Миленко Стојковић

Миленко Стојковић (Кличевац, 1769Бахчисарај, после 1831) је био српски командант и војвода током Првог српског устанка.

Миленко Стојковић
Milenko stojković1
Датум рођења1769.
Место рођењаКличевац, Србија
 Османско царство
Датум смрти1831.
Место смртиБахчисарај, Крим
 Руска Империја
Место укопаБахчисарај, Крим, Русија[1]

Биографија

Миленко Стојковић се родио у селу Кличевцу 1769. године, од оца Стојка и мајке Стеване. Био је прво од троје деце коју су имали његови родитељи. Друго дете је била Миленкова сестра (име јој се не зна), коју је узео за жену Турчин Ујезин Кесеџић, родом из Видина. Треће и последње дете Стојка и Стеване био је Живан, од Миленка млађи најмање 10 година. Има индиција да је био кличевачки свештеник.

Миленко је још као дечак учио и изучио терзијски занат (кројач народног одела), вероватно у оближњем манастиру Нимнику, где се и описменио. Касније, уз помоћ родитеља, а још више новцем зета Ујезина који је живео у Смедереву, отворио је модеран терзијски дућан. Радња му је лепо напредовала, тако да је често „ишао у Пешту по еспап”.

Још као момак, у вези са једном младом Туркињом, добио је сина. Пошто је мајка детета умрла, прихватила га је његова сестра и њен муж Ујезин, који своје деце нису имали. По коначном ослобођењу Смедерева, Ујезин је отишао из Србије (у Видин), а Миленкова сестра се са Миленковим дететом вратила у Кличевац. Иако званично непризнато, дете, коме су дали име Ђука, добило је презиме Стојковић (а не Миленковић, по оцу). У питању је Ђука Стојковић, кнез кнежине Рамске после Другог српског устанка. У браку са Миленијом, или можда Милевом, Миленко је имао два сина, Милана и Ивана, и најмлађу кћер — Милену. Милан и Иван су били ученици Велике школе у Београду од њеног оснивања 1808. године. Прво школско образовање су стекли у Кличевцу, јер је Миленко основао школу у свом родном месту крајем 1804. или 1805. године, мада се званично као датум оснивања узима 16. мај 1806. године. Миленко је добио још једног сина. У браку са влајном Катинком, која је била у његовом харему, 1808. се родио Илија, и од Илије је остало његово потомство у Кличевцу.

По убиству Хаџи Мустафа паше, крајем 1801. године, када су дахије почеле са ликвидацијом знаменитих Срба, из Пожаревца се вратио у родни Кличевац, одакле је створио мрежу завереника за дизање Устанка. Пред устанак је већ био на челу покрета који се развио у његовој нахији, иначе далеко највећој у Београдском пашалуку. У вези је био и са завереницима из Смедеревске и Ћупријске нахије.

Почетак устанка

Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка Стојковића. Вођа завереника у источној Србији имао је своје људе, спремне да поведу устанике у прве бојеве. Тако је на дати знак Момир из Лучице код Пожаревца отпочео борбена дејства у крају од Пожаревца узводно од Мораве, нападајући Турке по селима. То исто учинио је у горњој Млави и Хомољу Миленков побратим Петар Тодоровић Добрњац. Сам Миленко повео је устанике од родног Кличевца и равног Стига, дижући цело Подунавље. Имајући у виду огромну територију коју обухвата Пожаревачка нахија, бројност Турака и њихових постаја, те жестину отпора који су Турци пружали, унутрашњост Нахије је очишћена врло брзо, да би крајем фебруара 1804. почело приближавање устаничке војске Пожаревцу. Запаљени су и заузети последњи утврђени турски ханови и стегнут је обруч око Пожаревца. Због недостатка „војени' средстава“, конкретно топова, Миленко се, 2. априла писмено обратио команданту Влашко-илирске регименте у Белој Цркви за помоћ у оружју, а половином априла 1804. је писао лично аустријском цару Францу. Пожаревац је ослобођен 12. маја 1804. године, а одмах после тога Миленко је био са својом војском под Београдом, а његов четокаик (војни чамац, мала ратна лађа турског дизајна) стајао је „за Кајабурном“.

