Муслиманско-хрватски сукоб

Муслиманско-хрватски сукоб је био оружани сукоб за време рата у Босни и Херцеговини између муслиманских снага предвођених Армијом Републике Босне и Херцеговине и хрватских снага предвођених ХВО-ом и потпомогнутих регуларном војском Републике Хрватске, који је трајао од 19. јуна 1992. године и трајао до 23. фебруара 1994. године, када је закључен прекид ватре који је био увод за стварање муслиманско-хрватске федерације у оквиру Босне и Херцеговине потписивањем Вашингтонског споразума .

Због умешаности војске Републике Хрватске овај сукоб је у пресудама Међународног трибунала за ратне злочине у Хагу окарактерисан као међународни конфликт.

Муслиманско-хрватски сукоб
Део Рат у Босни и Херцеговини
Време:19. јун 1992. — 23. фебруар 1994.
Место:Босна и Херцеговина
Резултат: Вашингтонски споразум
Територијалне
промене:
Нестанак Херцег-Босне, стварање Федерације Босне и Херцеговине
Сукобљене стране
Босна и Херцеговина
Република Босна и Херцеговина
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia
Херцег-Босна
Хрватска
Хрватска
Команданти и вође
Босна и Херцеговина Алија Изетбеговић (Председник РБиХ)
Босна и Херцеговина Сефер Халиловић (Командант Армије БиХ 1992–1993)
Босна и Херцеговина Расим Делић (Командант армије БиХ 1993–1995)
Босна и Херцеговина Ариф Пашалић
Хрватска Фрањо Туђман (председник Хрватске)
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svg Мате Бобан (Председник Хрватске Републике Херцег-Босне)
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svg Миливој Петковић (Командант ХВО)
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svg Дарио Кордић (Председник Хрвата Централне Босне)
Јачина
Босна и Херцеговина100.000–120.000 (1993) Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svg
Херцег-Босна
Хрватска 40.000–50.000 (1993)
Хрватска

Ситуација пре сукоба

Међу Хрватима у БиХ су постојале две фракције. Већа фракција је заступала идеју Фрање Туђмана о етничкој подели Босне и Херцеговине, док је мања фракција била за јединствену Босну и Херцеговину. Прва фракција је имала своје упориште у Херцеговини, осим групе људи око Блажа Краљевића у Љубушком, који се залагао за јединствену Босну и Херцеговину и за савезништво Муслимана и Хрвата. Од два хрватска представника у Председништву Републике Босне и Херцеговине, Фрањо Борас је припадао херцеговачкој фракцији, а Стјепан Кљујић пробосанској. Фрањо Туђман је од самог почетка, протежирао овог првог.

Хрвати су били веома подозриви у вези са улогом Муслимана у хрватском рату, оптуживши многе да су остали у ЈНА током целе 1991. и већег дела 1992. године. Хрватска пропаганда оптужила је команданта босанске ТО, Сефера Халиловића, да је активно учествовао у разарању Вуковара, што се касније показало неистинитим.

Туђман је захтевао међународно признање Хрватске у оквиру њених постојећих граница, а настојао је да подели Босну и Херцеговину. Док је Уставом сопствене Републике Хрватске Србима ускратио статус конститутивног народа, он је ипак захтевао тај статус за Хрвате у БиХ.

ХВО је добијао наоружање и друге потрепштине из Загреба, преко ХДЗ-а Херцеговине. Мате Бобан, под Туђмановим покровитељством је постао de facto вођа Хрвата у БиХ, убрзо одбацивши њихове дотадашње представнике, Кљујића и Бораса.

