Мутимир

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века,[1] уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Мутимир
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia)
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Пуно имеМутимир Властимировић
Датум рођењаоко 830.
Место рођењаСрбија
Датум смрти891.
Место смртиСрбија
ДинастијаВластимировићи
ОтацВластимир
ПотомствоПрибислав, Бран, Стефан
Кнез Србије
Период851891.
ПретходникВластимир
НаследникПрибислав Мутимировић

Владавина

Српске кнежевине 8. и 9. век
Српске кнежевине 8. и 9. век.

Долазак на власт и рат са Бугарима

Према писању Порфирогенита архонта Властимира наследила су његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник, који су поделили власт у Србији. Даље он пише: „У њихово време појави се архонт Бугара Михаило Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат”.[2] Бугарски кнез Борис, вероватно од покрштавања око 864. са именом Борис Михаило, од 852. године наследио је оца бугарског хана Пресијама (832—852).[3] Зато се обично мисли да је Властимир умро пре појављивања Бориса Михајла (852—889) као владара у Бугарској. Према тој замисли Властимир је умро вероватно 851. године, јер је његов најстарији син Мутимир владао сигурно до око 891. године, и тешко је замислити да је почео владати знатно пре 851. или 852. Мутимиру је као најстаријем вероватно припала врховна власт и најважнија област у држави, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.

Византијски цар Порфирогенит у свом делу наводи да је Михаило Борис напао Србе у жељи да освети пораз свога оца Пресијама, али то може бити само делимично истина.[2] Бугарски владари су током IX и почетком X века нападали суседе и ширили своју власт, не из жеље да се свете, него са намером да створе већу и моћнију државу. Ни Борис није имао среће у рату са Србима. Бугарски напад су Властимирови синови здруженим снагама одбили, а у борбама је заробљен Борисов најстарији син Владимир (касније бугарски кнез од 889. до 893) са 12 најугледнијих бојара, што је бугарског кана натерало да закључи мир са Србијом. Након тога су заробљени Бугари враћени назад, а на њихово тражење ради сигурности у њиховој пратњи су се нашли и Мутимирови синови Бран и Стефан.[4] На источној граници Србије, у Раси (Расу), заробљеници су предати кану и дошло је до размене поклона. Он је Србима дао велике дарове,[4] а од њих је добио:

  • 2 роба
  • 2 хрта (ловачка пса)
  • 2 сокола
  • 80 крзнених хаљетака

што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство,[5], односно што Бугари сматрају данком.[6]

Тачно датирање овог српско-бугарског сукоба, као и тачан превод, а самим тим и тумачење, последње Порфирогенитове констатације у вези са српским поклоном Борису Михајлу и даље представљају нерешену мистерију српске историографије.

Сукоба се вероватно догодио између од 852. и 873. године,[7] Ферјанчић у својим коментарима Порфирогенитовог дела, пише да је сукоб био између 852. (почетак Борисове владавине) и 867. године (почетак владавине Василија I Македонца (867—886)), Живковић се опредељује за 853/854. годину, Станојевић је замислио да се одиграо после 864. године, Златарски је проценио да је до сукоба дошло на самом почетку Борисове владавине, док је Рансиман боравак бугарског посланства у Цариграду 860. године повезао са овим сукобом. Процене које сукоб смештају после 873. године, као она Веселиновића да је био око 880. године мање су поуздане. Извесно је да је у време сукоба:

  • Владимир био војно способан, тј. имао је најмање 14 или 15 година, (Борис је имао још три млађа сина Гаврила, Симеона , који је рођен око 864, а владао Бугарском од 893. до 927. године, и Јакова)
  • Бран и Стефан су били деца, али није јасно колико су година имали

Порфирогенитов навод о српском поклону део историчара не помиње или не тумачи (Веселиновић, Станојевић), Живковић, на основу превода који наводи, изводи закључак да је Мутимир заправо признао врховну власт Бориса Михајла, али опет, ова идеја је побијена унутар самог документа, у коме се параграф о Властимиру завршава са тврдњом да "архонт Србије никад не беше подчињен архонту Бугарске.[4] Такође, Мутимир је победио Бориса у боју, тако да је ирационално претпоставити да је победник признао власт побеђеног. Вероватније је да је између Србије и Бугарске успостављен савез него вазални однос. Ферјанчић сматра да нема основа сматрати да је сам поклон био унапред уговорен и тумачи га као потврду пријатељства склопљеног приликом закључивања мира.[4]

Сукоб са браћом

Delegation of Croats and Serbs to Emperor Basil I, Skylitzes
Српска делегација у посети цару Василију I.

