Муамер ел Гадафи

Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (арап. معمر محمد أبو منيار القذافي‎; Каср Абу Хади, око 1942Сирт, 20. октобар 2011), опште познат као пуковник Гадафи, био либијски револуционар, политичар и политички теоретичар. Либијом је управљао као Револуционарни предсједавајући Либијске Арапске Републике од 1969. до 1977. године и затим као „Братски вођа и предводник револуцијеВелике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1977. до 2011. године. У почетку је био предан идеологији арапског национализма и арапског социјализма, али је касније владао према својој Трећој међународној теорији.

Рођен у близини Сирта у Италијанској Либији у сиромашној бедуинској породици, Гадафи је постао арапски националиста током школовања у Сабхи, а касније је уписао Краљевску војну академију у Бенгазију. Унутар војске је основао револуционарну групу која је свргнула сенусидског монарха Идриза, који је имао подршку Запада, у војном преврату 1969. године. Када је преузео власт, Гадафи је Либију претворио у републику којом је управљао Револуционарни командни савјет. Владајући декретом, из Либије је депортовао италијанску и јеврејску мањину и затворио војне базе западних земаља. Јачајући везе са арапским националистичким владама — нарочито са египатским предсједником Гамалом Абделом Насером — безуспјешно се залагао панарапску политичку унију. Као исламски модерниста, увео је шеријат као основу правног система и промовисао је „исламски социјализам”. Национализовао је нафтну индустрију и све веће државне приходе користио је за јачање војске, финансирање страних револуционара и спровођење социјалних програма, наглашавајући пројекте изградње кућа, здравства и образовања. Покренуо је 1973. године „народну револуцију” оснивањем Основних народних конгреса, представљених као систем непосредне демократије, али је задржао личну контролу над главним одлукама. Своју Трећу међународну теорију је исказао те године, објавивши ове идеје у Зеленој књизи.

Гадафи је Либију 1977. године претворио у нову социјалистичку државу под називом џамахирија (арап. جماهيرية; „држава народних маса”). Званично је прихватио симболичну улогу у управљању, али је остао на челу војске и Револуционарних комитета који су били одговорни за полицију и сузбијање неслагања. Током седамдесетих и осамдесетих година, неуспјешни гранични сукоби са Египтом и Чадом, подршка страним милитантима и наводна одговорност за рушење Боинга 747 изнад Локербија у Шкотској, оставили су Либију све изолованијом на свјетској сцени. Посебни непријатељски односи су развијени са Сједињеним Америчким Државама, Уједињеним Краљевством и Израелом, што је довело до бомбардовања Либије 1986. године и економских санкција Организације уједињених нација. Од 1999. године, Гадафи је одбацио арапски социјализам и подстакао економску приватизацију, зближавање са западним земљама и панафризам; био је предсједавајући Афричке уније од 2009. до 2010. године. Средином Арапског прољећа, у источној Либији су 2011. године избили протести против корупције и незапослености. Догађаји су прерасли у грађански рат, у којем је НАТО војно интервенисао на страни антигадафистичког Националног прелазног савјета (НПС). Влада је свргнута, а Гадафи се повукао у Сирт, гдје су га заробили и убили милитанти НПС-а.

Гадафи је доминирао либијском политиком четири десетљећа и био је предмет свеопштег култа личности. Одликован је разним звањима и хваљен је због свог антиимперијализма, подршке арапском — и касније афричком — јединству и због значајног побољшања која је његова влада донијела у погледу квалитета живота либијског народа. Супротно томе, исламски фундаменталисти оштро су се противили његовим социјалним и економским реформама и постхумно су га оптужили за сексуална злостављања. Многи су га сматрали диктатором чија је ауторативна администрација кршила људска права и финансирала глобални тероризам.

Пуковник
Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи
معمر محمد أبو منيار القذافي
Moamer el Gadafi (cropped)
Муамер ел Гадафи седамдесетих година
Братски вођа и предводник револуције
На дужности
1. септембар 1969 — 20. октобар 2011[a]
Председник
Премијер
ПретходникУспостављена дужност
НаследникМустафа Абдул Џалил (предсједавајући НПС)
Предсједавајући Револуционарног командног савјета
На дужности
1. септембар 1969. — 2. март 1977.
ПремијерМахмуд Сулајман ел Магриби
Абдесалам Џалоуд
Абдул Анти ел Обеиди
ПретходникИдриз (краљ)
НаследникОн лично (генерални секретар Општег народног конгреса)
Генерални секретар Општег народног конгреса
На дужности
2. март 1977. — 2. март 1979.
ПремијерАбдул Ати ел Обеиди
ПретходникОн лично (предсједавајући Револуционарног командног савјета)
НаследникАбдул Ати ел Обеиди
Премијер Либије
На дужности
16. јануар 1970. — 16. јул 1972.
ПретходникМахмуд Саулајман ел Магриби
НаследникАбдесалам Џалоуд
Предсједавајући Афричке уније
На дужности
2. фебруар 2009. — 31. јануар 2010.
ПретходникЏакаја Киквете
НаследникБингу ва Мутарика
Личне информације
РођењеМуамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи
око 1942.
Каср Абу Хади, Италијанска Либија
Смрт20. октобар 2011. (68/69 год.)
Сирт, Либија
Cause of deathУстрелина
ГробЛибијска пустиња
Политичка партијаАрапски социјалистички савез (1971—1977)
Независни (1977—2011)
СупружникФатиха ел Нури (1969—1970)
Садија ел Брасаи (1970—2011)
Деца
Alma materУниверзитет Либија
Академија војног универзитета у Бенгазију
Нето вредност200 милијарди $ (2011, проц.)[5]
Религијасунитски ислам
Потпис
Муамер ел Гадафи's signature
Military service
Верност Краљевина Либија (1961—1969)
 Либијска Арапска Република (1969—1977)
 Либијска Арапска Џамахирија (1977—2011)
Служба/огранакКопнена војска Либије
Радни стаж1961–2011
РангПуковник
ЗаповедништвоОружане снаге Либије
Битке/ратовиВојни пуч у Либији 1969.
Либијско-египатски рат
Чадско-либијски сукоб
Угандско-танзанијски рат
Америчко бомбардовање Либије 1986.
Рат у Либији

Рани живот

Дjетињство и младост: 1942/1943—1950.