На дане 13. и 20. јуна 1991. године Фрањо Туђман, је одржао састанак са представницима ХДЗ-а из Босне и Херцеговине, тачније са представницима Херцеговачке и Травничке хрватске регионалне заједнице. Новембра 1991. Херцеговачка и Травничка регионална заједница су у Грудама постигли договор о циљевима хрватског народа, што је резултовало документом којег су потписали чланови ХДЗ-а БиХ Мате Бобан, Дарио Кордић, Иван Бендер, Божо Раић, Јозо Марић и др. У документу је наведено да је трајно опредељење Хрвата у БиХ, заједничка хрватска држава. Бобан је прогласио хрватску државу у западној Херцеговини 18. новембра 1991. године под именом Хрватска заједница Херцег-Босна са властитим оружаним снагама, која је касније, 28. августа 1993. преименована у Хрватску републику Херцег-Босну.

Дана 17. јуна 1992. хрватске снаге су поразиле српску војску у Мостару и заузеле појас херцеговачке територије дуж источне обале реке Неретве.

Мате Бобан је завео хрватски систем локалне управе, хрватски школски систем, и хрватски је постао „званични језик“. Хрватски динар је већ 1991. године заменио југословенску валуту. Хрватска полиција је често шиканирала мостарски студио Радија БиХ, а с времена на време га је и затварала. Полиција је поставила барикаде по целом граду. Бошњацима није било дозвољено да се слободно крећу.

Бобан није никад експлицитно дефинисао шта сматра границама своје државе. Његов заменик у Средњој Босни, данас осуђени ратни злочинац Дарио Кордић био је експлицитнији у свом уверењу да Босна припада Хрватској. Он је оформио штаб у Новом Травнику. Изјавио је да су градови Средње Босне, Травник и Витез, те градови на северу Херцеговине Јабланица и Коњиц, део Херцег-Босне. У три од наведена четири града Бошњаци су били већина. Кордић је тврдио да „Муслимани не представљају посебан народ. Они су Хрвати исламске вере“.

Армија РБиХ је до августа 1992. године извршила пуну мобилизацију и имала 168.500 војника, без снага ХВО-а и МУП-а РБиХ. Највећи проблеми били су односи с ХВО-ом. Док је ХВО, као што је речено у изјави приликом оснивања, забрањивао постојање било каквих јединица на подручју које је сматрао да припада Херцег-Босни, на територији под контролом Армије РБиХ јединице ХВО-а су прихваћене као део оружаних снага РБиХ.

Према наводима официра Армије РБиХ, ХВО је од почетка рата заустављао конвоје са оружјем и логистиком. Главни проблем било је успостављање јединствене команде која би обједињавала и координирала војна деловања против српске војске. Тај проблем биће изражен до краја рата, иако су сва искуства рата говорила да су војни успеси могући тамо где постоји координирано деловање.

Заповедник ХОС-а Херцеговине, пуковник Блаж Краљевић који се ставио под команду Председништва Републике Босне и Херцеговине (на челу са Алијом Изетбеговићем), 9. маја 1992. издаје проглас против поделе Босне и Херцеговине. Дана 20. јуна 1992. године ХВО напада Горњи Вакуф и Нови Травник. Након што је ХОС без сагласности ХВО-а 6. августа заузео делове општине Требиње, Мате Бобан је позвао Блажа Краљевића на састанак у Мостару, дана 9. августа 1992. Данас осуђени ратни злочинац Винко Мартиновић Штела одвео је генерала Краљевића на место састанка. Састанку је наводно присуствовао и министар одбране Хрватске Републике Херцег-Босне.

При повратку са састанка Блаж Краљевић је са осам заменика Хрватских одбрамбених снага упао у унапред постављену клопку Хрватског вијећа одбране. Краљевићева пратња је заустављена ватром из аутоматских пушака. Вођство Хрватских одбрамбених снага било је ликвидирано, а самим тим и део хрватске фракције који је био под командом Алије Изетбеговића.

До новог сукоба између Армије РБиХ и ХВО-а долази 23. октобра 1992, када снаге ХВО-а улазе у Прозор, до тада под надзором Армије РБиХ, и заузимају га, а при томе етнички чисте Муслимане са подручја општине (села Хере, Шћипе, Куте, Варвара, као и град Прозор). Избеглице из Прозора долазе у Горњи Вакуф, након чега ХВО поново покушава да освоји Горњи Вакуф ради војно-стратешког значаја, којим се повезује Херцеговина са Средњом Босном.

