Муслимани

Муслимани су припадници исламске верске заједнице, односно следбеници једне од великих светских религија — ислама.

Државе у којима муслимани чине већину становника су:[1]

Турска (98,6%) Азербејџан (98,4%)
Туркменистан (93,3%) Узбекистан (96,5%)
Казахстан (56,4%) Киргистан (88,8%)
Иран (99,6%) Авганистан (98,8%)
Таџикистан (99%) Пакистан (96,4%)
Бангладеш (90,4%) Малдиви (98,4%)
Индонезија (88,1%) Малезија (61,4%)
Брунеј (51,9%) Либан (59,7%)
Сирија (92,8%) Јордан (98,8%)
Ирак (98,1%) Кувајт (86,4%)
Саудијска Арабија (100%) Катар (77,5%)
Бахреин (82,1%) Јемен (99%)
Оман (87,7%) Уједињени Арапски Емирати (76%)
Египат (94,7%) Судан (71,4%)
Чад (55,7%) Либија (96,6%)
Тунис (99,8%) Алжир (98,2%)
Мароко (98,7%) Мауританија (99,2%)
Џибути (97%) Сомалија (98,6%)
Комори (98,3%) Нигерија (? %)
Нигер (98,3%) Сенегал (95,9%)
Гамбија (95,3%) Гвинеја (84,2%)
Сијера Леоне (71,5%) Мали (92,4%)
Буркина Фасо (58,9%) Албанија (38,8 %)[2]

Државе у којима муслимани чине значајан број становника, али нису религијска већина:

Босна и Херцеговина (50,7%) Еритреја (36,5%)
Етиопија (33,8%) Обала Слоноваче (36,9%)

Остале територије са већинским муслиманским становништвом су:

Muslim world map
Државе са већински муслиманским становништвом (зелено; >50%) и релативном већином или знатном мањином (жуто; 10-50%)
Западна Обала (Израел) (75%) Појас Газе (Израел) (99%)
Мајоте (Француска) (97%) Косово и Метохија (Србија) (90%)
Северни Кипар (Кипар) Татарстан (Русија) (55%)
Башкортостан (Русија) (51%) Дагестан (Русија) (88%)
Чеченија (Русија) Ингушетија (Русија)
Кабардино-Балкарија (Русија) (60%) Карачај-Черкезија (Русија)
Аџарија (Грузија) Синкјанг (Кина) (59%)
Кашмир (Индија) (75%) Лакшадвип (Индија) (94%)
Аракан (Мјанмар) (50%) Муслимански Минданао (Филипини)
Кокосова Острва (Аустралија) (57%) Занзибар (Танзанија) (91%)
Jiangwan Mosque - Eid Al-Adha
Муслимани

Види још

Референце

  1. ^ Муслиманска пополација 2010. Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 9, 2011) (на језику: енглески), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Religious Freedom Page Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 30, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 13. 4. 2013.
Бог

Бог, односно божанство, јесте словенско име за биће које игра главну улогу у теистичким и деистичким религијама, као и другим системима веровања, и може бити јединствено (у случају монотеизма), свезнајуће и свемоћно, или их може бити више (у политеизму), када сваки од богова има своје карактеришуће функције и особине, при чему обично опет постоји врховни бог, који има највећу власт међу боговима.

У данашњим монотеистичким религијама, бог се углавном замишља као натприродни стваралац и надзорник свемира. Теолози су различитим концепцијама бога приписивали различите особине. Међу најчешћима су свезнање, свемоћ, свеприсутност, савршена доброта, божанска једноставност, те вечна и неопходна егзистенција. Бог је такође замишљан као бестелесно, лично биће, извор свих моралних обавеза и „највеће замисливо постојање“. Неке религије, могу укључивати и антропоморфне особине бога, док друге сматрају да је немогуће и увредљиво замишљати бога у физичкој форми. Неки сматрају да је бог оличење апсолутног добра, док други сматрају да је бог изнад људског схватања моралности.

