Митрофан Бан

Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједик Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.[1][2]

Митрофан Бан
Mitrofan Ban
Датум рођења15. март 1841.
Место рођењаГлавати (Грбаљ)
Аустроугарска
Датум смрти30. септембар 1920. (79 год.)
Место смртиЦетиње
Краљевина СХС
Митрополит црногорско-приморски
Године1885-1920
ПретходникВисарион Љубиша
НаследникГаврило Дожић
Предсједник Средишњег архијерејског сабора СПЦ
Године(1919-1920)
Администратор Захумско-рашке епархије
Године(1882-1908)

Биографија

Митрополит Митрофан (Бан)
Митрополит Митрофан Бан

Митрополит Митрофан је рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место Главати припадало је старој Грбаљској жупи, која се у то вријеме, заједно са читавом Боком которском, налазила у саставу Аустријске Далмације. Основну школу учио је у селу Врановићима, а потом и у Котору. Замонашио се 1865. године у српском православном манастиру Савини. Далматински спископ Стефан Кнежевић га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин ђакона, а 2. октобра 1866. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира Подластве именован је 1867. године.[3][2]

Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у Књажевину Црну Гору, где је 1869. године постављен за настојатеља манастира Мораче. Морачки игуман је постао 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора Епархије захумско-рашке, а након смрти митрополита Висариона Љубише (1884) постављен је и за администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте 1884. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја упућен је у Русију, где је и хиротонисан, дана 18. априла 1885. године у Санкт Петербургу. По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз Никола Петровић-Његош је обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а истовријемено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу "Глас Црногорца" од 1. јануара 1904. године.[4]

Почетком 1916. године, када је краљ Никола са дијелом државног и војог врха напустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме аустроугарске окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством Црвеног крста Црне Горе развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.[5][6]

У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Предсједавао је историјском сједницом Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима.[7] Такође је предсједавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је засједала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању је формиран и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејким сабором, а за његовог предсједника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). Умро је 30. септембра 1920. године на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.[8][2]

Види још

Референце

  1. ^ Слијепчевић 1966, стр. 308-310, 611-612.
  2. 2,0 2,1 2,2 Вуковић 1996, стр. 321.
  3. ^ Слијепчевић 1966, стр. 308-310.
  4. ^ Глас Црногорца, год. 33 (1904), бр. 1, стр. 1.
  5. ^ Стаматовић 2014a, стр. 549-558.
  6. ^ Пузовић 2015, стр. 211-220.
  7. ^ Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама (1918)
  8. ^ Слијепчевић 1966, стр. 611-612.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Висарион (Љубиша)
митрополит црногорско-приморски
18851920.

Наследник:
Гаврило (Дожић)
Бан (вишезначна одредница)

Бан се може односити на:

Бан, титула

Бан (Јура), је насеље и општина у источној Француској у региону Франш-Конте, у департману Јура која припада префектури Доле

Бан (Горња Марна), је насеље и општина у североисточној Француској у региону Шампања-Ардени, у департману Горња Марна која припада префектури Лангр

Бан (Лот), је насеље и општина у јужној Француској у региону Средишњи Пиринеји, у департману Лот која припада префектури Фижак

Бан (Марна), је насеље и општина у североисточној Француској у региону Шампања-Ардени, у департману Марна која припада префектури Еперне

Бан (Мајен), је насеље и општина у западној Француској у региону Лоара, у департману Мајен која припада префектури Лавал

Бан (Палатинат), је општина у њемачкој савезној држави Рајна-Палатинат

Бан (Северна Каролина), је град у америчкој савезној држави Северна Каролина

Бан (Француска), је насељено место у Француској у региону Рона-Алпи, у департману Ардеш

Бан Ки-Мун, генерални секретар Уједињених нациј

Матија Бан, је био професор Лицеја, политичар и дипломата

Олга Бан, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије

Бан Бијао, је био кинески историчар и службеник династије Хан

Бан Поље, је насељено мјесто у општини Вишеград, Република Српска, БиХ

Бан Сен Мартен, је насељено место у Француској у региону Лорена, у департману Мозел

Бан де Лавлен, је насељено место у Француској у региону Лорена, у департману Вогези

Бан де Сапт, је насељено место у Француској у региону Лорена, у департману Вогези

Бан сир Мерт, је насељено место у Француској у региону Лорена, у департману Вогези

Митрофан Бан, је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја

Божићни устанак (ТВ серија)

Божићни устанак је историјска серија са атрибутима драме и романсе из Црне Горе која се од 29. јануара 2013. емитује на РТЦГ. Серија је снимана у Цетињу, Ријеци Црнојевића домаћим кадровима и ресурсима у продукцији РТЦГ и Студио Догме из Подгорице. Сценарио за серију потписују Жељко Шошић и Јована Бојовић, а режисер је Жељко Шошић.

