ)

Округ Барлета-Андрија-Трани (итал. Provincia di Barletta-Andria-Trani) је округ у оквиру покрајине Апулија у средишњој Италији. Седишта округа покрајине су највећа градска насеља Барлета, Андрија, Трани, по којима је округ и добио ово сложено име.

Површина округа је 1.539 км², а број становника 390.800 (2008. године).

Округ Барлета-Андрија-Трани је један од најмлађих округа у Италији, основан 2009. године.

Басано (Алберта)

Басано (енгл. Bassano) је малена варошица у јужном делу канадске провинције Алберта. Налази се на деоници трансканадског аутопута 140 км источно од Калгарија и 160 км северозападно од Медисин Хета, те 50 км западно од Брукса.

Варошица лежи на реци Боу, на којој је јужно од насеља изграђено вештачко језеро које служи за водоснабдевање околних насеља те наводњавање пољопривредних површина.

Насеље је добило статус варошице 1911. године, а име вароши је италијанског порекла.

Према резултатима пописа становника из 2011. у вароши су живела 1.282 становника у 585 домаћинстава што је за 4,7% мање у односу на резултате пописа из 2006. када је регистровано 1.345 житеља.

Боу Ајланд (Алберта)

Боу Ајланд (енгл. Bow Island) је варошица у јужном делу канадске провинције Алберта и део је статистичке регије Јужна Алберта. Варошица је смештена на реци Јужни Саскачеван на 320 км југоисточно од Калгарија и неких 100 км северно од границе са америчком савезном државом Монтана. Варош се налази између градова Летбриџ и Медисин Хет.

Село Боу Ајланд настало је у марту 1910, а већ 1912. добило је и данашњи статус. Боу Ајланд је билоо једно од првих насеља у Алберти које је поседовало бушотине природног гаса који се интензивно искориштавао у привреди и домаћинствима. Средином прошлог века за околно плодно земљиште које окружује насеље (укупно 445 км² плодних ораница) израђен је сложен систем за наводњавање који је повећао продуктивност пољопривредног земљишта. Једна од највећих светских компанија за производњу семена уљарица налази се у овом градићу (Spitz company), и ту се производе углавном семена сунцокрета и бундеве. Најважније пољопривредне културе по којима је област позната су махунарке, посебно пасуљ, грашак и сочиво.

Занимљиво је да насеље носи име по маленом острву које се налази неких 25 км западније, на сутоку река Боу и Олдмен.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у вароши је живело 2.025 становника у 670 домаћинстава што је за чак 13,1% више у односу на попис из 2006. када је регистровано 1.790 житеља.

Брегалница

Брегалница је река у Северној Македонији, највећа лева притока Вардара. Извире из Малешевске планине са главним извором испод коте 1720 m. Дужина тока је 184 м, а површина слива 4.307 km². Средњи пад реке је 7 ‰, а средњи проток при ушћу 28 м³/с.

У Вардар се улива недалеко од насеља Градско. Протиче кроз Малеш и Пијанец. На делу реке, где из правца југ—север скреће према западу и југозападу, у клисури је 1969., изграђена брана и створено језеро Калиманци. Језеро је површине 4,23 km², дуго 14 km, широко 0,30 km, и преко 80 м дубоко. При улазу у Кочанско поље вода Брегалнице и њених притока разводи се за наводњавање пиринчаних поља. Услед тога и услед протицања песковитим земљиштем низводно од Кочанског поља, лети је већ код Штипа врло сиромашна водом, а често и пресуши. Низводно од Штипа нижу се многобројни укљештени меандри, настали епигенетским усецањем услед издизања овчепољске пласе.

Најинересантнији део Брегалнице је меандарски део између Штипа и Новог Села, где избијају минерални извори бање Кежовице.

Важније десне притоке Брегалнице јесу Злетовска река и Азмак (Светониколска река), а леве Осојница, Зрновска река и Крива Лакавица.

Бриндизи (округ)

Округ Бриндизи (итал. Provincia di Brindisi) је округ у оквиру покрајине Апулија у средишњој Италији. Седиште округа покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Бриндизи.

Површина округа је 1.840 км², а број становника 402.934 (2008. године).

Вештачко језеро

Вештачко језеро или загат је тип језера који настаје свесним деловањем човека. Формира се преграђивањем речних долина, клисура и и кањона помоћу бетонских и земљаних брана. Оваква језера градила су се још и прошлости, тачније око 1300. године п. н. е.у долини реке Оронт у Сирији, преграђен је ток на површини од око 50 км² и та акумулација названа је „Хомс“. Слични пројекти прављени су у Старом Египту, Индији и Месопотамији.