Неколико дана касније, 29. октобра 1992, српске снаге заузимају Јајце, што је њихов последњи већи територијални добитак до 1995. године. Јајце је пало захваљујући успешној офанзиви српске војске. Срби су ушли у Јајце док је 40.000 муслиманских и хрватских грађана Јајца бјежало од њих у правцу Травника.

У Кисељаку, граду са хрватском већином на западном ободу Сарајева, тврдокорни националисти на челу са ратним злочинцем Ивицом Рајићем, лојални херцеговачким Хрватима, преузели су контролу над локалном владом и ХВО. Они су сарађивали са Србима, који су држали Сарајево под опсадом. Таква ситуација је одговарала хрватској власти у Кисељаку, јер су развили систем картела одржавајући вештачки високе цене робе на црном тржишту у Сарајеву, на начин да су робу куповали од Срба и препродавали је по знатно вишим ценама шверцерима у опкољеном Сарајеву, што је за обичне грађане града било погубно.

У децембру месецу 1992. године долази до великог прилива припадника ХВО-а и ХВ у Горњи Вакуф, претежно из западне Херцеговине, под изговором да се спремају за ратишта на Купресу и Бугојну.

Дана 13. јануара 1993. пуковник ХВО-а, Жељко Шиљег поставља ултиматум Армији РБиХ у Горњем Вакуфу, да се разоружа и стави под контролу ХВО-а, позивајући се на „Одлуку ХВО-а о устројству провинција“. Армија РБиХ није прихватила ултиматум. Половином јануара 1993. године хрватске јединице кренуле су у отворени напад на Горњи Вакуф и започеле су са етничким чишћењем градских делова у којима су Хрвати били већина. Нешто раније, исти сценарио је спроведен у селима Узричје, Храсница и Душа. Након ових догађања Горњи Вакуф се нашао у опсадном стању све до марта 1993. године, те је изложен константној артиљеријској и снајперској ватри по стамбеним објектима. У марту је потписано примирје.

Ескалација сукоба

Крајем априла 1993, сукоб између Муслимана и Хрвата ескалирао је у тотални рат међународног карактера. Вести о поразу у Сребреници изазвале су за Хрвате узнемирујуће гласине, које су се прошириле Средњом Босном да ће на десетине хиљада муслиманских избјеглица стићи за неколико дана. У Кисељаку и Витезу, два џепа насељена Хрватима северно и западно од Сарајева, хрватске милиције у сарадњи са ХВО кренуле су у превентивну акцију.

Ушле су у муслиманско село Ахмићи, које је било окружено селима са хрватским становништвом, и живе спалиле 117 цивила затворених у једној кући у селу, укључујући жене, децу и старе, што је био и највећи злочин муслиманско-хрватског рата. Уследио је талас принудних исељења, убистава и силовања. Муслимани су бежали из Витеза упутивши се ка Травнику или Зеници, тврдећи да су им хрватски војници дали три сата да напусте град или да буду убијени. Поред пута су нађена тела двојице муслиманских лекара, који су путовали из Зенице у Витез, прострељених глава.

У то време у Травнику је ХВО захтевао да се муслиманска армија разоружа и распусти, позивајући се на Венс-Овенов план, према коме је Травник стављен у „хрватску покрајину“. ХВО је захтевао повлачење свих нехрватских снага из те покрајине.

На самој граници сукобом захваћене територије налазио се Вареш, прије рата подједнако насељен Муслиманима и Хрватима уз поприличну српску мањину, која је већ почетком рата избегла или била етнички очишћена. Муслимани и Хрвати су успевали да се одупру сукобу цело лето 1993. године, када на сцену ступа подељеност унутар хрватског народа. Локално руководство је било за даљу сарадњу са Муслиманима заступајући интерес пробосанске струје, али ситуација се погоршала доласком јединице ХВО-а из Кисељака октобра 1993. Локални хрватски начелник и шеф полиције су краће време затворени, а потом смењени са функција. Доведен је човек са стране и постављен за начелника.

