Милетина буна

Милетина буна је била буна против кнеза Милоша која је избила у јануару 1835. и коју је предводио Милета Радојковић. Устаници су желели да ограниче апсолутистичку власт кнеза Милоша. Како за време буне није дошло до већих војних окршаја, Владимир Ћоровић је карактерише као „озбиљну демонстрацију“.[1] Кнез Милош је обећао побуњеницима сазивање народне скупштине и доношење устава, након чега су се они разишли.

Припремање и ток буне

Буна је испланирана уочи Божића 1835. у кући Стојана Симића. Поред њега, у планирању буне су учествовали Аврам Петронијевић, Милосав Здравковић Ресавац, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Милутин Петровић Ера.[2]

Милета Радојковић је успео да скупи највише људи за буну. Када су се побуњеници приближили Крагујевцу, пред њих је изашао Тома Вучић Перишић са 150 коњаника.[2] Вучић је пристао да буде посредник између кнеза и побуњеника. Кнез Милош, који је помишљао и на бекство, послао је свог секретара Димитрија Давидовића да се информише о захтевима побуњеника.[2] Након разговора са Давидовићем, 35 изасланика из редова побуњеника је кренуло са њим да изнесу кнезу своје захтеве. Након тога је кнез Милош дошао у Крагујевац и измирио се са вођама буне уз речи: Сви смо криви; и ја сам сâм често грешио; трудимо се да се сви исправимо и опростимо узајамно једни другима.[2]

Последице

Кнез Милош је, заплашен буном, одлучио да у Крагујевцу (тадашњој престоници), изда нови устав. Димитрије Давидовић, кнежев секретар, морао је на брзину да састави устав. Сретењским уставом од 15. фебруара 1835. ограничен је владарев апсолутизам и уведена парламентарна монархија. Власт је подељена на законодавну, извршну и судску. Порез се могао повећати само једном годишње, уз сагласност грађана. Дефинисана је неприкосновеност приватне својине и једнакост пред законом.[3] Кнежева права су делимично пренета на Државни савет. Због притиска великих сила, између осталог Турске, Аустрије и Русије, кнез Милош је касније радо ставио Сретењски устав ван снаге.

Види још

Референце

  1. ^ Владимир Ћоровић: Историја Срба: Кризе у Србији, Пројекат Растко, приступљено на дан 31. 10. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Данијел Спасојевић: Сто седамдесет година од доношења првог српског устава, Историјски архив Ниш, приступљено на дан 31. 10. 2013.
  3. ^ Сретењски устав променио Србију Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 2, 2013) (на језику: енглески), Радио-телевизија Крагујевац, приступљено на дан 31. 10. 2013.
Ђакова буна

Ђакова буна је била буна народа Србије против владавине кнеза Милоша Обреновића. Крајем 1824. откривене су у Рудничкој нахији припреме за буну ширих размера. Трагови су водили у друге нахије, па су у ноћи уочи 23. јануара 1825. откривени завереници из Селевца (Смедеревска Паланка ) у Смедеревској нахији.

Ђорђе Протић

Ђорђе Протић (Бела Црква, 1793 — Београд, 7. децембар 1857) био је српски политичар и судија. Био је министар унутрашњих послова, министар спољних послова и председник Владе Кнежевине Србије (15. мај 1840 — 7. септембар 1842). Један је од организатора Милетине буне 1835. Режиму кнеза Михаила Обреновића стварао је непријатеље, па је великим делом заслужан за његов пад.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Кућа Симића у Крушевцу

Кућа Симића у Крушевцу настала почетком 19. века, налази у строгом центру града, у Закићевој улици. Убраја се у културна добра од великог значаја.

Мехмед Емин Рауф-паша

Мехмед Емин Рауф-паша (1780, Истанбул - 28. мај 1860, Истанбул) је био османски државник и велики везир у пет наврата. За разлику од већине претходних великих везира, био је племенитог порекла. Током његових вишебројних везировања одиграли су се догађаји пресудни за османску историју у XIX веку. Био је то наставак Српске револуције, који се огледа у II српском устанку, Хатишерифу из 1833. и Сретењском уставу. Осим тога, Османско царство је водило и два рата са Египтом Мухамед Алија и рат са босанским побуњеницима, великом противницима Танзиматских реформи које су почеле у то време. По Танзиматским реформама умањена је моћ великог везира и смањен његов значај. Власт је централизована, тако да он више није обављао извршну власт, већ је био само заменик султана.

Милета Радојковић

Милета Радојковић (Ђунис, 1778 - Доњи Катун, 26. септембар 1852) је био учесник Првог и Другог српског устанка, а био је први и најзначајнији кнез Јагодинске нахије и велики сердар Расински, као и почасни члан Друштва српске словесности. Милету Радојковића је отац као малог довео у Доњи Катун и као дете је одрастао и живео у Доњем Катуну. Преци Радојковића су у Ђунису досељени са Косова.

Милош Обреновић

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.

Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.

19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Враћен је на власт после Светоандрејске скупштине 1858. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.

Радош Љушић

Радош Љушић (Исток, 22. новембар 1949) је историчар и универзитетски професор.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Сретењски устав

Устав Књажевства Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе), познат као Сретењски устав, први је устав који је донет у Крагујевцу 1835. године. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност. Уставом су укинути ропство и феудални односи. Иако је донет од Велике народне скупштине и заклетвом потврђен од кнеза Милоша Обреновића устав је суспендован након свега 55 дана под притиском Великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије). Данас се оригинал овог највреднијег правног акта из савременог доба на Балкану, који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, чува у Архиву Србије.

Цветко Рајовић

Цветко Рајовић (Вуковићи, 1793 — Београд, 4. мај 1873) је био српски политичар и судија Врховнога суда. Био је министар унутрашњих послова у периоду од 1840. до 1842. године. Веран кнезу Милошу Обреновићу учествовао је у неколико завера против Карађорђевића, због чега је био затваран. По повратку кнеза Милоша постао је председник Владе (18. април 1859 — 8. новембар 1860) и министар спољних послова кнежевине Србије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.