Бог се најчешће сматра да је бестелесан (нематеријалан), и без пола, мада многе религије описују Бога користећи мушку терминологију, употребљавајући термине као што је „њему” или „отац”, и неке религије (као што је јудаизам) приписују само чисто граматички „род” Богу. Бестелесност и телесност Бога су повезани са концептима трансценденције (постојања изван природе) и иманенције (постојања у природи, у свету) Бога, са позицијама синтезе као што је „иманентна трансценденција”.

Бог је замишљен као било личан или безличан. У теизму, Бог је креатор и одржаватељ свемира, док у деизму Бог је креатор, али не и одржаватељ свемира. У пантеизму, бог је сам свемир. У атеизму, верује се да Бог не постоји, док се Бог сматра непознатим и несхвативим у контексту агностицизма. Бог је такође замишљен као извор свих моралних облигација, и „највећи замисливи вид постојања”. Многи угледни филозофи су развили аргументе за и против постојања Бога.Многе различите концепције Бога и конкурентне тврдње о Божјим карактеристикама, циљевима и акцијама довеле су до развоја идеја омнитеизма, пандеизма, или перенијализма, који постулирају да постоји једна темељна теолошка истина, о којој све религије изражавају парцијално разумевање, и „побожни у разним великим светским религијама у ствари обожавају тог једног Бога, али путем различитих, преклапајућих концепата или менталних приказа Њега”.Монотеистичке религије су приписале различита имена свом Богу, а различити термини се исто тако користе за различите културолошке идеје о идентитету и атрибутима Бога. У древној Египатској ери Атонизма, вероватно најранијој забележеној монотеистичкој религији, то божанство се називало Атон, сматрало се да је то једно „истинско” врховно биће и творац свемира. У хебрејској Библији и јудаизму, „Он који јесте”, „ја сам оно што јесам”, и тетраграматон YHWH (хебр. יהוה, традиционално интерпретирано као „Ја сам ко јесам”; „Он који постоји”) се користе као имена Бога, док се Јахве и Јехова понекад користе у хришћанству као вокализације YHWH. У хришћанској доктрини тројства, Бог, истобитан у три особе, се назива Оцем, Синим, и Светим духом. У јудаизму, уобичајено да се Бог назива титуларним именима Елохим или Адонај. У исламу се користи име Алах, мада муслимани исто тако имају мноштво титуларних имена за Бога. У хиндуизму, Браман се обично сматра монистичким концептом Бога. У кинеској религији, Бог (Шангди) је замишљен као праотац (први предак) свемира, суштински за њега и константно заређен њему. Друге религије такође имају имена за Бога, на пример, Баха у бахајској вери, Вахегуру у сикизму, и Ахура Мазда у зороастризму.

Бошњаци

Бошњаци су јужнословенски народ, који претежно живи у Босни и Херцеговини, односно на подручју Федерације Босне и Херцеговине. Бошњаци такође живе и у неким другим деловима бивше Југославије, а значајније су заступљени у неколико општина Србије и Црне Горе, првенствено у регији познатој као Рашка област. Говоре бошњачким језиком, који на свом језику називају bosanski jezik. Претежно су исламске вероисповести (сунити). Потичу од исламизованих Словена, углавном Срба муслимана са подручја Босне и других српских земаља. Као посебна етничка група почињу да се издвајају након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878), а потом у неколико наврата мењају своју националну свест и национално име. Назив "Бошњаци" употребљавају од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке.

Гаврило

Гаврил, Габријел или Џибрил (хебр. גַּבְרִיאֵל - „снага Божја“) у Аврамским религијама означава слугу и гласника (анђела) Божјег који има дужност да саопштава људима Божје одлуке.

Према Библији је Гаврило Божји гласник послан Данилу, Захарији и Марији. Хришћани и муслимани верују да је он прорекао рођење Јована Крститеља и Исуса.