Муслимански мушкарци су одведени у заробљеништво, извршен је упад у куће Муслимана и оне су похаране. Хрвати нису могли нити хтели да бране Вареш, пре свега јер им се није уклапао у територијалне планове. Истог часа када су стекли контролу над градом почеле су припреме за евакуацију становништва у Херцеговину. Постојала су два пута за бег, оба преко српске територије.

Евакуација преко српске територије није представљала проблем са обзиром на сарадњу кисељачког ХВО-а са Србима, али муслиманско село Ступни До, два километра удаљено од Вареша, је представљао проблем. У то време Фрањо Туђман 22. октобра 1993. сазива састанак у Председничким дворима уз присуство Јанка Бобетка, Имре Аготића, Јосипа Луцића и Гојка Шушка у којем износи територијалну визију Херцег-Босне на линији Нови Травник-Витез-Бусовача уз решавање питања Мостара и Горњег Вакуфа.

У ноћи 23. октобра 1993, након непрестаног целодневног бомбардовања села Ступни До, припадници хрватских јединица упадају у село након чега чине масакр над становништвом. Оргијање над цивилима и имовином је трајало данима, све до ситних сати 3. новембра 1993. када хрватски начелник наређује хрватском становништву да се до зоре спреме за евакуацију и окупе на градским улицама, позивајући их преко мегафона. Рекао им је да се „муслиманска армија приближава граду са севера, запада и југа“. Преко 10.000 људи избегло је у једној ноћи.

Споразум

Како је рат беснио, влада САД почела је да врши притисак на Загреб. Клинтон је именовао свог изасланика Чарлса Редмана који је имао задатак да увери Туђмана да заборави на претензије према БиХ.

Американци су изнели став да уколико се то не деси, Хрватска ће изгубити подршку за ослобађање трећине своје територије под српском контролом. Иницијативу о престанку сукоба је подржала и Немачка, од раније наклоњена Хрватској. Савет безбедности је 3. фебруара 1994. поставио Хрватској рок од две недеље да извуче трупе своје регуларне војске из БиХ или да се суочи са последицама. Хрватској је запрећено да ће проћи као и Србија под санкцијама уколико не испоштује ултиматум.

У наредних неколико дана муслиманска и хрватска делегација су довучене у Вашингтон. Споразум о Муслиманско-хрватској федерацији је био потписан, а Хрватској је заузврат обећана војна и економска помоћ.

Литература

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Битка за Купрес (1994)

Битка за Купрес била је битка током рата у Босни и Херцеговини, између Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) на једној страни и Војске Републике Српске (ВРС) на другој страни. Борбе су вођене од 20. октобра од 3. новембра 1994. године. Ова битка је први видљиви доказ муслиманско-хрватског савеза послије склапања Вашингтонског споразума у марту 1994, посредством САД, како би се окончао Муслиманско-хрватски сукоб у Босни и Херцеговини. Снаге АРБиХ и ХВО у почетку нису биле координисане, па су покренуле одвојене операције за заузимање Купреса.

Офанзива АРБиХ, кодног назива „Јесен '94”, почела је 20. октобра, са примарним циљем напредовања од Бугојна према Доњем Вакуфу којег је држала ВРС, подржаног секундарним нападом на Купрес, чији је циљ био нарушавање одбране ВРС и угрожавање линије снабдјевања ка Доњем Вакуфу. Примарна сила напада убрзо се зауставила, помјерајући фокус операције на Купрес, гдје су распоређена значајна појачања како би се обезбједио постепени напредак АРБиХ. Дана 29. октобра, ХВО доноси одлуку да започне напад, јер је сматрано да је АРБиХ непосредно угрозила стратешко Купрешко поље. ХВО је покренула офанзиву, кодног назива „операција Цинцар '94”, 1. новембра. Послије кратког застоја у напредовању АРБиХ, за које је сматрано да је настало разним узроцима, на захтјев предсједника Републике Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића да АРБиХ сарађује са ХВО, команданти АРБиХ и ХВО састали су се да координишу своје операције по први пут од Вашингтонског споразума. Купрес је заузео ХВО 3. новембра 1994. године.