Муамер ел Гадафи[6] је рођен у близини Каср Абу Хадија, сеоског подручја изван града Сирта у пустињама Триполитаније у западној Либији.[7] Његова породица поријекло води из мање, релативно неутицајне племенске скупине Гадафа,[8] који су били арабизовани Бербери.[9] Мајка му се звала Ајша (умрла 1978), а отац се звао Мохамад Абдул Салам ибн Хамед ибн Мохамад, познат као Абу Мениар (умрло 1985); породицу је издржавао узгојем коза и камила.[8] Номадски бедуини су били неписмени и нису водили евиденцију о рођењу.[10] Због тога, Гадафијев датум рођења није познат са сигурношћу, а извори датум постављају између 1942. и прођећа 1943. године,[10] иако његови биографи Дејвид Бланди и Ендру Лајсет наводе да би то могло бити и прије 1940. године.[11] Он је једини преживјели син, а имао је и три старије сестре.[10] Гадафијев одгој у бедуинској култури утицао је на његов лични укус до краја живота; преферирао је пустињу над градом и повлачио се тамо да медитира.[12]

Од дјетињства, Гадафи је био свјестан мијешања европских колонијалиста у Либији; његову нацију је окупирала Италија, а током Сјеверноафричког похода током Другог свјетског рата био је свједок сукоба италијанских и британских снага.[13] Према каснијим тврдњама, Гадафијевог дјеа по оцу, Абдесалама Боуминјара, убила је италијанско војска током инвазије 1911. године.[14] На крају Другог свјетског рата 1945. године, Либију су окупирале британске и француске снаге. Иако су Британци и Французи намјеравали подијелити Либију између својих империја, Генерална скупштина ОУН прогласила је да се земљи додјељује политичка независност.[15] ОУН су 1951. године основале Уједињено Краљевство Либију, савезну државу под вођством прозападног монарха, Идриза, који је забранио политичке странке и централизовао власт.[15]

Образовање и политичка активност: 1950—1963.

Гадафијево најраније образовање било је религијске природе, а подучавао га је мјесни исламски учитељ.[16] Након тога, преселивши се у оближњи Сирт како би похађао основну школу, за четири године је напредовао кроз шест разреда.[17] Образовање у Либији није било бесплатно, али је његов отац мислио ће оно користити његовом сину упркос финансијском напрезању. Током седмице Гадафи је спавао у џамији, а викендом је пјешачио 20 миља да би посјетио родитеље.[17] У школи, Гадафија су малтретирали зато што је бедуин, али он је био поносан на своје поријекло и охрабљивао је другу бедуинску дјецу да слиједе његов примјер.[17] Његова породица и он су из Сирта се преселили у Сабху у Фезану у југозападној Либији, гдје је његов отац служио племенског вођу, док је Муамер похађао средњу школу, нешто што ниједан од његових родитеља није урадио.[18] Гадафи је био популаран у овој школи; неки пријатељи које је тамо стекао касније су добили значајне дужности у његовој администрацији, од којих је најпознатији његов најбољи пријатељ, Абделсалам Џелуд.[19]

Nasser portrait2
Египатски предсједник Насер био је Гадафијев политички јунак

Многи учитељи у Сабхи су били Египћани, а по први пут, Гадафи је имао пун приступ панарапским новинама и радијским емисијама, од којих је најзначајнија била Глас Арапа са сједиштем у Каиру.[20] Одрастајући, Гадафи је био свједок значајних догађаја у арапском свијету, укључујући Арапско-израелски рат 1948, државни удар у Египту 1952, Суецку кризу 1956. и краткотрајну Уједињену Арапску Републику (УАР) која је постојала од 1958. до 1961. године.[21] Гадафи се дивио политичким промјенама спроведеним у Арапској Републици Египат за вријеме његовог јунака, предсједника Гамала Абдела Насера. Насер се залагао за арапски национализам; одбацивање западног колонијализма, неоколонијализма и ционизма; и прелазак са капитализма на социјализам.[22] На Гадафија је утицала Насерова књига Филозофија револуције, у којој је истакнуто како започети државни удар.[23] Један од Гадафијевих египатских учитеља, Махмуд Ефај, наводно је био наклоњен политичким идејама будућег вође и савјетовао га да би за успјешну револуцију била потребна подршка војске.[24]

Гадафије је организовао демонстрације и дијелио плакате који су критиковали монархију.[25] У октобру 1961. године, предводио је демонстрације против сиријске сецесије из УАР и прикупио средства за слање подршке Насеру. Због нереда ухапшено је двадесет ученика. Гадафи и његови другови су такође поломили прозоре у мјесном хотелу који су окривили за служење алкохола. Како би казнили Гадафија, власти су његову породицу и њега протјерале из Сабхе.[26] Преселили су се у Мисурату, гдје је наставио похађати средњу школу.[27] Настављајући интересовање за арапски националистички активизам, одбио је да придружи појединим забрањем политичким странкама које су дјеловале у граду — међу којима су Арапски националистички покрет, Арапска социјалистичка баас партија и Муслиманско братство — тврдећи да одбацује фракционизам.[28] Халапљиво је читао књиге на тему Насера и Француске револуције 1789. године, као и радове сиријског политчког теоретичара Мишела Афлака и биографије Абрахама Линколна, Сун Јат Сена и Мустафе Кемала Ататурка.[28]

Војна обука: 1963—1966.

Гадафи је накратко студирао историју на Универзитету Либија у Бенгазију, прије него што је одустао од студија како би се придружио војсци.[29] Упркос његовом полицијском досијеу, почео је војну обуку 1963. године на Краљевској војној академији у Бенгазију, заједно са неколико пријатеља истомишљеника из Мисрате. Оружане снаге пружале су јединствену прилику за повећање друштвене покретљивости непривилегованих Либијаца, што је Гадафи препознао као могући инструмент политичких промјена.[30] За вријеме Идриза, оружане снаге Либије обавучавала је британска војска; то је љутило Гадафија, који је Британце видио као империјалисте, и у складу са својим мишљењем, одбио је да учи енглески језик и био је непристојан према британским официрима, на крају падајући на њиховим испитима.[31] Британски инструктори пријављивали су га због непокорности и насиглног понашања, исказујући сумњу да је Гадафи умијешан у атентат на команданта војне академије 1963. године. Такви извјештаји су игнорисани, а Гадафи је брзо напредовао током обуке.[32]

Са скупином лојалних кадрова, Гадафи је 1964. године основао Централни комитет Покрета слободних официра, револуционарну скупину названу по Насеровом египатском претходнику. Предвођени Гадафијем, тајно су се сусретали и били су организовани у тајни ћелијски систем, давајући своје плате јединственом фонду.[33] Гадафи је путовао широм Либије, прикупљајући обавјештајне податке и развијајући везе са симпатизерима, а владине службе су га игнорисале сматрајући га малом пријетњом.[34] Дипломирао је у августу 1965. године, чиме је постао официр за комуникацију у сигналном корпусу.[35]

У априлу 1966. године, послат је Уједињено Краљевство на даље усавршавање; преко девет мјесеци похађао је курс енглеског језика у Беконсфилду у Бакингемширу, курс за сигналног инструктора војног ваздухопловства у кампу Бовингтон у Дорсету и курс за сигналног инструктура пјешадије у Хајту у Кенту.[36] Упркос каснијим гласинама, није похађао Краљевску војном академије Сендхарст.[34] Директор курса у Бовингтону извјестио да је Гадафи успјешно превладао проблеме са учењем енглеског језика, показајући чврсту гласовну командну способност. Примјећујући да је Гадафијев најдражи хоби читање и играње фудбала, сматрао га је „забавним официром, увијек ведрим, марљивим и савјесним”. Гадафи није волио Енглеску, тврдећи да су га службеници британске вријеђали на расној основи и да се тешко прилагођавао култури те земље; утврђујући свој арапски идентитет, обилазио Пикадили носећи традиционалну либијску одјећу.[37] Касније је рекао да се, док је путовао у Енглеску, вјерујући да је напредније од Либије, вратио кући „сугурнији и поноснији на наше вриједности, иделае и друштвене особине”.[37]

Либијска Арапска Република

Војни преврат: 1969.

