Монофизитство

Монофизитство (гр. Μονη φυσις - једна природа) је христолошко учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска, природа.

Ово је учење било раширено међу многим хришћанима од 4. века, а противи се диофизитском учењу о две природе у Христу - божанској и људској. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек.

Основни облици овог појма (монофизитство, или монофизитизам), који су грчког порекла, употребљавају се интернационално, или се преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према грчком изворнику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "једноприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.[1]

Историја

До сукоба у хришћанству око питања монофизитства дошло је убрзо након Ефешког сабора, једног од седам првих васељенских сабора Цркве. Монофизитство је испрва било охрабрено формулацијом Кирила Александријског о природи Христа: „Јединствена оваплоћена природа божанскога Логоса“. Након смрти Ћирила Александријског, његов ученик стари цариградски монах Евтихије (Еутих; 378 - око 454), у покушају да спречи ново избијање несторијанства (како сам каже 448. у писму папи Лаву I Великом), уводи монофизитизам. Он учи да Христос има само једну природу (гр: μονυ φυσις) и то божанску, говорећи да ако је Христос једна личност, не може имати две природе. Многи грчки теолози су оптуживали Евтихија да се враћа на аријанство, али док је Арије порицао Исусово божанство, Евтихије је порицао његово човештво. Сам Евтихије је тврдио да је веран Кириловом науку. Захваљујући великом утицају што га је Евтихија имао, његово се учење врло брзо проширило Истоком. Папа Лав I послао је писмо у којем образлаже да је Евтихова грешка више плод недовољног разумевања проблема, него ли злоће и кривовјерја.

У новембру 447. на месном сабору у Цариграду, Евтихија је један од судеоника назвао јеретиком, и тражио његово смењивање из службе. Тадашњи патријарх, Флавије Цариградски, није радо прихватио тај захтев, управо због Евтихија велика угледа, но на крају је попустио, те је Евтихије осуђен као јеретик. Ипак, ту одлуку нису прихватили ни цар Теодосије II, ни александријски патријарх Диоскор, будући да се Евтихије покорио и признао праву веру. Диоскор је одржао и властити сабор на којем је вратио Евтиха у службу, а Теодосије је сазвао 449. сабор у Ефезу, позвавши и папу Лава I, који је пристао да га представљају три изасланика.

Овај сабор, међутим неће бити признат, те ће касније 451. бити сазван Четвртом васељенском сабору у Халкедону, на коме је проглашена вера у две неодељене и непомешане природе у Христу, формулисана у тзв. Халкедонском веровању. Многе Цркве истока не прихватају одлуке Халкедонског сабора.

Раскол

Готово непосредно након сабора дошло је до раскола (Акакијева шизма). Епископи који се нису слагали с Лавовом дефиницијом коју је сабор прихватио, одбацили су одлуке сабора, говорећи да је прихватање две природе (грч. фисис) у Христу заправо прихватање несторијанства. Држали су да је у Христу само једна нарав, због чега су и прозвани монофизитима. То је означио и настанак Оријенталних православних цркава, које су се некад називале монофизитским црквама, а данас их називају и предхалкедонским црквама. Оне, међутим, саме за себе кажу да њихов наук није монофизитство, него миафизитство. Међу њих спадају Јерменска апостолска црква, Коптска црква, Сиријска црква и друге.

Један од облика монофизитства је умерено или „северијанско“ монофизитство, предложено ради помирења између халкедонаца и новохалкедонаца од стране патријарха антиохијског Севера (512—538). По њему, право христолошко учење изражено је у формули Кирила Александријског: „Једна оваплоћена природа Бога Логоса“.

Данас су неке од тих цркава с оним црквама које су прихватиле Халкедонско веровање потписале различите изјаве којима се изриче иста вера, те се тврди да је до раскола дошло због неразумевања, а не због различитог учења.

Види још

Референце

  1. ^ Григорије Микић: Преглед историје Хришћанске Цркве

Литература

Спољашње везе

Јерменска апостолска црква

Јерменска апостолска црква (јерм. Հայ Առաքելական Եկեղեցի) je једна од оријентално-православних, односно древноисточних цркава. Јерменска црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.

Аријанство

Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као божјег створења, што се косило са учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао ни из чега“. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створењем Божијим.

