Михаило Обреновић

Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга атентатом.

Михаило је био други син кнеза Милоша и Љубице Обреновић. По очевој абдикацији пошао је са њим у изгнанство, али убрзо је по смрти свог старијег брата Милана, ступио на престо Србије. Пошто је био малолетан, неко време је уместо њега владало намесништво који су чинили Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Збачен је у буни коју је водио Тома Вучић Перишић. После збацивања је путовао Европом и оженио се грофицом Јулијом Хуњади.

Након што је на Светоандрејској скупштини збачен кнез Александар Карађорђевић, Михаило се вратио у Србију. По очевој смрти 1860. године по други пут постао кнез Србије. Овога пута је имао више искуства у дипломатији и управљању државом. Један од великих успеха кнеза Михаила било је уклањање османлијских тврђава, посада и флоте из Србије. Кнез Михаило је први имао идеју за стварање Балканског савеза, али због неповерења према Црној Гори и Бугарској, до тог савеза није још дошло.

У унутрашњој политици кнез Михаило је владао аутократски. Убијен је 1868. године као жртва атентата на Кошутњаку. Михаила је наследио његов синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема.

Михаило Обреновић
Mihailo Obrenović III
Кнез Михаило Обреновић
Датум рођења16. септембар 1823.
Место рођењаКрагујевац
 Кнежевина Србија
Датум смрти29. мај 1868. (44 год.)
Место смртиБеоград
 Кнежевина Србија
ГробСаборна црква у Београду
ДинастијаОбреновићи
ОтацМилош Обреновић
МајкаЉубица Обреновић
СупружникЈулија Хуњади
ПотомствоВелимир Михаило Теодоровић (ванбрачни)
Кнез Србије
Период8. јул 183925. август 1842.
ПретходникМилан Обреновић
НаследникАлександар Карађорђевић
Кнез Србије
Период26. септембар 186010. јун 1868.
ПретходникМилош Обреновић
НаследникМилан Обреновић
Потпис
Mihailo obrenovic signature
Grb kneza Mihaila

Биографија

Детињство

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију.

Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи, Савка, била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.

Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат, Милан I Обреновић, добио је престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син, Михаило Обреновић.

Прва владавина

Michael Obrenowitsch III. Litho
Млади кнез Михаило.
Jovan Popović, Prince Mihailo Obrenović 1841
Кнез Михаило на платну Јована Поповића из 1841.

Кнез се током 8 месеци владавине Првог намесништва налазио на очевом имању у Букурешту. Посланство у коме се налазила и његова мајка Љубица позвало га је да се врати у Србију. Пре доласка у Београд, Михаило је посетио Цариград где га је султан Абдулмеџид дочекао са великим почастима. У Србију је стигао почетком марта 1840. године. Његова владавина представља наставак борби обреновићевца и уставобранитеља за власт. По кнежевом доласку у Србију, сазвана је марта 1840. године Скупштина у Београду (на Топчидеру) где је прочитан султанов берат. Већ ту се видео колико су уставобранитељи били утицајни на Порти. Наиме, успели су да издејствују да Михаило буде проглашен за изборног, али не и за наследног (како је предвиђено хатишерифима из 1830. и 1833. године и Турским уставом) кнеза. Посебним султановим актом, малолетном Михаилу (имао је тада 17 година) одређени су за саветнике Вучић и Петронијевић.

Konak-kneza-Mihaila
Конак Михаила Обреновића у Крагујевцу

У таквој ситуацији, истакнути обреновићевци покренули су народни покрет који је показао да Обреновићи и даље имају много присталица у земљи. Организатори су били кнегиња Љубица и начелник ужичког округа, Јован Мићић, а радио је и господар Јеврем. Јеврем је маја 1840. године одржао састанак са групом сељака, након чега је дошло до општег покрета против уставобранитеља, најпре у колубарском срезу, а затим и у осталим крајевима Шумадије, околини Смедерева и чачанском и подринском округу. Сељаци су масовно долазили у Топчидер да изјаве подршку младом кнезу. Под притиском народа, Петронијевић и Вучић дали су оставке на положаје саветника, а уставобранитељски прваци беже у Београдску тврђаву и стављају се под пашину заштиту. Сељаци траже да се престоница премести у Крагујевац што је и учињено 25. маја 1840. године.

