Морејска деспотовина

Морејска деспотовина је држава која је постојала у оквиру Византије и којом је управљао један од принчева са деспотском титулом. Обухватала је данашњи Пелопонез са центром у Мистри, а Турци су је освојили 1460. године.

Despotate of Morea 1450
Морејска деспотовина, 1450.

Назив

Морејска деспотовина је добила назив по средњовековном називу за Пелопонез који је гласио Мореја.

Према народној етимологији, назив су му дали крсташи јер је било густо обрасло дудовим дрвећем (грчки: Μωρέας или Μωριάς) које се користило у производњи свиле која је тада цветала. Пошто су ту живели и Словени, могућа етимологија, као и у случају Морлака је од мора. Такву етимологију ове речи, иако словенофоб, је заступао и тиролски путник, новинар, политичар и историчар Jakob Philipp Fallmerayer.

Историја Морејске деспотовине

Морејска деспотовина настаје 1259. године када Михајло VIII побеђује и заробљава хајског кнеза Вилијама II Вилердена у Пелагонијској бици. Вилијам је пуштен из заробљеништва уз велики откуп и предају дела територија на истоку Пелопонеза. Од тих новоприпојених поседа створена је претеча Морејске деспотовине на чијем челу се налазио војни заповедник који је постављан на период од годину дана. Такво стање се задржало до 1308. године од када управљање над областима постаје доживотно, а уместо стратега на положај ступају блиски чланови царске породице.

Јован VI Кантакузин постаје византијски цар 1347. године и за свог наследника и савладара одређује свог првог сина Матију Кантакузина. Свом другом сину Манојлу додељује титулу деспота и поставља га на чело поседа на Пелопонезу који се од тада називају деспотовина Мореја. Грађански рат између Палеолога и Кантакузина дефинитивно се окончао 1383. године када Палеолози преузимају контролу над Морејском деспотовином. Крајем XIV и у првој половини XV века морејски деспоти уништавају остатке крсташких држава на југу данашње Грчке. Међутим само три године након што је Константин Драгаш уништио остатке ахајске кнежевине 1443. године, турски султан Мурат II уништава бедеме на коринтском земљоузу чиме отвара пут турском освајању Пелопонеза. Његов наследник Мехмед II 1460. године осваја Мистру и уништава Морејску деспотовину, а са њом и последње остатке византијске власти на Балкану.

Морејски владари

Литература

Андроник Асен

Андроник Асен (грч. Ανδρόνικος Ασάν) је био византијски намесник Мореје (1316—1322). Био је син бугарског цара Јована Асена III (1279—1280) и Ирене Палеолог, сестре византијског цара Андроника II (1282—1328), који су после побуне у Бугарској, побегли у Византију. Након смрти Михајла Кантакузина (1308—1316), ујак му је поверио на управу византијске поседе у Мореји. Током своје владавине, сукобио се и победио своје франачке суседе, проширивши византијску територију. Његова ћерка Ирина се удала за сина његовог претходника и каснијег византијског цара Јована VI (1347—1354).

Византијске заставе и инсигније

Током већег дијела њене историје, Источно римско (Византијско) царство није користило хералдику у западноевропском смилу. Разни амблеми (грч. σημεῖα; σημεῖον коришћени су у званичним приликама и у војне сврхе, као што су барјаци или штитови на којима се налазе различити мотиви као што су крстови или лабарум. Коришћење крста и икона Христоса, Богородице и разних светаца потврђена је на печатима званичника, али то су били лично а не породични симболи.

Византијско-османски ратови

Византијско-османски ратови вођени су од средине 13. до средине 15. века између Византијског и Османског царства.

Вук Бранковић

Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345. — Косово, 6. новембар 1397) је био српски великаш који је, поред кнеза Лазара (1371—1389), био најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије 14. века.Припадао је породици Бранковића и био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио је пространу област звану Земља Бранковића која је на свом врхунцу обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче и у којој су се налазили Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, као и Приштина, у којој се налазила његова престоница.Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину. После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару.

