Михајло Пупин

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД.[a] Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).[1][2]

Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Михајло Пупин
Mihajlo Pupin
Михајло Пупин, око 1890. године
Пуно имеМихајло Идворски Пупин
Датум рођења9. октобар 1854.
Место рођењаИдвор,
 Аустријско царство
Датум смрти12. март 1935. (80 год.)
Место смртиЊујорк,
 САД
Пољематематика, физика
ШколаУниверзитет Коламбија, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College, Хумболтов универзитет у Берлину, Универзитет у Кембриџу
Познат поПупинов калем
Потпис
Pupin signature

Биографија

Olimpijada pupin
Мајка Олимпијада (лево)
Pupinov grob
Гроб Михајла Пупина у Њујорку

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада.[3] По одласку у Америку, додао је свом презимену и реч „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Варвару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.[4]

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.[5]

Образовање

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. У гимназији наставља дружење са Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји.[6] Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872, одлази у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.

Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а више коштица! A да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.[7]

Студије у Америци и докторат

Oldcolumbiasfield
Дворане Хамилтон и Хартли кампуса Универзитета Колумбија, 1907. година

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.[8]

Академска каријера и научно-истраживачки рад

Током боравка у Берлину, 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.

Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.

Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. године. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.

Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Пупинови калемови

Pupinovikalemovi
Пренос сигнала помоћу пупинових калемова.

Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.

Да не би местимично оптерећени вод дао рђаве резултате у телефонији, треба да релативна честоћа калемова износи најмање десетак калемова по таласној дужини, рачунатој за средњу телефонску учесталост.[9]

Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901. године, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.[10]

Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.

Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899., развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.

Истраживања током Првог светског рата

First Meeting of the NACA 1915 - GPN-2000-001571
Први састанак Националног саветодавног комитета за ваздухопловство 1915. (Пупин седи први с десна)

Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство.

За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у свом аутобиографском делу на 386. страни.[11]

Допринос одређивању граница Краљевине СХС

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.

Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.

Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.[7]
Pismo Mihajla Pupina
Писмо Михајла Пупина посланству Краљевства СХС 1920.

По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум 19. марта 1919. председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Списак патената

Пупин је објавио око 70 техничких чланака и извештаја[12] и 34 патента.[13]

Патенти објављени у Америци[14][15]

Број патента Назив патента Енглески назив Датум објављивања
519.346 Апарат за телеграфске и телефонске преносе Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. мај 1894.
519.347 Трансформатор за телеграфске, телефонске или друге електричне системе Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. мај 1894.
640.515 Техника развођења електричне енергије помоћу наизменичних струја Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. јануар 1900.
640.516 Електрични пренос помоћу резонантних струјних кола Electrical transmission by resonance circuits 2. јануар 1900.
652.230 Техника смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
652.231 Метод смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
697.660 Машина за намотавање Winding-machine 15. април 1902.
707.007 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
707.008 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
713.044 Произвођење асиметричних струја помоћу симетричног електромоторног процеса Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. новембар 1902.
768.301 Бежично преношење електричних сигнала Wireless electrical signalling 23. август 1904.
761.995 Апарат за смањење слабљења електричних таласа Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. јун 1904.
1.334.165 Преношење електричних таласа Electric wave transmission 16. март 1920.
1.336.378 Антена са расподељеним позитивним отпором Antenna with distributed positive resistance 6. април 1920.
1.388.877 Звучни генератор Sound generator 3. децембар 1921.
1.388.441 Вишеструка антена за преношење електричних таласа Multiple antenna for electrical wave transmission 23. децембар 1921.
1.415.845 Селективна импеданција која се супротставља примљеним електричним осцилацијама Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. мај 1922.
1.416.061 Радио-пријемни систем високе селективности Radio receiving system having high selectivity 10. мај 1922.
1.456.909 Таласни проводник Wave conductor 29. мај 1922.
1.452.833 Апарат за селективно појачавање Selective amplifying apparatus 23. април 1923.
1.446.769 Апериодични пилотни проводник Aperiodic pilot conductor 23. фебруар 1923.
1.488.514 Селективни апарат за појачавање Selective amplifying apparatus 1. април 1923.
1.494.803 Електрично подешавање Electrical tuning 29. мај 1923.
1.503.875 Радиофонски пријемник Tone producing radio receiver 29. април 1923.

