Мухамед

Мухамед (арап. محمد), пуним именом Абу ел Касим Мухамед ибн Абдулах ибн Абдулмуталиб ибн Хашим ел Курејши (арап. أبو القاسم محمد بن عبد الله بن عبدالمطلب بن هاشم القرشي; Мека, 26. април 570Медина, 8. јун 632), био је оснивач ислама. Према исламској традицији, он је био Божији пророк (посланик), послат да људима успостави једину монотеистичку религију, коју су пре њега проповедали Адам, Абрахам, Мојсије, Исус, и други пророци. Он је виђен као последњи Божији пророк у свим правцима у исламу, иако се неки модерни верници одвајају од овог веровања. Мухамед је ујединио Арабију у једну муслиманску политику и његова учења, пракса и Куран чине основу исламског верског веровања.

Рођен је отприлике 570. године (Година слона) у арапском граду Меки, Мухамед је постао сироче у раним годинама; он је одрастао под надзором свог стрица Ебу Талиба. Периодично, он се задржавао у планинској пећини по имену Хира да би се неколико ноћи молио: Касније, у 40. години живота, тврдио је да га је посетио Гаврило, где је изјавио да је добио своје прво откриће од Бога. Три године касније, у 610. години, Мухамед је јавно почео да проповеда ова открића, проглашавајући да је „Бог Један”, да је потпуна „предаја” (ислам) према Богу исправан начин деловања, и да је он Божији пророк (посланик), слично осталим пророцима у исламу.

Мухамед је добио неколико раних следбеника и искусио је непријатељство са политеистима из Меке. Да би избегао текући прогон, послао је неке следбенике у Абисинију 615. године, пре него што су он и његови следбеници прешли из Меке у Медину (тада позната као Јатриб) касније 622. године. Овај догађај, Хиџра, означава почетак исламског календара, такође познатог као календар Хиџре. У Медини, Мухамед је ујединио племена под Уставом Медине. У децембру 629. године, након осам година прекинутих ратова са племенима из Меке, Мухамед је окупио војску од 10.000 муслиманских преверника и марширао је према Меки. Освајање је у великој мери било неспорно и Мухамед је узео град са мало крвопролића. 632. године, пар месеци након повратка из опроштајног ходочашћа, он се разболео и умро. Пре његове смрти, већина Арапског полуострва је прешла у ислам.

Мухамед
Dark vignette Al-Masjid AL-Nabawi Door800x600x300
„Мухамед, Божији пророк”; исписано на вратима Пророкове џамије
Датум рођења26. април 570.
Место рођењаМека
 Арабија
Датум смрти8. јун 632. (62 год.)
Место смртиМедина
 Арабија
Узрок смртиГрозница
Занимањетрговац (до 610. године)
исламски пророк
ДецаКасим ибн Мухамед
Абдулах ибн Мухамед
Ибрахим ибн Мухамед
Зејнеб бинт Мухамед
Рукаја бинт Мухамед
Уму Кулсум бинт Мухамед
Фатима бинт Мухамед
РодитељиАбдулах ибн Абдул Муталиб (отац)
Амина (мајка)
Muhammad calligraphy
Muhammad2
Muhammad Salat

Детињство и младост

Мухамед је рођен 26. априла 570. године, у околини Меке у племену Курејш.[1] Његов отац Абдулах је умро око шест месеци пре његовог рођења, па је остао само са мајком и дедом.[2] Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Тада га је прихватио његов стриц, млађи брат његовог оца Абу Талиб, вођа клана Бану Хашим од племена Курејши, и Мухамед је почео да живи са њим.[3] С њим је још као дечак са трговачким караваном путовао у Сирију где је сусрео хришћанске монахе и аскете. Према предању, један од њих, Бахира, је препознао његову изабраност као Божјег пророка.[4]

Young Muhammad meets the monk Bahira - from Jami' al-Tawarikh
Млади Мухамед среће сиријског монаха Бахиру.

Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом, која је била десетак година старија од њега, Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању. У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање арапских монотеиста ханифа који су признавали Аврама као свога претечу и веровали у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своје прве визије. Према предању, чуо је да га дозива глас с неба и наређује му да у божје име проговори своме народу као божји пророк. Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив.[5] То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.[5]

Почеци Курана

Cave Hira
Пећина Хира у коју је Мухамед, према исламском предању, примио откровење.
Mohammed receiving revelation from the angel Gabriel
Гаврило објављује Куран Мухамеду, персијска илустрација, 1307. год.

