Мило Ђукановић

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) предсједник је Демократске партије социјалиста, владајуће партије у Црној Гори, те бивши премијер и тренутни предсједник Црне Горе.

Завршавање шестог мандата га, као и чињеница да влада 28 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно у власти кроз цијеле 1990-е до данашњег дана. Према Форбсовој листи најбогатијих предсједника држава — налази се на 20. мјесту у свијету (уз објашњење да се ради о мистерији), са богатством од 14,8 милиона долара / 10 милиона фунти.[1]

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године, предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998; 2003—2006; 2008—2010; 2012—2016), предсједник Црне Горе (1998—2002) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднио оставку из здравствених разлога, Ђукановић је предложен за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се званично претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године.

На предсједничким изборима одржаним 15. априла 2018. године, Мило Ђукановић је други пут изабран за предсједника Црне Горе.

Дугогодишњи је лидер Демократске партије социјалиста Црне Горе, односно насљедника црногорских комуниста.

Мило Ђукановић
Milo Đukanović in 2010
Ђукановић (2010)
Биографија
Датум рођења15. фебруар 1962.(57 год.)
Мјесто рођењаНикшић
ФНР Југославија
ДржављанствоЦрна Гора
РелигијаАтеиста
СупружникЛидија Куч
Дјецасин Блажо
УниверзитетУниверзитет „Вељко Влаховић“
Политичка
партија
Демократска партија социјалиста
Претходно:
Савез комуниста Црне Горе (1979—1991)

Presidential Standard of Montenegro

Стандарта предсједника Црне Горе

Поријекло

Отац Милов, Радован Ђукановић, био је истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић, у насеље Кочани годинама раније — из Старе Црне Горе, цетињскога краја, из племена Озринића. Породична слава Ђукановића је Аранђеловдан. Чукундјед-стриц Мила је Марко Ђукановић, који је био предсједник владе Краљевине Црне Горе и национални Србин, а његов брат Мило је чукундјед Мила Ђукановића.

У јавности се повремено воде полемике око тога да ли је четнички командант Блажо Ђукановић дјед[2] или бар рођак Мила Ђукановића, као што је неспорно рођак Марка Ђукановића. По неким тврдњама постојала су двојица људи са истим именом и презименом (Блажо Ђукановић) који живе у Никшићком крају у исто вријеме, и по тим тврдњама то су двије различите личности. По њима, четнички командант Блажо Ђукановић није дјед Мила Ђукановића. То су двије особе различитог поријекла и живота. Дјед Мила Ђукановића је по тим тврдњама био надзорник путева који је учествовао у Првом свјетском рату, у којем је рањен, а два брата су му погинула. Један од Блажове (дјед Мила Ђ.) браће се школовао на Сорбони, а други у Москви. Тај Блажо Ђукановић је умро почетком Другог свјетског рата. Четнички командант Блажо Ђукановић је стрељан 1943. године а завршио је гимназију и Училиште у Русији а такође је био учесник Првог свјетског рата.[3]

Биографија

Родио се и одрастао у Никшићу, гдје је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију Савеза комуниста. Студирао је економију и 1979. године постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Прије доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици.[4]

Након обарања републичке црногорске власти — што је био резултат „извоза“ Антибирократске револуције, јануара 1989. године — Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човјека који ће касније постати његов најљући политички противник, Ђукановић је 1991. године (са 29 година) постао најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност — без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама — многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

Послије проведене три године на мјесту предсједника владе, Ђукановић је увидио растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста (ДПС) око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мијења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима. Ђукановић је 1997. године дао интервју у којем је напао Милошевића, назвавши га човјеком са застарјелом политичком филозофијом који се окружио корумпираним помоћницима.

