Милојева и Срндакова буна

Милојева и Срндакова буна (нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун) означава устанак 1841. Спада међу три најзнаменитија догађаја у националној историји српског народа данашње југоисточне Србије 19. века поред Првог и Другог српског устанка и ослобођења од вековне турске власти у српско-турском рату 1877-1878. године.

Овај устанак је, иако неуспешан, био само наставак поновљеног великог покушаја из времена првог српског устанка, почев у ствари од 1805, када се покушавало такође, са великим прегнућима и у вишегодишњим оружаним борбама, да дође до слободе и овог дела Србије, што ће коначно успети непуне четири деценије касније у српско-турском рату 1877-1878.

Нишка буна
Време:5. април - 26/27. април 1841.
Место:Данашња југоисточна Србија
Резултат: Пораз устаника
Сукобљене стране
Српски устаници
 Османско царство
Команданти и вође
Милоје Јовановић
Никола Срндаковић-Срндак
Мустафа Сабри-паша

Догађаји који су претходили устанку

Проглашење Гилханског хатишерифа 1839. године, тешко је озлоједило Турке по унутрашњости царевине, а нарочито у пограничним крајевима према Аустрији, Црној Гори и Србији. У првом реду против Хатишерифа је устао феудални ред бегова и спахија, и бројна улема. Али подстакнити феудалном господом којој су се одузимали дотадашњи тимари и зијамети а улемом која је устала у одбрани шеријата и старих установа турске државе, муслиманске масе народа схватиле су увођење танзимата као погубно и за сам свој опстанак.[1] Антиреформаторска пропаганда у ширим слојевима муслима била је тако јако и тако подешена, и у Босни као и у Румелији, да су се за ново стање окривљавали хришћани тј. раја, ради које је како се говорило, и потекао читав реформски рад султана Махуда II и султана Абдула Меџида. Како је турска централна власт била немоћна, истовремено и неефикасна да контролише поступке провинциских чиновника то је у многим областима царства анархија узимала маха а прогони немуслиманскиг становништва имали драстичне размере.

На територији Нишког санџака, који су сачињавали ранији Нишки и Лесковачки пашалук, управљао је Мустафа Сабри-паша, човек неписмен, суров и велики непријатељ хришћана. Његов негативан пример деловао је и на његове потчињене органе.[2] Као непосредни повод устанку наводили су се превелики турски зулуми и пљачкање нарочито сеоског становништва, што се све стављало на терет тадашњем нишком гувернеру Мустафа Сабри-паши и његовом управном апарату.

Територија обухваћена устанком

Устанак је обухватио нишки, пиротски, врањски и топлички, а изван територије данашње Србије проширио се и на Кумановску нахију у правцу југа, а на истоку преко Старе планине на простор данашње Бугарске. Нишка, Лесковачка и Пиротска нахија представљале су главно подручје устанка. Ту су се налазили главни организациони центри, ту се српско становништво масовно подигло на оружје, а ту су се одиграле и све одлучујуће битке. На овим подручјима су се највише и осетиле последице пораза и слома услед веома окрутне и дуготрајне турске реакције. Због свега овога, овај велики народни устанак 1841. године задуго је остао дубоко урезан у свести и сећању бројних генерација становништва ових крајева, а успомене на ове знамените и тешке дане народне прошлости и данас се могу чути у самом епицентру најжешћег отпора: у Заплању и у нишким селима Доњем Матејевцу и Горњем Матејевцу и Каменици, и још понегде око Власотинца и у пиротском крају.