Мухамед је сваке године по неколико седмица сам медитирао у пећини на планини Хира близу Меке.[6][7] Предање каже да је 610. године, током једног од својих медитативних повлачења, Мухамеда у пећини посетио анђео (арапски: мелек) Гаврило. Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана тако је почео ислам. Једно време, о својим откривењима и пророчком позиву, говорио је само породици и најближим пријатељима, али круг се ширио и почињао свакодневно да се састаје.[8] После три године, Мухамед је почео јавно да шири учење у Меки, где су ислам прво прихватили сиромаси. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, имао је јаку заштиту Абу Талиба и његовог клана Бану Хашим.[9][10] Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је све чешће наилазио на опирање, грдње и поруге.[11]

Према исламској традицији, око 620. године се Мухамеду десило чувено „ноћно путовање” (арапски: الإسراء و المعرا Исра ва ел Мираџ), када га је арханђел Гаврило чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом (арапски: Ибрахим), Мојсијем (арп: Муса) и Исусом (арп: Иса) и од самог Бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.[12]

Тражећи место где би се преселио, добио је пријатељске позиве од неких кланова из Јатриба (Медина), града који се налазио на 250 mi (400 km) северно и у коме је било поприлично јеврејског живља.

Прелазак из Меке у Медину

Временом су редови муслимана расли, али и опирање у Меки, чиме је пророков живот доведен у опасност. Због тога су представници дванаест најважнијих кланова Јатриба (касније Медина), у коме је било поприлично јеврејског живља, упутили позив Мухамеду да са својим присталицама пређе у њихов град са сврхом да ту уклони међусобне спорове становништва и да буде независни арбитар читавој заједници.[13] Његови следбеници су почели да се тамо пресељавају, и 16. јула 622. године, Мухамед и његов саветник Абу Бакр прелазе у Медину. Тај догађај, познат као хиџра (пресељење), обележава почетак исламске ере и први дан (1. muharaam) у бројању година по исламу.[14]

У наредних десет година, колико је Мухамед живео у Медини, он је наставио да записује поруке откривења које, заједно са његовим запамћеним изрекама и делима, представљају језгро муслиманске вере. Такође је развио и веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири”, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари”, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица која је прихватала нову веру, проглашен је за „Пророков град” (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина.

У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша”, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму. У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизовао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје заједнице под називом „Ума”, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика.[14]

Пророкова џамија (Месџид ен Набави), Медина; Зелела купола је изграђена изнад Мухамедове гробнице у центру
Пророкова џамија (Месџид ен Набави), Медина; Зелела купола је изграђена изнад Мухамедове гробнице у центру

Сукоби са Меком

Mohammed before the battle of Badr
Мухамедова војска се спрема за битку на Бедру.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду[8]. Пљачкања каравана су ескалирала у нешто налик рату између Меке и Медине. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз.[15] Муслимани, у бици на Бедру, са само 300 војника побеђују армију Меке која је имала између 900 и 1000.

Међутим, мало више од годину касније, муслимани губе битку код Ухуда.[16] У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку.

Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Медину против око 3.000 бранилаца. Опсада града је трајала две недеље, али на крају ипак муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми.[17]

У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.[18]

Освајање Меке

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога Бога (арп: Алах). Већина становника Меке прелази на ислам и Мухамед уништава све статуе арапских богова у Каби.[19]

Освајање Арабије

Arabempire isoch
Ширење халифата.

Из Меке Мухамед шири границе ислама и исламске државе. Долази до подвргавања најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету. Он инсистира да његови савезници прихвате ислам, и тако је већ пола Арабије део исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Курана часног. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво. Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак (џизију), или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.[20]

Смрт

Десет година након преласка у Медину, Мухамед је кренуо на први исламски хаџилук, учећи своје следбенике правилима и обичајима годишњег хаџа.[14] По свршетку ходочашћа, Мухамед је одржао чувени говор, познат као Опроштајна беседа (арапски: Khutbat al-Wadaa'). Саветовао је муслимане да се не држе неких старих обичаја већ да живе у новој исламској заједници.

Неколико месеци након опроштајног ходочашћа, Мухамед се разболео. Након неколико дана главобоље и слабости, преминуо је (преселио на ахирет) 8. јуна 632. године у свом дому у Медини, без мушког наследника[8]. Сахрањен је у гробници која је првобитни била у кући његове његове жене Аише, а данас се налази у Пророковој џамији у Медини.[21] Поред Мухамедовог гроба, налази се један празан гроб за који муслимани верују да чека Ису (Исуса).[22]

Mrs Aisha room
Гробница Мухамеда

Наслеђе и поделе

Mohammed
Тимуридска репрезентација Мухамеда; из Мираџнаме (перс. [Miʿrāǧ-Nāme] معراج نامه — ’књига вознесења’; Херат, 1463), у колекцији Националне библиотеке Француске у Паризу
Muslim depiction of Muhammad - 17th century Ottoman copy from the "Edinburgh codex"
Османска копија (17. век) Единбуршког кодекса, илканатског рукописа из северозападног Ирана или северног Ирака из раног 14. века; Мухамедова илустрација аутора Абу Рајхана ел Бирунија, Преостали знаци прошлих векова (арап. [al-Âthâr al-bâqiyah] الآثار الباقيةة)

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ел Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или халифа (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве. Током две године свога халифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други халиф био је Омер (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови халиф, али аристократа Осман (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први халифи), чланови Ши`а Али (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: халиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом, што је требало да значи династију Алид.[8]

Године 656, наше ере, Умајада Османа је убила група Алијевих следбеника. Алија није порицао њихову акцију. Изабрани халиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ел Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе коначно преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ел Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ел Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за халифатом. Дошло је до нове компликације, која је међусобно поделила Алијеве присталице, слабећи тиме још више Алијев положај. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици” (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег”.[8] Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, халиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).