Уставобранитељи су 7. маја 1841. године успели да издејствују да се престоница врати у Београд.

Током Михаилове прве владавине одржане су две скупштине: прва марта 1840. године, а друга на Светог Илију, 2. августа 1840. године. Повод је био долазак Портиног емисара Муса-ефендије у Србију (јул) да рашчисти новонасталу сложену ситуацију. На Скупштини на Светог Илију у Београду поново је прочитан царски берат, а народни покрети су осуђени. Народни депутати захтевали су протеривање уставобранитељских првака. Због тога је Муса-ефендија повео Вучића, Петронијевића и Милутина Гарашанина у Цариград, а остале мање важне прваке у Видин. Стојан Симић је побегао у Аустрију. Љубица и Мићић покушали су да врате Милоша на власт, те је августа 1840. године дошло до побуне Петра Илића Пекете. Побуњеници су похватани и осуђени. Одласком уставобранитеља из земље завршен је први период Михаилове владавине.

Govor knez mihaila DSS
Говор младог кнеза на првој седници Друштва србске словесности (претеча САНУ) 8. јуна 1842. године. Акварел Анастаса Јовановића.

Још на пролеће 1840. године кнез је саставио владу Ђорђа Протића (1840—1842), раније жестоког Милошевог непријатеља, али и обреновићевца. Значајну улогу у влади играо је Цветко Рајовић, министар унутрашњих послова. Михаило протерује уставобранитеље, али и Милошеве присталице. Истовремено спроводи мере којима би унапредио тада веома заосталу земљу. Поново је подигао порез на 6 талира, увео новчану казну за бесправну сечу државних шума, уредба о издржавању школа на рачун општина и уредба којом је износ зајма из државне касе повећан са 50 на 300 дуката (онемогућила сељацима да користе зајмове). Смањио је вредност дуката са 24 на 23 гроша и повећао таксу за верске услуге (верници су морали подићи кућу своме пароху и обезбедити му 8 јутара земље). Све ове одлуке утицале су на велико незадовољство широких народних маса Михаиловом владавином и пресудно су утицале на његов пад. Мере су добродошле уставобранитељима за напад на режим. Михаилова влада (за разлику од Милоша који се суздржавао према револуционарним покретима) је период буђења националне политике. Кнез је био спреман да помогне покрет против Турака јужно од тадашње Србије (у историографији позната као Нишка буна). Завереници су прелазили у Србију, из ње набављали барут, а после слома су многи избегли на просторе Кнежевине. Турци су због тога још више стали на страну уставобранитеља.

Ненаклоњена Михаиловом режиму, Порта је допустила уставобранитљским првацима да се врате у Србију, на шта су је притискале руска и аустријска влада. Допуштен је повратак свима сем Перишићу, Стојану Симићу и Милутину Гарашанину (кнез их је сматрао најопаснијим противницима). Током лета се остатак уставобранитеља враћа у Србију и притискају кнеза да врати и преосталу тројицу, који у Србију долазе у пролеће 1842. године. Средином 1841. године откривена је још једна завера (Гаје Вукомановића, брата Љубице) да се Милош врати на престо. Порта је на лето 1842. године послала Шекиб-ефендију у Београд да тражи демисију тројице министара. Кнез је то одбио, а у народу је истовремено избила буна позната као „Вучићева“.

Уставобранитељи су жалбе против кнеза и владе изнели у 8 тачака. Оне су, већином, биле у корист широких маса, те је покрет имао велику бројност. Петронијевић и још неки уставобранитељи склонили су се код турског паше, док је главни задатак имао Вучић; да стигне у Крагујевац пре кнеза и прихвати топове и регуларну војску коју су предводили официри привржени уставобранитељима. Перишић је августа из Смедерева кренуо ка Крагујевцу. Тамо му се предала регуларна војска са топовима. Михаилова регуларна војска сукобила се са Перишићевом 4. септембра код Крагујевца. Артиљеријом, Перишићева војска присилила је Михаилову на повлачење код Жабара где су му стигла појачања. Када се Перишић појавио са својим присталицама, командант Михаилове војске, Милутин Петровић Ера, прешао је на супротну страну. Михаило је побегао у Београд где је тражио заштиту од руског конзула који му је није могао дати. Зато је пребегао у Земун. Перишићева војска победоносно је стигла у Београд где је основано „Привремено правление“ од уставобранитељских првака Перишића и Петронијевића. Порта (Шекиб-ефендија) је прихватила нову владу. Перишић је сазвао Скупштину (састављена од уставобранитељских присталица) која је изабрала за новог кнеза Александра Карађорђевића. Тома Вучић Перишић био је на врху своје политичке каријере.

