Мировни планови прије и током Рата у БиХ

Четири велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

The first Muslim proposal on cantonisation of Bosnia and Herzegovina
Први приједлог муслиманске кантонализације Босне и Херцеговине, 25. јун 1991. Постојала је шанса да Мостар постане хрватски кантон.

Било је такође муслиманских, српских и хрватским приједлога за реорганизацију Босне и Херцеговине.

Joint cantonisation proposal of HDZ-SDA of August 1992
Заједничка кантонализације по приједлогу ХДЗ и СДА, август 1992.

Историја

Још за вријеме постојања Југославије, Срби су на простору Хрватске и Босне и Херцеговине формирали Српске аутономне области, које су биле аутономне и касније постале независне. Од српских аутономних области у Хрватској ће настати Република Српска Крајина, а од области у Босни и Херцеговине Cрпскa Република Боснa и Херцеговинa.

Како су етничке тензије расле, један од првих муслиманских приједлога је било оснивање три ентитета унутар Босне и Херцеговина, а план су саопштили 25. јуна 1991. године. План је предлагао стварање муслиманског, српског и хрватског ентитета.

Други план је предлаган од стране муслиманске Странке демократске акције и хрватске Хрватске демократске заједнице БиХ, у августу 1992. године. Планом је замишљено успостављање дванаест кантона која не би имали право на аутономију.

Споразум Караџић—Филиповић

Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.[1]

Преговоре је покренула муслиманска страна коју су представљали Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, уз одобрење Алије Изетбеговића. Разлог покретања преговора био је распад Југославије, од које су се већ отцјелипе Словенија, Хрватска и Македонија. Жељели су уредити односе СР Босне и Херцеговине са остатком Југославије и осигурати пуну равноправност Муслимана са осталим народима, у којој су жељели остати због знатног број Муслимана у Санџаку. Инсистирали су на територијалној цјеловитости Босне и Херцеговине, што је био минимум захтјева у преговорима.[2]

Радован Караџић је прихватио преговоре, а као минумум српских захтјева истакао је жељу Срба да остану у једној држави, без обзира на њену форму. На српској страни преговарачи су били Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Основна начела преговора била су да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би се реализовао најважнији циљ српске политике, а задржи пуни суверенитет, остане у својим границама са статусом државе која са осталим члановима заједничке државе има спољашњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док би у осталим погледима била самостална.[2]

Карингтон—Кутиљеров план

Later carrington cutillero
Карингтон-Кутиљеров план.

Карингтон-Кутиљеов план, назван по ауторима Питеру Карингтону и Хосеу Кутиљеру, је био резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992, у покушају да се спријечи Рат у БиХ. Познат је још и као Лисабонски споразум. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.

Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлагајућу нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изњео приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на националним принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме“.[3]

Дана 18. марта 1992. године, све три стране су потписале споразум, Алија Изетбеговић је за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате.

Дана 28. марта 1992. године, након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао свој потпис и исказао своје противљење било каквој подјели Босне и Херцеговине.

Венс—Овенов план

Vance-Owen Peace Plan
Груби нацрт мапе БиХ по Венс—Овеновом плану, који је предлагао успостављање десет кантона.

Почетком јануара 1993. године, специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Сајрус Венс и представник Европске заједнице Дејвид Овен су започели преговоре о миру са зараћеним странама. Приједлог, који ће постати познат као „Венс—Овенов мировни план“, дијели БиХ на десет полуаутономних области и био је подржан од стране ОУН-а. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић прихватио споразум 30. априла, Народна скупштина га је одбила 6. маја[4] и накнадно одлуку прењела на референдум.[5] Гласачи су на референдуму већином од 96% одлучили да не прихватају план,[6] означавајући га као „варку“.[4] Дејвид Овен је план 18. јуна прогласио „мртвим“.

Имајући у виду темпо којим су се развијале прилике у БиХ током рата, план је застарио и прије објављивања. То је био посљедњи приједлог који је требало да сачува јединствену БиХ; остали приједлози су нудили њену подјелу.

Сајрус Венс је 1. априла најавио своју оставку на мјесто специјалног изасланика Генералног секретара ОУН-а. На том мјесту га је 1. маја замјенио норвешки министар спољашњих послова Торвалд Столтенберг.

Венс—Овенов план није имао јасно одређене границе десет кантона, јер су се очекивале коначне одлуке преговора између три етничке групе.

Овен—Столтенбергов план

Oven stoltenberg
Мапа Овен—Столтенберговог плана

Крајем јула 1993. године представници зараћених страна у Рату у БиХ су ушли у нову рунду преговора. Специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Торвалд Столтенберг и представник Европске заједнице Дејвид Овен су представили нову карту подјеле БиХ на три етничке мини-државе, по којом би Срби имали контролу на 52 % територије БиХ, Муслимани око 30 %, а Хрвати осталих 18 %. Муслимани су 29. августа одбили овај план.

План Контакт групе

Између фебруара и октобра 1994. године Контакт група је остварила стабилан напредак у споразумном рјешавању Рата у БиХ. Напредак је познат као план Контакт групе, а предвиђао је државно уређење по коме би Србима припало 49% територије, што је било за трећину мање од онога што су контролисали.[7] Над њима је вршен јак притисак како би прихватили план, а један од начина притиска био је и ембарго на Дрини. План је одбијен на референдуму 28. августа 1994. године са већином од 96,66%.[8]

Током овог периода, сукоби између Хрвата и Муслимана су завршени у марту 1994, када су двије сукобљене стране потписале Вашингтонски споразум.