То је означило отворени раздор у владајућем ДПС-у, који се подијелио на двије фракције: једну предвођену Ђукановићем и другу чији је вођа био Милошевићев присталица Момир Булатовић. У јулу 1997. године, њих двојица укрстила су копља на црногорским предсједничким изборима. Ђукановић, чије су присталице контролисале страначке финансије и имовину, изабран је за предсједника тијесном већином. Момир Булатовић напушта партију и оснива Социјалистичку народну партију (СНП) која је наставила да подржава Слободана Милошевића.

Ђукановић је током свог мандата корак-по-корак преузимао политичку и економску контролу над црногорским пословима од југословенских савезних органа. Посљедњих година деведесетих пружао је уточиште вођама српске опозиције и медијима чије је издавање забрањивано у Србији, и изузев неколико првих дана издејствовао изузеће Црне Горе из дејстава НАТО пакта током агресије на СР Југославију у прољеће 1999.

ДПС је бојкотовала савезне изборе у септембру 2000. године и од тада је Ђукановић на челу политичке групације која се залагала за државно осамостаљење Црне Горе. Марта 2002. године, Ђукановић је био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, лабаве и углавном нефункционалне државне заједнице која је проглашена фебруара 2003. године. Њено трајање било је орочено на три године.

Дана 21. маја 2006. године, Ђукановићев Блок за независну Црну Гору побиједио је на референдуму — око 55% грађана изјаснило се за независну Црну Гору.

Ђукановић је ожењен; има сина Блажа.

Истрага у Италији

Мило Ђукановић је често оптуживан од стране политичких такмаца за личне и политичке везе са великим шверцом дувана у Црној Гори током деведесетих година. По 240 страница дугом извјештају (из 1993) италијанске полиције која се бави порезом и царинама, Црна Гора је била дио шверцерског ланца подијељеног међу различитим криминалним породицама повезаним са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита организованим криминалним синдикатима. Овај извјештај тврди да се због шверца дувана на овај начин у Европи сваке године губи око 700 милиона долара.

Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра.[5]

Напомена: Један дио текста преузет са сајта SET

Маја 2009. године, истрага против Мила Ђукановића под оптужбама за удружени злочиначки подухват у виду међународног мафијашког удруживања је архивиран, сходно његовом повратку у политику на мјесто премијера (стицањем дипломатског имунитета).[6]

Ширење истраге

Након убиства познатог хрватског новинара Иве Пуканића, истрага се шири ка цијелој дуванској мафији, као и Милу Ђукановићу. Повод за ширење истраге су били прије свега бројни Пуканићеви текстови везано за пословање дуванске мафије и Мила Ђукановића као и Цанета Суботића које се наводи као највеће организаторе. Ово је и потврђено свједочењем Миловог Кума Ратка Кнежевића пред Загребачким судом.[7][8] Каснијим изјавама је покушавао да скине било какву одговорност. Често је нападао Републику Србију, за покушаје да Црну Гору прогласи криминалном државом. У том контексту је омаловажавао српску борбу против међународног криминала, а Црну Гору стављао у прве редове.[9] То је нарочито било видљиво послије акције „Балкански ратник“, коју је српска служба безбједности предводила у сарадњи са америчком ЦИА-ом.

Списак активности и број пријатеља из подземља увели су Мила и у аферу око убиства српског премијера Зорана Ђинђића, мада за то никад није било никаквих доказа.[10]

Референце

  1. ^ Rich and powerful: Obama and the global super-elite, Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Milo Đukanović i njegov djed četnički komandant CG Blažo Đukanović.
  3. ^ "ROĐENDANSKA ČESTITKA" ZA MILA ĐUKANOVIĆA.
  4. ^ „Дошао као подстанар, одлази као милионер”. Дан онлине. Приступљено 21. 11. 2016.
  5. ^ Bari: Đukanović osumnjičen za šverc, Приступљено 13. 4. 2013.
  6. ^ „Bari: Tužba protiv Đukanovića ode u arhivu | Mondo”. Mtsmondo.com. 10. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2012. Приступљено 24. 6. 2010.
  7. ^ „Ratko Knežević: Pukanića ubila duvanska mafija | Mondo”. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 6. 2010.
  8. ^ „Vesti - Papandreu: Grci podržavaju mere - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010.
  9. ^ „РТС :: Шта је Милу мило”. Rts.rs. Приступљено 24. 6. 2010.
  10. ^ „РТС :: Кнежевић опет оптужио Ђукановића”. Rts.rs. 20. 3. 2010. Приступљено 24. 6. 2010.