Горанци

Горанци или Горани су етничка заједница у Србији, врло слична Србима у Средској и Торбешима у западном делу Северне Македоније. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније, и Северне Македоније. Исламске су вероисповести, а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски како свој говор сами називају, односно српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику према наставном плану и програму Министарства просвете Србије и припадају српској језичкој заједници, и српској националној заједници (Србију доживљавају као своју домовину). Према попису становништва из 2011. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.767 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица. У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец. У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како и због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу . Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје Цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичку улогу учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан, а у ствари не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, већ највише од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој прави бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском. Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Северна Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Демографија Сједињених Америчких Држава

Према процени од 1. новембра 2012, Сједињене Државе имају око 314.791.000 становника. Према федералном статистичком бироу главне расне групе су белци, црнци, хиспаноамериканци, азијати и амерички староседеоци (Индијанци, Ескими и др.). 373.949 држављана САД-а говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је језик навахо (170.822).Белци чине 72,4% становништва Сједињених Држава, црнци чине 12,6% становништва, азијати чине 4,8% становништва, а амерички староседеоци тек 0,9%.

2000. године Американци су се изјашњавали о свом пореклу: 15,2% су пореклом Немци, 10,8% Ирци, 8,7% Енглези, 7,2% „Американци“ (одбили су да се изјасне о пореклу), 6,0% бели хиспаноамериканци (углавном Шпанци), 5,6% Италијани, 3,2% Пољаци, 3,0% Французи, 1,7% Шкоти, 1,6% Холанђани, 1,6% Норвежани, 1,5% Шкоти из Алстера, 1,4% Швеђани, 0,9% Руси и 0,8% француски Канађани.

Хиспаноамериканци чине 16,4% становништва и они долазе из Шпаније, као и разних земаља Централне и Јужне Америке. Они нису раса, већ етничка група. Већина су Мексиканци који такође чине већину у неким савезним државама на југозападу САД.

Што се тиче религије, 2001. године већина Американаца (51,3%) су протестанти, 23,9% католици, 16,1% не припада одређеној вери и 1,7% су Јевреји. Муслимани и будисти чине мање од 1% укупног становништва.

Од укупног броја становника, мушкараца има 48,8%, а жена 51,2%. Густина насељености износи око 30 становника на квадратни километар, где у градовима живи 80%, а у селима 20% становништва. Сједињене Државе имају око 97 милиона домаћинстава, у којима просечно живи 3,26 чланова. Белци мушкарци доживе просечно 73 године, а жене 80 година. Обојени мушкарци доживе 68, а жене 77 година живота.

Доњи Вакуф

Доњи Вакуф је градско насеље и седиште истоимене општине у Средњобосанском кантону, са око 8.000 становника (процјена из 2000). Данас општина Доњи Вакуф има око 15.000 становника , скоро сви становници су муслимани. Град лежи на ријеци Врбас.

Ислам

Ислам (арап. إسلام) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Киргистан

Киргистан или Киргизија (кирг. Кыргызстан, рус. Кирги́зия, Кыргызста́н), званично Киргиска Република (кирг. Кыргызстан Республикасы; рус. Кыргызская Республика), је држава у Средњој Азији . Граничи се са НР Кином, Казахстаном, Таџикистаном и Узбекистаном. Главни град Киргистана је Бишкек.

Већи део Киргистана заузимају планински ланац Тјен Шан и његови огранци. У њему се, на крајњем истоку земље, налази и највиши врх, Џенгиш чокусу (Врх победе, 7.439 m). На истоку је и највеће киргиско језеро Исик Кул. На југу земље се налазе огранци планинског ланца Памира. Већина становништва концентрисана је у планинским котлинама и пограничним подручјима која се настављају на низије и пригорја у суседним државама.

Око 70% становништва чине Киргизи чији језик, врло сродан казашком, припада туркијској групи и који су традиционално муслимани сунити. У Киргистану живе и Узбеци (око 14,5%) и Руси (око 9%).