Осим политичког значаја битке за будућа дешавања у рату у Босни и Херцеговини, битка је била војно значајна за планирање и извршење операције Зима '94 коју су спровеле Хрватска војска (ХВ) и ХВО крајем новембра и у децембру 1994. како би ублажили опсаду Бихаћа. Територијални добици ХВО и АРБиХ у бици за Купрес заштитили су десно крило операције Зима ’94. Постоји мишљење појединих српских политичара да је Купрес „предат без праве борбе".

Вељко Кадијевић

Вељко Кадијевић (Главина Доња, 21. новембар 1925 — Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. фебруара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.

Европска економска заједница

Европска економска заједница (ЕЕЗ; енгл. European Economic Community (EEC)) била је регионална организација која је за циљ имала економску интеграцију међу својим државама чланицама. Створена је 1957. године Римским уговором. Након формирања Европске уније 1993. године, ЕЕЗ је постала њен дио и преименована у Европску заједницу (ЕЗ; енгл. European Community (EC)). Институције Европске заједнице су 2009. године апсорбоване у шири оквир ЕУ, чиме је Заједница престала да постоји.

Почетни циљ Заједнице је била економска интеграција, укључујући јединствено тржиште и царинску унију, међу својих шест оснивача: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Њемачка.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

Федерација Босне и Херцеговине

Федерација Босне и Херцеговине је један од два конститутивна ентитета у Босни и Херцеговини, поред Републике Српске. Заузима 51 % територије БиХ. Основана је 18. марта 1994. године потписивањем Вашингтонског споразума, којим је прекинут Муслиманско-хрватски сукоб.

Законодавну власт врши дводоми Парламент Федерације Босне и Херцеговине, који се састоји од Дома народа који има 58 делегата и Представничког дома који има 98 посланика, који се као предсједник бирају на непосредним општим изборима. Влада Федерације Босне и Херцеговине и предсједник врше извршну власт. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Федерацији је пописано укупно 2.219.220 лица или 62,85% од укупног становништва Босне и Херцеговине. Прелиминарни резултати пописа показују и то да је у Федерацији укупан број домаћинстава 715.739, а станова 986.668. Сарајево је највећи град, сједиште већине институција Федерације Босне и Херцеговине и представља њен политички, административни, економски, универзитетски и културни центар.

Хрватска Република Херцег-Босна

Хрватска заједница Херцег-Босна је била политичка, културна, економска и територијална цјелина, која је основана 18. новембра 1991. године од стране политичког врха Хрвата у СР Босни и Херцеговини. У „Одлуци о успостави“ ове заједнице наводи се да ће заједница поштовати демократски изабрану власт Републике Босне и Херцеговине док постоји њена независност у односу на Југославију. Хрватска заједница Херцег-Босна 28. августа 1993. прераста у Хрватску Републику Херцег-Босну, државу хрватског народа у Босни и Херцеговини. Вашингтонским споразумом, 18. марта 1994. године договорено је да се од територије Херцег-Босне и територије која је била под контролом Армије РБиХ формира Федерација БиХ.

Иако су самопроглашене границе Херцег-Босне обухватале знатно већи простор, она је дефакто постојала само на територији која је била под контролом Хрватског вијећа одбране.

Хрватска заједница Херцег-Босна никада није усвојила предвиђени статут, а Хрватска Република Херцег-Босна није усвојила предвиђени устав, поштујући формално на тај начин суверенитет Републике БиХ. На територији Републике Херцег-Босне, тј. на територији која је била под контролом ХВО-а, примјењивани су важећи прописи Херцег-Босне, као и прописи Републике БиХ који нису у супротности са прописима Херцег-Босне.