Реакција страних конзула београдском паши испрва је била негативна, али су касније променили држање. Француска и енглеска дипломатија стајала је уз Порту, док су аустријска и руска биле променљиве. Најважнији је био став Порте која је без резерве стала уз уставобранитеље и новембра послала берат којим је Александар потврђен за кнеза. Томе се енергично успротивила Русија. Сам цар Никола упутио је октобра протестно писмо султану којим је осудио преврат. Руска влада тражила је да се поништи Александров избор за кнеза и сазове нова скупштина. Александар је морао поднети оставку. Извршен је нов избор; Скупштина је поново одабрала Александра за кнеза. Руска влада прихватила је тај чин, али је влада приморана да Вучића и Петронијевића прогна из земље. Ни после тога, Русија није показивала пријатељско расположење према новом поретку.

Михаило Обреновић у изганству

Michael Obrenovic - foto van Anastas Jovanovic (1817-1899)
Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856. год. Сликано највероватније у Милошевој кући у Бечу. Техника „мокри колодијум“. Дело Анастаса Јовановића, пионира српске и светске фотографије.[1]

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.

Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу.

Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853, у коме их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.

Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим онима који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем - Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Prince Obrenowitch
Кнез Михаило (уочи сусрета са Наполеоном III 1859.?) Аутор фотографије Андре-Адолфе-Еугени Дисдери.

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14/26. септембра 1860. године.

За разлику од прве владавине, кнез Михаило се вратио као образован и зрео државник.[2] За разлику од кнеза Александра, кнез Михаило није дозволио да утицај Државног савета превлада.[3] Ступивши на престо Србије по други пут у зрелом добу, кнез Михаило је покушао да влада сам, ослањајући се искусне и утицајне политичаре из протеклог режима. Кнез је делио убеђење бивших чланова Државног савета да би народом требало да влада јака и образована влада.[4] На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Због мешања Порте у унутрашња питање Србије и њеног одбијања да призна Михаила за кнеза Србије упркос Закону о наслеђивању, кнез Михаило је специјалним законима укинуо „Турски устав“. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу, а не порти. Усвојен је Закон о Народној скупштини која је и даље остала само саветодавно тело, затим закони о порезима и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година и који су обучавани у својим местима.[4] Законом о народној војсци Србија је могла да мобилише војску од око 90.000 војника, али је она још увек била лоше обучена и опремљена.[5] Законом о државној управи из 1862. установљен је министарски савет као влада Србије.[4] Кнез је поставио Илију Гарашанина за председника министарског савета, и чврсто је контролисао чиновништво од ког је очекивао беспоговорну послушност.[3] Апсолутизам кнеза Михаила се, осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама, као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности. Током Михаилове друге владавине повучена је јасна разлика између бивших уставобранитеља, који су сада називани конзервативцима, и либерала, углавном младих и образованих људи.[4] Опозициони либерали су често подлегали репресивним полицијским акцијама и често су из иностранства нападали кнеза Михаила.[6]

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Од самог почетка своје друге владавине, кнез Михаило је водио активну политику према Османском царству. Искористио је инцидент на Чукур чесми од 3. јуна 1862. када је турски војник ранио српског дечака и потоње турско бомбардовање Београда да захтева потпуно турско повлачење. За време тих догађаја кнез Михаило је био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића, да се код Енглеза протестује због турских претензија и да се дипломатским путем избори независност Србије.

Proslava50godinaIIustanka
50 година Таковског устанка

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше.

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру. [7]

Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.