Забрана депикције у исламу

Мухамедова породица

Супруге

Мухамед је имао 13 супруга, а оне су:

  • Хатиџе бинт Хувејлид
  • Севда бинт Зама
  • Ајша бинт Ебу-Бекр
  • Хафса бинт Омер
  • Хинд бинт Еби-Умеје
  • Зејнеб бинт Џахш
  • Џувејрија бинт Харис
  • Ремла бинт Ебу-Суфјан
  • Рејхана бинт Зајд
  • Сафија бинт Хујеј
  • Мејмуна бинт Харис
  • Марија Кибтија

Синови

Мухамед је имао три сина, али сви су они умрли у раном детињству:

  • Касим ибн Мухамед
  • Абдулах ибн Мухамед
  • Ибрахим ибн Мухамед

Ћерке

Мухамед је са Хатиџом имао четири ћерке:

  • Рукаја бинт Мухамед
  • Уму Кулсум бинт Мухамед
  • Зејнеб бинт Мухамед
  • Фатима бинт Мухамед

Види још

Референце

  1. ^ Encyclopedia of World History (1998). p. 452.
  2. ^ Josef W. Meri (2005). p. 525.
  3. ^ Watt 1974, стр. 7.
  4. ^ Armand Abel, Bahira, Encyclopaedia of Islam
  5. 5,0 5,1 Watt 1953, стр. 86
  6. ^ Emory C. Bogle (1998). p. 6.
  7. ^ John Henry Haaren, Addison B. Poland (1904). p. 83.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996.
  9. ^ Watt 1964, стр. 76.
  10. ^ Peters 1999, стр. 172.
  11. ^ Uri Rubin, Quraysh, Encyclopaedia of the Qur'an
  12. ^ Encyclopedia of Islam and the Muslim World (2003). p. 482.
  13. ^ Watt, The Cambridge History of Islam. p. 39.
  14. 14,0 14,1 14,2 Alford Welch, Muhammad, Encyclopedia of Islam
  15. ^ Watt, The Cambridge History of Islam. p. 45.
  16. ^ C.F. Robinson, Uhud, Encyclopedia of Islam
  17. ^ Watt 1956, стр. 36, 37.
  18. ^ Vaglieri, Khaybar, Encyclopedia of Islam
  19. ^ Harold Wayne Ballard, Donald N. Penny, W. Glenn Jonas (2002). p. 163.
  20. ^ "Muhmmad", Encyclopedia of Islam and the Muslim world
  21. ^ Leila Ahmed (1986). p. 665.–91 (686)
  22. ^ F. E. Peters (2003). p. 90.