Распад Совјетског Савеза тешко је погодио киргистанску привреду. Главни сектори су пољопривреда и рударство. Извози се и електрична енергија произведена у хидроелектранама. У 1999. БДП по глави становника износио је 2.300 УСД мерено по ППП-у.

Киргистан је чланица у ОДКБ, заједнице независних држава, Шангајске организације са сарадњу, а од 14. маја 2015. члан Евроазијске економске уније.

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Меша Селимовић

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски, српски и босанскохерцеговачки писац који је стварао у другој половини 20. века. Убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Муслимани (народ)

Муслимани су јужнословенски народ, признат као такав од 1971. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. У оквиру СФРЈ, Муслимани су претежно живели у СР Босни и Херцеговини, у којој су били најбројнији народ (према попису из 1991. године било их је око 1.905.274 или 43,65%). У време постојања Југославије, Муслимани су говорили српскохрватским језиком, а пре признања њихове народности 1971. године, изјашњавали су се као припадници других народа у СФРЈ (најчешће као Срби или Хрвати, односно Југословени), док је појам муслиман био само одредница за верску припадност. Потомци су Јужних Словена (углавном Срба) који су својевољно или под притиском прешли у ислам за време османске власти.

Општина Босилеград

Општина Босилеград је део Пчињског округа чије седиште је Врање. Састоји се од градског насеља Босилеграда и околних села. У 1991. у општини је живело 11.644 људи (чија етничка структура је била: Бугари 89,8%, Срби 5%, Роми 3%, Црногорци 0,2%, Муслимани 0,01% и остали 1,99%). Према попису становништва 2011. у општини је живело 8.129 људи.

Општина Сјеница

Општина Сјеница је једна од општина у Србији. Седиште општине је град Сјеница.

Попис становништва 1948. у ФНРЈ

Попис становништва 1948. у ФНРЈ је обавио Државни статистички уред Савезне планске комисије 16. марта 1948. године. Пописница, образац је садржавао 13 питања и упутство за попуњавање. Основна намера је била урадити попис становништва ради процене ратних последица и штета. Имена нација су наведена по званичном Попису 1948, а број становника по тадашњој методологији. Републике и покрајине су се делиле на градове и срезове.

Попис становништва 2011. у Црној Гори

Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Црној Гори је обављен од 1. до 15. априла 2011. године у складу са међународним препорукама, а у циљу утврђивања статистичких података о становништву, домаћинствима и становима у „критичном моменту пописа“ 31. марта 2011. године у 24:00 часова. Ово је први попис на територији Црне Горе од поновног стицања независности 2006. године. Први резултати пописа су показали да Црна Гора има 625.266 становника и 194.795 домаћинстава. Коначни резултати су показали да је у Црној Гори било 620.029 становника. На претходном попису је било 620.145 становника и 17.947 интерно ресељених лица која нису укључена у стално становништво, па је новим пописом установљен пад броја становника за 18.063.

Припрему и спровођење овог пописа пратиле су бројне контроверзе које су се односиле на права и положај српског народа у Црној Гори.

Сијера Леоне

Сијера Леоне (енгл. Sierra Leone), или званично Република Сијера Леоне (енгл. Republic of Sierra Leone), држава је у западној Африци на обали Атлантског океана. На северу и истоку граничи са Гвинејом, а на југу са Либеријом на обали Атлантског океана. Површина државе износи 71.740 km² на којој живи 7.075.641 становник, према подацима пописа из 2015. године. Име Сијера Леоне (шпански Sierra León према изворном португалском Serra Leoa) значи „планине лавице”. У историји је позната као центар трговине робљем. У Сијера Леону влада тропска клима, са разноликим околином од савана до кишних шума. Главни град је Фритаун, који је уједно и највећи град, економски, образовни и финансијски центар. Други по величини град је Бо, а остали већи градови су Кенема, Макени и Коиду Таун.