Хрватско вијеће одбране

Хрватско вијеће одбране (ХВО; хрв. Hrvatsko vijeće obrane, HVO) било је оружана формација босанскохерцеговачких Хрвата, која је постојала током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. Основали су је 8. априла 1992. чланови Хрватске демократске заједнице. Представљала је оружану силу Хрватске Републике Херцег-Босне за вријеме рата у БиХ, као и Хрватске одбрамбене снаге, и бранила је хрватске интересе на простору бивше Југославије. Велику подршку пружала јој је Хрватска војска, а сматра се једном од најбројнијих и најефикаснијих хрватских војних формација на простору бивше Југославије.

Хрватски народ у Босни и Херцеговини први се организовао политички и војно. Та његова организација имала је за основ настојање да се одржи као конститутиван и суверен народ у Босни и Херцеговини. У редовима хрватских војних јединица почетком рата у Босни и Херцеговини са Хрватима су се борили и Муслимани. Хрватске одбрамбене снаге оснивају се 3. децембра 1991, а Хрватско вијеће одбране формира се 8. априла 1992. године, као врховно тело одбране хрватског народа у Босни и Херцеговини .

ХВО је контролисао западну и централну Херцеговину те велики део средње Босне (све осим Јајца). Једини већи губитак, за Хрвате, био је пад већине Босанске Посавине (није пало само Орашје) јер је та историјска и географска микрорегија била једно од најбогатијих подручја у БиХ. На том подручју, Хрвати су били већина и према попису становништва из 1991. године било их је 131.542.

Крајем октобра 1992. године избија Муслиманско-хрватски сукоб, у којем Муслимани отворено нападају своје дојучерашње савезнике Хрвате. Армија Републике Босне и Херцеговине у четири офанзиве заузела је велик део простора који су били под контролом Хрватског вијећа одбране, готово целу северну и средњу Босну (осим Новог Травника, Витеза, Бусоваче, Кисељака, Крешева, Жепча и ширег подручја око тих градова, Усоре, дела травничке општине, дела завидовићке општине, и дела варешке општине) и део Херцеговине: Коњиц, Јабланицу те источне и северне делове мостарске општине.

Муслиманско-хрватски сукоб је ескалирао током 1993. године, а слаби почетком 1994. године, када политичко-дипломатски преговори између две зараћене стране постају све јачи и значајнији. У марту 1994. године, у Вашингтону је потписано примирје између Хрвата и Бошњака, а њихове територије су уједињене у Федерацију БиХ.

Након потписивања Вашингтонског споразума, ХВО је заједно са Хрватском војском, а у неким акцијама и са Армијом Републике Босне и Херцеговине почео низати ратне победе против Војске Републике Српске. У 7 успешних операција, ХВО заједно са ХВ-ом, а у неким акцијама и са Армијом РБиХ је окупирало читаву западну Босну. Највећа операција је била операција Јужни потез у којој су здружене хрватске снаге избиле на 23 km од Бање Луке, што је било у досегу хрватске далекометне артиљерије. Акција Јужни потез, прекинута је на захтјев међународне заједнице 15. октобра 1995. године.

Дејтонским мировним споразумом завршио се рат у Босни и Херцеговини. Један од најосновнијих принципа на којима је Дејтонски споразум био заснован је била подјела Босне и Херцеговине по кључу 51-49 (51% територије Федерацији БиХ и 49% Републици Српској) који је усагласила тзв. Контакт група. Дејтонски мировни споразум је дјеловао да усагласи договор о проблематичним питањима неке од којих су биле: правне, државне и територијалне нагодбе.

Године 1995, при завршетку рата у Босни и Херцеговини, ХВО је имао 50.000 војника. ХВО је након Дејтонског мировног споразума дефинисан као хрватска компонента Војске Федерације Босне и Херцеговине, а након реформе одбране 2005. године, трансформисан је у 1. пјешачку (гардијску) пуковнију, један од три пука у оквиру Оружаних снага Босне и Херцеговине.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.