Књижевна делатност

Поред патената објавио је више десетина научних расправа и 1923. године своју аутобиографију на енглеском језику From Immigrant to Inventor за коју је 1924. године добио Пулицерову награду. На српском језику објављена је први пут 1929. године и то под насловом Са пашњака до научењака. Поред ове књиге објавио је још две:

  • Нова реформација: од физичке до духовне стварности (енгл. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927)
  • Романса о машини (енгл. Romance of the Machine; 1930)

Остали радови које је самостално објавио:

  • Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
  • Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Задужбине Михајла Пупина

Пупин је 1914. године оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности још 1930-их година једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин.

Idvor - Rodna kuća Mihaila Pupina
Родна кућа Михајла Пупина у Идвору

Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.

Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору.

Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара.

У Америци је 1909. године основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез Сједињених Срба - Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник (1909—1926).

Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (енгл. Serbian National Defense) коју је предводио и коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком.[16] Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.

Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.

Професор Пупин је сам финансирао штампање једне српске патриотске књиге о Првом светском рату, дело Милана Топлице. Приход од продаје те књиге, био је намењен "Друштву за помагање Срба бегунаца и протераних из Аустроугарске монархије".[17]

Богати професор Пупин је око 1915. године написао свој тестамент, у којем је одредио да буду помогнуте многе српске националне, образовне и културне установе. Након његове смрти, 1935. године међутим последњу очеву вољу пред америчким судом је покушала да оспори његова кћерка гђа Смит. Уместо намењених 50.000 долара, обарањем очевог тестамента она би добила чак милион долара. Кћерка је имала шансе по америчким законима, јер да би тестамент био ваљан морају постојати два истоветна примерка. Проблем је настао због недостатка још једног истоветном примерка тестамента.[18]

Убрзо после његове смрти ћерка Варвара је продала његову заоставштину на аукцији.[19]

Почасти

Statua Mihajla Pupina u Novom Sadu
Статуа Михајла Пупина у Новом Саду.

Михајло Пупин је био:

  • Председник Института радио инжењера 1917, САД
  • Председник Америчког института инжењера електротехнике 1925—1926.
  • Председник Америчког друштва за унапређење науке
  • Председник Њујоршке академије наука
  • Члан Француске академије наука
  • Члан Српске краљевске академије

Титуле:

  • Доктор наука, Универзитет Колумбија (1904)
  • Почасни доктор наука, Џонс Хопкинс Универзитет (1915)
  • Доктор наука Принстон Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Њујорк Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Муленберг Колеџ (1924)
  • Доктор инжењерства, Школа примењених наука (1925)
  • Доктор наука, Џорџ Вашингтон Универзитет (1925)
  • Доктор наука Унион Колеџ (1925)
  • Почасни доктор наука, Маријета Колеџ (1926)
  • Почасни доктор наука, Универзитет Калифорнија (1926)
  • Доктор наука, Руџерс Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Делавер Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Кењон Колеџ (1926)
  • Доктор наука, Браун Универзитет (1927)
  • Доктор наука, Рочестер Универзитет (1927)
  • Почасни доктор наука, Мидлбури Колеџ (1928)
  • Доктор наука, Универзитет у Београду (1929)
  • Доктор наука, Универзитет у Прагу (1929)

Био је почасни грађанин Зрењанина од 1921. године.[20], и Бледа, који је његовом заслугом припао Краљевини СХС[21]