Литература

Спољашње везе

13. јул (филм)

13. јул (Тринаести јул) је југословенски филм из 1982. године. Режирао га је Радомир Шарановић, а сценарио су писали поред самог режисера и Мило Ђукановић, Ратко Ђуровић, Мирко Ковач и Борислав Пекић.

Quo vadis Живораде

Quo vadis Живораде је југословенски филм из 1968. године. Режирао га је Мило Ђукановић, а сценарио је написао Бранимир Тори Јанковић. Филм је снимљен у црно-белој техници.

Демократска партија социјалиста Црне Горе

Демократска партија социјалиста Црне Горе (ДПС) је владајућа политичка партија у Црној Гори. Настала је средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. Од свог оснивања па све до данас, увијек је била на власти у Црној Гори, самостално или у коалицији са другим странкама. Током своје историје, пролазила је кроз неколико развојних фаза. Први предсједник ДПС био је Момир Булатовић, а садашњи предсједник странке је Мило Ђукановић, који ту функцију обавља од 1998. године.Иако је првобитно била дефинисана као грађанска странка љевичарског усмјерења, која се након страначког раскола из 1997. године и формално залагала за плуралистичку варијанту црногорског грађанског национализма, током наредних година се у пракси показало да политика ДПС све више скреће ка афирмацији црногорског етничког национализма, што је до пуног изражаја дошло након проглашења државне независности Црне Горе (2006). ДПС-ова политика практичног фаворизовања етничких Црногораца и промовисања њихових интереса показала се већ приликом усвајања новог Устава Црне Горе (2007), чиме је означен почетак интензивне црногоризације у свим областима друштвеног живота.Са таквом националистичком преоријентацијом странке није се слагала грађанска струја, коју је унутар ДПС предводио Филип Вујановић, али то није имало већег утицаја на вођење страначке политике. Коначна побједа националистичке струје најављена је приједлогом новог страначког програма, који је представљен у октобру 2019. године, а којим се одустало од одржавања дотадашњег привида о грађанском усмјерењу ДПС. Та појава је дошла до посебног изражаја у новим програмским одредбама о залагању за стварање аутокефалне православне цркве у Црној Гори, чиме је и формално прекорачена граница између политике и религије.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 2002.

Избори за посланике у Скупштину Републике Црне Горе 2002. су одржани 20. октобра 2002. године. На изборе је изашло 340.050 (74,6%) грађана, од укупно 455.791 уписаних бирача.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 2012.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 2012. су одржани 14. октобра 2012. године.

Грађани су бирали 81 посланика у IX. сазив Скупштине Црне Горе, као и нову Владу.

Избори за предсједника Црне Горе 1997.

Избори за Предсједника Републике Црне Горе су били редовни избори за функцију Предсједника Републике Црне Горе, који су одржани у октобру 1997. године. Први изборни круг је одржан 5. октобра, а други 19. октобра. На изборима је учествовало осам кандидата. Иако је добио највише гласова у првом кругу, Момир Булатовић није освојио и законом прописану натполовичну већину, тако да су у други круг ушла двојица првопласираних кандидата, а побједу у другом кругу је однио Мило Ђукановић.