Аријанство је прерасла у цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције II (337-361), који је водио послове хришћанске цркве у Римском царству, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије. Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени, а наредне 360. године одржан је још један сабор, у Цариграду. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац.

Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ Вулфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Тура, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако."

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Диофизитизам

Диофизитизам или диофизитство (грчки: δυοφυσιτισμός, од δυο (dyo), што значи "два" и φύσις (physis), што значи "природа") је христолошки појам који означава учење о постојању две природе у Христу, од којих је једна божанска, а друга људска, односно човечанска. Диофизитску христологију, која је у свом правоверном облику озваничена и утврђена на васељенским саборима, заступају: Православна црква, Римокатоличка црква, Англиканска црква, Старокатоличка црква, као и неке друге хришћанске заједнице. Насупрот томе, диофизитизам је био оштро нападан и осуђиван од стране монофизита (и миафизита), тако да га не прихавају ни данашње миафизитске оријенталне цркве.Основни облици овог појма (диофизитизам, или диофизитство), који су грчког порекла, по правилу се употребљавају интернационално, али се понекад и преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према изворном грчком облику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "двоприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма. Такође, у ређој употреби су и варијнтни облици "дифизитизам" и "бифизитизам" који имају истоветно значење.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Католицизам

Католицизам или римокатолицизам (грч. καθολικισμός; лат. catholicismus — католицизам) је појам који означава хришћанску вјероисповијест, односно деноминацију организовану у виду Католичке цркве. Појам католицизам обухвата све аспекте постојања и деловања Католичке цркве, почевши од њених теолошких учења и еклесиолошких доктрина, преко литургијске и обредне праксе, до разних организационих, религијско-политичких и религијско-социјалних аспеката и моралних начела.Католицизам је настао као резултат Великог раскола (1054), односно одвајања Римске цркве од васељенске Православне цркве. Основни узрок раскола било је западно учење о двоструком исхођењу Светог Духа (Филиокве). Након коначног раскола, Православна црква је задржала изворну католичност, док је Римска црква постала позната под називом Католичка црква.

Појам католицизам не треба мешати са појмом католичност који се односи на саборност као једно од четири обележја Цркве.

Коптска оријентално-православна црква

Коптска оријентално-православна црква је најстарија оријентално-православна црква, са седиштем у Александрији. Представља највећу цркву у Египту и окупља око 90% египатских хришћана.Припада породици оријентално-православних цркава, које су постале засебно црквено тело након Халкедонског сабора 451. године, када су заузеле друкчије христолошке позиције у односу на цркве васељенског Православља. Присталице халкедонске доктрине називају Коптску цркву монофизитском, иако сама Коптска црква данас одбацује радикални монофизитизам и званично заступа умереније христолошке ставове. Коптска црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.

Михаило Керуларије

Михаило I Керуларије (око 1000 — 1059), познат још и као Михаило Керуларис и патријарх Михаило I, био је васељенски патријарх од 1043. до 1059. године.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Пнеуматологија

Пнеуматологија (грч. Πνευματολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа. Појам је настао од грчких речи πνεῦμα (дух) и λόγος (наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Халкидон

Халкедон или Халкидон (грч. Χαλκηδών) је древни грчки град у Малој Азији.

Године 451. у Халкидону је у Храму Великомученице Јефимије Одржан Четврти васељенски сабор (Халкидонски сабор), утврдивши тренутни текст Симбола вере и осудивши монофизитство.

Град и данас постоји као део савременог Истанбула под називом Кадикеј (тј. Судијско Село тур. Kadıköy).

Хришћанске деноминације

Хришћанске деноминације су посебне и одвојене вјерске заједнице унутар хришћанства. Иако дијеле исто име и вјеровање, хришћани су структурално подијељени у засебне и различите традиције и црквене заједнице.

Подјеле и посебности између појединих деноминација дефинисане су црквеном доктрином и ауторитетом. Питања која стварају нејединство су нпр. Христова природа, апостолска баштина и папин примат.

Највећа деноминација је католицизам, потом слиједи протестантизам, а њима се придружује и англиканизам, које заједно превладавају на западу. На истоку пак превладавају православље и монофизитство.

Хришћани имају различите погледе на Цркву, заједништво вјерних, успостављену од Исуса Христа посредством апостола. Но без обзира на разлике у теологији и науку, углавном се међусобно једни друге сматрају хришћанима и припадницима једне заједничке хришћанске цркве.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.