Михаило Вишевић

Михаило Вишевић, познат и као Михаило Захумски (око 910.- око 935.) је био српски владар Захумља, (лат. Chulmorum) у првој половини X века. У у писаним изворима јавља се са титулама “архонт Захумља”, “дукс Захумља” “дукс Словена”, али 926. и као “краљ Словена”, а обично се претпоставља да је имао словенско звање кнез.[1] Није јасно да ли је био вазал владара Србије до 924. године, а после слома Србије можда је био вазал Бугарске. Изгледа да је његова снага значајно порасла управо од 924. када је водио офанзивну политику и проширио 926. године своје поседе на Апенинско полуострво. Тако је постао један од најзначајнијих владара на Јадранском мору.

Serb lands in the 10th century (sr)
Српске земље у 10. веку
Михаило Вишевић
Периодоко 910-930

Порекло Михаила Вишевића

Владарски род у Захумљу водио је порекло од Словена са Висле. У свом делу О управљању Царством византијски цар Константин Порфирогенит (912-959) записао је :

„Племе патриција и проконзула Михаила, сина Вишешетиног (Βουσεβούτζη), архонта Захумљана, потиче од некрштених становника, који живе на реци Висли (Βίσλα)...”

— Константин Порфирогенит, византијски цар

[2] Постоје претпоставке да помињање Висле само даје прецизнију одредницу порекла Захумских Срба, а да Вишевићи заправо представљају бочну линију Властимировића од кнеза Вишеслава.

Захумље је обухватало део данашње источне Херцеговине и део југоисточне Хрватске.[3] O становништву Захумља Константин 7. записао је да га чине Срби који су дошли када и остали Срби на Балканско полуострво, а да у 10. веку имају 5 насељених градова.[4] Само за Стон није спорно где се налазио и налази, а био је и једна од престоница Михаила Захумског.[5]

Михаилова владавина до 924

Не зна се када је Михаило рођен, или тачно када је ступио на престо, али се претпоставља да је рођен између 880. и 890. године, а да је власт преузео крајем прве деценији X века. У писаним изворима Михаило Вишевић, прво се појављује 912. године, када је пресрео и заробио Петра Бадоарија будућег млетачког дужда и сина тадашњег дужда Урса II (912-932), који се враћао из Цариграда. Михаило је заробљеника послао Симеону Бугарском (893-927). Тим поступком Михаило Захумски показао је кога жели за савезника између Византија и Бугарске, а тиме је стекао поверење бугарског владара.[6] У Србији тада је владао архонт (кнез) Петар Гојниковић (892-917), који је био и кум Симеона Бугарског.[7] Није познато да ли је Михаило Захумски био вазал владара Србије Петра Гојниковића, или је држао суверену власт у Захумљу 912. а можда је контролисао и део Неретљанске области.[8]

Симеоново јачање на Балканском полуострву, било је претња за Србију и Петра, јер је Симеон могао, када заврши сукобе са Византијом, кренути на Србију и претворити је у своју провинцију, као што су неколико деценија раније неуспешно покушали његови претходници.[9] Петар је почео да преговара 917. са драчким стратегом Лавом Рабдухом о стварању савеза Византије, Срба и Мађара против Симеона, а преговори су вођени на простору Неретљанске области, у делу Србије који је био удаљен од Симеонове Бугарске.[10] Иако је сусрет Петра и Лава вођен у тајности Симеона је о њему известио Михаило Вишевић. Решен да спречи стварање овакве широке коалиције владар Бугарске исте године шаље на Петра војску која је са собом водила његовог брата од стрица Павла Брановића (917-923) као претендента на престо Србије. Петар се без борбе предаје и одлази у заробљеништво, а Павле постаје нови врховни архонт (кнез) Срба.

Михаилова владавина после слома Србије 924. године

Током владавине Павлове и Захаријине (923-924) Михаило је вероватно потпомогнут Симеоном проширио свој утицај на Неретљанску област, пошто се после слома Србије 924. године помиње као врховни представник односно владар Срба у приморју северно од Дубровника. Историјски извори не наводе да ли је после пада Србије номинално признао Симеонову власт или евентуално Томиславову (910-928) после његове победе над Сименовим трупама, али је извесно да је он наступао веома самостално, чак иако је можда формално признавао нечију власт. По некима он се у савезу са Томиславом супротставио Симеоновим трупама.