Изгледа да је убрзо после склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, а из сукоба је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.[5]

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили царево писање. Тибор Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153—1155, 11621165), Немања ((1165/11661196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. Мутимир је мировним уговором постао савезник бугарског хана Бориса, уместо власти византијског цара коју је признавао раније. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији и то је могло довести до рата међу браћом.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).[8]

Борис Михајло око 864. године прихвата хришћанство из Византије, али тешкоће за Византију са Бугарима нису престале. Бугари су се обратили папи 866. године тражећи да он именује црквеног старешину за Бугарску. Византија је морала 870. пристати да се за Бугарску именује посебан архиепископ и да он буде први у рангу међу византијским архиепископима.[9] Привремено опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да је Мутимир можда потпао под заштиту византијског цара, можда још 864. године, али свакако најкасније 867. или 868. Када су Арабљани опседали Дубровник и неке друге градове на обали Јадранског мора 867. године, Дубровчани су затражили заштиту од цара. Василије I (867—886) је послао велику флоту која је протерала Арабљане, али и убедила владаре Срба да је разумније бити савезник византијског цара, него бити у сукобу са њим.[10]

Mutimir
Романтичарска представа кнеза Мутимира (19. век)

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница на истоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Не зна се шта су радили код Срба, али Житије тврде да су се кретали кроз источну Македонију и Тракију и да су боравили у континенталној Србији или код приморских кнежевина. Највероватније је због њих Мутимир најкасније до 870. био потврђен од византијског цара као легитимни владар Србије. Има шансе да се нису обраћали Мутимиру, већ неком кнезу Паноније са истим именом.[6]

Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872—882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем.[6] Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила и Методија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до обнављања Панонске архиепископије, чије седиште је раније било у Сирмијуму, а њен архиепископ је постао Методије. У писму из 873. папа од Мутимира тражи да се потчини епископу Методију. Извесно је да је папа Мутимира 873. сматрао хришћанским владарем, тј. покрштеним. Тако је јасно да је у време кнеза Мутимира, пре 873. извршено Покрштавање Срба.[11] Са друге стране црквена седишта у Мутимировом окружењу си била Котор, Дубровник, Сплит и Задар - били су 873. под Цариградском патријаршијом и изван црквене власти Рима. Црквено седиште најближе Мутимиру је било највероватније у Сирмијуму. Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у средњој Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.[6]

Ако је тачна претпоставка да је почео владати око 851. године последњи многобожачки и први хришћански владар балканских Срба Мутимир владао је око четири деценије. Извесно је да је умро око 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891—892). Поред њега, Мутимир је имао два млађа, а претходно споменута, сина Брана и Стефана.

Христијанизација

Pravci Misionarskog Delovanja
Правци мисионарског деловања

Србе су крстили цариградски мисионари, које је послао Василије I, после чега је Мутимир признао византијско сизеренство.[12] Највероватније је да је у време владавине Коцеља (861—872/4), постојала веза између Србије и Моравске. Постоји вероватноћа, да су неки Ћирилови и Методијеви ученици стигли до Србије у 870-ој години, због чека је дошло до употребљавања хришћанских имена.

Срби примају Христову веру
Срби примају Хришћанство.

Прва српска црква је била заснована у центру Раса, у близини данашњег града Новог Пазара на реци Ибар. Црква светих апостола Петра и Павла у Расу, може да датира из 9.–10. века. Епископ је установљен убрзо након 871. у периоду владавине Мутимира, и био је део општег плана оснивања бискупије у словенским земљама, који су потврдили цариградски катедрали у 879-880. години.