У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш,) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Деспот

Деспот (од грч. δεσπότης [despótēs] — „господар”) била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Сематичком промјеном термин је изједначен са термин тиранин, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју диктатор, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Кнежевина Ахаја

Кнежевина Ахаја или Ахајска кнежевина је била једна од латинских држава насталих на простору Византије после крсташког заузећа Цариграда 1204. године. Обухватала је област данашњег Пелопонеза који су у име краља Солуна Бонифација Монфератског (1204—1207) заузели током 1205. године Вилијем I Шамплит (1205—1209) и Готфрид I Вилерден (1209—1228). Освајање Пелопонеза је завршено 1248. године покоравањем словенских племена на планинини Тјагет и лучког града Монемвасије.

Свој врхунац кнежевина достиже под Вилијемом II (1246—1278) који подиже Мистру и у њу премешта своју престоницу, али након пораза у Пелагонији 1259. године мора да је преда 1262. године Михајлу VIII Палеологу (регент 1259—1261, цар 1261—1282), чиме је отпочело поновно византијско присуство на Пелопонезу.

Током 14. века држава је запала у кризу унутрашњим сукобима око власти који су своју кулминацију достигли уласком Каталонаца у сукобе. Током тих унутрашњих борби, византијски поседи су се полако ширили на рачун ахајских кнежева, да би 1430. године морејски деспот Тома Палеолог (1428—1460) уз подршку своје браће Константина (удеони деспот 1428—1443, врховни деспот 1443—1449, регент 1423—1424. и 1437—1440, цар 1449—1453) и Јована (савладар 1421—1425, цар 1425—1448) скршио моћ последњег кнеза Центурионеа (1404—1432) који му је према мировном уговору предао остатке своје државе као мираз његове ћерке и наследнице којом се Тома оженио, тако да је после његове смрти 1432. године и последњи остатак некадашње латинске државе прешао у посед Византинаца.

Кнежевина Теодоро

Кнежевина Теодоро (грч. Θεοδόρο) или Готија (грч. Γοτθία) била је хришћанска кнежевина у јужнозападном делу полуострва Крима, између данашње Балаклаве и Алуште, и постојала је од 13. до 15. века. Престоница Дорос (Мангуп) звала се исто Теодоро. Кнежевина Теодоро била је једна од наследних држава византијског царства након крсташког освајања Цариграда 1204.

Константин XI Палеолог Драгаш

Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као Константин XII, грч. Κωνσταντίνος ΙΑ΄ Δραγάσης Παλαιολόγος; Константинопољ, 8. фебруар 1405 — Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин Драгаш, био је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443 — 1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године до своје смрти 29. маја 1453. године. Припадао је династији Палеолога, а био је син Манојла II (1391—1425) и српске принцезе Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио.

Као морејски деспот је заузео Атинско војводство, помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту Хексамилеон, али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза.

Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.

Манојло Кантакузин (узурпатор)

За чланак о морејском деспоту, погледајте чланак Манојло Кантакузин.

Манојло Кантакузин (грч. Μανουήλ Καντακουζηνός) је био вођа побуне која је 1453. године избила у Мореји против владавине последњих Палеолога, браће Томе (1428—1460) и Димитрија (II) (1449—1460). Био је унук Димитрија (I) (1383), последњег морејског деспота из редова Кантакузина и чукунунук византијског цара Јована VI (1347—1354). Палеолози су, уз војну помоћ свог суверена османског султана Мехмеда II (1451—1481), сломили његову побуну 1454. године.

Мистра

Мистра (грч. Μυστράς) је утврђена престоница Морејске деспотовине. Налази се на брду изнад истоименог села у срцу Пелопонеза, на око 6 km северозападно од древне Спарте. Пала је у турске руке 1460. године, а данас је једна од најочуванијих тврђава у Грчкој са остацима деспотског двора и цркве у којој је овенчан и последњи византијски цар Константин XI Драгаш, због чега је 1989. године уврштена у светску културну баштину (#511).