Srpska delegacija sa knezom Mihailom, Carigrad 1867. god
Српска делегација на челу са кнезом Михаилом уочи пријема код Порте и Султана у Истамбулу 1867. Аутор фотографије П. Себах, Историјски архив у Београду. Након мирне предаје турских тврђава у Србији делегација је тражила преузимње Босне на управу под султановим суверенитетом. Исте године долази до Аустро-Угарске нагодбе и стварање Двојне монархије што је довело до страха од анексије како Србије тако и Босне. Следеће године, кнез Михаило је убијен у атентату.

После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.

Кнез Михаило добио је писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез је отишао бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му је поверио градове у Србији.

Кнез Михаило вратио се 4. априла исте године у Београд где га је поздравио одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.[8]

Kljucevi
Након јавно прочитаног султановог фермана, 18. априла 1867. године, последњи београдски мухафиз, Али Риза-паша симболично кнезу Михаилу предаје кључеве градова на Калемегдану. Илустрација Адама Стефановића.

Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу. [9] После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић Смедерево и 14. априла артиљеријски капетан Милутин Јовановић Кладово. [10] Турска застава на Београдској тврђави и годишњи порез који је Србија плаћала Османском царству били су једини знаци да је Србија номинално поданик Османског царства.[5]

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.

Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861—1867).

Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду. Годину дана након његове погибије у Србији је пуштен у оптицају 1869. године бакарни новац са његовим ликом који представља први српски новац после средњовековних кованица.[11]

Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.[12]

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку

Regicide of Mihailo Obrenovic
Убиство Михаила у Кошутњаку 1868.
Jules Mariette 1834 revolver used in assassination of Prince Mihailo Obrenovic
Пиштољ којим је убијен кнез Михаило.

]]

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.[13]

У среду, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.

Knez Mihajlo III Obrenovic
Кнез Михаило Обреновић 1859-60. Уље на платну 125,5 х 169 cm Јохана Беса, Музеј града Београда.
Seal of Mihailo Obrenovic
Печат Кнеза Михаила.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.

Square Theatre in Belgrade 1895
Споменик кнезу Михаилу на коњу са уздигнутом руком и Народно позориште 1895. године. У близини самог споменика налазила се чувена кафана Дарданели. Споменик је подигнут 1882. године на месту порушене Стамбол-капије где почиње Цариградски друм. Споменик је дело фиорентинског скулптора Енрика Пација. Аутор фотографије Милан Јовановић. Занимљиво да су 2018. године приликом реконструкције Трга републике откривени остаци Стамбол-капије.

Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.

Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.

Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.

Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана.

Место погибије кнеза Михајла у Кошутњаку налази се недалеко од Хајдучке чесме. На пропланку на којем је 29. маја 1868. године убијен, налази се подзидана зараван са ниским каменим стубовима између којих је разапет масивни украсни ланац. Место уоквирује ограда од кованог гвожђа.[14] Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

Титуле и признања

  • 16. септембар 1823-8.јул 1839: Његово Светло Височанство кнез Михаило Обреновић
  • 8.јул 1839-25. август 1842: Његово Светло Височанство Михаило Обреновић од Србије
  • 25. август 1842-13. децембар 1858: Његово Височанство Михаило Обреновић, кнез Србије
      • 26. септембар 1860-10. јун. 1868: Његово Светло Височанство Михаило Обреновић од Србије, друга владавина

Одликовања

  • Order of Saint Anne Ribbon.PNG Орден свете Ане (Руско царство)
  • RUS Order White Eagle BAR.png Орден белог орла (Руско царство)
  • RUS Order of St. Alexander Nevsky BAR.png (Руско царство)
  • GRE Order Redeemer 1Class.png Орден Спаситеља (Краљевина Грчка)
  • Order of the Osmanie lenta.png Орден Османлије (Отоманско царство)
  • Order of Glory (Ottoman Empire) - ribbon bar.png Орден славе (Отоманско царство)
  • Ord Leopold-GC.png Орден Леополда (Аустријско царство)
  • Cavaliere SSML BAR.svg Орден светих Маврикија и Лазара (Краљевина Италија)
  • ME Order of Danilo I Member BAR.svg Орден књаза Данила I (Књажевина Црна Гора)

Наслеђе

Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:

"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III Благодарна Србија".

Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследио Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848—1898) који није имао право наслеђа престола.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Теодор Михаиловић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Милош Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Баба Вишња
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Михаило Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Радосав Вукомановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Љубица Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Вукомановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица

Супружник

Princess Obrenowitch.jpg

Син из ванбрачне везе са Маријом Бергхаус

Velimir Mihajlo Teodorovic.jpg

Занимљивости

Антисрпска пропаганда у Црној Гори је за потребе расрбљавања Црногораца у јавност пласирала наводне одломке писама кнегиње Даринке Обреновић (која је наводно живела у време владавине кнеза Михаила) Милану Пироћанцу у којима она говори о томе да треба у Београду васпитати Црногорце као јањичаре, да би при повратку у Црну Гору били спремни заклати и рођену мајку [15]. Наводни одломци њених писама су заправо текст Илије Гарашанина Милану Пироћанцу, а део који говори о јањичарима и клању сопствених мајки се у "цитираној" књизи не налази као ни помен Даринке Обреновић [16]. О њеној вези са кнезом Михаилом се зна толико да га је веома уважавала [17]. Даринка Петровић је могућа особа коју представљају као Даринку Обреновић јер је она и књегиња, истога имена, живи у то време, била је блиска са књазом Николом па протерана, када су погоршани односи између њих.

Види још

Референце

  1. ^ Чаролија која је зауставила време – ОГЛЕДАЛО ЗА ВРЕМЕ, Политикин забавник, број 3037, 2010. године.
  2. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 64.
  3. 3,0 3,1 Stokes 1990, стр. 9.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Ćirković 2008, стр. 213.
  5. 5,0 5,1 Jelavich & Jelavich 1986, стр. 65.
  6. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 64-65.
  7. ^ Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд, Историјски музеј Србије.
  8. ^ Димитријевић-Стошић 1967, стр. 123-128.
  9. ^ Полексија Д. Димитријевић-Стошић: „Кључеви Белог града“, Београд (1967). стр. 165—176.
  10. ^ Христић 1989, стр. 341-342.
  11. ^ „Монумент српске слободе и напретка”, Удружење банака Србије, Светлана Пантелић, 2014.
  12. ^ Христић 1989, стр. 403-404.
  13. ^ О чему се није смело говорити („Време“, 5. јун 2008)
  14. ^ Vujović, Branko (2003). Beograd : kulturna riznica. Beograd: Idea. ISBN 978-86-7547-053-3.
  15. ^ Odlomci pisama kneginje Darinke Obrenovic Milanu Pirocancu (sekretaru knjaza Nikole) 1866. g.
  16. ^ Србија и ослободилачки покрети на Балкану 1856-1878, стр. 538. Београд: САНУ. 1983.
  17. ^ Пироћанац, Милан. Успомене из Црне Горе.

Литература

Спољашње везе

10. јун

10. јун (10.6) је 161. дан године по грегоријанском календару (162. у преступној години). До краја године има још 204 дана.

18. април

18. април (18.04) је 108. дан у години по грегоријанском календару (109. у преступној години). До краја године има још 257 дана.

1823

1823. је била проста година.

1868

1868. је била преступна година.

29. мај

29. мај (29.5.) је 149. дан године по грегоријанском календару (150. у преступној години). До краја године има још 216 дана.

Бомбардовање Београда (1862)

Бомбардовање Београда 1862. се догодило 5/17. јуна 1862. године, са почетком у 9 сати ујутро. Трајало је до поподнева и причињена је велика материјална штета.

После инцидента на Чукур чесми 3/15. јуна 1862. развили су се већи сукоби Срба и Турака тог дана у којима је било више људских жртава и са једне и са друге стране. Посредством великих сила склопљено је примирје у понедељак 4/16. јуна и турски низами враћени су из вароши у утврђење.

Турци су били незадовољни оваквим решењем ситуације и притискали су Ашир-пашу, турског заповедника, да бомбардује Београд. Тако је у уторак око 9 сати ујутро, када је ишао свечани спровод поводом сахране терџумана Симе Нешића и поручника Ивка Прокића погинулих два дана раније, почела пуцњава топова из тврђаве на српску варош.

Пуцњава је трајала скоро до мрака. Порушен је велики број српских кућа, погинуло је и рањено више људи. Захваљујући британском конзулу Лонгворту, бомбардовање је престало и прешло се на мировно решавање проблема.