Мутимир је и даље одржавао комуникацију са источном црквом, када је папа Јован VIII предложио да му се призна надлежност бискупије из Сирмијумске жупаније, у писму из маја 873. године.[4]

Види још

Референце

  1. ^ Ферјанчић 1959, стр. 1-3.
  2. 2,0 2,1 Ферјанчић 1959, стр. 51.
  3. ^ Логос 2017, стр. 80 са напоменама 383 и 386.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Ферјанчић 1959.
  5. 5,0 5,1 Ферјанчић 1959, стр. 52.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Живковић 2006.
  7. ^ Логос 2017, стр. 80-81.
  8. ^ Логос 2017, стр. 100-103.
  9. ^ Логос 2017, стр. 90-91.
  10. ^ Логос 2017, стр. 92.
  11. ^ Логос 2017, стр. 91-93.
  12. ^ Покрштавање Јужних Словена, Владимир Ћоровић

Извори и литература

Извори

Литература

Викизворник

Претходник:
Властимир
Кнез Србије
851891.

Наследник:
Прибислав (Првослав)
Бран Мутимировић

Бран Мутимировић је био српски кнежевић, син кнеза Мутимира и отац потоњег кнеза Павла.

Василије I Македонац

Василије I Македонац је био оснивач једне од најзначајних византијских династија, Македонске династије. Био је поријеклом из Тракије. Владао је од 867. до 886. године.

Вратио је углед Византији и ратовима је проширио власт на цело Балканско полуострво, до Саве и Дунава, остављајући словенским владарима вазалну власт. Ојачао је византијску морнарицу; сузбио је Арабљане и њихова гусарења на обала Грчке и Далмације. Збацио је цариградског патријарха Фотија и привремено је зауставио црквени расцјеп између Рима и Цариграда.

Пошто је хришћанство сматрао средством византијског политичког утицаја, одлучније је приступио ширењу хришћанства у западном дијелу Балканског полуострва. Српски кнез Мутимир и хрватски кнез Здеслав, признавши врховну византијску власт, прихватили су да приме византијске хришћанске мисионаре у своју земљу, чиме је убрзан процес покрштавања Срба и Хрвата.

Вишеслав

Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године. Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.

„... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...”

(Извод из списа „О Управљању Царством“ Константина Порфирогенита.)

Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини VIII века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине VIII века или у првој половини IX века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично се претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис (Заблаће, код Чачка, 10. март 1880 — Јонско море, 17/30. мај 1917) је био српски песник и родољуб.

Властимир

Властимир (грч. Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (грч. Μουντιμηρος), Стројимир (грч. Στροίμηρος) и Гојник (грч. Γοίνικος). У то време у Бугарској на власт долази архонт Михаило Борис који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао државну независност.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Гојник

Гојник је био српски кнез из друге половине IX века који је припадао династији Властимировића и био је најмлађи син њеног родоначелника, кнеза Властимира.Након очеве смрти (око 851. године), он је са старијом браћом (Мутимиром и Стројимиром) преузео власт у Србији. Они су заједничким снагама одбили напад суседних Бугара, али је касније дошло до сукоба међу њима из којих је Мутимир изашао као победник, док су млађа браћа заробљена и послата у Бугарску као заробљеници.

Гојников син Петар, рођен почетком осме деценије IX века, спада међу прве српске принчеве који носе хришћанска имена, због чега се сматра да су Гојник и његова браћа у то доба примила хришћанство. Сам Петар је касније преузео власт у Србији (око 892. године) и владао њоме више од две деценије.

Даниловград

Даниловград је градско насеље у општини Даниловград, у Црној Гори. Градско насеље Даниловград се налази на десној обали ријеке Зете. Према последњем попису из априла 2011. у њему живи 5.156 становника.

Здеслав

Здеслав је био кнез Хрватске у периоду од 878. до 879. године. Био је из династије Трпимировића.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Луткомендија

"Луткомендија" је српска луткарска серија за децу из 1988. године у продукцији Телевизије Нови Сад. Главни јунаци су камила Матилда и шеик Спира који стално виче да хоће кући, орлушина Артемије, лисац писац, мишеви тамбураши, господин пацов Креша, пси робијаши, певац Драгослав, књишки црв, краљ и генерал, јарац и Мутимир, новинар Муња, бакица пијанисткиња и мрави виолинисти, велики и мали зека...

Мунцимир

Мунцимир (лат. Muncimiro), или понекад називан Мутимир, је био кнез Кнежевине Далмације и Либурније и владао је од 892. до око 910. Био је члан династије Трпимировића.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Печат кнеза Стројимира

Печат кнеза Стројимира, из друге половине IX-X века, представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика са алком на врху, висине 1,9 cm, пречника 1,35 cm и укупне масе од 15,46 g. На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“. Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 — 851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.

Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913 — 959), насталог средином X века. Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез. Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији у Немачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.

Покрштавање Срба

Покрштавање Срба део је христијанизације Словена. Прво је долазило до појединачног примања хришћанства од досељавања Срба на Балканско полуострво, а у време мисије солунске браће дошло је до великог преобраћења српског владара Мутимира, његове дружине и дела обичног народа у хришћанство између 867. и 873.

Прибислав Мутимировић

Прибислав или Првослав (Πριβέσθλαβος) Мутимировић је био српски владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво и владао је годину дана Србијом (891—892). Био је најстарији син и наследних кнеза Мутимира, а са власти га је збацио његов брат од стрица Гојника, Петар. Прибислав се са млађом браћом, Браном и Стефаном, склонио у Хрватску и његова даља судбина није позната. Његов син Захарија је касније преузео власт у Србији, током прве половине треће деценије X века.

Стефан Мутимировић

Стефан Мутимировић (грчки: Στέφανος) је био српски кнежевић, син кнеза Мутимира.

Стројимир Властимировић

Стројимир је био српски великаш, који је живео средином IX века. Припадао је династији Властимировића и био је син кнеза Властимира и брат кнеза Мутимира. Сачуван је његов печат, изливен од злата, на коме пише: Боже, помози Стројимиру.

Чедадско четворојеванђеље

Чедадско четворојеванђеље

и име српског кнеза Прибислава (891—892)

(Čedadsko četvorojevanđelje)

„Царски човек“ са свештеницима које је послао византијски Василије I (867—886) превели су Србе коначно у хришћанство. To је било око 873. године. Створена је посебна српска епископија с епископом који је био поред српскога кнеза Мутимира, без одређеног седишта, а потчињен сплитској архиепископији. С латинским обредним језиком, тада је сплитска архиепископија била под цариградском патријаршијом, а не под римским папом. Због тога се папа заузимао да Срби дођу под панонску архиепископију, која је сасвим недавно обновљена под словенским просветитељем Методијем. У томе смислу је папа писао српскоме кнезу Мутимиру (владао сам, без браће Стројимира и Гојника, од 860. до 891. год.). Византијски цар није, наравно, пристао да се врше административне промене, али је свакако дао сагласност да у Србију пређу словенски ученици са словенском писменошћу, до које је и дошло захваљујући Византији. Тако су Срби, нешто већ тада а нешто мало доцније, добили без сумње и најстарија дела словенске књижевности, и то песме словенског просветитеља Константина-Кирила: По туђим земљама и градовима ходећи (постала између 863. и 866. год.) и Слушајте, словенски народе сав (из времена између 863. и 869. год.), као и биографију Константина-Ћирила, вероватно од Климента Охридског (састављена између 869. и 876. год.).

Српски кнежеви морали су се понашати као и други хришћански владари и феудалци у то доба. Било је тада веома поштовано једно пергаментно Јеванђеље на латинском, за које се тврдило да га је писао сам апостол Марко у I веку наше ере. Од 1409. године налази се у Чедаду (Cividale), граду у италијанској провинцији Удине (Видем). Због тога се у науци зове Чедадско јеванђеље (Evangeliarium Cividalense). Два његова табака однео је Карло IV у Праг 1354. године, а пет табака 1420. године пренето је у Венецију. У IX веку то је Јеванђеље било у неком манастиру и многи су долазили да пред том великом светињом изразе своја побожна осећања. Своја имена уписивали су или давали да се упишу поред текста Јеванћеља, или између редова. Неки су упућивали своје изасланике с налогом да се постарају да и њихова имена буду у том светом рукопису. Тим именима је испуњено првих девет листова, тако да није остало празног простора ни поред текста ни између редова у тексту. И на доцнијим странама налазе се имена, али све мање густа. Уношење имена трајало је два пуна века, од краја VIII до краја X века.

Рукопис није садржавао само једно јеванђеље, по Марку, нити је то аутограф апостола Марка. Било је то Четворојеванђеље, које је, по палеографској процени проф. Виктора Новака, писано крајем VI или почетком VII века.

Међу именима на Јеванђељу налазе се и јужнословенски владари: кнез Браслав, кнез Панонске Хрватске (880—896), бугарски владар Борис-Михаило (852—889) и његова породица, хрватски кнез Трпимир (око 845— 864) са сином Петром, хрватски кнез Бранимир (879— 892) и његова жена Маруша („Mariosa cometissa") и др.