Данас су вештачка језера веома бројна и полифункционална. Служи за хидренергију, односно производњу електричне енергије, наводњавање, те снабдевање водом насеља и индустрије, спорт, туризам, рекреацију, рибњаке и др. У Србији највећа загат је Ђердапско језеро, а следе Зворничко, Перућац, Златарско и др.

Вештачка језера се условно могу поделити на:

акумулациона и

рибњаке

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Лече (округ)

Округ Лече (итал. Provincia di Lecce) је округ у оквиру покрајине Апулија у источној Италији. Седиште округа покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Лече.

Површина округа је 2.759 км², а број становника 815.252 (2010. године).

Округ Лече представља „штиклу“ на „италијанској чизми“.

Магро (Алберта)

Магро (енгл. Magrath) је мала варош на крајњем југу канадске провинције Алберта, и део је статистичке регије Јужна Алберта. Смештен је на крајњим источним обронцима Стеновитих планина, на надморској висини од 975 метара. Најближи град је Летбриџ који је удаљен 32 км североисточно, док се Калгари налази 242 км северније.

Насеље су 1889. основали припадници мормонских заједница из Јуте и Ајдаха. Локална железничка компанија је потицала насељавање подручја и делила земљу досељеницима, уз услов да се граде канали за наводњавање подручја.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 2.217 становника у 748 домаћинстава,

што је за 6,5% више у односу на попис из 2006. када је регистрован 2.801 житељ у вароши.

Марица (река)

Марица (буг. Марица, грч. Έβρος [Évros — Еврос], тур. Meriç [Мерич]) је најдужа река у унутрашњости Балканског полуострва.

Марица је дуга 525 km (од тога у Бугарској 322 km). Извире из Маричиног језера у планини Рила у Бугарској. Тече кроз Бугарску између Родопа и Старе планине (Балкан). Гранична је река између Бугарске и Грчке (16 km), те између Грчке и Турске (185 km).

Улива се у Грчкој у Егејско море. Поречје обухвата 54.000 km².

На реци се налазе велики бугарски градови: Пазарџик, Пловдив, Димитровград, Марица, Свиленград, турски град: Једрене (код ушћа Тунџе у Марицу) и грчки градови Дидимотихон и Суфлион.

Главне притоке су Стрјама, Арда, Тунџа и Ергене. На бугарском делу тока изграђено је неколико великих хидроцентрала и брана (наводњавање). Марица је пловна од ушћа Тунџе до Егејског мора.

Долином Марице пролази део важне железничке и путне саобраћајнице Софија—Истанбул.

Грчко име за Марицу јесте Еврос, што је једнако назив тамошње области (префектура) Еврос.

На овој реци се одиграла и чувена Маричка битка, 1371, у којој су потучене српске снаге браће Мрњавчевића од стране Турака.

Долином ове реке се може осетити велики утицај Средоземља, тј. клима је средоземна, посебно у околини града Пловдива.

Општине у Грчкој

Општине у Грчкој су најмање административне јединице у земљи. Република Грчка је 2011. године добила ново устројство државе према Каликратисовом плану, које је подељено на три нивоа. Држава је подељена на 7 децентрализованих управа, 13 периферија и 325 општина.

Осетно је смањен број општина (грч. δήμοι), за 3 пута (са 1.033 на 325), спајањем пар општина и заједница према пређашњем плану, док су неке веће општине задржане у претходном облику. Општинама руководи начелник општине и општинско веће, бирани на изборима сваке пете године. Општине се даље деле на општине јединице, а потом и на насеља (заједнице). Мада ће насеља имати своја већа, она ће бити чисто саветодавног облика. Од битнијих надлежности општина могу се набројати: сигурност (полиција и ватрогасна служба, цивилна заштита), домови здравља и обданишта, стање и опремљеност школа, приступачно становање, месно планирање, културна делатност месног значаја, јавно зеленило, инфраструктура општинског значаја, питање одношења смећа и стања вода, наводњавање, гробља, пољопривреда, трговина, туризам. Централна влада надгледа рад локалних институција. Држава је дужна да обезбеди средства за реализацију мандата руководства општина и заједница.

Протока (рукавац Кубања)

Протока (рус. Протока), позната и као Црни Кубањ (рус. Чёрная Кубань) десни је и највећи рукавац реке Кубањ и део њене делте. Припада сливу Азовског мора.