На сплитском црквеном сабору 925. године Михаило се спомиње одмах после Томислава, (лат. Michaeli excellentissimo duci Chulmorum), као представник Срба из Захумља и Неретљанске области.[11] На сабору је и поред великог залагања Гргура Нинског одбачена словенска служба, а Сплит постаје црквено средиште како Хрватске, тако и северног дела Срба који су се налазили под утицајем римског патријарха односно Папе.

Врхунац Михаилове владавине засигурно представља прелазак Јадранског мора и освајање Сипонта 10.07. 926. године, који је тада формално, попут Дубровника, признавао власт Византије, али је заправо био самосталан и под сталним притиском Арапа и Лангобарда. Недуго после заузећа Сипонта, он од Византије добија титулу антипата односно намесника, чиме му је призната власт над градом и несумњиви значај који је имао на Јадрану у то доба, пошто је званично постао намесник тј. заштитник неких делова Јадрана које је Византија сматрала својим.

Не зна се када је Михаило умро, али је извесно да су значај и снага његове државе опали, ако не крајем његове владавине, оно сигурно непосредно после његове смрти, јер се Захумље и Неретљанска област налазе у саставу Чаславове (931- око 960.) обновљене Србије средином X века. У прилог овоме иде и чињеница да се наредно средиште српске државе после коначног слома првобитне Србије на Балканском полуострву око 960. године не јавља у Захумљу, већ под светим Јованом Владимиром (око 995-1015) у Дукљи.

Референце

  1. ^ Uzelac 2018, стр. 6 (236).
  2. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 60.
  3. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 34. Од Рагузе [тј. Дубровника] почиње архонтија Захумљана и пружа се до реке Неретве и према Приморју допире до Паганије, a планинском страном према северу граничи се са Хрватима, a спреда са Србијом.
  4. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 60-61. Од наведених градова (Стон, Мокрискик, Јосли, Галумаиник и Добрискик).
  5. ^ Uzelac 2018, стр. 6-7 (236-237).
  6. ^ Uzelac 2018, стр. 7-8 (237-238). Није познато ни где је тачно заробљен син венецијанског дужда, нити како је заробљеник одведен до Бугарске. Изгледа да је заробљавање било пре него је Венецијанац дошао до Хрватске, и 912. могао је бити заробљен док је пролазио поред обале Захумља, или Неретљана. Заробљени Венецијанац, могао је бити одведен преко поседа Петра Гојниковића у Бугарску. Владар Србије није могао насилно зауставити посланство, са заробљеником, које је ишло из Захумља у Бугарску 912. и тим поступком ући у отворени сукоб са Симеон Бугарски, који је тада био најмоћнији владара на Балканском полуострву.
  7. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 53.
  8. ^ Uzelac 2018, стр. 8-9 (238-239).
  9. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 50-52.
  10. ^ ВИИНЈ, II 1959, стр. 54.
  11. ^ T. Smičiklas, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Volume I, Zagreb 1874, str. 76,78.

Литература

Примарни извори

Научни радови

Спољашње везе

Види још

Бугарско-хрватски ратови

Бугарско-хрватски ратови вођени су током 9. и 10. века између хрватске средњовековне државе (кнежевина и краљевина) и Првог бугарског царства.

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Историја Републике Српске

Република Српска је држава чији статус није коначно одређен. Настала је током распада СФР Југославије и пропасти СР Босне и Херцеговине 1992. године, када је Дејтонским мировним споразумом створена међунардно призната и независна Босна и Херцеговина, која своју целокупну државност и суверенитет црпе из два ентитета, од којих је један Република Српска, а други Федерација Босне и Херцеговине. Српски народ је од средњег века видео Босну и Херцеговину као једну од својих земаља. Босну и Херцеговину су као српску земљу видели и њени владари и феудалци у средњем веку, као и велике силе у време склапања Санстефанског мира 1878. године и у оквиру савезничких понуда датих за територијално проширење Краљевине Србије 1915. године.

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Папа Јован X

Папа Јован X (умро 928.) је био 122. папа римокатоличке цркве од 914. до 928. године.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Српско-бугарски ратови (средњовековни)

Српско-бугарски средњовековни ратови назив је за низ оружаних сукоба Бугарских царстава (Првог и Другог) и српских средњовековних држава (Рашка, Дукља и Краљевина Србија) вођених од 9. до 14. века. Први сукоби започели су 818. године устанком српских племена око Тимока. Последњи рат вођен је 1330. године и завршен је битком код Велбужда у којој Срби односе одлучну победу.

Стари град Благај

Стари град Благај је једна од најбоље сачуваних средњовјековних тврђава у Херцеговини. Налази се на 310 m надморске висине изнад савременог градића Благаја удаљеног 7 km од Мостара.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.