Избијање устанка

Устанак је избио 6. односно 18. априла (по новом календару) 1841. године, на црквени празник Томину недељу. За центар устанка у нишком крају узима се село Каменица. Устанак је објавио угледни сеоски домаћин и трговац Милоје Јовановић, један од двојице ранијих коцабаша за Нишку нахију, организатор устанка, човек веома популаран у народу на ширем подручју Нишког ејалета. По претходном договору са предводницима из других предела и нахија, устанак је одмах избио и у већем делу Прокупачке нахије, у Пиротској нахији, у Лесковачкој нахији и у северном делу Врањске нахије. Као нахијски и помесни предводници устанка били су: Никола Срндаковић-Срндак из Горњег Душника у Заплању, Стојан Чавдар из Великог Крчимира у Заплању, Станко Атанацковић Бојаџија из Власотинца, поп Симон из Лесковца, поп Ђорђе Јанковић из Пољанице, Стаменко Ђокић из Јастрепца, села у Грделичкој клисури, Стојко Зиковић из Горњег Матејевца, Сава Божиновић из Врања, Младен Белопаланчанин, бивши буљубаша Карађорђев у Првом српском устанку, Јеленић у Пиротској нахији итд.

У подигнутим крајевима устаници су уништили или протерали све представнике турске власти, овладали су свим пограничним турским караулама на српској граници (према Сврљигу, на Грамади и на Јастрепцу) и ослободили сву територију преко Топлице и на десној обали Јужне Мораве: нишку котлину, Заплање, Белу Паланку, Темску и Висок, Коритницу, Лужницу, Власотинце, Црну Траву, Власину, Грделичку клисуру, затим Добрич, доњу Јабланицу, лесковачко Поречје, Пољаницу, Масурицу и делове врањске Пчиње и Знепоља (даље у Бугарској, устанак се распламсао у Загорју са Белоградчиком и Берковицом, и на целу видинску и ломпаланачку нахију. Услед оваквог, скоро јединственог настанка и развоја устанка, нишка Тврђава се нашла опкољеном, Лесковац је био одсечен, а Пирот непосредно угрожен. На овако пространој територији на оружје се дигло око 18-20.000 људи.

Слом устанка

У првих неколико дана, пошто је избио, устанак је био успешан. Он је, међутим, кратко трајао. Избио је пре раније договореног времена, него што су то устаничке вође обећале српској влади. Кнез Михаило, млад и неискусан, затечен изненадним устанком, објавио је неутралност Кнежевине Србије посебном Прокламацијом, очекујући притом даљи развој догађаја и могуће посредовање руске владе. У сваком случају рачунало се на дуготрајније деловање устанка.

На позив Мустафа Сабри-паше, опкољеном Нишу, кренули су у помоћ најпре башибозучке дружине Арбанаса из Топлице и горње Јабланице, убрзо и коњички одреди врањског и приштинског паше, а Порта је наредила и видинском и скопљанском паши да крену на побуњенике свога подручја, а затим и на Ниш. Сам сераскер (главни заповедник) румелијске низамске војске Јакуб-паша наредио је покрет већих скупина артиљерије, коњице и пешадије. Али пре него што је турска редовна војска, низам, дошла пред надирањем арбанашких башибозука долинама Јабланице и Топлице, а врањског паше долинама Ветернице и Јужне Мораве, устаници су били потучени у неколико већих и мањих бојева битака. До правих битака дошло је пред Власотинцем, где је било окупљено три хиљаде устаника, затим код Еминове Кутине у Заплању, најзад у Каменици где је - после веома снажног отпора - погинуо Милоје Јовановић са бројним браниоцима.

У покореним крајевима, нарочито у пределима организованог отпора и већих турских погибија, Турци су завели веома окрутне одмазде, прогоне, пљачке и убистава, посебно одвођење у ропство стотине жена и деце. Тада су била спаљена или порушена, пошто су најпре била опљачкана, 224 села а преко 11.000 лица пребегло је преко границе у Србију, са великим бројем крупне и ситне стоке и вреднијим покућством. Тада су Турци покушали да силом врате избеглице али су српске оружане снаге чврсто запоселе границу, прихвативши избегло становништво. У Србију је пребегао и велики број устаничких вођа и других угледних народних представника.