Медаље

Pupinbista
Биста Михајла Пупина која се налази у холу Универзитета Колумбија.
  • Медаља Елиот Кресон института Френклин 1902.
  • Хербертова награда Француске академије 1916.
  • Едисонова медаља америчког института инжењера електротехнике 1919.
  • Почасна медаља америчког Радио института 1924.
  • Почасна медаља института друштвених наука 1924.
  • Награда Џорџа Вошингтона западног удружења инжењера 1928.
  • Бели орао Првог Реда, Краљевина Југославија 1929.
  • Бели лав Првог Реда, највише одликовање за странце Чехословачке Републике 1929.
  • Медаља Џона Фрица[22] четири америчка национална удружења инжењера електротехнике 1931.

У Београду је 1946. године основан Институт Михајло Пупин.

Један мањи кратер на Месецу, у Пупинову част, назван је његовим именом,[23] као и једна мала планета која је откривена 2001. године.[24]

Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још увек носе његово име.[25] Године 1927, на Универзитету Колумбија, Њујорк саграђена је зграда Одсека за физику под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота Пупина, 1931. године Харолд C. Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији. Ту је отпочела и изградња прве нуклеарне батерије. Уреу је добио Нобелову награду 1934. године. Од великих имена науке Пупинови студенти су били Миликен, Лангмур, Армстронг и Торнбриџ. Прва двојица су добитници Нобелове награде.

Снимљен је и филм о Михајлу Пупину према његовом аутобиографском делу у сарадњи са Универзитетом Колумбија.[26]

Посебно признање

Pupinsrebrnjak
Сребрњак са ликом Михајла Пупина искован поводом 125 година од његовог рођења.

У Америци је 1958. године установљено одличје Медаља Михајла Пупина која се додељује сваке године за посебне заслуге, за допринос националним интересима Америке. На листи носилаца овог признања налази се и Едгар Хувер (1961) некадашњи директор америчког Федералног истражног бироа (ФБИ).[27][28][29]

Види још

Напомене

  1. ^ У енглескоме језику, Пупин је познат прилагођено као Мајкл Идворски Пјупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin).

Референце

  1. ^ „Пулицер”. Pulitzer.org. 23. 5. 2011. Приступљено 4. 10. 2011.
  2. ^ „Фотографија дипломе Пулицерове награде која је додељена Михајлу Пупину”. Приступљено 4. 10. 2011.
  3. ^ „Михајло Пупин”. Расен. Архивирано из оригинала на датум 29. 1. 2018. Приступљено 28. 1. 2018.
  4. ^ Пупин М.: Са пашњака до научењака
  5. ^ Пупинов гроб (на језику: енглески)
  6. ^ Радоје Драшковић: "Чика Урош", Орловат 2013. године
  7. 7,0 7,1 Пупин М.:Са пашњака до научењака
  8. ^ „{www.znanje.org}”. Znanje.org. Приступљено 4. 10. 2011.
  9. ^ Миљанић П. Теорија простирања периодичних електричних струја, Београд 1932, стр. 211.
  10. ^ „Михајло Пупин”. Bookrags.com. Приступљено 4. 10. 2011.
  11. ^ „{www.acmi.net.au}”. Acmi.net.au. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2004. Приступљено 4. 10. 2011.
  12. ^ „Биографија Михајла Идворског Пупина”. Bookrags.com. Приступљено 4. 10. 2011.
  13. ^ „Биографија Михајла Пупина на сајту Универзитета Колумбија”. C250.columbia.edu. Приступљено 4. 10. 2011.
  14. ^ „Списак патената објављених у Америци”. Acmi.net.au. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2004. Приступљено 4. 10. 2011.
  15. ^ United States Patent and Trademark Office. Овде се могу наћи сви Пупинови патенти по броју. Потребно је имати ИЕ и Квик тајм
  16. ^ „{Serbian Americans}”. Everyculture.com. Приступљено 4. 10. 2011.
  17. ^ Милан Топлица: "Рат против својих поданика", Венеција? 1915. године
  18. ^ "Политика", Београд 24. септембар 1935. године
  19. ^ ФБИ је чувао Пупина („Политика“, 21. септембар 2015)
  20. ^ PAŠIĆ, Slobodan. „Пупин титулу почасног грађанина чекао седам година („Вечерње новости“, 1. октобар 2011)”. Novosti.rs. Приступљено 4. 10. 2011.
  21. ^ Mihajlu Pupinu v spomin - Občina Bled - MojaObčina.si
  22. ^ „Фотографија Пупинове дипломе медаље Џон Фриц”. Приступљено 4. 10. 2011.
  23. ^ „{www.iec.ch - International Electrotechnical Commission}”. Iec.ch. Архивирано из оригинала на датум 21. 9. 2007. Приступљено 4. 10. 2011.
  24. ^ Планета добила име Пупин („Политика“, 25. март 2016)
  25. ^ „Фотографија улаза у зграду физичких лабораторија Универзитета Колумбија”. Приступљено 4. 10. 2011.
  26. ^ „{Incredible-people.com}”. Profiles.incredible-people.com. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2011. Приступљено 4. 10. 2011.
  27. ^ „Списак 1. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011.
  28. ^ „Списак 2. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011.
  29. ^ „Списак 3. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011.