Избори су били одржани недуго након политичког раскола у владајућој Демократској партији социјалиста Црне Горе, што је довело до значајних промјена у односу снага на политичкој сцени Црне Горе.Најзначајније опозиционе и мањинске странке су 25. августа 1997. године склопиле споразум којим су се обавезале да на овим предсједничким изборима неће истицали сопствене кандидате, чиме су остварени предуслови за њихову активну или пасивну подршку Милу Ђукановићу. Поменути споразум су потписале: Народна странка, Либерални савез Црне Горе, Странка демократске акције Црне Горе, Демократски савез у Црној Гори, Демократска унија Албанаца и Социјалдемократска партија Црне Горе. У подршци Милу Ђукановићу посебно се истакло тадашње руководство Народне странке, на челу са Новаком Килибардом. Подршка опозиционих и мањинских странака се показала као пресудна за коначни исход избора.

Црногорски Хелсиншки комитет је оцјенио да су избори одржани у нерегуларној атмосфери. Усљед бројних неправилности које су дошле до пуног изражаја током другог круга гласања, Момир Булатовић је одбио да призна валидност званично проглашених резултата, након чега је усљедио низ протеста против изборне крађе. Највеће неправилности биле су откривене на гласачким мјестима у општинама Цетиње, Улцињ, Плав и Рожаје, у којима је побједу однио Мило Ђукановић. Између два изборна круга, Ђукановићеве присталице у општинској власти Подгорице су након кадровских смјена извршили низ промјена у бирачким списковима, што је довело до протеста грађана и позива на заштиту законитости.Према првобитним подацима Врховног суда Црне Горе, укупан број грађана који су након првог изборног круга по разним основама накнадно уписани у бирачки списак на цјелокупној територији Црне Горе износио је око 9,000 (девет хиљада) што је представљало значајну промјену од око 2% у односу на укупан број бирача, а накнадно се испоставило да је укупан број приспјелих захтјева уочи другог изборног круга премашио цифру од 13,000, што је представљало скоро 3% у односу на укупно бирачко тијело, од чега је позитивно ријешено чак 7,805 случајева.Исход избора је имао далекосежне посљедице по политички развој Црне Горе.

Избори за предсједника Црне Горе 2018.

Избори за Предсједника Црне Горе 2018. су били редовни избори за Предсједника Црне Горе, који су одржани 15. априла 2018. године. То су били девети по реду предсједнички избори у Црној Гори, а трећи од осамостаљења 2006. године. Побједу на изборима однио је Мило Ђукановић, кандидат Демократске партије социјалиста Црне Горе, који је изабран већ у првом кругу, пошто је према званичним изборним резултатима освојио 53,90% гласова изашлих бирача.

Инспектор (филм)

Инспектор је југословенски филм из 1965. године. Режирао га је Мило Ђукановић, а сценарио је писао Властимир Радовановић.

Камионџије опет возе

Камионџије опет возе или Камионџије 2 је југословенска телевизијска серија и предстваља наставак телевизијске серије Камионџије из 1972. године. Снимана је 1983. године, режирао је Мило Ђукановић а премијерно је емитована у периоду од 1. јануара до 19. фебруара 1984. године.Због велике популарности серије сниман је филм Камионџије поново возе.

Камионџије поново возе

Камионџије поново возе је југословенски филм из 1984. године. Режирао га је Мило Ђукановић, а сценарио је писао Гордан Михић.

Филм је сниман због велике популарности телевизијске серије Камионџије опет возе.

Мило Ђукановић (редитељ)

Мило Ђукановић (Чево, 30. септембар 1927 — Београд, 25. октобар 1989) је био југословенски и српски редитељ и сценариста.

Не дирај у срећу

Не дирај у срећу је југословенски филм из 1961. године. Режирао га је Мило Ђукановић који је написао и сценарио.

Палма међу палмама

Палма међу палмама је југословенски филм из 1967. године. Режирао га је Мило Ђукановић, а сценарио је написао Слободан Новак.

Паја и Јаре

Паја и Јаре је југословенски филм из 1973. године. Режирао га је Мило Ђукановић а сценарио су написали Гордан Михић и Мило Ђукановић.Филм је сниман по мотивима телевизијске серије Камионџије.