Необјективна интерпретација нишке буне у бугарској историографији

У бугарској историографији нишка буна 1841. године приказује се као устанак бугарског народа. Отуда се овај догађај обрађује у уџбеницима историје и енциклопедијама, а посвећује му се велики простор и у књигама историјске садржине, историјским часописима и другим публикацијама.

Извори

  • проф. Драгољуб Симоновић, Народни устанак. Југоисточна Србија године 1841. Народне новине, (1-10), 17. април, и даље, Ниш 1990.
  • Севделин Андрејевић: Необјективна интерпретација Нишке буне 1841. године у бугарској историографији

Референце

  1. ^ В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди - Београд 1949, стр 41.
  2. ^ Владимир Стојанчевић, Устанак 1841. године у југоисточној Србији, Народни музеј у Лесковцу 1991, стр 13 до 15.

Спољашње везе

1841

1841. је била проста година.

5. април

5. април (05.04) је 95. дан у години по грегоријанском календару (96. у преступној години). До краја године има још 270 дана.

Бугарска у Другом светском рату

На почетку Другог светског рата Бугарска је објавила неутралност. Цар Борис III и премијер Богдан Филов, одбиили су понуде о пактовима са другим савезима и државама, укључујући Совјетски Савез 1939. године.

Након пада Француске и почео је притисак Немачке на балканске земље да приступе Тројном пакту. У оквиру те кампање Немачка даје Бугарској јужну Добруџу коју је изгубила у Другом балканском и Првом светском рату, како би је придобила као свог савезника.

У децембру 1940. Бугарска и Немачка започињу преговоре пошто Немачка планира инвазију на Грчку. Богдан Филов 1. марта 1941. у Бечу потписује споразум текст са Тројним пактом, придружујући Бугарску силама Осовина, чиме је немачка војска могла да пролази кроз Бугарску до Грчке. Окупирањем Грчке и Југославије, Бугарска добија западну Тракију, источну Србију, Македонију и неколико острва у Егејском мору. Цар Борис III није желео да бугарске трупе учествују у рату са Совјетским Савезом, па су уместо тога заменили немачке трупе у окупираној Југославији. Такође, цар успева да одоли немачком притиску да депортује бугарске Јевреје, чији су животни услови током рата ипак били много лоши. Међутим, македонски и трачки Јевреји су послати у концентрационе логоре, углавном у Аушвиц.

Бугарска у ово време није прекинула све диполоматске односе са Совјетским Савезом и није учествовала у немачком нападу на Совјетски Савез у јуну 1941. године. Ипак, дешавале су се борбе између бугарске и совјетске флоте у Црном мору. У Бугарској је организован герилски покрет на иницијативу комунистичке партије, који се противио пронацистичкој влади.

Крајем 1941. године Бугарска објављује рат Уједињеном Краљевству и САД .

Борис III, који је патио од срчане болести, умро је у августу 1943, убрзо по повратку из Берлина, где се срео са Адолфом Хитлером. Пошто је принц Симеон био премлад, земљом је управљао савет са Филовом на челу. Крајем исте године, савезници бомбардују Софију и друге бугарске градове . Бугарска сада жели да изађе из рата, али амерички услов за то је потпуна бугарска капитуалиција. Бугарска то не прихвата, али и поред тога објављује своју неутралност и захтева да све немачке трупе напусте земљу. Тада је Црвена армија већ стигла до Румуније, и Совјетски Савез не прихвата бугарску објаву. Немци 7. септембра напуштају земљу.

Следећег дана Црвена армија прелази Дунав и за три дана осваја североисточну Бугарску пре него што Бугарска мења страну. Бугарска војска затим учествује у рату против Немачке са Црвеном армијом у Мађарској и Аустрији, спасавајући 48.000 Јевреја .