Вашингтонски споразум

Вашингтонски споразум је споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је потписан у Вашингтону 18. марта 1994, а ратификован касније у Бечу.[9] Споразум је потписан од стране премијера промуслиманске владе Босне и Херцеговине Хариса Силајџића, хрватског министра иностраних послова Мате Гранића и председника Херцег-Босне Крешимира Зубака. Према споразуму, комбинована територија под контролом хрватских и промуслиманских снага је подељена на десет аутономних кантона, и успоставља се Федерација Босне и Херцеговине. Кантонални систем се успоставља са циљем да спречи доминацију једне етничке групе над другом.

Дејтонски споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је споразум постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут Рат у Босни и Херцеговини (19921995). По овом споразуму, БиХ подјељена на два дијела: Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи предсједник Републике Србије Слободан Милошевић, предсједник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Види још

Референце

  1. ^ „Српско-муслимански „историјски споразум (PDF). Ослобођење. 2. 8. 1991. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 06. 08. 2016. Приступљено 11. 7. 2016.
  2. 2,0 2,1 Мухамед, Филиповић. „Хисторијски споразум”. Независне новине (на језику: бошњачком). Приступљено 11. 7. 2016.
  3. ^ Glaurdić, Josip (2011). The Hour of Europe: Western Powers and the Breakup of Yugoslavia. London: Yale University Press. стр. 294. ISBN 978-0-300-16629-3.
  4. 4,0 4,1 Chronology for Serbs in Bosnia UNHCR
  5. ^ Bosnian Serbs Spurn Un Pact, Set Referendum Chicago Trubune, 6 May 1993
  6. ^ Republika Srpska (Bosnien-Herzegowina), 16. Mai 1993 : Vance-Owen-Friedensplan Direct Democracy
  7. ^ Bosnian Serbs, in Referendum, Reject Peace Plan New York Times, 30 August 1994
  8. ^ Republika Srpska (Bosnien-Herzegowina), 28. August 1994 : Teilungsplan der internationalen Kontaktgruppe Direct Democracy
  9. ^ Bethlehem, Daniel L.; Weller, Marc (1997). The 'Yugoslav' Crisis in International Law. Cambridge International Documents Series. 5. Cambridge University Press. стр. liiv. ISBN 978-0-521-46304-1.

Литература

Спољашње везе

Венс—Овенов план

Венс-Овенов план је био мировни предлог за крај рата у Босни и Херцеговини који су почетком 1993. направили специјални изасланици Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен. План су прихватили муслимани и Хрвати, али су га одбили Срби. Овај план је био последњи план за уједињену Босну и Херцеговину, а потоњи мировни планови су предвиђали поделу државе.

Дејтонски мировни споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992—1995). По овом споразуму, БиХ бива подељена на два дела: муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Скупштина СРЈ је споразум ратификовала 21. новембра 2002. године.

Карингтон—Кутиљеров план

Карингтон—Кутиљеов план, познат и као Лисабонски споразум, мировни је план који су предложили Питер Карингтон (Peter Carington) и Хосе Кутиљеро (José Cutileiro), као резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992. у покушају да се спријечи рат у БиХ. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.

Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлагајућу нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изнио приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на национални принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме”.Дана 18. марта 1992. године, све три стране су потписале споразум, Алија Изетбеговић је за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате.

Дана 28. марта 1992. године, након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао свој потпис и исказао своје противљење било каквој подјели Босне и Херцеговине.

Овен—Столтенбергов план

Овен—Столтенбергов план, или званично Уставни споразум о Савезу Република Босне и Херцеговине, био је посљедњи неуспјешни мировни план за окончање рата у Босни и Херцеговини. Творци плана су били Дејвид Овен, копредсједник Међународне конференције о бившој Југославији (МКБЈ), и Торвалд Столтенберг, потпредсједник Надзорног одбор МКБЈ. План је представљен 30. јула 1993. године, али је пропао сљедећег дана повлачењем потписа Алије Изетбеговића.

План Контакт групе

План Контакт групе је био мировни план за окончање рата у Босни и Херцеговини предложен 1994. године.

Контакт група — Уједињено Краљевство, Француска, Њемачка, Русија и Сједињене Америчке Државе — предложила је план по ком је Босна и Херцеговина требало да се подијели тако да Републици Српској припадне 49% територија, а Федерацији Босне и Херцеговине 51% територије. Хрвати и Бошњаци су прихватили тај план, док су га Срби, који су држали око двије трећине територије Босне и Херцеговине, одбацили након спроведеног референдума са 96,12% гласова против.Предложеном мировном плану Контакт групе посебно се противила Српска православна црква. На заседању Народне скупштине Републике Српске у јулу 1994. године, на коме се одлучивало о прихватању мировног плана, епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић рекао је посланицима да Српска православна црква не може поново пристати на „сакаћење српског народа” и „ми никада нећемо потписати пресуду на то вјешање”. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић том је приликом упутио телеграм подршке са Цетиња да одбаце мировни план. Дана 5. јула 1994. године Свети архијерејски синод СПЦ је упутио „Апел српском народу и светској јавности” у ком се позива сав српски народ да стане у одбрану Републике Српске.

Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Споразум Караџић—Филиповић

Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.

Мировни планови прије и током Рата у БиХ

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.