Популарност Идризове владавине је знатно опала краје шездесетих година; то је погоршало либијске традиционалне регионалне и племенске подјеле централизацијом федералног система, како би се искористило нафтно богатство земље.[38] Корупција и укоријењени систем патроната били су широко распрострањени широм нафтне индустрије.[39] Арапски национализам био је све популарнији, а протести су букнули након египатског пораза у Шестодневном рату 1967. године са Израелом; Идризова администрација је виђена као произраелска због веза са западним земљама.[40] Противзападни немири избили су у Триполију и Бенгазију, док су либијски радници затворили нафтне терминале у знак солидарности с Египтом.[40] Централна обавјештајна агенција (ЦИА) изразила је очекивање да ће до 1969. године сегменти оружаних снага покренути преврат у Либији. Иако су изнијете тврдње да су знали за Гадафијев Покрет слободних официра, у то вријеме су тврдили да не знају, наводећи да надгледају револуционарну скупине Црне чизме Абдула Азиза Шалхија.[41]

Средином 1969. године, Идриз је љетовао у Турској и Грчкој. Гадафијеви Слободни официри су видјели ово као прилику за рушење монархије, покренувши „операцију Јерусалим”.[42] Дана 1. септембра, заузели су аеродроме, полицијска складишта, радијске станице и владине канцеларије у Триполију и Бенгазију. Гадафије је преузео контролу на касарном Берка у Бенгазију, док је Омар Мехеиша заузео касарне у Триполију, док је Џалуд заузео градске противавионске батерије. Квелди Хамеиди је послат да ухапси крунског принца Хасана ел Сенусија и да га примора да се одрекне свог права на пријесто.[43] Нису наишли на било какав озбиљан отпор и имали су мање сукобе са монархистима.[44]

Када је Гадафи уклонио монархистичку владу, прогласио је оснивање Либијске Арапске Републике.[45] Обраћајући се народу путем радија, прогласио је прекид „реакционарног и корумпираног” режима, „смарада који нас је све згрожавао и ужасавао”.[46] С обзиром да се у преврату није проливена крв, у почетку је кориштен назив „Бијела револуција”, иако је касније преименована у „Првосептембарску револуцију” по датуму на који се догодила.[47] Гадафи је инсистирао на томе да преврат Слободних официра представља револуцију, која је означила почетак великих промјена у друштвено-економској и политикој природи Либије.[48] Прогласио је да револуција значи „слободу, социјализам и јединство”, а током наредних година спроводио је мјере како би то и постигао.[49]

Консолидовање вођства: 1969—1973.

Дванаест чланова Централног комитета Покрета слободних официра прогласило је себе Револуционарним командним савјетом (РКС), владом нове републике.[50] Поручник Гадафи је постао предсједавајући РКС-а и дефакто шеф државе, унаприједио се у чин пуковника и постао врховни командант оружаних снага.[51] Џалуд је постао премијер,[52] док је цивилни Савјет министара на челу са Салаиманом Магрибијем основан како би спроводио политику РКС-а.[53] Административна пријестоница Либије је из Ел Баиде премјештена у Триполи.[54]

Flag of Libya (1969–1972)
Застава Либије коју је користила Гадафијева влада од 1969. до 1972. године

Иако је теоретски РКС било колективно тијело које је одлуке доносило конзензусом, Гадафи је ипак доминирао тијелом;[47] појединци су покушавали да обуздају оно што су сматрали његовим испадима.[55] Гадафи је постао јавно лице владе, а идентитети осталих чланова РКС-а јавно су откривени тек 10. јануара 1970. године.[56] Углавном су то били младићи (обично сеоског) радничког и средњег слоја, без универзитетске дипломе; на тај начин су се разликовали од богатих, високо образованих конзервативаца који су претходно управљали земљом.[57]

Преврат је завршен, РКС је наставио са својим намјерама да консолидује револуционарну влади и модернизује земљу.[47] Из политичке и оружаних снага су протјерали монархисте и припаднике Идризове династије Сенуси.[58] „Народни судови” су основани ради суђења разним монархистичким политичарима и новинарима, од којих су многи затворени, а ниједан није погубљен. Идриз је у одсуству осуђен на погубљење.[59]

У мају 1970. године, Револуционарни интелектуални семинар одржан је како би се интелектуалци ускладили са револуцијом,[60] а исте године је Законодавни преглед и допуне објединио секуларни и религијске законе, уводећи шеријат у правни систем.[61] Владајући декретом, РКС је задржао монархистичку забрану оснивања политичких странака, а у мају 1970. су забрањени синдикати, а 1972. су забрањени штајкови радника и суспендове новине.[62] У септембру 1971. године, Гадафи је поднијео оставку, али се вратио на свој положај за мјесец дана.[52] У фебруару 1973. године, поново је поднијео оставку и поново се вратио за мјесец дана.[63]

Економске и социјалне реформе

Политика

Исламски социјализам и панарабизам

Гадафи је засновао свој нови режим на мешавини арапског национализма, аспекта добро уређене државе и оно што је Гадафи описао као „директна демократија“. Он је назвао овај систем исламски социјализам и док је дозволио приватно власништво над малим предузећима, влада је контролисала велика предузећа. Благостање, „ослобођење“ и образовање су били наглашени. Такође је наметнуо исламске морале, забранивши алкохол и коцкање. Да би ојачао идеале овакве социјалистичко-исламске државе, Гадафи је објавио своју политичку филозофију у Зеленој књизи, изданој 1976. године. У пракси, либијски политички систем је био мање идеалнији и са времена на време Гадафи је одговорио унутрашњој и спољашњој опозицији насиљем. Његов револуционарни комитет је позвао на убиство либијских дисидената који су живели ван земље у фебруару 1980, док су одреди либијских убица послани широм света да их убију.