Литература

  • A.C. Brown, Jonathan (2011). Muhammad: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780199559282.
  • A.C. Brown, Jonathan (2014). Misquoting Muhammad: The Challenge and Choices of Interpreting the Prophet's Legacy. Oneworld Publications. ISBN 978-1780744209.
  • Ahmed, Leila (1986). „Women and the Advent of Islam”. Signs. 11 (4): 665—91. doi:10.1086/494271.
  • Ali, Kecia (2014). The Lives of Muhammad. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-74448-6.
  • Ali, Muhammad Mohar (1997). The Biography of the Prophet and the Orientalists. King Fahd Complex for the Printing of the Holy Qur'an. ISBN 978-9960-770-68-0.
  • Wijdan, Ali (23. 8. 1999). „From the Literal to the Spiritual: The Development of Prophet Muhammad's Portrayal from 13th century Ilkhanid Miniatures to 17th century Ottoman Art”. Proceedings of the 11th International Congress of Turkish Art. Utrecht, The Netherlands eds. M. Kiel, N. Landman, and H. Theunissen. (7): 1—24.
  • Armstrong, Karen (1992). Muhammad: A Biography of the Prophet. Harpercollins. ISBN 978-0-06-250886-7.
  • Awde, Nicholas (2000). Women in Islam: An Anthology from the Quran and Hadith. Routledge. ISBN 978-0-7007-1012-6.
  • Ballard, Harold Wayne; Penny, Donald N.; Jonas, W. Glenn (2002). A Journey of Faith: An Introduction to Christianity. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-746-9.
  • Barlas, Asma (2002). Believing Women in Islam. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-70904-1.
  • Bogle, Emory C. (1998). Islam: Origin and Belief. Texas University Press. ISBN 978-0-292-70862-4.
  • Brown, Daniel (2003). A New Introduction to Islam. Blackwell Publishing Professional. ISBN 978-0-631-21604-9.
  • Bullough, Vern L; Shelton, Brenda; Slavin, Sarah (1998). The Subordinated Sex: A History of Attitudes Toward Women. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2369-5.
  • Cohen, Mark R. (1995). Under Crescent and Cross (Reissue изд.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01082-3.
  • Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6.
  • Donner, Fred (1998). Narratives of Islamic Origins: The Beginnings of Islamic Historical Writing. Darwin Press. ISBN 978-0-87850-127-4.
  • Ernst, Carl (2004). Following Muhammad: Rethinking Islam in the Contemporary World. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-5577-5.
  • Esposito, John (1998). Islam: The Straight Path. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511233-7.
  • Esposito, John (1999). The Islamic Threat: Myth Or Reality?. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513076-8.
  • Esposito, John (2002). What Everyone Needs to Know About Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515713-0.
  • Farah, Caesar (1994). Islam: Beliefs and Observances (5th изд.). Barron's Educational Series. ISBN 978-0-8120-1853-0.
  • Glubb, John Bagot (2002) [1970]. The Life and Times of Muhammad. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-8154-1176-5.
  • Goldman, Elizabeth (1995). Believers: spiritual leaders of the world. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508240-1.
  • Goldman, Ann; Hain, Richard; Liben, Stephen (2006). Oxford Textbook of Palliative Care for Children. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852653-7.
  • Haaren, John Henry; Poland, Addison B. (1904). Famous Men of the Middle Ages. University Publishing Company. ISBN 978-1-882514-05-2.
  • Al-Hibri, Azizah Y. (2003). "An Islamic Perspective on Domestic Violence". 27 Fordham International Law Journal 195.
  • Holt, P. M.; S, Ann K.. Lambton; Lewis, Bernard (1977). The Cambridge History of Islam (Paperback). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4.
  • Hourani, Albert; Ruthven, Malise (2003). A History of the Arab Peoples. Belknap Press; Revised edition. ISBN 978-0-674-01017-8.
  • ibn Isa, Muhammad (Imam Tirmidhi) (2011). Syama'il Muhammadiyah: KeanggunanMu Ya Rasulullah (Hardcover). Malaysia: PTS Islamika Sdn. Bhd. стр. 388. ISBN 978-967-3-66064-3.
  • Ishaq, Ibn (2002). Guillaume, Alfred, ур. The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq's Sirat Rasul Allah. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-636033-1.
  • Jacobs, Louis (1995). The Jewish Religion: A Companion. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826463-7.
  • Kelsay, John (1993). Islam and War: A Study in Comparative Ethics. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25302-8.
  • Khan, Majid Ali (1998). Muhammad The Final Messenger. Islamic Book Service, New Delhi, 110002 (India). ISBN 978-81-85738-25-3.
  • Kochler, Hans (1982). Concept of Monotheism in Islam & Christianity. I.P.O. ISBN 978-3-7003-0339-8.
  • Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3.
  • Larsson, Göran (2003). Ibn Garcia's Shu'Ubiyya Letter: Ethnic and Theological Tensions in Medieval Al-Andalus. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-12740-1.
  • Lewis, Bernard (2002) [1993]. The Arabs in History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280310-8.
  • Lewis, Bernard (1992). Race and Slavery in the Middle East: An Historical Enquiry (Reprint изд.). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-505326-5.
  • Lewis, Bernard (21. 1. 1998). „Islamic Revolution”. The New York Review of Books.
  • Lings, Martin (1983). Muhammad: His Life Based on the Earliest Sources. Islamic Texts Society. ISBN 978-0-946621-33-0. US edn. by Inner Traditions International, Ltd.
  • Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3.
  • Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shiʻism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5.
  • Neusner, Jacob (2003). God's Rule: The Politics of World Religions. Georgetown University Press. ISBN 978-0-87840-910-5.
  • Nigosian, S. A. (2004). Islam:Its History, Teaching, and Practices. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21627-4.
  • Ordoni, Abu Muhammad; Qazwini, Muhammad Kazim (1992). Fatima the Gracious. Ansariyan Publications. ASIN B000BWQ7N6.