Када је у лето 1804. године, у време мисије Бећир паше, донета одлука да се погубе турске дахије (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Миленко Стојковић је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле и владале самозвано) да изврши пресуду. Са дружином од 27 својих одабраних момака и 10 момака Реџеп-агиних (Реџеп је био командант острва Ада Кале) отишао је у Аду Кале, где су се дахије склониле, а онда прерушен, током ноћи отишао Ибрахиму, стрицу Реџеповом и предао му писмено наређење Бећир-паше, као и писмо Реџепово у којима се објашњава зашто је дошао и ко га шаље. Преплашен Ибрахим одао му је кућу у којој су се дахије криле и исте ноћи, између 25. и 26. јула, Миленко их је напао. Борба је трајала осам сати без прекида.

Када су дахије ликвидиране и њихове главе (осим Аганлијине која је приликом прања испуштена у Дунав) у Београд донете, најпре су, у недељу рано ујутру, предате Реџеп-аги, адакалском команданту. „Кад су пак главе однесене код везира биле, онда везир огрне овог Реџефагу с ћурком (бундом) и његови 7 момака изабрани такође огрне и бакшиш даде, а засада Сербљем ништа није за знак храбрости дато“. Овај податак јасно говори о искрености Турака, па и самог „мировњака“ Бећир-паше. Ипак, Миленко је остао запамћен као неустрашиви јунак, што је и у каснијим биткама потврдио. Ниједну битку није изгубио, ређао је само победе.

Битка на Иванковцу

Велики војнички успех Миленко Стојковић је доживео у бици на Иванковцу. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устанцима, унапред славећи победу. На Иванковцу их је дочекао Миленко Стојковић са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем.

Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласнике који су поручили српском заповеднику да му се уклони с пута, а Миленко је изговорио своју чувену реченицу: „Претњама ме не уплаши! Удри свом силом. Рђа био ако ти се уклонио!“ У овом пресудном боју српска војска је однела победу, а сам Стојковић је рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске владавине.

Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, стварао је услове да се Руси 17/18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Битка за избављење је трајала три недеље. Долазак Карађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику.

Миленко Стојковић је заједно са вождом Карађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Михаела Исајева. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.

Monument to Milenko Stojković
Споменик Миленку Стојковићу код Пожаревца

Харем

Када је освојио турско утврђење у Раму, на обали Дунава, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.

После погибије Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а деца сирочад. Било их је толико много да се по улицама готово није могло пролазити од оних који су просили како би опстали. Срби су овој турској сиротињи организовали превоз лађама натраг у Турску. Миленко је лађе сачекао у Поречу, месту на обали Дунава, где је имао своје утврђење и међу путницима изабрао најлепше девојке и жене којима је допунио свој харем. Негде у то време умрла је његова законита жена која је живела у Кличевцу, па се он поново оженио удовицом крајинског обор-кнеза, Миленом.

Туркиње из харема су га послуживале и двориле. Често их је водио са собом на путовања, а када би стали да се одморе, приносиле су му чибук и кафу.

Када би се које заситио, налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Српским госпођама које нису могле имати порода поклањао је децу коју су неке од жена довеле са собом у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко дете којем је и сам био отац.

Миленко Стојковић није формирао харем по освајању Рама, пошто је ово место ослобођено већ првих дана Устанка. Рам се налази само 8km од родног му Кличевца, одакле је, низ Дунав, лично кренуо у ослобађање источне Србије. Харем је начинио тек по ослобођењу Београда 1807, како је горе описано, али ваља истаћи да су га све те жене молиле да их задржи код себе, јер у крајевима под турском управом нису имале никог свог. Како му није била потребна војска жена и деце, он је, наравно, изабрао само најлепше... По причању старијих људи, укупан број жена у његовом харему износио је 42.[2]

Сукоб са Карађорђем

После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа краће време свим устаничким снагама командовао Миленко Стојковић, почела је и његова свађа са Карађорђем око политичких питања. Карађорђе је лишио Стојковића команде устаничком војском. Тако је дошло до одвајања Миленка Стојковића и Карађорђа Петровића.

У реорганизацији врховне управе у устаничкој Србији 1811. године, залажући се за ограничење вождове врховне власти и децентрализацију управе, Миленко Стојковић је дошао у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Одбио је да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела. То га је коштало прогонства из Србије, а одлуком Скупштине то се десило и његовом саборцу Петру Добрњцу.

Сукоб са Карађорђем био је разлог да Миленко побегне преко Дунава. Пре тога је распустио харем, не дозволивши ниједној од жена да је снађе неизвесна судбина; свакој је дао слободу и довољно новца да сама изабере какав ће живот водити. Сам Стојковић је отишао у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Према неким писаним документима Вука Караџића, Миленко Стојковић је умро у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.