Са поштовањем према суседима Либије, Гадафи је пратио Насерову идеју о панарабизму и постао је ватрен заговорник уједињења свих арапских држава у једну. Такође је подржавао панисламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа. Након Насерове смрти 28. септембра 1970, Гадафи је покушао да преузме улогу идеолошког вође арапског национализма. Прогласио је „Федерацију Арапских Република“ (Либија, Египат и Сирија) 1972, надајући се да ће створити панарапску државу, али се три државе нису сложиле око услова спајања. Године 1974, потписао је споразум са туниским вођом Хабибом Бургибом о спајању две земље, али се ни ово није остварило и односи између две државе су се погоршале до великог непријатељства.

Gaddafi with Yasser arafat 1977
Гадафи са Јасером Арафатом 1972.

Гадафи је такође постао снажна присталица Палестинске ослободилачке организације, што је на крају покварило либијске односе са Египтом када је Египат 1979. започео мировне преговоре са Израелом. Како су се либијски односи са Египтом погоршавали, Гадафи је желео ближе односе са Совјетским Савезом. Либија је постала прва држава изван Источног блока која је добила суперсоничне МиГ-25 ловце, али су ти односи остали релативно далеки. Гадафи је такође желео да повећа утицај Либије, посебно у државама са исламском популацијом, позивајући на стварање Сахарске исламске државе и подржавајући побуњеничке снаге у под-Сахарској Африци.

Значајно у његовој политици је подршка ослободилачким покретима, у већини случајева муслиманским групама. Седамдесетих и осамдесетих, ова подршка ја некада толико слободно давана да су и чак несимпатичне групе могле добити либијску подршку. Често су те групе представљале идеологије далеко од Гадафијеве. Међународна јавност је била збуњена овом политиком. Током седамдесетих, његов режим се упетљао у терористичке активности и у арапским и у неарапским државама. Половином осамдесетих, Гадафи је широко сматран као главни финансијер међународног тероризма. Наводно, Гадафи је био главни финансијер покрета Црни септембар који је извршио масакр над израелским спортистима током Олимпијских игара 1972. у Минхену и САД су га биле оптужиле за директну контролу над подметањем бомбе у берлинској дискотеци 1986. године, која је убила троје људи и ранила више од 200 особа, од којих су велик део чинили амерички војници. Такође је изјавио да је платио Карлосу Шакалу да киднапује и затим ослободи велик број саудијских и иранских нафтних министара.

Спољна политика

Stevan Kragujevic, Moamer el Gadafi u Beogradu
У посети Београду

Напетости између Либије и Запада су достигле врхунац током Реганове администрације, која је покушала да збаци Гадафија. Британска полицајка Ивон Флечер је 1984. године убијена изван либијске амбасаде у Лондону, док је дежурала на антигадафијевским демонстрацијама. Пуцањ из митраљеза из зграде је увек био осумњичен за њено убиство, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и биле су протеране. Инцидент је довео до прекидања дипломатских односа између Британије и Либије више од једне деценије.

Реганова администрација је видела Либију као неприхватљивог играча на међународној позорници због њене бескомпромисне подршке палестинској независности, њеној подршци револуционарном Ирану у рату против Ирака Садама Хусеина и њене подршке ослободилачким покретима у развијеном свету. Марта 1982. године САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз Либији америчке технологије за индустрију нафте. Европа није пратила САД.

САД су нападале либијске патролне чамце од јануара до марта 1986. током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. Реган је 15. априла 1986. године наредио велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване Операција Кањон Ел Дорадо, који су убили 60 људи због америчких оптужби за либијску умешаност у експлозију бомбе у дискотеци у Западном Берлину дана 5. априла 1986. коју су често посећивали амерички војници. Међу жртвама напада из одмазде 15. априла је била и усвојена ћерка либијског вође.

Либијска умешаност у и подршка тероризму је потврђена крајем 1987. када је пресретнут трговачки брод МВ Ексунд. Велика пошиљка оружја и експлозива намењена Ирској републиканској армији је одузета са Ексунда. Британска обавештајна служба је веровала да то није први пут и да су претходне либијске пошиљке оружја стизале до Ирске републиканске армије.

Током већег дела деведесетих, Либија је истрпела економске санкције и дипломатску изолацију као резултат Гадафијевог одбијања да потпише изручење Сједињеним Државама или Великој Британији двојице Либијаца оптужених за подметање бомбе на лет Панамерикена 103 изнад Локербија, Шкотска. Уз посредовање председника Јужне Африке Нелсона Манделе — који је посетио Гадафија 1997 — и генералног секретара Организације уједињених нација Кофија Анана, Гадафи је пристао 1999. на компромис који је укључивао предавање оптужених Холандији за суђење према шкотском закону. Након тога су суспендоване санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази.

Августа 2003, две године након пресуде Абделбасету Али Мохмед ел Меграхију, Либија је званично прихватила одговорност за подметање бомбе изнад Локербија. Гадафи је пристао да исплати одштету од 2,7 милијарди долара, тј. 10 милиона долара за сваку жртву породицама 270 жртава. Исте године, Уједињено Краљевство и Бугарска су заједно саставиле резолуције ОУН која је укинула суспендоване санкције (бугарско учествовање у предузимању овог покрета је довело до наговештаја да је повезано са случајем СИДА у Либији у којем је 5 бугарских медицинских сестара, које су радиле у бенгазијској болници, оптужено да су заразили сидом 426 либијске деце). Према споразуму, 40% одштете је плаћено свакој породици, даљих 40% након што су уклоњене санкције САД. Зато што су САД одбиле да скину Либију са своје листе спонзора тероризма, Либија је задржала преосталих 20 процената.

Нови Гадафи

Од половине деведесетих, Гадафи је успео да побољша своје везе међу средњеисточним нацијама и данас се од стране многих сматра за умереног и одговорног лидера у арапском свету него што је био претходно. Што се тиче Палестинаца, почео је да предлаже концепт двонационалне државе Изратине — комбинације речи Израел и Палестина.

Истовремено, Гадафи је постао популаран афрички лидер. Као један од континенталних постколонијалних шефова државе који је најдуже на власти, либијски диктатор ужива поштовање међу многим Африканцима као искусан и мудар државник који је био у првом плану током многих борби током година. Гадафи је стекао признање Нелсона Манделе и других и увек је био истакнута фигура у разним панафричким организацијама, као што је Организација афричког јединства. Такође су га многи Африканци видели као хуманитарца који је дао много новца подсахарским државама. Велики број Африканца долази у Либију да би се запослило. Такође, многи економски емигранти — посебно из Сомалије и Гане — користе Либију као одскочну даску до Италије и осталих европских држава. С друге стране, Гадафи је са италијанским премијером Силвиом Берлусконијем 30. августа 2008. године потписао споразум којим се Либија обавезује да враћа афричке илегалне имигранте који покушавају да оду у Италију.