Држава Дејановића

Држава Дејановића је била средњовековна српска држава, која је постојала од 1371. до 1395. године у југоисточним српским областима источно од реке Вардара и око горњег и средњег тока реке Струме. Настала је непосредно након Маричке битке (1371) и смрти српског цара Стефана Уроша V (1355-1371), када су цареви најближи рођаци из властеоског рода Дејановића преузели пуну власт у југоисточним областима дотадашњег Српског царства, створивши тиме посебну државну област која је опстала све до турског освајања 1395. године.Браћа Дејановићи, деспот Јован Драгаш и господин Константин, били су синови тада већ покојног српског севастократора, а потом и деспота Дејана и његове жене Теодоре Немањић, која је била рођена сестра српског цара Стефана Душана и тетка цара Стефана Уроша. Као најближи сродници владајуће српске династије Немањића, стекли су простране поседе на ширем простору између Вардара и Струме, што им је омогућило да на том подручју након нестанка царске власти (1371) створе посебну државну област, која је обухватала градове Велбужд, Велес, Мелник, Перник, Петрич, Струмица и Штип.

Услед турске најезде, браћа Дејановићи су морали да прихвате да прихвати вазалске обавезе према султану Мурату I (1359-1389). Након неколико година, деспот Дејан се повукао у манастир, препустивши пуну власт брату Константину. Положај државе Дејановића је временом постајао све тежи, пошто су Турци ширили своју власт напредујући уз долину Вардара, а почетком 1392. године у њихове руке је пало и Скопље, чиме се област Константина Дејановића нашла у турском окружењу и са западне стране. Иако је настојао да испуњава своје вазалске обавезе према турском султану, Константинов положај је постајао све неповољнији. Држава дејановића постојала је све до Константинове погибије у боју на Ровинама у пролеће 1395. године, након чега су читаву његову област освојили Турци.

Дунавски вилајет

Дунавски вилајет (тур. Tuna Vilayeti) је био вилајет Османског царства који је постојао од 1864. до 1878. године.

Вилајет је био формиран као последица административних реформи Османског царства из 1864. године, од северних делова Силистрије, дуж реке Дунава.

Обухватао је већи део онога што је данас Бугарска (укључујући и Јужну Добруџу), изузев њених југоисточних делова, и део Румуније познат као Северна Добруџа.

Вилајет је био подељен на санџаке:

Русчук (Rusçuk)

Софија (Sofya)

Трново (Tırnova)

Ниш (Niş)

Тулча (Tulça)

Варна (Varna)

Видински санџак (Vidin)

Историја Бугарске

Историја Бугарске у ужем смислу речи почиње у 7. веку када су у првој половини 681. полуномадски Протобугари прешли Дунав и започели насељавање крајева између реке и планине Балкан. Територија коју су Протобугари запосели већ су насељавала словенска племена, а главну политичку силу у региону представљало је Византијско царство. Током 8. и у првој половини 9. века Византија је морала да води сталне ратове са Бугарима. Прилике су се донекле стабилизовале након 864. када су Византинци натерали бугарског кнеза Бориса I Михаила да прими хришћанство при чему је нова вера поспешила стапање Протобугара и Словена и рађање културе и писмености на старословенском језику. Његов син Симеон Велики водио је неколико успешних ратова против Византија и суседних народа и 913. узима царску титулу. Међутим, после Симеонове смрти 927. његово пространо царство се распада, док са друге стране византијски притисак расте тако да центар Симеонове државе осваја цар Јован I Цимискије 971. године. Традиције овог Првог бугарског царства су опстале на територији данашње Републике Македоније захваљујући устанку Самуила и његове браће, али 1018. и Византија покорава и ово царство чиме се завршава прва фаза државности Бугарске.