  • Peters, Francis Edward (2003). Islam: A Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5.
  • Peters, Francis Edward (2003). The Monotheists: Jews, Christians, and Muslims in Conflict and Competition. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11461-3. ASIN: B0012385Z6.
  • Peters, Francis Edward (1994). Muhammad and the Origins of Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-1876-5.
  • Peters, F. E. (1991). „The Quest of the Historical Muhammad”. International Journal of Middle East Studies. 23 (3): 291—315. doi:10.1017/S0020743800056312.
  • Peterson, Daniel (2007). Muhammad, Prophet of God. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 978-0-8028-0754-0.
  • Rahman, Fazlur (1979). Islam. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70281-0.
  • Ramadan, Tariq (2007). In the Footsteps of the Prophet: Lessons from the Life of Muhammad. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530880-8.
  • Razwi, Ali Asgher (1997). A Restatement of the History of Islam and Muslims. World Federation of K S I Muslim Communities Islamic Centre. ISBN 978-0-9509879-1-0.
  • Reeves, Minou (2003). Muhammad in Europe: A Thousand Years of Western Myth-Making. NYU Press. ISBN 978-0-8147-7564-6.
  • Robinson, David (2004). Muslim Societies in African History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82627-3.
  • Rodinson, Maxime (2002). Muhammad: Prophet of Islam. Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-86064-827-4.
  • Rue, Loyal (2005). Religion Is Not about God: How Spiritual Traditions Nurture Our Biological. Rutgers. ISBN 978-0-8135-3955-3.
  • Serin, Muhittin (1998). Hattat Aziz Efendi. Istanbul. ISBN 978-975-7663-03-4. OCLC 51718704.
  • Sikand, Yoginder (2004). Muslims in India since 1947: Islamic perspectives on inter-faith relations. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-415-31486-2.
  • Tabatabae, Sayyid Mohammad Hosayn. AL-MIZAN:AN EXEGESIS OF THE QUR'AN, translation by S. Saeed Rizvi. WOFIS. ISBN 978-964-6521-14-8.
  • Teed, Peter (1992). A Dictionary of Twentieth Century History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-211676-5.
  • Turner, Colin (2005). Islam: The Basics. Routledge. ISBN 978-0-415-34106-6.
  • Watt, W. Montgomery (1961). Muhammad: Prophet and Statesman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-881078-0. (New edition 1974)
  • Watt, W. Montgomery (1956). Muhammad at Medina. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-577307-1.
  • Watt, W. Montgomery (1953). Muhammad at Mecca. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-577277-7. ASIN: B000IUA52A.
  • Weil, Gustav; Sanders, Frank K.; Dunning, Harry W. (1895). „An Introduction to the Quran”. The Biblical World. The University of Chicago Press. 5 (3): 181—191. JSTOR 3135387. doi:10.1086/471621.
  • Weil, Gustav (1895). „An Introduction to the Quran II”. The Biblical World. The University of Chicago Press. 5 (4): 273—286. JSTOR 3135160. doi:10.1086/471639.
  • William H. McNeill; Jerry H. Bentley; David Christian, ур. (2005). Berkshire Encyclopedia of World History. Berkshire Publishing Group. ISBN 978-0-9743091-0-1. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Richard C. Martin; Said Amir Arjomand; Marcia Hermansen; Abdulkader Tayob; Rochelle Davis; John Obert Voll, ур. (2003). Encyclopedia of Islam & the Muslim World. MacMillan Reference Books. ISBN 978-0-02-865603-8. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • P. J. Bearman; Th. Bianquis; C. E. Bosworth; E. van Donzel; W. P. Heinrichs (ур.). Encyclopaedia of Islam Online. Brill Academic Publishers. ISSN 1573-3912. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Lindsay Jones, ур. (2005). Encyclopedia of Religion (2nd изд.). MacMillan Reference Books. ISBN 978-0-02-865733-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Jane Dammen McAuliffe, ур. (2005). Encyclopedia of the Qur'an. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-12356-4. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Encyclopedia of World History. Oxford University Press. 1998. ISBN 978-0-19-860223-1. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • The New Encyclopædia Britannica (Rev изд.). Encyclopædia Britannica, Incorporated. 2005. ISBN 978-1-59339-236-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Ahmad, Mirza Bashir (2011). Life & Character of the Seal of Prophets, Vols. 1 (PDF). Islam International Publications. ISBN 9781-84880-052-6.
  • Ahmad, Mirza Bashir (2011). Life & Character of the Seal of Prophets, Vols. 2 (PDF). Islam International Publications. ISBN 9781-84880-052-6.
  • Andrae, Tor (2000). Mohammed: The Man and His Faith. Dover. ISBN 978-0-486-41136-1.
  • Berg, Herbert (2003). Method and Theory in the Study of Islamic Origins. E. J. Brill. ISBN 978-90-04-12602-2.
  • Bush, George (1831). The Life of Mohammed: Founder of the Religion of Islam, and of the Empire of the Saracens. J. & J. Harper.
  • Cook, Michael (1983). Muhammad. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-287605-8.
  • Hamidullah, Muhammad (1998). The Life and Work of the Prophet of Islam. Islamabad: Islamic Research Institute. ISBN 978-969-8413-00-2.
  • Motzki, Harald (2000). The Biography of Muhammad: The Issue of the Sources – Islamic History and Civilization: Studies and Texts, Vol. 32. Brill. ISBN 978-90-04-11513-2.
  • Musa, A. Y. Hadith as Scripture: Discussions on The Authority Of Prophetic Traditions in Islam, New York: Palgrave, 2008
  • Rubin, Uri (1995). The Eye of the Beholder: The Life of Muhammad as Viewed by the Early Muslims (A Textual Analysis). Darwin Press. ISBN 978-0-87850-110-6.
  • Schimmel, Annemarie (1985). And Muhammad is His Messenger: The Veneration of the Prophet in Islamic Piety. The University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-4128-0.
  • Spencer, Robert (2006). The Truth About Muhammad. Regnery Publishing, USA. ISBN 978-1-59698-028-0.