Гадафи је такође показао да жели да поправи своју слику на Западу. Две године пре терористичких напада 11. септембра 2001, Либија се заложила за борбу против Ал Каиде и понудила се да отвори свој програм оружја међународној инспекцији. Клинтонова администрација није успела да се позабави понудом пошто либијски програм оружја тада није сматран као претња. Након напада 11. септембра, Гадафи је учинио једну од првих и чврстих оптуживања бомбаша Ал Каиде од стране неких муслиманских вођа. Гадафи се такође појавио на АБЦ због интервјуа са Џорџом Стефанопулосом, чин који се чинио незамисливим мање од деценије раније.

Постоји много објашњења за промене у Гадафијевој политици. Најочигледнији је да је некада богата Либија постала све слабија пошто је цена нафте значајно пала током деведесетих. У овим околностима, знатно строже санкције УН и САД су учиниле Либију све више политички и економски изолованијом. Још једна могућност је да је чврста реакција Запада приморала Гадафија да промени своју политику. Такође је могуће да је реална политика променила Гадафија. Његови идеали и циљеви се нису остварили; није никада било никаквог арапског јединства, разне оружане револуционарне организације које је он подржавао нису оствариле своје циљеве, а распад Совјетског Савеза је учинио Гадафијевог главног непријатеља, Сједињене Државе, још јачим.

Након збацивања Садама Хусеина 2003, Гадафи је објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је вољан да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да га надгледају и униште. Амерички председник Џорџ Буш и остале присталице рата у Ираку су покушали да објасне Гадафијеву објаву као директну последицу рата у Ираку тврдећи да је Гадафи поступио тако због страха за будућност своје власти ако настави да задржи и прикрива своје оружје. Италијански премијер Силвио Берлускони, присталица рата у Ираку, изјавио је да је Гадафи лично телефонирао са њим. Ипак, многи страни експерти за политику су тврдили да је Гадафијев проглас био само наставак његових претходних напора у нормализовању односа са Западом и уклањања санкција. Да би подржали ово, они указују на чињеницу да је Либија већ учинила сличне понуде четири године раније пре него што су званично прихваћене. Међународни инспектори су испитали неколико тона хемијског оружја у Либији, као и активни програм нуклеарног оружја. Како се процес уништавања овог оружја наставио, Либија је побољшала своју сарадњу са међународном посматрачком мисијом да је марта 2006. Француска потписала уговор са Либијом о развијању великог програма за нуклеарну енергију.

Марта 2004, британски премијер Тони Блер је постао први западни лидер које је посетио Либију и јавно се срео са Гадафијем. Блер је похвалио Гадафијева недавна дела и изразио наду да ће Либија сада бити снажан савезник у рату против тероризма. Британски амбасадор у Триполију, Ентони Лејден, је овако објаснио промену Гадафија и Либије:

35 година државне контроле у економији их је довело у ситуацију где просто не стварају довољно економских активности да дају запослење младим људима који излазе из њиховог успешног образовног система. Мислим да је ова дилема срж одлуке пуковника Гадафија да су му потребне радикалне промене. [64]

Стејт департмент је 15. маја 2006. године објавио да ће поново успоставити пуне дипломатске односе са Либијом. Ово је дошло након објављивања либијског програма за масовно уништење па је Стејт департмент такође изјавио да ће Либија бити уклоњена са листе нација које подржавају тероризам. [65]

Дана 1. септембра 2009, либијски вођа је обележио 40. годишњицу либијске револуције. Прослави је присуствао и председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац.[66] Гадафи је Тадићу уручио орден. [67] Дана 4. априла 2010, српски председник Борис Тадић је посетио Либију где га је у резиденцији у Сирту дочекао либијски вођа Муамер ел Гадафи и либијски премијер Багдади Махмуди, као и други високи либијски званичници. Србија се захвалила Либији што није признала независност Косова и Метохије и што је писменим поднеском учествовала у процесу пред Међународним судом правде.[68]

Унутрашњи проблеми

У октобру 1993. био је неуспешан покушај убиства Гадафија од стране делова либијске армије. Осам месеци касније, либијски војници су се повукли из Чада окончавши тиме територијалне сукобе који су датирали од 1973. године. У јулу 1996, побуне против Гадафија су избиле на једној фудбалској утакмици.

Ово су политичке организације које се противе Гадафију:

  • Национална конференција либијске опозиције;[69]
  • Национални фронт за спас Либије;[70]
  • Комитет за либијску националну акцију у Европи.[71]

Интернет сајт, који активно тражи Гадафијево збацивање, постављен је 2006. и има списак 343 наводних жртава политичких убистава.[72] Либијска лига за људска права са седиштем у Женеви, писала је петицију Гадафију да покрене независно истраживање због немира у Бенгазију, фебруара 2006, у коме је убијено око 30 Либијаца и странаца.

Рат у Либији

Приватни живот

Гадафи је изродио седморо деце - шест синова и кћерку. Према тврдњама либијске владе, његов најмлађи син, Сејф ел Араб ел Гадафи, убијен је 30. априла 2011. године током НАТО бомбардовања предграђа Триполија. Тада је убијено још троје Гадафијевих унучади. [73]

Његов најстарији син, Мухамед ел Гадафи, налазио се на челу Либијског олимпијског комитета. Следећи син по старости Саади ел Гадафи, водио је Фудбалски савез Либије, играо је за италијанске тимове из Серије А, Удинезе и Сампдорију, и продуцирао је филмове. Трећи по реду, Сејф ел Ислам Гадафи, сликар, водио је добротворни фонд који је учествовао у преговорима око ослобађања талаца које су узимали исламски милитанти, посебно на Филипинима. Његова једина кћерка је Ајша Гадафи, адвокат, која се придружила тиму за одбрану Садама Хусеина. Син Хамис ел Гадафи био је командант елитне Хамисове бригаде — 32. бригаде посебне намјене либијских оружаних снага. Син Мутасим био је саветник за националну безбедност Либије.

Гадафијева наводно усвојена кћерка Хана је убијена током злочиначког напада америчких авиона на резиденцију Гадафија у Триполију, 1986. године. На концерту за мир, одржаном у Триполију 15. априла 2006. да би се обележила двадесета годишњица ваздушних напада, амерички певач Лајонел Ричи је рекао публици:

„Хана ће бити слављена вечерас због чињенице да сте ви прикачили мир њеном имену.“ [74]

Ханин статус као Гадафијеве усвојене кћерке остаје нерешен.