Од главног тока Кубања одваја се код хутора Тиховски, неких 7 km јужно од Славјанска на Кубану (највећег насеља кроз који протиче) и након 140 km тока улива се у Азовско море код села Ачујево. Протиче преко територија Славјанског, Красноармејског и Приморско-ахтарског рејона.

Иако је плован целом дужином тока не користи се као пловни пут, Његове воде се искориштавају за наводњавање окољних пољопривредних подручја, посебно пиринчаних поља, а такође и за десалинизацију воде у оближњим лиманима са циљем поспешивања рибогојства.

Таранто (округ)

Округ Таранто (итал. Provincia di Taranto) је округ у оквиру покрајине Апулија у источној Италији. Седиште округа покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Таранто.

Површина округа је 2.430 км², а број становника 580.497 (2008. године).

Тигар (река)

Тигар је река која извире у Тауруским планинама источне Турске и тече углавном на југоисток до места Ал Курна где се састаје са Еуфратом и формира Шат-ел-Араб који се даље улива у Персијски залив. Заједно са Еуфратом, Тигар дефинише Месопотамију (на старогрчком Међуречје). Тигар је дугачак приближно 1.900 km. У њега утиче много притока, од којих су највеће Дијала и Горњи и Доњи Заб.

Багдад, главни град Ирака, лежи на обали Тигра, док се лучки град Басра налази на ушћу Шат-ел-Араб. У античким временима, многи од великих градова Месопотамија су лежали на или близу реке, црпећи воду из њега да наводњава Сумерску цивилизацију. Најпознатији градови на Тигру су били Нинива, Ктесифон и Селеукија, док се град Лагаш наводњавао водом из Тигра преко канала који је ископан око 2400 година пре нове ере. Родни град Садама Хусеина Тикрит, је такође смештен на реци и носи своје име по њој.

Тигар је дуго био важна трговачка рута у великом делу пустињској земљи. Плован је све до Багдада за бродове са плитким газом, али су скеле потребне за транспорт узводно до Мосула. Речна трговина је изгубила на значају током 20. века када су железничка пруга Басра-Багдад-Мосул и друмски путеви преузели много теретног саобраћаја. Река је преграђена и у Турској и у Ираку, у циљу обезбеђивања воде за наводњавање сувих и полупустињских региона уз обалу реке. Преграђивање је такође било важно за спречавање поплава у Ираку, по коме је Тигар био склон у историји након отапања снега у турским планинама у априлу. Недавно турско преграђивање реке је било предмет неких контроверзи, и због утицаја на околину у Турској и због потенцијалног смањивања количине воде која ће тећи низводно.

Хидрогеологија

Хидрогеологија је наука која се бави проучавањем подземних вода, њиховим пореклом, условима појављивања, законима кретања, физичкохемијским својствима, узајамним односима између атмосферске, подземне и површинске воде; као и могућношћу њиховог коришћења у одређене сврхе.

У људском животу практична употреба подземних вода је велика. Маломинерализоване подземне воде користе се за водоснабдевање, наводњавање и у прехрамбеној индустрији. Минералне подземне воде, зависно од хемијског састава и температуре, користе се за лечење, рекреацију, топлификацију објеката, добијање електричне енергије или за добијање појединих корисних индустријских сировина.

Шапсушко језеро

Шапсушко језеро (рус. Шапсугское водохранилище) мање је вештачко језеро на југу европског дела Руске Федерације. Језеро се налази у западном делу алувијалне Закубањске равнице, на северозападу Републике Адигеје (Тахтамукајски рејон), на око 3 км југозападно од града Краснодара.

Вештачко Шапсушко језеро настало је у периоду између 1939. и 1952. са циљем регулисања водостаја реке Афипс чије воде су искориштене за испуњавање некадашње мочварне равнице. Вода из језера се користила и у економске сврхе, а посебно за наводњавање бројних пиринчаних поља у ближој околини. Језеро као привредни субјект је било потпуно напуштено и зарасло након распада Совјетског Савеза, а радови на његовој обнови започели су током 2007. и трајали су наредних десетак година.

Површина језерске акваторије при просечном водостају је 46 km², језеро има овалну форму, са максималном дужином од око 9 км и ширином до 8 км. Просечна дубина воде у језеру је око 3,5 метара. Дно језера је местимично прекивено дебелим наслагама иловаче.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.