Михаило I Рангабе

Михаило I Рангабе (грч. Μιχαήλ Α΄ Ραγγαβέ, Михаил о Протос Рангабé), (умро 11. јануара 844.) био је византијски цар (811—813) који је Ахенским миром признао франачко Римско царство.

Михаило је био син патриција Теофилакта Рангабеа, адмирала Егејске флоте. Оженио се Прокопијом, кћерком логотета Нићифора. Пошто му је таст 802. постао цар Нићифор I, Михаило је именован куропалатом. После победа у рату који му је наметнуо бугарски каган Крум Нићифор је 811. упао у бугарску заседу и погинуо, а наследник Ставракије је тешко рањен и парализован.

Прокопија није успела наговорити цара Ставрикија да именује Михаила за наследника, па је иконодулско црквено вођство натерало цара да абдицира у Михаилову корист 2. октобра 811.

Михаило се показао као побожан и помирљив владар, по тврдњама свог савременика, хроничара Теофана Исповедника. Одустао је од дела пореза које је увео Нићифор I, издашно је финансирао војску и државну управу, а и Цркву. Прогонио је иконоборце, навео је патријарха Нићифора I да устукне у спору против Теодора, игумана манастира Студион.

Одмах по ступању на престо Михаило је обновио преговоре са Францима. За разлику од цара Нићифора I, који је 803. потписао мир не признајући Карлу Великом царску титулу, Михаило је 12. јануара 812. склопио Ахенски мир и њиме признао да је и Карло Велики „василевс“, (краљ),(али не и цар римског царства). За узврат је Карло признао Византији суверенитет над Венецијом, Истром, Далмацијом (острвима, те Задром, Трогиром, Сплитом, Дубровником и Котором на копну) и јужном Италијом.

Цар Михаило је 812. започиње прогон павликијанаца. На двору је организовао расправу о законитости смртне казне за јерес, и позива свештенике Теодора (који је био против) и Нићифора (који је био за).[1]

Михаило је одбио Крумове услове за мир са Бугарима. У наставку ратовања, након почетних успеха, византијска војска је у Тракији близу Дринопоља била натерана у бекство у јуну 813. године. Да би предупредио већ започету заверу, Михаило је абдицирао, па га је наследио вођа завере, војсковођа Лав V Јерменин. Михаило се замонашио под именом Атанасије. Нови цар је дао ушкопити и замонашити све Михаилове синове, од којих је Игнатије (крсним именом Никита) доцније постао цариградски патријарх. Монах Атанасије умро је природном смрћу 11. јануара 844.

Михаило I Рангабе
Michael I (Byzantine Emperor)
Михаило I на новчићу
Датум смрти11. јануар 844.
Место смртиKınalıada
ОтацTheophylact Rhangabe
СупружникProkopia
ПотомствоTheophylact, Игњатије I Цариградски
ПретходникСтавракије
НаследникЛав V Јерменин

Референце

  1. ^ Christian Dualist Heresies in the Byzantine World C.650-C.1450

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Ставракије
Византијски цареви
(811. — 813)

Наследник:
Лав V Јерменин
Јосиф Исповедник

Свети Јосиф Исповедник је православни светитељ, архиепископ града Солуна, брат светог Теодора Студита из 9. века.

Као млад се замонашио и са својим братом Теодором. Заједно су били ученици преподобног Платона, оснивача манастира у Сакудиону.

На месту архиепископа града Солуна јевно је критиковао незаконити брак цара Константина VI и бранио поштовање икона. Због тога је, по царевом наређењу ухапшен, мучен и бачен у тамницу на неком од пустих острва.

Када је цар Михаило I Рангабе ступио на престо ослободио га је. Цар Лав Јерменин који је био иконоборац, по ступању на трон, поново је Јосифа и Теодора затворио у тамницу, због поштовања светих икона.

Свети Јосиф је умро од последица мучења у тамници 830. године.

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Каролинзи

Каролинзи су владарска и властелинска франачка породица. Они су управљали Франачком и државама које су настале по Верденском уговору 843, а у периоду од 687. до 987.

Темељ и углед породици поставио је мајордом Пипин Мали. Породица и династија добила је име по Карлу Мартелу (768—814). Најзначајнији представник династије био је Карло Велики. Њега је папа на Божић 800. у Базилици Светог Петра у Риму крунисао за цара Римског царства. После сукоба, миром у Ахену 812. признао га је византијски цар Михаило I Рангабе.

Његов наследник био је Лудвиг Побожни који је владао од 814 до 840.

Унуци Карла Великог (Лудвиг Немачки, Карло Ћелави и Лотар) поделили су франачку државу Верденским уговором 843. Франачка је подељена на три дела из којих су се развиле каснија Немачка, Француска и Италија. Каролинзи су се одржали у Италији до 875, у Немачкој до 911, а у Француској до 987. године.

Лав V Јерменин

Лав V Јерменин (грч: Λέων Ε΄, убијен 25. децембра 820. године) био је византијски војсковођа, а затим и цар од 813. до 820. године. Остао је упамћен као покретач другог таласа иконоборства (815—842).

Узори су му били цареви: Лав III и његов син Константин V.

Михаило I

Михаило I може бити:

Михаило I Рангабе, византијски цар (811—813)

Михаило I Цариградски, цариградски патријарх (1043—1059)

Михаило I Војислављевић, српски краљ и владар Дукље (око 1050-1081)

Михаило I Комнин Дука, византијски великаш и владар Епира (1204—1215)

Михаило I Романов, руски цар (1613—1645)

Михаило I Пољски, пољски краљ (1669—1673)

Михаило I Румунски, румунски краљ (1927-1930 и 1940-1947)

Никифоров мир

Нићифоров мир (латински: Pax Nicephori) је назив за мировни споразум закључен 803. године између Византијског и Каролиншког царства. Један од узрока рата било је то што је римски папа, потраживши ослонац у Франачком царству, крунисао Карла Великог.

Нићифор (цезар)

Нићифор (756/8 - после 812) је био византијски племић са титулом цезара. Учесник је неколико завери против византијских царева.

Опсада Цариграда (813)

Опсада Цариграда 813. године (бугарски: Обсадата на Константинопол) неуспешан је покушај бугарског кана Крума да освоји византијску престоницу.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.