Литература

  • С. Бокшан, Михајло Пупин и његово дело, Научна издања Матице српске. Нови Сад: 1951.
  • С. Гвозденовић, Чикаго, Америка и Видовдан, Савез Срба у Румунији-Српска Народна Одбрана, Темишвар-Чикаго. 2003.
  • Ј. Николић, Фељтон Вечерњих новости, галерија српских добротвора. 2004.
  • П. Радосављевић, Идворски за сва времена, НИН, Бр. 2828. 2005.
  • Р. Смиљанић, Михајло Пупин-Србин за цео свет, Едиција – Срби за цео свет, Нова Европа, Београд, 2005.
  • Саво Б. Јовић, Христов светосавац Михајло Пупин, Издавачка установа Св. арх. синода, Београд, 2004
  • Драгољуб А. Цуцић, О проти Васи Живковићу и Михајлу Пупину, Научни скуп "150 година од рођења Михајла Пупина", Бања Лука, 2004.
  • Мирко Грчић и Рајко Гњато, О националном раду Михајла Пупина, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Том LXXXIV, бр. 2, Београд, 2004.
  • Душан Христовић, Пупинови доприноси светској науци и развоју завичаја, Глобус, СГД, бр. 33, Београд, 2008.
  • Драгољуб Мартиновић, Михајло Пупин - резонанца ума и срца, Православна реч, Нови Сад, 2009.
  • Драгољуб А. Цуцић и Драгана Милићевић, О три медаље које је добио Михајло Идворски Пупин, 12. конгрес физичара Србије, Врњачка Бања, 2013.
  • Драгољуб А. Цуцић, Улога Михајла Идворског Пупина приликом оснивања Америчког друштва физичара, 12. конгрес физичара Србије, Врњачка Бања, 2013.
  • Зборник радова „Живот и дело М. И. Пупина“, јуб. 125-год. рођења М. П, научни скуп из 1979. Идвор-Н. Сад, изд. Нови Сад 1985.
  • „Изабрана дела М. И. Пупина“, вол. 1-7, редактори В. Поповић ЕТФ и А. Маринчић САНУ, изд. Завод ЗУНС, Београд, 1996-1998.
  • Гледић, Војислав (2009). Михајло Пупин - живот и дело. Београд: Admiral books. ISBN 978-86-84983-77-2.

Спољашње везе

Десета београдска гимназија

Десета гимназија „Михајло Пупин“ у Београду је гимназија општег смера која се налази на Новом Београду у улици Антифашистичке борбе 1а (бивша улица Пролетерске солидарности) у блоку 21.