При крају списка имена код Фр. Рачког и Фр. Коса налази се, иза кнеза Бранимира и књегиње Маруше, име: Preuui(sclao). To је Првислав или Прибислав. У њему по свој прилици треба видети српскога кнеза Прибислава. Име му је записано на грчком (Pribesthlabos) код Константина Порфирогенита, па нисмо сигурни како је управо гласило. Код Срба је уобичајено да се назива Прибислав, али га Константин Јиречек зове Првославом.

После смрти кнеза српског Мутимира наследио га је најстарији син Прибислав (891—892), али му већ после годину дана преотима престо брат од стрица Петар Гојниковић (892—917), који је дотле живео у Хрватској. Прибислав, с браћом Браном и Стефаном, налази склониште у Хрватској. Прибислављев је син доцнији српски кнез Захарија (920—923). Да се његово име унесе у чувено Јеванђеље, Прибислав се постарао можда за време своје владавине, а пре ће бити да је то учинио после губитка престола, кад је живео у Хрватској, где су му у том погледу могли да служе као пример кнез Трпимир и његов син Петар, а и кнез Бранимир и његова жена Маруша.

За ову идентификацију Прибислава из Чедадског јеванђеља и српског кнеза Прибислава има једна тешкоћа. Постојао је кнез словеначки Прибислав (Priwizlauga), који је из времена око 800. године. Имена су уношена ипак по неком реду, који се наметао већ по томе што су најпре испуњавани ранији листови. Хрватски кнез Бранимир (879—892) записан је на листу 102б, a Прибислав на листу 145а. Због тога је вероватније да је Прибислав био из времена нешто после Бранимирове владавине, да је с краја IX а не с почетка тог века, што значи да је био српски а не словеначки кнез.

На истом листу и на истој страни Јеванђеља, испред Прибислављевог имена, стоји: Sedeslao. Рачки је код тог имена приметио: „Да ли код Хрвата Седеслав, претходник Бранимиров, овде треба да се подразумева, не може се одредити у толико мање што имену не претходи никаква титула." Артуро Крониа се задржао на том имену и изгледало му је да ће то ипак бити хрватски кнез Седеслав — Здеслав, иако је и у Јеванђељу без икаквог апелатива, „што уосталом не би био једини случај“. За то идентификовање — казује даље Крониа — говорила би чињеница да је у Јеванђељу, наравно на много ранијим странама, Здеслављев отац Трпимир (на листу 56 : „domno Tripimiro", на листу 23a : „Petrus, filius domno Tripemero"). Ако би то заиста био хрватски кнез Здеслав (878—879), знатно би се повећала вероватноћа да је Прибислав из Јеванђеља српски кнез.

Здеслав је убијен, а на хрватски престо дошао је кнез Бранимир (879—892), из друге династије, вероватно син хрватског кнеза Домагоја (око 864—876). У доба владавине кнеза Бранимира, у другој половини њеној или можда при самом крају, добегао је у Хрватску, са двора српског кнеза Мутимира, Петар Гојниковић (рођен око 874). Кнез Бранимир је умро „некако на почетку 892". Свакако пре његове смрти, али не много пре, Петар Гојниковић је упао у Србију и збацио с власти Мутимирове наследнике, Прибислава и његова два брата. To није могло бити без борбе и сигурно се ушло дубље у 892. године кад се Петар усталио на власти. У Хрватској је поново дошла на престо династија Трпимировића, постао је кнезом Здеслављев млађи брат Мучимир, отац доцнијег првог хрватског краља Томислава (у повељи из 892. год.: Muncimir, a у натпису из 895. год.: Muncimyr; српски кнез Мутимир: Montemer у писму папе Јована VIII, Muntimiros код Константина Порфирогенита). Због те промене на хрватском престолу Прибислав и његова два брата могли су наћи склониште у Хрватској, да одатле, после Прибислављеве смрти, Бран, старији од те двојице, нападне 895. године на Петра, буде „побеђен, заробљен и ослепљен“.

Тако су сви подаци из српске и хрватске историје у најлепшој сагласности. Излази као највероватније да је Прибислављево име унето у Чедадско јеванђеље између 892. и 895. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.