Кнез Михаило Обреновић је био тих дана одсутан из Београда, стигао је тек 5/17. јуна у Београд када се бомбаровање већ завршавало. Он је крајем маја кренуо у обилазак округа ваљевског, подринског и шабачког. Завршио је посету округу ваљевском и стигао у Лозницу 2/14. јуна увече. Хтео је да ту проведе недељу 3/15. јуна, да у понедељак 4/16. јуна дође у Шабац, па да се у среду 6/18. јуна врати у Београд. Због развоја догађаја у Београду, његова посета је прекинута и раније је стигао у Београд. Са њим је на овом путовању био и министар финансија Коста Цукић.

Вазнесењска црква у Београду

Вазнесењска црква или Црква Вазнесења Господњег у Београду је српска православна црква, налази се у улици адмирала Гепрата.

Црква је подигнута 1863. године, освештао је београдски митрополит Михаило. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фердинанд Ставенов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. У почетку је служила и као војна црква јер се налазила у близини војних објеката.Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка након обнове 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем (Спасовдан). Тешко је оштећена у бомбардовању Београда (1941. и 1944) и погинуо је велики број људи. У дворишту испред цркве налази се споменик у облику крста погинулим. Сваке године на црквену славу Спасовдан после литургије полази литија која се креће улицама Београда и поново враћа у цркву.

У септембру 2013. године је свечано прославила 150 година постојања.

Вучићева буна

Вучићева буна је била буна, коју је предводио Тома Вучић Перишић против кнеза Михаила Обреновића. Буна је трајала од 30. августа до 7. септембра 1842, када је кнез Михаило био присиљен да напусти Србију и положај кнеза. Вучић је потом, као „предводитељ народа“, у Београду за кнеза прогласио Александра Карађорђевића. Михаило Обреновић поново је био кнез Србије од 1860. до 1868, када је убијен у Кошутњаку.

Драганац

Драганац (алб. Dragancë или Draganca) је насеље у општини Гњилане на Косову и Метохији. По законима самопрокламоване Републике Косово ово насеље је у саставу општине Ново Брдо од 2009. године. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Драганац површине 451 ha. Српско село Драганац удаљено је десетак километара од Гњилана. Село се први пут помиње 1381. године, у повељи кнеза Лазара.

До 1869. године у селу су постојале рушевине старе православне цркве. На молбу житеља овог, и околних српских села, кнез Михаило Обреновић је потпомогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св. арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. Освећење манастира обавио је 1900. године митрополит Дионизије.У манастирској згради је одмах отворена и прва српска школа у околини.

Неко време после Другог светског рата у конацима је било смештено дечје опоравилиште.

Друштво српске словесности

Друштво српске словесности (ДСС, изворно: Дружтво Србске Словесности) основано је 7/19. новембра 1841, његово оснивање је својим печатом и потписом потврдио кнез Михаило Обреновић. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић.

Милан Обреновић

Милан Обреновић (Марашешти, 22. август 1854. — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901) је био кнез (1868—1882) и први нововековни краљ Србије (1882—1889).

Будући српски краљ је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. "Топчидерска катастрофа" га је затекла усред школовања. Васпитач Хиет му је тада рекао, да је после Михајлове смрти "он кандидат за владу". Милан му је на то одговорио: "Реците боље -'кандидат владин'". Та игра речи је показала не само извесну досетљивост, него још и тачну процену ситуације. Милан је видео да на владу долази захваљујући Блазнавцу. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. На њега су извршена чак четири неуспела атентата (Теразијска бомба, Смедеревски намештај, Илкин атентат и Ивањдански атентат), од којих за један (Смедеревски намештај) никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.

Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.

Милан Обреновић (кнез)

Милан Обреновић II (Крагујевац, 21. октобар 1819. — Београд, 8. јул 1839) је био кнез Србије у периоду од 13. јуна до 8. јула 1839. године, као први престолонаследник Обреновића.