Електротехничка школа Михајло Пупин

Електротехничка школа „Михајло Пупин“ је средња школа из Новог Сада. Школу похађа око 2500 ученика. Настава се изводи на српском и мађарском језику. Школовање се одвија по степенима образовања III, IV и V степен.

Институт Михајло Пупин

Институт Михајло Пупин је научно-истраживачки институт који се бави истраживањем у области: електроника, аутоматика, процесно управљање, рачунарство, телекомуникације, дигитална обрада сигнала, информациони системи, софтверско инжењерство и роботика.

Историја рачунара у СФРЈ

Са циљем да се заштити домаћа производња од стране конкуренције, у чему се претеривало често и на штету домаћег купца и домаће индустрије, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) су уведена строга увозна правила која су обликовала развој рачунара у земљи различит од развоја у западном свету. Једна од важних идеја које су управљале развојем технологија у СФРЈ је била потреба за независношћу од страних произвођача резервних делова, што је доприносило развоју домаћих рачунара.

ТИМ-001

ТИМ-001 је микрорачунар намењен развоју разних РС апликација, особито у области софтверског рачунарства. Производио га је Институт „Михајло Пупин“ 1983/84. године.

Литература:

Драгољуб Милићевић, Душан Христовић (Ед), „Рачунари ТИМ“, Изд. Научна књига, Београд 1990;

Душан Христовић, „Развој рачунарства у Србији“, ФЛОГИСТОН, бр.18/19, р.89-105, Музеј МНТ-САНУ, Београд 2010/2011;

Д. Б. Вујаклија, Н. Марковић (Ед), "50 година рачунарства у Србији- ХРОНИКА ДИГИТАЛНИХ ДЕЦЕНИЈА“, изд. ДИС, ИМП, ПС-пресс, Београд 2011.

Екипа ТИМ-пројектаната из Инст. М. Пупин.

ТИМ-011

ТИМ-011 је школски (образовни) и кућни рачунар развијен 1987. године у Институту „Михајло Пупин“ у Београду. Произведено је око 1.200 комада ових микрорачунара, углавном за информатичке кабинете средњих школа Србије и Црне Горе.

ТИМ-011 је пројектовала група сарадника из Института „М. Пупин“, којима је руководио др Драшко Милићевић. Првобитно хардверско решење користило је Хитачијев (Hitachi) графички процесор и тврди диск Rodime SCSI. Затим је због снижења цене, замењено TTL графиком са 4 нијансе. Користио се једноставни алгоритам за цртање линија.

Уз много нижу цену, ТИМ-011 је био поредив са тада још актуелним IBM-XT компатибилним рачунарима.

ТИМ-100

ТИМ-100 је развијен средином 1980-тих година у Институту Михајло Пупин у Београду. Серија ТИМ микрорачунара је реализована после успешне серије рачунара ЦЕР и система ХРС-100. Руководиоци бројног тима аутора били су др Драгољуб Милићевић и др Душан Старчевић.

ТИМ-40М

Рачунар ТИМ-40М је војна верзија (задовољава military-стандарде) познатог модела ТИМ-030 из серије микрорачунара ТИМ, које је од 1988. године производио Институт „Михајло Пупин“ Београд. Микрорачунаре ТИМ-030 и ТИМ-40М су дизајнирали Мр. Предраг Вранеш, инж. Александар Радић и инж. Дејан Симић (види детаље, реф. Лит. 1 и 4). То су били први домаћи професионални микрорачунари класе PC/АТ, базирани на новим микропроцесорима Интел 80386 и 80387. Микрорачунари ТИМ-030/40М су имали тактну брзину од 20 МHz, што је било у то време знатно брже од основног стандарда IBM PC/АТ.

