Митрополија новограчаничка

Митрополија новограчаничка је била органски дио Српске православне цркве.

Од 1963. била је у расколу са Српском патријаршијом и називала се Слободна српска православна црква, све до 1991. када је под покровитељством патријарха српског Павла раскол превазиђен.

Митрополија новограчаничка
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеНова Грачаница
Основана1963 — проглашена Епархија за Америку и Канаду;
1983 — основан Свети синод;
1984 — проглашена Слободна српска православна црква (митрополија).
Укинута2011.
Број епархија3
Архијереј
Чин архијерејамитрополит
Титула архијерејамитрополит новограчанички

Историјат

Оснивање слободних епархија

Након подјеле Америчко-канадске епархије (1963) дошло је до суспендовања епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића који није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора о стварању три нове епархије (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). Наиме, епископ Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор који је одржан од 10. до 14. новембра 1963. године. На њему је одлучено да се не примају никакве одлуке, рјешења, наређења и упуства од стране Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подјели Америчко-канадске епархије на три нове. Донесена је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну и за епископа је изабран архимандрит Иринеј Ковачевић. Затим, марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио је чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић.[1]

Након доношења одлука Светог архијерејског сабора у мају 1963. и марту 1964, које су се тицале епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића, дошло је до изјашњавања за и против Српске патријаршије у Београду и до прилажења већине црквено-школских општина у Аустралији рашчињеном епископу Дионисију. Затим, октобра 1964. на аустралијски континент је дошао рашчињени Дионисије с главним задатком да своје присталице охрабри и оснује нову епархију. Сазван је Црквено-народни сабор, који је одржан 31. октобра 1964. године. Већином гласова Сабор је одлучио да се оснује Слободна српска православна црква — Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, а за првог епископа је изабрао архимандрита Димитрија Балаћа.[2] Наслиједили су га Петар Банкеровић (1979—1988) и Василије Веиновић (1991—1994).

Након оснивања Епархије западноевропске и аустралијске на челу са епископом Лаврентијем (Трифуновићем) одржан је расколнички Црквено-народни сабор „делегата српских православних црквених општина из слободних земаља Европе“, дана 22. новембра 1969. Учесници су били поборници рашчињеног епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића. Основана је Слободна српска православна епархија у Европи.[3] Године 1979. за епископа је изабран Василије Веиновић са сједиштем у Лондону. На том положају је остао до 1991. када је изабран за епископа за Аустралију и Нови Зеланд, а нови епископ за западну Европу је постао Дамаскин Давидовић.

Оснивање Светог синода

Слободни епископи америчко-канадски Иринеј Ковачевић, аустралијско-новозеландски Петар Банкеровић и западноевропски Василије Веиновић су на Велику Госпојину 28. августа 1983, у манастиру Нова Грачаница код Чикага, објавили прокламацију о формирању Архијерејског синода. Затим, у мају 1984. састављен је и Пројекат Устава Слободне српске православне цркве како би се остварило јединство три слободне епархије (за Америку и Канаду, за Аустралију и Нови Зеланд и за западну Европу).

Манастир Нова Грачаница код Чикага, ново сједиште Епархије америчко-канадске, освећен је 12. августа 1984. Због доласка представника све три епархије била је то истовремено и прилика за сазивање ванредног Црквено-народног сабора, који је одржан 10. августа 1984. Епископи и делегати три слободне епархије су једногласно прогласили Слободну српску православну цркву. Једногласно је одобрен и усвојен Устав Слободне српске православне цркве и проглашена Митрополија са сједиштем у манастиру Нова Грачаница. Слободни епископ за Америку и Канаду Иринеј Ковачевић је проглашен за митрополита.[2]

Помирење са Српском патријаршијом

Раскол са Српском патријаршијом је трајао до 24. априла 1991. године када је дошло до помирења између Слободне српске православне цркве (од тада познате као Новограчаничка митрополија) и Српске православне цркве. Призната је ваљаност архијерејске хиротоније епископа Епархије за Америку и Канаду и митрополита Слободне српске православне цркве Иринеја Ковачевића (од тада митрополита новограчаничког), као и слободних архијереја: Димитрија Балаћа, Петра Банкеровића, Василија Веиновића и Дамаскина Давидовића.