После низа неуспешних устанака против византијске власти током 11. века, власт над крајевима између Дунава и Балкана преузимају браћа Петар и Асен 1185. године након успешне побуне. Тиме су ударени темељи Другог бугарског царства са политичким и црквеним средиштем у Трнову. У време Петровог и Асеновог брата Калојана (1197—1207) и његовог даљег рођака Јована Асена II (1218—1241) царство достиже свој територијални врхинац кроз сталну борбу са византијском Епирском деспотовином и крсташким Латинским царством. После 1242. Друга царство постепено слаби услед јачања и осамостаљивања обласних господара и успостављања у јужноруским степама Златне хорде, једног од монголских каната, који намеће бугарским царевима данак и вазалске обавезе. Почетком 14. века Друго бугарско царство се ослобађа притиска Монгола, али улази у конфликт са све јачом Србијом Немањића који се разрешава у српску корист битком код Велбужда 1330. године. Стабилност Бугарском царству ипак доноси долазак на престо Ивана Александра (1331—1371) који удаје своју сестру Јелену за српског краља Стефана Душана и склапа мир са Србијом. Ипак, после заузећа Једрена 1366. Бугарској, као и осталим балканским државама, прети експанзија Турака Османлија. Иван Александар на самрти дели државу својим синовима тако да се од тада може говорити о две мање државе, царствима само по имену, Трновском и Видинском. Трновско царство су Османлије заузеле 1395. године, а последње остатке Видинског царства 1422. чиме је практично окончана средњовековна историја Бугарске.

Историја модерне Бугарске почиње покретима за национални препород од краја 18. века. Ипак, стратешка важност Бугарске, која се налазила у залеђу османске престонице Истанбула, одложили су националну еманципацију. Најзад, 1870. бугарска црква постаје егзархија тј добија аутономију у односу на Цариградску патријаршију, којом је доминирао грчки елемент. У априлу 1876, у време Велике источне кризе, Априлски устанак са центром у Пловдиву изазива тешка страдања бугарског цивилног становништва што скреће пажњу европске јавности на прилике у османској Румелији. Након Руско-турског рата (1877—1878) и Берлинског конгреса Бугарска између Дунава и Балкана постаје аутономна кнежевина, док крајеви јужно од планине Балкан постају аутономна провинција Источна Румелија. Пловдивским превратом 1885, и поред отпора Србије, долази до уједињења Бугарске и Источне Румелије. Након Младотурске револуције 1908. Бугарска проглашава независност и постаје међународно призната краљевина, иако Фердинанд I Сакскобургготски у складу са средњовековном традицијом носи титулу цара (одатле и назив Треће бугарско царство). Као и суседне балканске државе и Бугарска је сматрала да има право на проширење на рачун османских територија у Европи. Заједно са Грчком, Србијом и Црном Гором Бугарска је успешно водила 1912. Први Балкански рат, али је задобијене територије изгубила када је покренула Други Балкански рат у коме су се бившим бугарским савезницима придружиле и Турска и Румунија. У Првом светском рату Бугарска се од 1915. придружила Централним силама, али је после пробоја Солунског фронта септембра 1918. је капитулирала. Споразумом у Неју у новембру 1919. Бугарска је поново изгубила територије стечене у току Првог светског рата.

Бугарска се придружила силама Осовине под притиском Немачке у марту 1941. и заузврат је добила право да окупира делове Југославије и Грчке. Ипак, крајем 1944. са доласком совјетске Црвене армије у Бугарској је укинута монархија и уведен једнопартијски систем на челу са Бугарском Комунистичком Партијом. Народна Република Бугарска је до 1950. строго следила стаљинистичке принципе унутрашњег уређења, али је са доласком Тодора Живкова 1955. унутарполитичке прилике постају флексибилније, али Бугарска остаје члан Варшавског пакта и совјетски сателит. Ипак, 10. новембра 1989. Живков је свргнут у унутарпартијском пучу док се Партија трансформисала у Бугарску социјалистичку партију која је освојила власт на првим слободним изборима у јуну 1990. године. Уз политичке и привредне слабости карактеристичне и за друге посткомунистичке земље Бугарска је од 1992. кренула у опсежне реформе које су резултовале пуноправним чланством у НАТО-у (29. март 2004) и пријемом у Европску унију (1. јануар 2007).