Спољашње везе

Zlatno pravilo

Zlatno pravilo morala je temeljno etičko načelo koje propisuje sledeće:

Čini drugima što želiš sebi (pozitivna forma)

Ne čini drugima što ne želiš sebi (negativna forma, poznata kao srebrno pravilo)Univerzalnost zlatnog pravila se ogleda u tome što propisuje jednako odnošenje prema svim ljudima, a ne samo prema pripadnicima svoje grupe. Tokom istorije, mnogi filozofi i verske vođe su isticali razne vidove ovog univerzalnog moralnog načela kao poželjan odnos u ljudskoj zajednici. Zlatno pravilo se nalazi u temeljima raznih etičkih sistema kao i u temelju modernog koncepta ljudskih prava. Zlatno pravilo se nalazi u korenu različitih kultura i moralni standard je za rešavanje njihovih sukoba.Skupština svetskih religija je 1993. godine usvojila „Deklaraciju prema globalnoj etici“ koja proklamuje zlatno pravilo kao zajedničko načelo za mnoge religije. Inicijalnu deklaraciju je potpisalo 143 predstavnika svih najvećih svetskih religija, uključujući bahai veru, bramanizam, budizam, hrišćanstvo, hinduizam, starosedelačku veru, islam, đainizam, judaizam, neo-paganizam, sikizam, taoizam i zoroastrejstvo.Zlatno pravilo ne treba mešati sa etikom reciprociteta, u smislu retributivne pravde, čija je poznata maksima „oko za oko, zub za zub“. Nasuprot tome, zlatno pravilo propisuje da ljudima činimo ono što bismo želeli da oni nama čine, bez obzira šta nam oni zaista čine.

Јужни Јемен

Народна Демократска Република Јемен, познатија као Јужни Јемен, била је социјалистичка република у југозападном делу Арабијског полуострва уз Аденски залив и Арапско море. 22. маја 1990. ујединила се са Арапском Републиком Јемен (Северни Јемен) у данашњу Републику Јемен.

Јужни Јемен проглашен је 30. новембра 1967. на дан повлачења последњих британских трупа.

Абдус Салам

Мухамед Абдус Салам (енгл. Mohammad Abdus Salam, 29. јануар 1926. – 21. новембар 1996.) био је пакистански физичар, који је 1979. године, добио Нобелову награду за физику „за допринос теорији јединствене слабе и електромагнетске интеракције елементарних честица”.

Државни удар

Државни удар или пуч (нем. Putsch — пуч; франц. coup d'état — ку де `та; или само франц. coup — ку) представља изненадну смену власти у некој земљи, и то противуставним средствима. Он може бити миран или (ређе) насилан, а најчешће га изводи војска или неки високи државни званичник.

Разликује се од револуције по томе што га изводе људи из саме власти, за разлику од револуције коју изводе широке народне масе.

Типични примери државног удара су:

генерала Франка у Шпанији (1936);

бригадног генерала Боривоја Мирковића у Краљевини Југославији (1941);

генерала Батисте на Куби (1952);

пуковника Гадафија у Либији (1969);

генерала Пиночеа у Чилеу (1973);

генерала-потпуковника Омара Ел Башира у Судану (1989);

генерала Исајас Афеверки у Етиопији (1991);

пуковника Јаија Џаме у Гамбији (1994)

генерала Мушарафа у Пакистану (1999);

бригадног генерала Мохамеда Азиза у Мауританији (2008);

генерала Абдела Фатаха у Египту (2013);

генерала Мухамед Али Хути у Јемену (2014);

Емерсона Мнангагве у Зимбабвеу (2017).

Ислам

Ислам (арап. إسلام‎) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Каџари

Каџарска династија или Каџари владали су нововековном иранском државом од 1785. до 1925. године.

Мароко

Мароко (арап. المغرب‎ [al-Maġrib — ал-Магриб], берберски: Murakuc, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), или званично Краљевина Мароко (арап. المملكة المغربية‎‎ [al-Mamlakah al-Maghribiyah], берберски: Tageldit en Murakuc, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Мауританија

Мауританија (арап. موريتانيا‎), или званично Исламска Република Мауританија (арап. الجمهورية الإسلامية الموريتان‎), је држава у западној Африци. Излази на Атлантски океан на западу, граничи се са Сенегалом на југозападу, Малијем на истоку и југоистоку, Алжиром на североистоку, и на северозападу са Западном Сахаром, територијом коју је анектирао Мароко. Име долази од античког берберског краљевства Мауретаније. Главни и највећи град је Нуакшот, који се налази на атлантској обали.