Архијереји Новограчаничке митрополије од тада су признавали патријарха српског као првојерарха Српске православне цркве и помињали његово име на свим светим богослужењима, а патријарх је додјељивао свето миро и свете мошти митрополиту новограчаничком који их је дијелио осталим архијерејима. Затим, Свети синод Слободне српске православне цркве је преименован у Епископски савјет Новограчаничке митрополије. Нове епархијске архијереје Новограчаничке митрополије бирао је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве између кандидата унијетих у листу кандидата на приједлог Епископског савјета Новограчаничке митрополије. Новоизабраног кандидата је хиротонисао патријарх српски. Администраторе упражњених епархија и администратора Новограчаничке митрополије је постављао Свети архијерејски синод Српске православне цркве на приједлог Епископског савјета Новограчаничке митрополије.

Новограчаничка митрополија се сложила да у сарадњи са Епископским савјетом постојећих епархија Српске православне цркве у Америци и Канади, као и са епархијама у западној Европи и Аустралији, ради на реорганизацији цјелокупне Српске православне цркве ван Југославије како би се постигло пуно литургијско и административно јединство и братско заједништво сагласно канонском предању и поретку Православне цркве.[4]

У разговорима о помирењу су учествовали: митрополит загребачко-љубљански Јован Павловић, епископ шумадијски Сава Вуковић, епископ нишки Иринеј (Гавриловић) и епископ сремски Василије (Вадић) као чланови Светог архијерејског синода, затим митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) и епископ бачки Иринеј (Буловић) као чланови Комисије Светог архијерејског сабора за проучење ваљаности јерархије Слободне српске православне цркве, те епископ далматински Николај Мрђа, епископ источноамерички Христофор Ковачевић и епископ канадски Георгије (Ђокић). С друге стране су учествовали: митрополит Иринеј Ковачевић и архимандрит Сава (Јурић), те поједина свештена и световна лица из Европе. Потписе на Предлог о помирењу између Српске православне патријаршије и Српске православне митрополије новограчаничке су дали митрополит новограчанички Иринеј Ковачевић и АЕМ патријарх српски Павле.

Епархије

Митрополију новограчаничку су чиниле три епархије: Епархија за Америку и Канаду (са сједиштем у манастиру Нова Грачаница, Чикаго), Епархија за Аустралију и Нови Зеланд (са сједиштем у манастиру Нови Каленић, Канбера) и Епархија за западну Европу (са сједиштем у Лондону).

Прво, Епархија за западну Европу је престала постојати 1994. након одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о арондацији епархија на територији западне Европе. Основана је нова Епархија западноевропска од дијелова епархија Средњоевропске и Британско-скандинавске и Епархије за западну Европу Митрополије новограчаничке. У састав нове епархије ушло је подручје Шпаније, Француске, Луксембурга, Холандије и Белгије.

Друго, Епархија за Америку и Канаду је престала постојати након одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. о арондацији епархија.[5]

Треће, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд је престала постојати 2011. након сједињавања ове епархије с Епархијом аустралијско-новозеландском у нову јединствену Митрополију аустралијско-новозеландску.

Митрополити

Портрет Име и презиме Белешке
Bishop Irinej Kovacevic photo by Vujcic.jpg Иринеј Ковачевић до 1999.
Patrijarh Pavle.jpg патријарх српски Павле
Патриарх Сербский Ириней.jpg патријарх српски Иринеј

Види још

Извори

  1. ^ Настанак раскола на северноамеричком континенту, Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, Станимир Спасовић и Србољуб Милетић („Светосавље“, 2. јануар 2010) Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 24, 2015) (на језику: енглески), Приступљено 4. 9. 2014.
  2. 2,0 2,1 Оснивање епархија, Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, Станимир Спасовић и Србољуб Милетић („Светосавље“, 2. јануар 2010) Архивирано на сајту Wayback Machine (март 4, 2016) (на језику: енглески), Приступљено 4. 9. 2014.
  3. ^ Мемоари владике Лаврентија, Сусрети у западној Европи и Аустралији, 2007.
  4. ^ Предлог о помирењу између Српске православне патријаршије и Српске православне митрополије новограчаничке („Светосавље“) Архивирано на сајту Wayback Machine (август 18, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 4. 9. 2014.
  5. ^ Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о арондацији епархија („СПЦ“, 4. јун 2009), Приступљено 5. 6. 2019.
Дионисије Миливојевић

Дионисије (световно Драгољуб Миливојевић; 13/26. јул 1898 — 15. мај 1979) био је епископ америчко-канадски (1939—1964) и епископ средњозападноамерички (1963).