Данас је Мистра градић и општина у оквиру округа Лаконија, дела периферије Пелопонез.

Мореја

Појам Мореја може да се односи на:

Мореја, средњовековни назив за Пелопонез

Морејска деспотовина, је држава која се крајем средњег века налазила на Пелопонезу (Мореји)

Мореја (митологија), је име нимфе хамадријаде из грчке митологије

Никејско царство

Никејско царство је једна од држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Као и остале државе на територији Византијског царства, владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева.

Опсада Београда (1456)

Опсада Београда 1456. године (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.

Велику османску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.

Значајан догађај током опсаде је разбијање османске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели, а сутрадан је уследило османско повлачење.

Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.

Пад Византије у 15. веку

Пад Византије у XV веку представља Османлијско уништење Византије односно освајање Цариграда 1453. године и смрт последњег византијског цара Константина Драгаша. У ширем смислу се под падом Византије у XV веку подразумева Османлијско освајање три преостале државице које су засноване на византијским традицијама. Те државице су се сводиле на утврђене градове са њиховом ближом околином у потпуности изолованих унутар Османског царства.

Византијско царство — Цариград са околином (1453.)

Морејска деспотовина — Мистра са околином (1460.) и Месембрија (предата Папи 1461.)

Трапезунтско царство — Трапезунт са околином (1461.)

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Пелагонијска битка

Пелагонијска битка је вођена током лета или јесени 1259. године у Пелагонијској равници између снага Никејског царства са једне и коалиције коју су чиниле снаге Епирске деспотовине, Ахајске кнежевине и Сицилијанског краљевства. Окончана је потпуном победом никејских снага и представља прекретницу у борбама око византијског наслеђа, започетим падом Цариграда 1204. године, јер Никејско царство остаје без озбиљних противника у региону и само две године касније, ослобађањем Цариграда, обнавља Византију. Поред тога, битка представља почетак обнове византијске власти на Пелопонезу, добијањем Мистре и поседа од којих ће касније бити формирана Морејска деспотовина.

Софија Палеолог

Софија (Зоја) Палеолог је била друга супруга московског кнеза Ивана III (1462—1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина Драгаша (1449—1453).

Теодор I Палеолог

Теодор I Палеолог (грч. Θεόδωρος Α΄ Παλαιολόγος) је био први морејски деспот (1383—1407) из династије Палеолога. Био је четврти син византијског цара Јована V (1341—1391, са прекидима) и његове супруге Јелене Кантакузин. Започео је византијску експанзију на Пелопонезу и ширење деспотовине, а уз помоћ Албанаца, које је насељавао и користио као војнике, успео је да сломи власт локалних велможа.

Трапезунтско царство

Трапезунтско царство је једна од византијских држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године на територији Понтских Грка (Грци насељени дуж црноморске обале Мале Азије). Падом Цариграда 1204. године унуци Андроника I Комнина Алексије и Давид оснивају Трапезунтско царство са седиштем у граду Трапезунту. Давид је кренуо у освајачки поход дуж црноморске обале освојивши Синоп, Пафлагонију и Хераклеју, али га је зауставио никејски цар Теодор I Ласкарис.

Трапезунтско царство 1214. године улази у савез са Латинским царством против Никејског царства, али их Теодор I побеђује и осваја земље до Синопа, коју освајају Турци. После овога Трапезунтско царство излази из сукоба око Цариграда и обнове Византије притиснуто Турцима који су га освајали део по део, да би на крају постало турски вазал.

Остаци царства надживљују преостале остатке некадашње моћне византијске државе за неколико година и пад Трапезунта у турске руке 1461. године, представља пад последњих византијских територија.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.