Милосав Здравковић

Милосав Здравковић-Ресавац (Ломница, 1787 — Београд, 26. јул 1854) био је ресавски војвода, учесник Првог и Другог српског устанка, државни чиновник и учесник многих политичких догађаја у Кнежевини Србији. Звање војводе стекао је након учешћа у бици на Чегру и погибије Стевана Синђелића 1809. године. За разлику од већине других војвода, после слома Првог српског устанка 1813. није побегао преко Саве и Дунава, већ се заједно са својим оцем Милијом предао великом везиру Куршид-паши. Куршид-паша их није погубио, али је 1814. Ћаја-паша ликвидирао Милосављевог оца, а затим његову главу набио на колац и поставио поред других глава српских устаника испред Стамбол-капије. Због очеве смрти Милосав је, уз подршку београдског митрополита Дионисија, побегао из Београда у Ресаву, где је током 1815. вршио припреме за нови устанак. Током Другог српског устанка, заједно са устаницима, борио се против Турака у бици на Рановцу, као и приликом турског напада на Миливу.

Након Другог српског устанка, Милосав је изабран за кнеза Ћупријске нахије, а пошто у Кнежевини Србији између 1815. и 1825. још увек нису били установљени судови, Ресавац је у нахији био извршилац ниже судске власти. И поред тога што је учествовао у скоро свакој буни против кнеза Милоша, Милосав је током Милошеве владавине био нахијски кнез, народни судија и на крају члан Државног савета.

Када је Михаило Обреновић дошао на власт, Ресавац је стао уз вође уставобранитељске странке и почео да покреће народ свог краја против кнеза. Пошто је 1842. кнез Михаило свргнут са власти, нови владар Кнежевине Србије постао је Александар Карађорђевић. За време његове владавине, Милосав је све до пензионисања био члан Земаљског совјета, а због надарености за беседништво, више пута је држао говоре на двору.

Преображенска скупштина

Преображенска скупштина је било заседање скупштине у периоду од 6. до 20. августа 1861. године. Кнез Михаило Обреновић, који је 1860. године други пут ступио на српски престо, морао је да сазове скупштину да би проширио своју владавину. Скупштина је заседала у Крагујевцу.Његову власт је до тада ограничавао такозвани Турски устав из 1838. године, који је донела Висока порта Турске, да би ограничили власт Милошу Обреновићу.

На скупштини, Михаило је донео низ закона, којима је вешто изманеврисао одредбе Турског устава, и себи учврстио и проширио власт. Тиме је и укинуо Турски устав.

На скупштини, оформљена је и Народна војска.

Кнез Михаило Обреновић је владао до 1868. године, када је убијен у Кошутњаку.

Престонице Србије

Престоница Србије данас је Београд који је то постао 1841. године, када је кнез Михаило Обреновић (прва влада 1839—1842, друга влада 1860—1868) преместио престоницу из Крагујевца. Списак историјских престоница Србије се налази испод и поређан је по хронолошком редоследу.

Споменик кнезу Михаилу

Споменик кнезу Михаилу у Београду, који се налази на Тргу републике, подигнут је 1882. године, чини га коњаничка фигура владара и посвећен је кнезу Михаилу Обреновићу. Аутор споменика је италијански скулптор Енрико Паци, док су рељефи на споменику рађени су према цртежима архитекте Константина Јовановића. Споменик представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Старо здање

Старо здање се налази у Аранђеловцу. Градњу је започео кнез Михаило Обреновић 1868. године, по пројекту минхенског ученика, архитекте Косте Шрепловића. Двор Старо здање је својеврстан споменик културе, током 19. века уз Капетан Мишино здање у Београду предстваљао је једну од најлепших и највећих зграда у Србији.

Што се боре мисли моје

„Што се боре мисли моје“ је љубавна песма коју је написао српски кнез Михаило Обреновић кнегињи Клеопатри Карађорђевић.

Раније се веровало да ју је кнез написао својој блиској рођаци Катарини Константиновић, у коју је био заљубљен, али којом није смео да се ожени да му не би пао углед у народу, а и зато што му је вера бранила ту женидбу. Међутим, 2003. године је откривен оригинални документ са посветом који је кнез Михаило упутио за рођендан Клеопатри Карађорђевић (1835—1855), касније удатој Петронијевић. Документ је штампан у Бечу на француском језику и представља нотни запис за клавир песме „Што се боре мисли моје“.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.