Прва влада Мила Ђукановића

На првим вишепартијским изборима у Црној Гори одржаним у децембру 1990. године побиједио је Савез Комуниста Црне Горе (који је убрзо промијенио име у Демократска партија социјалиста), а за предсједника Владе, 15. фебруара 1991. године изабран је је Мило Ђукановић. Дужност премијера обављао је узастопно у три мандата, све до 19. октобра 1997.

Предсједник Владе Црне Горе

Предсједник Владе Црне Горе је први човјек Владе Црне Горе. Он руководи радом Владе и предсједава њеним сједницама, представља државу у земљи и иностранству.

Прије избора на то мјесто, Скупштини Црне Горе излаже експозе у коме наводи реалне циљеве владе. Будућег предсједника Владе Црне Горе по Уставу предлаже предсједник Црне Горе послије консултација са свим посланичким клубовима у парламенту.

Од 28. новембра 2016. на функцији премијера се налази Душко Марковић из Демократске партија социјалиста.

Предсједник Црне Горе

Предсједник Црне Горе је шеф државе Црне Горе. Предсједнички мандат траје 5 година. Сваки предсједник може да има максимално два мандата, бира се на непосредним изборима и тајним гласањем. У случају ратног стања мандат предсједника Црне Горе ће бити продужен за онолико дуго колико ратно стање постоји.

Мандат предсједника престаје када мандат за који је он био изабран истекне или у случају опозива или оставке. Предсједник може да буде опозван од стране Скупштине, а потом Уставни суд треба да одлучи да ли је прекршио одредбе Устава. Поступак за утврђивање повреде Устава покреће се од стране Скупштине.

Предсједник предлаже премијера и врховни је командант Војске. Сједиште Предсједништва је у старој црногорској пријестоници на Цетињу.

Тренутни предсједник је Мило Ђукановић.

Република Црна Гора (1991—2006)

Република Црна Гора (1991-2006) је била федерална јединица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1991. до 1992. године, а затим Савезне Републике Југославије од 1992. до 2003. године, и потом Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године. Главни град је била Подгорица, а за престоницу је проглашено Цетиње. Државни назив Република Црна Гора озваничен је уставним амандманом LXXXIV од 2. августа 1991. године, чиме извршена је промјена дотадашњег државног назива, који је гласио: Социјалистичка Република Црна Гора.

Филип Вујановић

Филип Вујановић (Београд, 1. септембар 1954) бивши је председник Црне Горе од 2003. до 2018. године, изабран у три мандата.Вујановић, бивши председник црногорског парламента и некадашњи премијер, постао је први председник Црне Горе после оснивања државне заједнице са Србијом. На ту функцију дошао је после убедљиве победе на трећим по реду изборима одржаним у шест месеци - претходна два пута, избори су пропали због недовољног одзива бирача.

Тренутна функција
Функцију обавља од 20. маја 2018.
ПретходникФилип Вујановић
4. децембар 2012. — 28. новембар 2016.
ПретходникИгор Лукшић
НасљедникДушко Марковић
29. фебруар 2008. — 21. децембар 2010.
ПретходникЖељко Штурановић
НасљедникИгор Лукшић
8. јануар 2003. — 10. новембар 2006.
ПретходникДраган Ђуровић (в. д.)
НасљедникЖељко Штурановић
15. фебруар 1991. — 5. фебруар 1998.
ПретходникРадоје Контић
НасљедникФилип Вујановић
15. јануар 1998. — 25. новембар 2002.
ПретходникМомир Булатовић
НасљедникФилип Вујановић
Министар одбране Црне Горе
5. јун 2006. — 10. новембар 2006.
Претходник
НасљедникБоро Вучинић
1992—2006.
од 2006.
Република Црна Гора (1991—2006)
Црна Гора (од 2006)
Владе Црне Горе
Министарски савјет
(1879—1925)
Влада Федералне Црне Горе
(1945—1946)
Влада НР Црне Горе
(1947—1953)
Извршно вијеће СР Црне Горе
(1953—1991)
Влада Црне Горе
(од 1991)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.