Мештани Кличевца су 26. јула 2004. у години јубилеја (200 година од почетка устанка у Србији) открили спомен-плочу, како би се знало где је рођен Миленко Стојковић.

Београд има улицу Војводе Миленка.

Референце

  1. ^ За филмски спектакл: Како је неустрашиви српски јунак скончао на Криму
  2. ^ „Господар Миленко Стојковић“, Историјски архив Крушевац, 2003. Томислав М. Симић

Спољашње везе

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Битка на Делиграду (1806)

Битка на Делиграду је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске код Делиграда у септембру 1806.

Битка на Малајници

Битка на Малајници (1807) била је прва заједничка борба Срба и Руса против Турака у Првом српском устанку. Битка се завршила победом српско-руске војске.

Битка на Чегру

Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.

Битка на Штубику

Битка на Штубику (1807) била је део Првог српског устанка. Битка се завршила поразом устаника, који су опседнути у Штубику све до доласка помоћи и српско-руске победе на Малајници.

Бој на Иванковцу

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском.

Иванковац

Иванковац је насеље у Србији у општини Ћуприја у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 219 становника.

Кучук-Алија

Кучук-Алија Ђеврлић („Кучук” од турске речи Küçük − у преводу „Мали”) је био један од вођа османлијских јањичарских јединица у Смедеревском санџаку (познатом и као Београдски пашалук). Заједно са осталим дахијама организовао је Сечу кнезова почетком 1804. године. Мустафа-паша је убијен од његове руке. Брат му је био Сали-ага, познат под надимком Руднички бик.Кучук Алија секао је кнезове у Поморављу од којих је био најпознатији Петар из Гложана. Сеча је трајала између 4. и 10. фебруара. Кучук Алија се марта месеца пробио из Београда на југ да би унајмио Арнауте. Његов одред од 600 јањичара разбио је Карађорђа и Јанка Катића подно планине Букуље. Даље се кретао према Тополи и Крагујевцу. Пробио се 4. априла до Јагодине. После другог напада на Јагодину, Кучук Алија бежи из Јагодине ка Београду.Ту су пружали отпор устаницима, али после издаје вође крџалија Алије Гушанца морали су да побегну Дунавом (29.јула). Вожд Карађорђе је тражио од Бећир аге да му се дахије препусте како би их убио, иначе од мира ништа. Бећир ага је то допустио. Миленко Стојковић је у ноћи између 5. и 6. августа напао кућу дахија на Ада Калеу. Међу дахијама је највећи отпор пружио Кучук Алија. Миленко Стојковић је извршио свој задатак. Главе су им одсечене, одране и испране да би се понеле у Београд, као доказ да дахије више нису живе.

Миљко Радоњић

Миљко Радоњић (Рудничкоја нахија, 1770 — Измаил, 17. децембар 1836) био је писар у Савету (влади) 1808, професор историје и немачког на Великој школи од 1809, саветник и министар иностраних дела од 4. фебруара 1811. до 25. децембра 1812.

После слома устанка 1813. одлази у Трст и до 1823. ради као учитељ српске деце. После Трста одлази у Влашку (Румунија) и бави се трговином. Радоњић је био први министар иностраних дела у модерној историји српске државности. Постављен је на ту дужност када је претходно именовани Миленко Стојковић (од 11. јануара 1811) одбио да уђе у Савет и прихвати дужност министра.

Опсада Београда (1806)

Напад устаника на Београд је детаљно испланиран. Карађорђе се још у мају 1804. године налазио у околини Београда са устаничком војском. Међутим, први сукоби са Турцима су се догодили тек две године касније, и то код Топчидерске реке. Тада су устаници заузели положаје који су били ближи Београду.

Устаничке вође су заузеле следеће положаје: Сима Марковић са устаницима из београдске нахије се налазио поред Саве, фронт до њега су заузели Карађорђе и Јанко Катић, десно у доносу на Цареву ћуприју се налазио Милан Обреновић са Рудничанима, положаје код Хајдучке чесме заузео је Младен Миловановић са устаничким одредима из Крагујевца, док је на положајима уз Цариградски друм био Васа Чарапић са Грочанима.

После освајања Пожаревца од стране устаника, Миленко Стојковић долази са својим људима да појача опсаду Београда. На положајима око Дунава, према Видин-капији су били Станоје Главаш и Вуле Коларац. У опсади су такође учествовали и Лука Лазаревић и Прота Матија Ненадовић.