ТИМ-030/40М је подржавао оперативне системе MS DOS, Unix V и Xenix, чиме су знатно увећане његове могућности примене, уз високи квалитет израде. Матична плоча (димензија 340x240 мм) је имала савремена ВЛСИ-кола и макс.осам меморијских модула капацитета радне меморије DRAM до 8MB, затим постоји DMA са 15 нивоа прекидања. Плоча садржи 6+2 прикључна места за картице проширења.

Микрорачунари ТИМ-030/40М поседују следеће картице и стандардне делове:

И/О картица са два RS 232C прикључка и Centronics прикључак;

картица за EGA графику;

контролер фиксних дискова и дискета од 3,5 incha;

прекидачки извор односно јединица напајања од 200 VA;

монитор EGA колор од 14 inchа;

тастатура са Yu знацима;

касетна магнетна трака капацитета од 40MB.

Технички факултет Михајло Пупин

Технички Факултет Михајло Пупин са седиштем у Зрењанину је део Универзитета у Новом Саду. Основан је 1974. године као Педагошко-технички факултет а од 1986. године факултет носи назив Технички Факултет Михајло Пупин.

ХРС-100

ХРС-100 (Хибридни Рачунарски Систем) је рани хибридни рачунарски систем саграђен од 1968. до 1971. године у Институту „Михајло Пупин"-Београд. То су хибридни рачунари треће технолошке генерације, које су развили инжењери Института „Михајло Пупин“ и инжењери из Совјетског Савеза. Први систем ХРС-100 је био испоручен Совјетској академији наука у Москви крајем 1971. године. Предвиђена је била производња још неколико примерака за испоруку Чехословачкој и Источној Немачкој, али то није реализовано, већ су произведена само три система ХРС-100 за Институте АН СССР у Москви и Новосибирску .

ХРС-100 је био намењен научним и техничким истраживањима, моделирању сложених динамичких система, у реалној или убрзаној скали времена, као и за решавање читавог низа научних послова у институтима АН СССР у Москви и Новосибирску (Академгородок). Примене су биле у областима: аеро-космонаутика, енергетика, телекомуникације, микроелектроника, хемијска индустрија, биолошко-медицинска истраживања, аутоматско управљање итд, (види реф.лит.1).

ЦЕР-10

ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар), модел 10, је први дигитални рачунар направљен у СФРЈ, али такође и први оригинални дигитални рачунар саграђен у Јужној и средњој Европи у периоду од 1949—1959. године. Пре Југославије, у Европи су само Енглеска, Немачка, Француска и Русија саградиле сопствене оригиналне дигиталне рачунаре у то време. ЦЕР-10 је био електронски рачунар заснован на електронским цевима, транзисторима и ел. релејима, који је пројектован и произведен у Институту „Винча“ и Институту „Михајло Пупин“ (ИМП-Београд) у периоду од 1956. до 1960. године.ЦЕР-10 добио је име по планини Цер, у чијем подножју је рођен др Тихомир Алексић. ЦЕР је уједно и скраћеница за Цифарски електронски рачунар, а 10 у имену означава да је то први рачунар, нулте серије.

ЦЕР-11

ЦЕР-11 је рани дигитални мобилни војни теренски рачунар, коришћен у СФРЈ за ЈНА до 1988. године. Развијен је и конструисан у Институту „Михајло Пупин“ у Београду 1966. године. Заснован је на технологији транзисторских и диодних логичких кола, штампаних плоча, феритне матричне меморије и папирних бушених трака за телепринтер. Главни пројектанти система ЦЕР-11 су били: проф. др Тихомир Алексић (хардверски део рачунара) и проф. др Недељко Парезановић (софтверски део система), са неколико сарадника из Института „Михајло Пупин“ Београд (М. Момчиловић, Д. Христовић, М. Марић, М. Хрушка, П. Врбавац и други).