Након рашчињења основао је слободну Епархију за Америку и Канаду, Епархију за Аустралију и Нови Зеланд и Епархију за западну Европу.

Епархија за Америку и Канаду

Епархија за Америку и Канаду или Америчко-канадска епархија је некадашња епархија Митрополије новограчаничке под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Од 1921. до 1963. била је под јурисдикцијом Српске патријаршије, а затим подијељена на три нове епархије: Средњозападноамеричку, Западноамеричку и Источноамеричку и канадску. Дотадашњи епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) није прихватио подјелу и одвео је Епархију за Америку и Канаду у раскол са Српском православном црквом који је трајао до 1991. када је Митрополија новограчаничка (Слободна српска православна црква) враћена под јурисдикцију Патријаршије српске.

Епархија за Америку и Канаду против Миливојевића

Епархија за Америку и Канаду против Миливојевића (енгл. Serbian Orthodox Diocese v. Milivojevich) је назив пресуде Врховног суда Сједињених Америчких Држава из 1976. Суд је у пресуди преиначио ранију пресуду Врховног суда Илиноиса којом је смјена епископа Дионисија Миливојевића проглашена нелегалном јер, по мишљењу овог суда, „није била у складу са важећим црквеним прописима“. Суд је одбацио пресуду Врховног суда Илиноиса као незаконито и неуставно мијешање у унутрашње ствари цркве, што је у супротности са првим и четрнаестим амандманом Устава Сједињених Америчких Држава.

У име већине, мишљење је написао судија Вилијам Џ. Бренан, а њему се придружило још 5 судија. Судија Ворен Е. Бергер се начелно сложио са пресудом али је написао издвојено мишљење. Издвојено несагласно мишљење написао је Вилијам Ренквист, а са њим се сложио судија Џон П. Стивенс

Епархија за Аустралију и Нови Зеланд

Епархија за Аустралију и Нови Зеланд је некадашња епархија Митрополије новограчаничке под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Сједиште епархије се налазило у манастиру Нови Каленић код Канбере.

Епархија за западну Европу

Епархија за западну Европу је некадашња епархија Митрополије новограчаничке под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Иринеј Ковачевић

Иринеј Ковачевић (Врнчани, 6. септембар 1914 — Терд Лејк, 2. фебруар 1999) био је епископ америчко-канадски и митрополит новограчанички.

Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Манастир Нова Грачаница

Манастир Нова Грачаница (енгл. New Gračanica Monastery) посвећен Покрову Пресвете Богородице је један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама. Налази се у Терд Лејку, предграђу Чикага. Грађевина представља реплику манастира Грачаница са Косова и Метохије.

Од 1984. до 2009. манастир је био сједиште Епархије за Америку и Канаду и Митрополије новограчаничке (до 1991 — Слободне српске православне цркве). Данас је сједиште Епархије новограчаничко-средњозападноамеричке.

Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци

Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци (енгл. Serbian Orthodox Church in North and South America) органски је дио Српске православне цркве. Обухвата све епархије СПЦ које се налазе на подручју Сјеверне и Јужне Америке: Буеносајреску, Западноамеричку, Источноамеричку, Канадску и Новограчаничко-средњозападноамеричку. Заједнички и аутономни послови ових епархија уређени су посебним Уставом Српске православне цркве у Сјеверној и Јужној Америци, који је донесен 2007. године, а потом и потврђен од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.Средином 2019. године, учињен је покушај промјене дотадашњег црквеног уређења, путем доношења посебног Устава Српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, са редефинисаним дјелокругом, који се односио на епархије: Источноамеричку, Западноамеричку и Новограчаничко-средњозападноамеричку. Међутим, поменута промјена се испоставила као противправна, усљед чега је Свети архијерејски синод Српске православне цркве на свом засједању које је одржано 25. септембра 2019. године у Београду, донио одлуку о поништењу спорних промјена и враћању црквеног поретка у пређашње стање.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.