Историја Лесковца

Лесковац са околином био је врло мало насељен. Кроз лесковачки крај одувек је пролазио важан пут који је спајао Егејско море са Подунављем. Први трагови жиота у лесковачком крају потичу из млађег каменог доба, око 2000. година пре нове ере. У то време били су насељени Градац код Злокућана и Хисар.

Источна Румелија

Источна Румелија (буг. Източна Румелия, тур. روم الى شرقى, или Rumeli-i Şarkî, грч. Ανατολική Ρωμυλία) била је аутономна покрајина (вилајет) унутар Османског царства од 1878. до 1908. године.

Бугари су били апсолутно већинско становништо, с мањим процентом Турака и Грка. Главни град покрајине био је Пловдив. Већ 1885. године после Пловдивског преврата Источна Румелија ја потпала под потпуну контролу Кнежевине Бугарске. Међутим и након тога Источна Румелија је службено била покрајина под османским суверенитетом све до проглашења бугарске независности 22. септембра 1908. године. Тај дан слави се као национални празник у Бугарској као Дан Уједињења.

Кнежевина Бугарска

Кнежевина Бугарска (буг. Княжество България) је некадашњи самоуправни ентитет у оквиру Османског царства, с султаном као врховним сувереном.

Кнежевина Бугарска била је дефакто независна држава, која је била у стварности суверена држава са својим уставом, заставом, химном и независном спољном политиком. Формално је прогласила своју независност 5. октобра 1908. када је истовремено престала бити кнежевина, а постала је Краљевина Бугарска.

Краљевина Бугарска

Краљевина Бугарска, позната и под именом Бугарско царство (буг. Царство България), је некадашња држава у оквиру историје Бугарске, настала 1908. године, када је бугарска држава објавила своју независност. Настала је од Кнежевине Бугарске. Први владар краљевине је био Фердинанд I. Након референдума из 1946. године, краљевина је проглашена „народном републиком“.

Лесковац

Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Кроз само насеље протиче река Ветерница, а недалеко од Лесковца протиче Јужна Морава, која прима све веће притоке града. Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара и котлина у којој је смештен окружена је планинама Радан, Гољак и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник на југу и Бабичка гора, Селичевица и Сува планина на истоку.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. glọbokъ — „дубок”), па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěska) тј. лешника.

Град Лесковац има 144 насеља од којих су Лесковац, Вучје, и Грделица градског типа. Као привредни, политички, друштвени, културно-просветни и административни центар Јабланичког округа познат је по томе што је град са развијеном текстилном, хемијском, дрвопрерађивачком и прехрамбеном индустријом, град роштиља и кулинарских специјалитета. Као такав, Лесковац је седиште великог броја културних институција, међу којима су и Народни музеј и Народна библиотека Радоје Домановић. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена лесковачком роштиљу и носи назив Лесковачка роштиљијада. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају Лесковачки карневал и Лесковачки интернационални филмски фестивал (LIFFE).

Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника. Становништво града већински чине Срби православци, те је у граду присутно неколико православних верских објеката, међу којима је највећа црква Свете Тројице, изграђена 1931. и посвећена Светој Тројици, градској слави Лесковца. Карактеристична је и црква Оџаклија подигнута 1803. године и спеџифична то томе што представља једину цркву у Србији са оџаком.

Народна Република Бугарска

Народна Република Бугарска је била социјалистичка република у југоисточној Европи, која је трајала од 15. септембра 1946. до 15. новембра 1990. године.

Никола Зиковић

Никола Зиковић (или Никола Шишмановић; око 1765 — око 1840) је српски јунак, учесник Првог и Другог српског устанка.

Рођен је у трговачкој породици у Горњем Матејевцу код Ниша, где су му родитељи дошли из Видина. Никола је још као дечак учио и изучио поткивачки занат и после смрти његовог оца, отворио је свој дућан. Већ 1804. године, чим је чуо за Сечу кнезова, Никола се укључује у Први српски устанак, повео је устанике од родног село и убрзо се одликује у биткама.