Јануара 2002, Гадафи је откупио 7,5% деоница Јувентуса за 21 милион америчких долара преко Лафика (либијска арапска компанија за страна улагања). Иако је Гадафи велики фудбалски фан, још важније је настављање дугих веза са Ђанијем Ањелијем, власником Фијата. Гадафи је такође постао укључен у шах: марта 2004, ФИДЕ, је објавила да ће он обезбедити новац за награду за Светско првенство у шаху, одржаном у Триполију током јуна и јула 2004. године.

Новембра 2002. био је домаћин светског избора за Мис интернета, првог за Либију и први у свету који је одржан на интернету.

Гадафијева лична гарда, Амазонска стража, састоји се из лепих Африканки које су експерти за борилачке вештине и добро истрениране да користе оружје. Амазонска гарда га је пратила на његовој посети Бриселу 2004. године.[75]

Основао је 2006. Либијски инвестициони фонд чија је вредност процењена на 67 милијарди долара.[76]

Види још

Напомене

  1. ^ За потребе овог чланка, 20. октобар 2011 — датум Гадафијеве смрти[1] — сматра се крајем дужности. Могу се одабрати и други датуми:
    • Дан 15. јул 2011. године, на састанку у Истанбулу, више до 30 влада, укључујући САД, повукло је признање Гадафијеве влада и признали Национални прелазни савјет (НПС) као легитимну владу Либије.[2]
    • Дан 23. августа 2011. године, током битке за Триполи, Гадафи је изгубио ефективну политичку и војну контролу над Триполијем након што су га заузеле побуњеничке снаге.[3]
    • Дан 25. августа 2011. године, Арапска лига прогласила је Национални прелазни савјет „легитимни представником либијске државе”..[4]

Референце

  1. ^ „Muammar Gaddafi: How he died”. BBC News (на језику: енглески). 31. 10. 2011. Приступљено 6. 10. 2019.
  2. ^ Vela, Justin (16. 7. 2011). „West prepares to hand rebels Gaddafi's billions”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2019.
  3. ^ „Libya - Aug 23, 2011 - 18:19 - Al Jazeera Blogs”. Al Jazeera (на језику: енглески). 23. 8. 2011. Архивирано из оригинала на датум 2. 9. 2012. Приступљено 6. 10. 2019.
  4. ^ „Arab League gives its full backing to Libya’s rebel council - Taipei Times”. www.taipeitimes.com (на језику: енглески). 26. 8. 2011. Приступљено 6. 10. 2019.
  5. ^ Richter, Paul (21. 10. 2011). „As Libya takes stock, Moammar Kadafi's hidden riches astound”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2019.
  6. ^ „Gaddafi Case”. www.icc-cpi.int (на језику: енглески). International Criminal Court. 11. 11. 2011. Приступљено 5. 10. 2019.
  7. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 33; Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  8. 8,0 8,1 Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 33; Kawczynski 2011, стр. 9.
  9. ^ Bearman 1986, стр. 58; Harris 1986, стр. 45.
  10. 10,0 10,1 10,2 Blundy & Lycett 1987, стр. 35; Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  11. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 35.
  12. ^ Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  13. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 35–37; St. John 2012, стр. 135.
  14. ^ Bianco 1975, стр. 4; Blundy & Lycett 1987, стр. 37; Kawczynski 2011, стр. 4.
  15. 15,0 15,1 Blundy & Lycett 1987, стр. 38–39; Kawczynski 2011, стр. 7–9, 14; St. John 2012, стр. 108.
  16. ^ Bianco 1975, стр. 5; St. John 2012, стр. 135–136.
  17. 17,0 17,1 17,2 Bianco 1975, стр. 5–6, 8–9; Blundy & Lycett 1987, стр. 39; Kawczynski 2011, стр. 10; St. John 2012, стр. 136.
  18. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 39; Kawczynski 2011, стр. 10–11; St. John 2012, стр. 136.
  19. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 39–40; Kawczynski 2011, стр. 11.
  20. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 40; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  21. ^ St. John 2012, стр. 136.
  22. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 40; Vandewalle 2008, стр. 10; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  23. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 40.
  24. ^ Simons & Bergamaschi 1996, стр. 153.
  25. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 42–43; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  26. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 42–43; Kawczynski 2011, стр. 11; St. John 2012, стр. 136; Simons & Bergamaschi 1996, стр. 154.
  27. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 44; Kawczynski 2011, стр. 11; St. John 2012, стр. 137.
  28. 28,0 28,1 St. John 2012, стр. 137.
  29. ^ Harris 1986, стр. 46–47; St. John 2012, стр. 138.
  30. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 45; Kawczynski 2011, стр. 12; St. John 2012, стр. 138.
  31. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 45.
  32. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 46, 48–49.
  33. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 47–48; Kawczynski 2011, стр. 12–13.
  34. 34,0 34,1 Kawczynski 2011, стр. 13.
  35. ^ St. John 2012, стр. 138.
  36. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 49–50; Kawczynski 2011, стр. 13; St. John 2012, стр. 138.
  37. 37,0 37,1 Blundy & Lycett 1987, стр. 49–50; Kawczynski 2011, стр. 13; St. John 2012, стр. 139.
  38. ^ Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 52; Kawczynski 2011, стр. 15–16.
  39. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 51; Kawczynski 2011, стр. 136.
  40. 40,0 40,1 Vandewalle 2006, стр. 70; Kawczynski 2011, стр. 16–17.
  41. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 53; Kawczynski 2011, стр. 19; St. John 2012, стр. 139–140.
  42. ^ Bearman 1986, стр. 52; Kawczynski 2011, стр. 18.
  43. ^ Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 57–59; Kawczynski 2011, стр. 18.
  44. ^ Kawczynski 2011, стр. 18.
  45. ^ Bearman 1986, стр. 55; Harris 1986, стр. 15.
  46. ^ Bearman 1986, стр. 54; Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 59–60; Kawczynski 2011, стр. 18.
  47. 47,0 47,1 47,2 St. John 2012, стр. 134.
  48. ^ Bearman 1986, стр. 56; St. John 2012, стр. 159.
  49. ^ Bearman 1986, стр. 62; Harris 1986, стр. 15; Blundy & Lycett 1987, стр. 64; St. John 2012, стр. 148.
  50. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 63; Vandewalle 2008, стр. 9; St. John 2012, стр. 134.
  51. ^ Harris 1986, стр. 15; Blundy & Lycett 1987, стр. 64; St. John 2012, стр. 134.
  52. 52,0 52,1 Blundy & Lycett 1987, стр. 91–92.
  53. ^ Harris 1986, стр. 17; Blundy & Lycett 1987, стр. 63.
  54. ^ Bearman 1986, стр. 71.
  55. ^ Kawczynski 2011, стр. 20.
  56. ^ Vandewalle 2006, стр. 79; Vandewalle 2008, стр. 9; St. John 2012, стр. 134.
  57. ^ Harris 1986, стр. 38; Vandewalle 2006, стр. 79; Vandewalle 2008, стр. 10; Kawczynski 2011, стр. 20.
  58. ^ Vandewalle 2008, стр. 11; Kawczynski 2011, стр. 21–23.
  59. ^ Bearman 1986, стр. 71; Harris 1986, стр. 16; Blundy & Lycett 1987, стр. 62.
  60. ^ Harris 1986, стр. 17.
  61. ^ Harris 1986, стр. 16.
  62. ^ Harris 1986, стр. 17; Blundy & Lycett 1987, стр. 63–64; Vandewalle 2008, стр. 11; St. John 2012, стр. 153.
  63. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 85.
  64. ^ „Radio 4 - Today Programme Iraq Report”. BBC. Приступљено 22. 2. 2011.
  65. ^ „Africa | US to renew full ties with Libya”. BBC News. 15. 5. 2006. Приступљено 22. 2. 2011.
  66. ^ „РТРС: Триполи: Прослава 40. годишњице револуције”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012.
  67. ^ „РТРС: Гадафи уручио орден Тадићу”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012.
  68. ^ „РТРС: Сусрет Гадафи-Тадић: Потврђено пријатељство са Либијом”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012.
  69. ^ „Национална конференција либијске опозиције”. Libya-nclo.org. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2013. Приступљено 1. 9. 2012.
  70. ^ „Национални фронт за спас Либије”. Nfsl-libya.com. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2014. Приступљено 1. 9. 2012.
  71. ^ Комитет за либијску националну акцију у Европи Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 10, 2006) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  72. ^ „at”. Stopgaddafi.org. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2012. Приступљено 22. 2. 2011.
  73. ^ „РТРС: Погинуо Гадафијев син”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012.
  74. ^ „Africa | Libya concert marks US bomb raids”. BBC News. 15. 4. 2006. Приступљено 22. 2. 2011.
  75. ^ „In Pictures | In pictures: Gaddafi in Europe”. BBC News. 27. 4. 2004. Приступљено 22. 2. 2011.
  76. ^ Гадафијеве милијарде у рукама Блеровог брата („Политика“, 4. март 2016)