Средином новембра 1806. у околини Београда је било око 25.000 српских војника и 40 топова, док је број топова на турској страни био око 300. Посаде турских топова су углавном чиниле присталице дахија и Алије Гушанца, који је дошао да помгне београдским Турцима у одбрани Београда. У одбрани Београда је учествовао одређен број хришћана. Неки од њих су пребегли на српску страну, међу којима је био и буљубаша Конда.

Главни напад на Београд се догодио 30. новембра 1806. Решено је да се граду прилази у тишини и да се користи хладно оружје. Конда и Узун-Мирко са својим људима су пришли Сава-капији, где их је турска стража пустила у град, јер је помислила да су то Турци. Они затим убијају стражаре, а устаници продиру у град. Турци убрзо отварају ватру из ватреног оружја, што је подигло узбуну у граду. Борба је трајала целу ноћ и том приликом је погионуо и Васа Чарапић. Већ око 10 сати ујутру, Београд је био у рукама устаника. У граду је остао Сулејман-паша као представник турске власти, али је и он већ 27. децембра 1806. напустио град заједно са својом пратњом.

Пауљ Матејић

Пауљ Матејић је био устанички заповедник у Првом српском устанку.

Родом је из Мелнице код Петровца на Млави. Био је војвода Млавске кнежине Пожаревачке нахије од 1811. године. Његов син Будимир Матејић оженио се кћерком кнеза Момира, а сестром војводе Иве Момировића.

Предводио устанике из млавског краја у првом српском устанку у многим значајним биткама: на Чегру, при опсади Ниша и другим.

У боју на Иванковцу решени да се бране по сваку цену устаници су се ушанчили на цариградском друму на Гиљу код Јагодине где се налазио Карађорђе са око 5.000 бораца. Други одбрамбени положај се налазио у селу Иванковац код Ћуприје источно од Мораве, где је био пут за Београд преко Пожаревца. Ту су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац са Пожаревљанима, Стеван Синђелић са Ресавцима, Илија Стошић са Хомољцима, Милисав Ђорђевић са Црноречанима и Пауљ Матејић са борцима из Млаве. Било је укупно око 2.500 бораца на положају.

Пожаревац

Пожаревац је град и седиште Браничевског округа. Према попису из 2011. у ужем градском језгру било је 44.183 становника, док је у широј градској области (некадашњој општини Пожаревац) живело 60.035 становника.

Правитељствујушчи совјет сербски

Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій) је био један од централних органа власти у устаничкој Србији, основан 15. августа 1805. на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је био прота Матeја Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Да би спречио пропаст устанка, Божидар Грујовић је предложио оснивање Правитељствујушег совјета који је основан на скупштини у Борку августа 1805. Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.Совјет је био нека врста влади и имао је извршну и законодавну власт, што је Грујовић посебно наглашавао. Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.

Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља (министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек 1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије (један од старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело. Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804, а около натпис: Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій).После ослобођења Смедерева (1806) Совјет се пресељава тамо, а по ослобођељу Београда (1807) у Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. Делокруг његовог рада се стално ширио. И поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо важну историјску улогу у устаничкој Србији и државотворној идеји Србије.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Руско-турски рат (1806—1812)

Руско-турски рат (1806—1812) је један од ратова између Руске Империје и Османлијског царства. Рат је почео 1806. године када је Порта покушала да збаци с власти руске штићенике у Молдавији и Влашкој и затворила Дарданеле за руске бродове. Руска војска је имала више успеха , посебно на мору, код Дарданела, где је уништила турску флоту.

У то време у Србији је трајао Први српски устанак који су Руси помагали како војно тако и материјално, јер су на тај начин хтели да ослабе турску власт на западу државе, што би Русима олакшало ратовање са Турском.

Пошто је Наполеон повео војску на Русију, Русија се нашла у рату на два фронта. Због тога Русија је морала да склопи мир са Турском у Букурешту 1812. године.

Скупштина у Смедереву (1805)

Скупштина у Смедереву је одржана 25—30. новембар 1805.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Срби у Молдавији

Срби у Молдавији су грађани Молдавије српског порекла и Срби који живе и раде у Молдавији.

Стојковићи (породица)

Стојковићи су породица војводе Миленка Стојковића (1769 - после 1831), победника Иванковачке битке 1805, који је погубио дахије, обласног господара источне Србије до 1811. Његови потомци носили су различита презимена.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.