Медина

Медина (арап. المدينة المنورة‎) је град у региону Хиџаз, западни део Саудијске Арабије и средиште је провинције Ел Медина. То је други свети град у исламу, и место где је сахрањен Мухамед. Према процени из 2004. у граду је живело 918.889 становника.

Пре Мухамеда, овај град се звао Јатриб.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI

Међународни атлетски митинг Мухамед VI је годишњи атлетски митинг који се од 2008. одржава у Рабату (Мароко) на стадиону Принц Мулај Абдела (Prince Moulay Abdellah Stadium). Најпре је био у категоријама ИААФ Гран прија и ИААФ Светског челенџа, а од 2016. је један од 14. митинга Дијамантске лиге, најјаче категорије атлетских митинга, заменивши у календару, Адидас гран при у Њујорку.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2016.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2016. одржан је 22. маја 2016. на стадиону Prince Moulay Abdellah Stadium у Рабату (Мароко). Ово је трећи од 14 атлетских митинга ИААФ Дијамантске лиге 2016.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2017.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2017. одржан је 16. јула 2017. на стадиону Prince Moulay Abdellah Stadium у Рабату (Мароко). Ово је десети од 14 атлетских митинга ИААФ Дијамантске лиге 2017.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2018.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2018. одржан је 13. јула 2018. на стадиону Prince Moulay Abdellah Stadium у Рабату (Мароко). Ово је девети од 14 атлетских митинга ИААФ Дијамантске лиге 2018.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2019.

Међународни атлетски митинг Мухамед VI 2019. одржан је 16. јуна 2019. на стадиону Prince Moulay Abdellah Stadium у Рабату (Мароко). Ово је шести од 14 атлетских митинга ИААФ Дијамантске лиге 2019.

Мохамед Реза Пахлави

Мохамед Реза Пахлави (персијски: محمد رضا پهلوی‎ ;Техеран, 26. октобар 1919 — Каиро, 27. јул 1980) је био последњи ирански шах.

На власт је дошао након абдикације оца Резе Пахлавија под совјетско-британским притиском због његове симпатије према Немачкој у Другом светском рату. У уставној кризи 1953. дошао је у сукоб с председником владе и вођом Националне странке Ирана Мохамедом Мосадиком, који се противио великим овлашћењима шаха и учествовању странога капитала у иранској нафтној индустрији. Мохамед Реза Пахлави се склонио у Италију, али се после интервенције војске, која му је пружила подршку, вратио у земљу и оборио Мосадика с власти. Реформама 1963. покушао је да модернизује државу. Повезаност с америчким капиталом, претерано богаћење и одвлачење богатства из земље, недемократски режим власти с ослонцем на војску и насилно гушење опозиције, изазвали су отпор народа, на који су почели највише утицати верски вође муслимана шиита. Незадовољне масе, предвођене ајатолахом Рухолахом Хомеинијем, спровеле су револуцију против шаха и династије Пахлави, па је Мохамед Реза под свеопштим притиском 1979. напустио земљу. Када је у марту 1979. референдумом изгласана Исламска национална република Иран, власт династије Пахлави формално је престала.

Мухамед Мурси

Мухамед Мурси Иса ел Ајат (арап. محمد مرسى عيسى العياط‎) бивши је председник Египта, који је вршио ту дужност од 30. јуна 2012. до 3. јула 2013. године.

Дана 21. априла 2015. осуђен је на 20 година затвора, оптужен је за подстицање мучења, хапшења и убистава демонстраната за време демонстрација у Египту.

Мухамед Мујић

Мухамед Мујић (Мостар, 25. април 1933. — Мостар, 20. фебруар 2016) бивши је југословенски и босанскохерцеговачки фудбалер. Сматра се једним од најпопуларнијих и најбољих херцеговачких фудбалера. Био је вишеструки репрезентативац и учесник на Летњим олимпијским играма 1956. у Мелбурну (сребрна медаља) и на Светском првенству у фудбалу 1962. у Чилеу (четврто место). Једини је југословенски репрезентативац који је досад званично играо на свим местима у навалном реду.Почео је да игра марта 1948. у омладинској екипи мостарског Вележа, а за први тим је дебитовао 1950. године као 17-годишњак. Од 1952. године, када је Вележ постао прволигаш, одиграо је 212 првенствених утакмица, а у сезони 1955/56. био је најбољи прволигашки стрелац (21 гол заједно са Марком Веселиновићем и Огњеном Иванишевићем).Једно време је са успехом играо у француској прволигашкој екипи Бордоа (1962—1963), затим је био члан загребачког ФК Динамо (1964—1965), а после тога поново је отишао у иностранство и носио дрес белгијске екипе из Берингена (1966). Затим се вратио у Мостар и каријеру завршио у Вележу (1968), где је касније био тренер и технички руководилац.Уз седам утакмица и 12 голова за младу репрезентацију (1953—1956) и пет утакмица и два поготка за Б селекцију (1955—1957), одиграо је 32 утакмице и постигао 17 голова за најбољу селекцију Југославије. Дебитовао је 29. априла 1956. против Мађарске (2 : 2) у Будимпешти, а од дреса са државним грбом опростио се на светском првенству у Чилеу, 31. маја 1962. против СССР (0 : 2) у Арики, када је теже повредио једног совјетског фудбалера и добио забрану наступа за репрезентацију Југославије.Мухамед Мујић је преминуо у родном Мостару, 20. фебруара 2016. у 84. години живота. Узрок смрти није познат.