У боју на Каменици Никола је био у шанцу на Чегру са ресавским војводом Стеваном Синђелићем.

До 1813. борио се са Турцима, док није пропао устанак, а кад је 1815. почео Други српски устанак под кнезом Милошем, Никола се одмах укључио. Након што је кнез Милош крајем 1821. извршио реорганизацију кнежевине и поставио Јоксу Милосављевића за великог сердара подунавског, Никола се вратио мирном животу у Горњем Матејевцу. Умро је у сиромоштву, а његови синови су били Милош, припадник одреда војводе крајинске нахије Вељка Петровића, и Стојко, учесник Милојеве и Срндакове буне.

Ниш

Ниш је највећи град у југоисточној Србији и седиште Нишавског управног округа. На подручју Града Ниша је, према попису из 2011, живело 260.237 становника, док је у самом насељеном месту живело 183.164 становника, па је тако по броју становника Ниш трећи град по величини у Србији (после Београда и Новог Сада).

Налази се 237 km југоисточно од Београда на реци Нишави, недалеко од њеног ушћа у Јужну Мораву. Град Ниш заузима површину од око 596,73 km², укључујући Нишку Бању и 68 приградских насеља.

Ниш је био административни, војни и трговински центар различитих држава и царстава којима је, током своје дуге историје, припадао. На простору данашњег Ниша, у античком граду Наису рођени су римски цареви Константин Велики и Констанције III. Географски положај Ниша учинио га је стратешки важним и тиме примамљивим градом за многе освајаче. Током историје, територијом на којој се данашњи град налази прошли су Дарданци, Трачани, Илири, Келти, Римљани, Хуни, Авари, а затим и Византинци, Срби, Бугари и Османлије. У више наврата град су заузимали Мађари и Аустријанци. Од Турака је ослобођен 1878. године и од тада се поново налази у саставу Србије, с кратким прекидима у току Првог и Другог светског рата, када је био под окупацијом. Утицај различитих народа који су живели на територији данашњег града Ниша примећује се у културном наслеђу града, пре свега у његовој архитектонској разноврсности.

Саобраћајна инфраструктура на територији Ниша га чини раскрсницом копненог и ваздушног саобраћаја Балкана, (поготово због интензивног саобраћаја ка Турској и Грчкој) и због тога што се на територији Ниша налази међународни аеродром Константин Велики, који носи међународну ознаку INI. Важан је привредни, универзитетски, културни, верски и политички центар Србије. Нишки универзитет, основан 1965. године, има 14 факултета и око 30.000 студената, а град је и седиште Нишке епархије Српске православне цркве.

Град Ниш је од 2004. административно подељен на пет градских општина: Медијана, Палилула, Пантелеј, Црвени Крст и Нишка Бања.

Ослобођење Бугарске

Ослобођење Бугарске покрива догађаје у вези са оснивањем бугарске државе после периода отоманске владавине. Ово се дешава као резултат националног препорода. Русија је подржала словенске народе 24. априла 1877. године. У Бугарској овај рат је добио име Ослободилачког рата.

Османска Бугарска

Бугарска се налазила у саставу Османског царства готово 500 година, од османског освајања крајем 14. века, до ослобођења на Берлинском конгресу 1878. године. Бугарска је прогласила независност 1908. године.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Солунски вилајет

Солунски вилајет је био административна јединица Османског царства формирана 1867. године. Вилајет је захватао територију од 33,500 km2. Ова велика административна јединиица граничила се на истоку Кнежевином Бугарском и Источном Румелијом (до 1885. када је ова област припојена Бугарској) и Једренским вилајетом. На северу и северозападу Косовским и Битољским вилајетом, док се на југу граничио са Јањинским вилајетом и био ограничен Егејским морем. Вилајет је престао да постоји 1912. јер је његова територија након Балканских ратова 1912-1913. подељена између Краљевине Србије, Краљевине Грчке и Краљевине Бугарске.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.