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Џамахирија

Џамахирија (арап. جماهيرية‎) јесте арапска језичка кованица која означава посебан облик владавине и облик политичког уређења који је заговарао некадашњи либијски вођа Муамер ел Гадафи. Термин је по први пут употријебљен у Зеленој књизи (1975).

Ајша Гадафи

Ајша Гадафи (или Аиша; арап. عائشة القذافي‎; рођена 1976) либијски је правник, политичар, доктор наука и бивши амбасадор добре воље при ОУН. Кћерка је некадашњег либијског вође Муамера ел Гадафија и његове друге супруге Сафије Фаркаш.

Баб ел Азизија

Баб ел Азизија (арап. باب العزيزية‎‎, латинизирано: Bāb al 'Azīzīyah; у преводу величанствена капија) је био војни комплекс у југозападном делу главног града Либије Триполија. Комплекс је уједно био и резиденција либијског вође Муамера ел Гадафија. Површина комплекса је 6 km².Баб ел Азизију су 1986. године бомбардовали амерички авиони, по наређењу тадашњег америчког председника Роналда Регана, а као одговор на бомбашки напад на дискотеку у Берлину, за који је био окривљен либијски режим. У бомбардовању је настрадала Гадафијева кћерка, која је тада имала 15 мјесеци.Након бомбардовања, Муамер ел Гадафи је у комплексу открио скулптуру Песнице која ломи амерички војни авион.

Током Рата у Либији 2011. године, комплекс су након жестоких борби заузели либијски побуњеници 23. августа 2011.Дана 30. октобра 2011, комплекс је потпуно уништен, а најављено је да ће на том месту бити парк.

Гадафа

Гадафа (арап. القذاذفـة‎) је мање арапско племе у централној, западној и јужној Либији.

Концентрисано је око града Сирта у централној Либији, а такође насељава и регију Фезан и град Сабху. Из њега потиче и убијени либијски вођа Муамер ел Гадафи.

Зелена књига

Зелена књига (арап. الكتاب الأخضر‎) је књига коју је написао либијски вођа Муамер ел Гадафи у којој излаже своју властиту политичку филозофију.

Први пут је објављена 1975. године. Састоји се из три дијела:

Рјешење проблема демократије — власт народа;

Рјешење економског проблема — социјализам;

Друштвени аспект Треће универзалне теорије.

Либија

Либија (арап. ليبيا‎), или званично Држава Либија (арап. دولة ليبيا‎), држава је региона Магреб на северу Африке на обали Средоземног мора. Налази се између Египта на истоку, Судана на југоистоку, Чада и Нигера на југу и Алжира и Туниса на западу.

Са површином од 1.759.540 км² Либија је четврта по величини држава афричког континента и 16. у свету.

Након стицања потпуне независности крајем 1951. Либија је постала краљевина које се као таква одржала све до Првосептембарске револуције из 1969. године. Од тада је државом управљао пуковник Муамер ел Гадафи чија је владавина окончана избијањем Рата у Либији (2011).

Либијска Џамахирија

Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија (арап. الجماهيرية العربية الليبية الشعبية الإشتراكية العظمى‎, латиницом Al-Jamāhīriyyah al-ʿArabiyyah al-Lībiyyah aš-Šaʿbiyyah al-Ištirākiyyah al-ʿUẓmā) био је службени назив за Либију од 1977. до 2011. под вођством пуковника Муамера ел Гадафија.

Либијски вођа

Либијски вођа је незванична титула којом се најчешће ословљавао пуковник Муамер ел Гадафи. У самој Либијској Џамахирији називан је командант или вођа Револуције.

Матаба

Матаба је била једна од основних ћелија револуционарних комитета у Великој Социјалистичкој Народној Либијској Арапској Џамахирији.

Некадашњи либијски вођа Муамер ел Гадафи, творац матаба, описао их је на сљедећи начин:

„Лингвистички, то је најчасније мјесто. Револуционарно, то је штаб гдје се револуционарне снаге налазе да организују своје дневне, недјељне, мјесечне и годишње планове. (Сусрети и разговори помажу свима да постану самосвјесни.) А опет, политички, то је склониште, уточиште и „melting pot”, то је простор слободне земље гдје се одржавају састанци активиста, слободних побуњеника, љубитеља мира и слободе, угњетаних и ускраћених људи нашег свијета.”

Назив Ел Матаба (Al Mathaba) користио се и за тзв. Антиимперијалистички центар (енгл. Anti-Imperialism Center, AIC) који се доводио у везу са подржавањем терористичких група, а који је био финансиран од стране либијске владе. Данас, назив Mathaba користи један веб-портал.