Висарион Љубиша

Висарион Љубиша је био митрополит црногорско-приморски од 1882. до 1884. године.

Рођен је 1823. године у селу Свети Стефан у Паштровићи клана. Изгубио оца, који је био морнар, као и многи од његових сународника, када је имао само три године. Када је достигао школски узраст, мајка га је послала код његовог деде, игумана Саве Љубише, у манастир Прасквицу. Завршио је основну школу у Рисну а затим православну свештеничку школу у Шибенику, која је у 1841. уздигнута на ранг богословије.

Грбаљ

Грбаљ је жупа у Црној Гори између Будве и полуострва Луштица. Са истока окружена планином Ловћен, а на западу ниска побрђа је одвајају од Јадранског мора. Уз источну границу поља развило се десетак насеља, која се колективно називају Горњи Грбаљ. Доњи Грбаљ чине села на западној ивици поља. Заселак Бигова у истоименој ували једино мјесто на обали.

Села која се налазе у Горњем Грбљу су: Дуб, Сутвара, Пелиново, Наљежићи, Шишићи, Пријеради, Братешићи, Горовићи, Ластва Грбаљска. Засеоци: Краљев До у селу Горовићи.

Села која се налазе у Доњем Грбљу су: Кримовице, Вишњева, Загора, Главати, Кубаси, Главатичићи, Побрђе, Врановићи, Љешевићи. Засеоци: Трешњица, Укропци и Богова.

Између Горњег и Доњег Грбља На Јадранској магистрали налази се насеље Радановићи које припада и Доњем и Горњем Грбљу. Дјелови Радановића су Ковачко Поље, Главатске куће и Доња Сутвара. Радановићи су настали након разорног земљотреса 1979. године.

Регија је значајна пољопривредна област. Јужни дио поља чине воћњаци, виногради и повртњаци. Овај дио поља завршава са плажом Јаз. У сјеверном дијелу Грбаљског поља, смјештена је индустријска зона Котора.

Иларион Руварац у књизи „Монтенегрина” на 79. страни помиње од Грбља Грбљанића Зана. Он је припадник познате Которске породице Болица. Непознато је да ли је то презиме добио по месту одакле потиче, можда из Грбља.

У Грбљу се налази манастир Српске православне цркве Подластва. Грбаљ је и сједиште истоимене црквене општине.

Захумско-рашка епархија

Захумско-рашка епархија (ориг. Захумско-расијска епархија), или Никшићка епархија, била је епархија при Митрополији црногорској (Цетињској архиепископији) од 1878. до 1920. Затим се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије од 1920. до 1931.

Краљевски орден Светог Саве

Краљевски орден Светог Саве је био државни орден у Краљевини Србији (1883—1918) и Краљевини Југославији (1918—1945), а данас га додељује старешина краљевског дома Карађорђевића.

Манастир Морача

Манастир Морача је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа, у Општини Колашин.

Испод манастира Морача је водопад Светигора који ствара оближњи поток који се слива у реку Морачу.

Манастир Подластва

Манастир Подластва је манастир Српске православне цркве који се налази у месту Ластва Грбаљска, у Грбљу, Црна Гора. Женски је манастир. Верује се да га је подигао цар Душан 1350. године на месту ранохришћанске цркве из V века.

Марко Николић

Марко Николић (Краљево, 20. октобар 1946 — Београд, 2. јануар 2019) био је српски филмски и позоришни глумац. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији Бољи живот, као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Добитник је више сталешких награда за своја глумачка остварења, а издвајају се Награда „Павле Вуисић” и Награда Цар Константин.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Патријарх српски Гаврило

Патријарх српски Гаврило V (световно име: Ђорђе Дожић-Меденица; Доња Морача, 17. мај 1881 — Београд, 7. мај 1950) је био српски патријарх и врховни поглавар Српске православне цркве од 1938. до 1950. године, а пре тога је био црногорско-приморски митрополит (1920-1938) и рашко-призренски митрополит (1911). Његова пуна патријаршијска титула је гласила: Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Гаврило.

