Монотелитизам

Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом Васељенском Сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.[1]

Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645—655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680—681).[2]

Референце

  1. ^ Острогорски 1969, стр. 124-125.
  2. ^ Острогорски 1969, стр. 141, 162.

Лиература

Спољашње везе

Диоенергизам

Диоенергизам (од гр. δυο (dyo), што значи "два" и ενέργεια (energeia), што значи "енергија" или "дејство") је православно христолошко учење према којем у Христу, који има две природе, божанску и човечанску, постоје и две енергије, божанска и човечанска, тако да свака од Христових природа има и сопствену енергију, односно дејство, као своје природно својство. Диоенергизму је супротан моноенергизам, који је осуђен на Шестом васељенском сабору у Цариграду, одржаном 680-681. године за време владавине византијског цара Константина IV (668-685).Ради сузбијања моноенергизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диоенергетско учење о две Христове енергије или дејства, као и учење о две Христове воље или хтења (диотелитизам): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца ... Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство ...".Поред појма диоенергизам употребљава се и облик диоенергетство.

Диотелитизам

Диотелитизам или диотелитство (грчки: δυοθελητισμός, од δυο (dyo), што значи "два" и θέλημα (thelyma), што значи "воља") је православно христолошко учење према којем у Христу, који има две природе, божанску и човечанску, постоје и две воље, божанска и човечанска, тако да свака од Христових природа има и сопствену вољу, као своје природно својство. Диотелитизму је супротан монотелитизам, који је осуђен на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680—681).Ради сузбијања монотелитизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диотелитско учење о две Христове воље или хтења, као и учење о две Христове енергије или дејства (диоенергизам): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..."

Диофизитизам

Диофизитизам или диофизитство (грчки: δυοφυσιτισμός, од δυο (dyo), што значи "два" и φύσις (physis), што значи "природа") је христолошки појам који означава учење о постојању две природе у Христу, од којих је једна божанска, а друга људска, односно човечанска. Диофизитску христологију, која је у свом правоверном облику озваничена и утврђена на васељенским саборима, заступају: Православна црква, Римокатоличка црква, Англиканска црква, Старокатоличка црква, као и неке друге хришћанске заједнице. Насупрот томе, диофизитизам је био оштро нападан и осуђиван од стране монофизита (и миафизита), тако да га не прихавају ни данашње миафизитске оријенталне цркве.Основни облици овог појма (диофизитизам, или диофизитство), који су грчког порекла, по правилу се употребљавају интернационално, али се понекад и преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према изворном грчком облику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "двоприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма. Такође, у ређој употреби су и варијнтни облици "дифизитизам" и "бифизитизам" који имају истоветно значење.

Констанс II Погонат

Констанс II Погонат (грч: Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године.

Констанс је рођен као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклиона усинио и прогласио за савладара. У византијским изворима, због своје младости, остао је упамћен под деминутивом Констанс. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа. Иако је византијска војска била углавном неуспешна, Констанс је, захваљујући међусобним сукобима између муслимана, успео да склопи повољан мировни споразум 656. године.

У верској политици Констанс, по узору на свог деду Ираклија, покушао је да наметне монотелитизам као званично учење Цркве како би помирио православне и монофизите. Расправе о овом питању цар је покушао да забрани едиктом из 648, али је касније подвргао прогону најупорније присталице православља Максима Исповедника и римског папу Мартина I. Максим Исповедник је умро 662. у прогонству у кавкаској Лазики, а папа Мартин на Криму 665. године.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад Царства у жељи да одбрани поседе у Италији од Лангобарда. Том приликом је 663. посетио Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног римског царства. Цар ипак није могао да стекне чврсто упориште на Апенинском полуострву па се повукао у Сиракузу на Сицилији где је 15. септембра 668. године убијен у дворској завери. Престо је на кратко преузео узурпатор Мизезије кога је убрзо погубио Констансов син Константин IV.

Константин IV

Константин IV (грч: Κωνσταντίνος Δ', рођен око 650, умро 10. септембра (?) 685. године) био је византијски цар од 668. до 685. године. У току његове владавине Цариград је одолео првој арабљанској опсади (674—678), Бугари су прешли Дунав (681) и учврстили се у византијској Тракији, а Шести васељенски сабор (680—681) је осудио монотелитизам као јерес. У старијој науци Константин IV је поистовећен са Константином Погонатом (Брадатим) из византијских извора, али данас преовладава мишљење да се надимак Погонат у ствари односио на Константиновог оца, Констанса II.

Максим Исповедник

Максим Исповедник (Константинопољ, 580 — Колхида, 13. август 662) био је хришћански светитељ. Био монах и византијски теолог, творац широког теолошког система који обухвата хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, укључујући и хеленске неоплатонисте, попут Плотина и Прокла.

У христологији, заступао је диофизитску позицију (да Христос има и човечанску и божанску природу) у време када су васељенским патријарх и византијски цар заступали монофизитизам. Због својих ставова је осуђен као јеретик и протеран у изгнанство, где је и умро. Убрзо потом, његово учење је оправдано на Шестом васељенском сабору у Цариграду, и проглашен је за свеца.

Моноенергизам

Моноенергизам (грч. μονοενεργητισμός) је христолошеко учење (проглашено за јерес) веома слично монотелитизму, с тим што се тврди да у Христу постоји само једно дејство (енергија). Међутим, православни не прихватају ово учење, пошто и Божанска и човечанска природа у Христу морају да имају и сопствену вољу и сопствену енергију (дејство) иначе би биле непотпуне.

Моноенегизм се развио у Византији почетком 7. века, у време цариградског патријарха Сергија I који је настојао да пронађе компромисна теолошка решења у циљу измирења са монофизитима.Поред појма моноенергизам употребљава се и облик моноенергетство.

Пир Цариградски

Пир (? – 1 јуна 654.) био је васељенски патријарх од 20. децембра 638. до 29. септембра 641, и поновоод 9. јануара до 1. јуна 654.

Подржавао је и залагао се за Монотелитизам , христолошку доктрину коју је подржавао и сам цар Ираклије . Од 638, уз подршку Ираклија, дошао је на патријаршиски трон.У немирима који су наступили након Ираклијеве смрти,био је оптужен за ковање завере која је за циљ имала убство цара Константина III,што је наводно планирао са царицом Мартином како би фаворизовао њеног сина Ираклиона. Војска и становништво су се побунили ,а моћни Валентијан је свргнуо и протеао Пира у Афрички егзархат.Ускоро након тога,Мартина и Ираклиона су такође свргнути и прогнани ,Констанс II,Константинов син, проглашен је за јединог цара.

Док је био у изгнаству, године 645.год где је након јавне теолошке распараве са Максимом Исповедником о вери (Disputatio cum Pyrrho), накрају одбацио Монотелитизам, након чега је посетио Рим 647. Одатле је пут наставио до Равене и вратио се у Константинопољ, променио своје становиште и поново успоставио Монотелитизам. Последица тога била је да је он био екскомунициран од стране римског патријараха Теодора I , али је ипак успео у намери да поново постане патријарх што се и догодило почетко 654.год, задржавши ту титулу до своје смрти ,односно до 1. јуна исте године.

Он је посмртно одбачен као јеретик на Трећем Константинопољско сабору.

Христологија

Христологија (грч. Χριστολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Исуса Христа, односно Бога Сина. Појам је настао од грчких речи χριστός (помазаник) и λόγος (учење, наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.