Мутасим Гадафи

Мутасим Гадафи (арап. مُعْتَصِمٌ بِٱللهِ ٱلْقَذَّافِيّ‎;‎ 18. децембар 1974 — 20. октобар 2011) био је бивши либијски официр и пети син либијског вође Муамера ел Гадафија.

Априла 2010. састао се са Хилари Клинтон, државним секретаром САД. То је био највиши међудржавнички сусрет пошто су Либија и САД обновиле дипломатске везе. Живио је неколико година у Египту.

Од 2010. године је био савјетник за националну безбједност Либије. Убијен је када је заробљен од стране побуњеничких снага у либијском граду Сирту 20. октобра 2011. године. Био је командант одбране Сирта.

Мухамед ел Гадафи

Мухамед ел Гадафи (арап. محمد القذافي‎; рођен 1970) је најстарији син либијског вође Муамера ел Гадафија. Налази се на челу Либијског олимпијског комитета. Такође је председник General Posts and Telecommunications Company која управља поштанским, телефонским и сателитским услугама у Либији. Компанија је главни интернет провајдер за Либију.

Дана 30. априла 2011, у ваздушном нападу НАТО снага убијен је његов трогодишњи син Сејф. Сахрањен је 2. маја у Триполију.

Политички систем Либијске Џамахирије

Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија (арап. الجماهيرية العربية الليبية الشعبية الإشتراكية العظمى‎, латиницом Al-Jamāhīriyyah al-ʿArabiyyah al-Lībiyyah aš-Šaʿbiyyah al-Ištirākiyyah al-ʿUẓmā) био је службени назив за Либију од 1977. до 2011. под вођством пуковника Муамера ел Гадафија.

Рат у Либији (2011)

Рат у Либији је почео након што су се антивладини протести претворили у оружану побуну, а затим и у грађански рат између државних и побуњеничких снага. Након вишенедељних сукоба, Савет безбедности Организације уједињених нација је 17. марта 2011. одобрио успостављање зоне забране лета изнад Либије, што је довело до вишемесечних ваздушних удара у овој земљи, најпре под вођством неколико западних земаља, а потом и НАТО-а. Упркос релативно неутралном тону резолуције, удари су били усмерени искључиво против снага под командом Гадафија.Протести су почели 15. фебруара с циљем смене владе, а после неколико дана су се претворили у оружану побуну. У првим данима сукоба побуњеници су имали више успеха, те су под своју контролу ставили неколико стратешки важних градова. Контраофанзива коју су покренуле либијске оружане снаге резултовала је падом већине побуњеничких упоришта и када је запретила опасност да заузму и главно побуњеничко упориште, град Бенгази, Савет безбедности Организације уједињених нација је донео резолуцију о успостављању зоне забране лета и о заштити цивилног становништва. Војну интервенцију у Либији је спроводила коалиција земаља коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, САД и Канада, док је касније НАТО преузео иницијативу. Од тада, одвијају се напади ваздушних снага НАТО-а по циљевима у Либији и воде се међусобне борбе између либијских оружаних снага и побуњеника. Неколико месеци, зараћене стране су контролисале различите делове земље- Либијска Џамахирија, са Моамером Гадафијем имала је седиште у званичној престоници, Триполију, те су њене трупе држале западни део земље; док су побуњеничке трупе, под вођством Прелазног националног савета имале седиште у Бенгазију и контролисале источни део земље.Дана 20. августа, побуњеници покрећу офанзиву, која се окончава освајањем Триполија. У наредна два месеца, Гадафијеве снаге пружају отпор из свега неколико енклава, са седиштем у Сирту. Дана 20. октобра, уследила је нова офанзива, која је довела до пада града, те хапшења и смрти вишедеценијског либијског вође, његовог сина Мутасима, као и неколико људи из његовог круга. Организација уједињених нација је званично затражила истрагу о Гадафијевој смрти, јер би она могла да буде ратни злочин.

Револуционарни командни савјет (Либија)

Револуционарни командни савјет је био дванаесточлани војни орган који је владао Либијом од 1969. до 1977. На његовом челу се налазио пуковник Муамер ел Гадафи.

По Уставној прокламацији од 11. децембра 1969. Револуционарни командни савјет је био врховна власт у Либијској Арапској Републици. Постављао је и разрјешавао предсједника и чланове Савјета министара. Савјет министара му је колективно одговорао и спроводио његову утврђену општу политику. Предлагао је законе, а Револуционарни командни савјет их је доносио и проглашавао.Укинут је 2. марта 1977. након што је донесена Декларација о успостављању народне власти којом је врховна власт прешла у руке Општег народног конгреса. Предсједник Револуционарног командног савјета, пуковник Муамер ел Гадафи, постао је генерални секретар Општег народног конгреса.

Сади ел Гадафи

Сади ел Гадафи (арап. الساعدي معمر القذافي‎; Триполи, Либија, 25. мај 1973) је либијски привредник и бивши фудбалер. Трећи је син бившег либијског вође Муамера ел Гадафија.

Фудбалску каријеру је напустио 2004. године како би се прикључио војсци, гдје је командовао елитном јединицом. Дана 11. септембра 2011, услед Рата у Либији, напустио је земљу и отишао у Нигер. Тамо се налазио под присмотром нигерских власти.

Сафија Фаркаш

Сафија Фаркаш (арап. صفية فركاش‎; 1952) супруга је либијског вође Муамера ел Гадафија.

Сејф ел Араб ел Гадафи

Сејф ел Араб ел Гадафи (арап. سيف العرب القذافي‎; Триполи, Либија, 1982 — Триполи, Либија, 30. април 2011) био је шести син либијског вође Муамера ел Гадафија.Рођен је 1982. године у либијској престоници Триполију. Родитељи су му либијски вођа Муамер ел Гадафи и Сафија Фаркаш. У Триполију је ишао у југословенску основну школу. Био је студент у Њемачкој. Погинуо је 30. априла 2011. године током ваздушног напада НАТО снага. Током напада погинуло је и троје Гадафијевих унучади. Портпарол Општег народног комитета др Муса Ибрахим тврдио је да је ово био директан покушај убиства либијског вође.Сахрањен је у понедјељак 2. маја 2011. године.

Сејф ел Ислам Гадафи

Сејф ел Ислам Гадафи (арап. سيف الإسلام معمر القذافي‎; Триполи, 25. јун 1972) либијски је инжењер, доктор филозофије и политичар. Други је син убијеног либијског вође Муамера ел Гадафија.

Хамис ел Гадафи

Хамис ел Гадафи (арап. خميس معمر ابو منيار القدافى‎; Триполи, 27. мај 1983) био је либијски официр. Син је убијеног либијског вође Муамера ел Гадафија и командант елитне Хамисове бригаде.

ОАЈ
АУ

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.