Сунизам

Сунизам или сунитски ислам је највећи огранак ислама којег слиједи између 85% и 90% муслимана. Сунитски муслимани су (арап. أهل السنة والجماعة‎, „вјерници који слиједе сунет посланика Мухамеда и чине већину умета”). Краће, најчешће се зову сунитским муслиманима или сунитима. Сунитски ислам се најчешће наводи као ортодоксни облик ислама. Ријеч сунит води поријекло од ријечи сунет (арап. سنة‎) које означава све оно што је говорио и радио Мухамед, а што је потврђено у хадисима.

Сунити методологију црпе из Курана и хадиса садржаних у Ел Кутуб ел Ситаху. Закони се такође доносе према ова два основна извора с додатком метода правног образложења (кијаса) и концензуса учењака (иџма). Постоји више мишљења учењака по питању свих сегмената изучавања вјере те су она временом сврстана у један од четири главна мезхеба или се одговори на питања траже у Исламском Закону (иџтихад). Сунити вјерују да су учења све четири школе исправна и да се не разликују у темељним увјерењима и практиковању ислама, већ у различитим схватањима фикха од стране имама, оснивача мезхеба, те њихових ученика.

Према сунитској традицији, Мухамед није јасно одредио наследника и муслиманска заједница је поступала у складу са његовом суном те изабрала његовог таста Ебу Бекра као првог калифа. То је у супротности са шиистингчким гледиштем, према коме је Мухамед објавио током догађаја на Гадир-Хуму да његов зет и рођак Али ибн Аби Талиб треба да буде његов наследник. Политичке тензије између сунита и шиија наставиле су се различитим интензитетом током целе исламске историје и оне су у последње време погоршане етничким сукобима и успоном бахабизма.Године 2009, сунити су сачињавали 87–90% муслиманске популације широм света. Сунизам је највећа светска верска деноминација, чему следи католицизам. Његове присталице се називају у арапском ahl as-sunnah wa l-jamāʻah („људи суне и заједнице”) или скраћено ahl as-sunnah. Сунизам се понекад назива „ортодоксним исламом”. Поједини учењаци ислама, као што је Џон Бартон, међутим сматрају да не постоји „ортодоксни ислам”.Куран, заједно са хадисом (посебно онима које је прикупио Кутуб ас-Сита) и иџмом формира основу целокупног традиционалног права у сунизму. Шеријатске одлуке су изведене из тих основних извора, у споју са аналогним расуђивањем, разматрањем јавне добробити и правне дискреције, користећи принципе судске праксе које су развиле традиционалне правне школе.

У стварима вере, сунитска традиција подупире шест стубова имана (вере) и обухвата асхари и матуридске школе рационалистичке теологије, као и текстуалистичку школу познату као традиционалистичка теологија.

Хосни Мубарак

Мухамед Хосни Мубарак (арап. محمد حسني مبارك‎; Мусаја, 4. мај 1928) је египатски политичар, бивши председник Републике Египат који је био на тој функцији од 14. октобра 1981. до 11. фебруара 2011. Био је пилот бомбардера у египатској војсци. После војне каријере постао је потпредседник Египта. Након убиства Анвара ел Садата 6. октобра 1981. постао је председник Египта.

Као председник Египта Хосни Мубарак био је један од најмоћнијих политичара на Блиском истоку. Моћ коју је имао у самом Египту је свеобухватна, тако да га многи сматрају за диктатора. Познат је по својој неутралној позицији у израелско-арапском сукобу и као општеприхваћени преговарач.

Након вишенедељних демонстрација, на којима је према проценама УНа погинуло више од 300 људи, 2011. године подноси оставку на место председника Египта и заједно са породицом из Каира одлази у Шарм ел Шеик. Његову одлуку подржала је војска и најавила укидање ванредног стања.

Посланици
Пророци по Курану
Други пророци
Историја
Обележја
и места
Едукација
Спорт
Транспорт

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.