Сијера Леоне је подељена у 4 земљописне области или регије: Северна, Источна, Јужна и Западна покрајина, које су даље подељене у 14 области или округа. Сваки округ има своју директно изабрану локалну владу, познату као окружно веће. Сијера Леоне има 6 општина: Фритаун, Бо, Кенема, Макени, Коиду Таун и Бонте, које директно бирују своје општинско веће, које предводи градоначелник. Сијера Леоне је парламентарна република, чланица Британске заједнице народа (енг. Commonwealth of Nations, или краће Комонвелт), којој је на челу председник државе, који је уједно и председник владе Сијера Леонеа. Законодавна власт је независна и на челу јој је Врховни суд. Од независности 1961. у Сијера Леону превладавају две главне политичке странке: Народна странка Сијера Леонеа (енгл. Sierra Leone People's Party или SLPP) и Свенародни конгрес (енгл. All People's Congress или APC). Постоје и друге политичке странке, али су без већег утицаја на политику.

Главна привредна грана је рударство, посебно везано уз дијаманте, а Сијера Леоне спада у 10 највећих произвођача дијаманата у свету. Осим дијаманта, извоз руда или минералних сировина је њихов главни доходак, јер Сијера Леоне спада међу највеће произвођаче титанијума и боксита, а значајан је произвођач и злата у свету. Сијера Леоне има нека од највећих налазишта на свијету минерала рутила, који се користи као снажни бели пигмент у бојама и као заштитна облога код електрода за заваривање. Успркос природних богатстава, 70% становника живи у сиромаштву.

У погледу религије у Сијера Леону превладавају муслимани (преко 60%), али постоји и снажна хришћанска мањина. Сијера Леоне се сматра међу најтолерантнијим верским нацијама у свету, будући су присутни бројни бракови између различитих верских припадника. Муслимани и хришћани веома добро сарађују, а верски сукоби су врло ретки. У Сијера Леону постоји 16 етничких група, са властитим језицима и обичајима. Две највеће групе су Менде (превладавају у југоисточном Сијера Леону) и Темне (превладавају у северном Сијера Леону). Иако је енглески језик службени језик, којим се прича у школама и државним установама, главни језик за споразумевање и трговину између различитих етничких група је крио језик (мешавина енглеског и неколико домородачких афричких језика).

Између 1991. и 2002. је владао оружани сукоб измеду Владе и герилског покрета Револуционарног Уједињеног Фронта (РУФ), у којем је погинуло преко 50 000 људи, главнина инфраструктуре у држави је била уништена, а преко 2 милиона људи је било у избеглиштву (углавном у Гвинеји је било преко милион избеглица из Сијера Леоне). Рат је био обележен бруталностима, унаказивањем цивила и трговином децом, због чега је герилски вођа Фодај Санкох оптужен за ратне злочине, а окончан је војном интервенцијом Уједињеног Краљевства и Гвинеје 2000. Након што је 18. јануара 2002. председник државе Ахмад Тејан Кабах службено објавио завршетак грађанског рата, у Сијера Леонеу је завладала демократија.

Сопот (Коњиц)

Сопот је насељено место у општини Коњиц, Херцеговачко-неретвански кантон, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ. Налази се у долине реке Неретвице

По последњем службеном попису становништва из 1991. године, насеље Сопот је имало 40 становника. Становници су претежно били Муслимани.

:Муслимани се данас углавном изјашњавају као Бошњаци.

Торбеши

Торбеши су етничка група настањена у Северној Македонији. Они се од стране Македонаца сматрају делом њиховог народа и називају се Македонцима муслиманима (мкд. Македонци-муслимани), док су се раније сматрали Србима исламске вероисповести. Исламске су вероисповести, и говоре македонским језиком, односно мијачким наречјем.

Турци

Турци (тур. Türkler) су најбројнији народ из туркијске групе народа, који претежно живи у Турској, где чини око 80% становништва. Турци су настали мешањем туркијских племена са индоевропским народима (Персијанцима, Јерменима, Грцима, Курдима и Словенима). Турци су већином сунитски муслимани, а говоре турским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.