Приморци (Срби)

Срби Приморци, односно приморски Срби су Срби са подручја Српског приморја. У најширем смислу, појам се такође може односити и на целокупно српско становништво са простора Јадранског приморја. Током средњег века, Српско приморје је обухватало приморске делове Српских земаља. Те области су називане Поморским земљама, а обухватале су све српске приморске области, почевши од Дукље, односно Зете, преко Травуније са Конавлима, до Захумља и Неретљанске кнежевине, са острвима. У том смислу, у средњовековне приморске Србе су спадали: Дукљани, односно Зећани, затим Травуњани, Конављани, Захумљани и Неретљани. Током позног средњег века, већи део тог простора је био у саставу Доње Зете и Херцеговачког приморја, односно потоње Млетачке Далмације, којој је припадала и Бока которска са Грбаљем и Паштровићима. Данас је јужни део Српског приморја по државној припадности познат као Црногорско приморје, а северни део већим делом припада Дубровачком приморју. Приморска одредница је остала сачувана у називима обе српске православне епархије: Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

Саборна црква у Никшићу

Храм Св. Василија Острошког је саборна црква и православни манастир у епархије будимљанско-никшићка. Изграђен је у 19. вијеку.

Када је 1878. године створена Захумско-рашка епархија донета је одлука да њено средиште буде у Никшићу. Пошто је изградња новог саборног храма и владичанског двора била тек у плану, први захумско-рашки епископ Висарион Љубиша (1878-1882), привремено је боравио у оближњем манастиру Острогу. Као црногорски митрополит (1882-1884), Висарион Љубиша је настојао да уз руску помоћ убрза припремне радове, а његoво дjело је наставио и његов наследник, митрополит Митрофан Бан (1884-1920).

Саборни храм у Никшићу дјело је руског архитекте Михаила Тимофејевича Преображенског. Овај монументални споменик подигнут је у славу погинулих црногорских и херцеговачких јунака у ратовима 1875—1880. године. Предрадови су почели 1886. године. Састављена је комисија коју су предводили војвода Шако Петровић и инжењер др Јосип Сладе, који су и изабрали Петрову главицу за мјесто изградње цркве.

Камен темељац за Саборну цркву постављен је 17. јула 1895. године. Црква је грађена нешто више од пет година, а завршена је 28. августа 1900. године. Њен први свештеник био је Илија Јовићевић из Цеклина. Од тада, ова црква је служила као Саборни храм Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Између два рата на звонику је постављен велики сат, пречника 2,36 m.

Црква се налази у непосредној близини дворца краља Николе.

У новинама Оногошт, број 8.,1899.г. је чланак, "Монументална црква у Никшићу". У тексту стоји да је цркву обишао Урош Предић. Жеља књаза Николе је била да фреске уради Урош Предић, али је овај то одбио због обима посла. Требало је да иконостас стигне из Грчке, из Пиреја, од грчког добротвра Сингроса, а иконе за иконостас раде се у Русији.

Након стварања Епархије будимљанско-никшићке са средиштем у Никшићу, Црква св. Василија Острошког је 2001. године поново постала епархијски саборни храм.

Сава Косановић (митрополит)

Сава Косановић (27. јануар 1839 — 24. фебруар 1903) је био митрополит дабробосански од 1881. до 1885. године. Био је српски теолог и учитељ.

Свети синод Краљевине Црне Горе

Свети синод Краљевине Црне Горе је био највише црквено-управно тијело у Књажевини, односно Краљевини Црној Гори. Управљао је свим пословима који су се тицали Православне цркве у Црној Гори. Основан је почетком 1904. године, као Духовни савјет, а потом је преименован доношењем Устава Светога синода у Књажевини Црној Гори. На челу овог тијела се од оснивања налазио тадашњи цетињски митрополит Митрофан Бан. Због кашњења у избору другог епархијског архијереја (захумско-рашког епископа Кирила Митровића), Свети синод је са радом започео тек у пролеће 1908. године, а 16. (29.) децембра 1918. године је донио историјску одлуку о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији.

Симеон Дајбапски

Преподобни Симеон Дајбапски (Саво Поповић; Цетиње, 19. децембар 1854 — манастир Дајбабе, 1. април 1941) је био православни духовник, новоканонизовани је српски светитељ.

Хришћанство у Црној Гори

Хришћанство у Црној Гори представља већинску религију. Од укупног броја становника Црне Горе, 74,24% су православни хришћани, а 3,54% су римокатолици. Поред тога постоји значајан постотак муслимана.

Развој хришћанства у областима које обухвата данашња Црна Гора је већином везано за цетињску митрополију (православље) и барску надбискупију и которску бискупију (католицизам). Територијалним проширењем Црне Горе, у каснијем периоду, на развој хришћанства имају и друге епархије.

Архиепископи
Патријарси
Поглавари
Српске
православне
цркве
у Хабзбуршкој
монархији
Београдски
митрополити
Цетињски
митрополити

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.