Слике

ЦЕР-12

ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар) модел 12 је рани дигитални рачунар развијен у Институту Михајло Пупин 1968-1971. године. Намењен је пословним обрадама података (реф. Лит. бр.1, 2 и 3). Саграђена су, у технологији ВЛСИ-кола, два рачунарска система ЦЕР-12 за ЕРЦ Института М. Пупин-Београд и Војвођанску банку у Зрењанину (реф. Лит.бр.4). Систем ЦЕР-12 у ЕРЦ Института М. Пупин радио је успешно све до 1997. године, а затим је замењен увозним РС-мрежама и Интернетом.

ЦЕР-20

ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар) модел 20 је рани дигитални рачунар развијен 1964. у Институту Михајло Пупин као „електронска књиговодствена машина“:

„... Потребе за књиговодственим машинама у нашој земљи (а и у свету) су велике. Оне постају неопходна опрема за савремено административно пословање.”

ЦЕР-200

ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар) модел 200 је рани дигитални рачунар развијен 1966. у Институту Михајло Пупин.

ЦЕР-203

ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар) модел 203 је рани дигитални рачунар развијен у институту Михајло Пупин а намењен за пословну обраду података:

у банкама: за обраду платног промета, главне књиге, жиро рачуна, штедње, девизног пословања, обрачун камата, израду амортизационих планова и статистичких прегледа и слично.

у привредним организацијама: за планирање и управљање производњом, обраду и прогнозирање тржишта, контролу праћења залиха, обраду пословно финансијске документације и моделирање процеса

у комуналној привреди: за обрачун утрошка воде и електричне енергије, станарина, за израду разних прегледа и спискова и за техничке прорачуне и пројектовање

у грађевинарству: за планирање по методи мрежног планирања, праћење материјалног пословања, погонско књиговодство и обрачун по економским јединицама

у трговинским предузећима: за фактурисање са свим потребним обрачунима, анализу тржишта, праћење залиха и обрачун купаца и добављача.

ЦЕР-22

ЦЕР-22 (или ЦЕР модел 22) је рани транзисторски дигитални рачунар из серије ЦЕР (Цифарски Електронски Рачунар), а произведена су само три примерка овог рачунара у Институту „Михајло Пупин“, Београд.

ЦЕР-22 је рачунар развијан и пројектован од 1967. до 1969. године, а био је намењен за пословне примене у банкама (за даљинске операције) и неким комуналним предузећима. Коришћен је за обраде података и планирање пословних одлука (у периоду од 1968. до 1975. године) у следећа три београдска предузећа: Беобанка, Југопетрол- Београд и Београдски водовод (БВК). У оквиру рада система ЦЕР-22 у Београдској банци је остварена, први пут у Југославији, он-лајн мрежа дигиталних уређаја ( даљинских терминала). Види Лит. бр.2 и 3 доле за тзв.систем PIS са телепринтерима у филијалама банке (аутори: Р. Илић, В. Потић, Д. Христовић, М. Момчиловић).

Руководиоци пројекта као и састав развојних тимова за поједине рачунаре ЦЕР-22 били су:

инж. Душан Христовић, мр. Светомир Ојданић, мр. Веселин Потић, Радивоје Илић, за Беобанку;

др Мирослав Јоцковић, инж. Бранимир Лепосавић, инж. Михаило Шавикин, мр. Владан Павловић, инж. Љубивоје Марковић за Југопетрол;

мр. Владислав Пауновић, мр. Милош Марјановић, инж. Петар Врбавац, Драгиша Тинковић, за Београдски Водовод БВК.

Цер

Цер, или ЦЕР може бити:

Изворно:

Цер (биљна врста), врста дрветаГеографија

Цер (планина), планина у Србији

Цер (Зворник), насеље у општини Зворник, Република Српска, Босна и Херцеговина

Цер (Кичево), насеље у општини Кичево, Северна МакедонијаОстало:

ЦЕР рачунари, серија раних рачунара у производњи Института Михајло Пупин

Цер (командни брод), командни брод који је имала у саставу Југословенска краљевска монарница

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.