Милан Тепић

Милан Тепић (Комленац код Босанске Дубице, 26. јануар 1957Бјеловар, 29. септембар 1991) био је мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије.

Потицао је из Поткозарја, области која је у току Другог светског рата тешко страдала од усташког терора. Основну школу и гимназију је завршио у родном селу и Босанској Дубици, а 1975. године је уписао Војнотехничку академију у Загребу.

Након завршетка академије, 1980. године је добио чин поручника и прву службу у гарнизону у Славонској Пожеги, где се налазила аутојединица. Године 1986. је премештен у гарнизон у Вараждин, где се налазила механизована бригада. Као вредан и одговоран официр ванредно је 22. децембра 1990. године унапређен у чин мајора.

Маја 1991. године, у време првих оружаних сукоба у Хрватској, премештен је у гарнизон у Бјеловару, где је била смештена 265. моторизована бригада. Почетком септембра, нашао се у војном складишту „Барутана” у шуми Беденик, у близини Бјеловара, ради организовања његове одбране. Након блокаде бјеловарске касарне и других војних објеката, као и серије мањих инцидената, овде га је 29. септембра 1991. године затекао напад на бјеловарски гарнизон од стране припадника Збора народне гарде.

Видевши да се налази у тешкој ситуацији, а не желећи да складиште муниције преда хрватским сепаратистима, Милан Тепић је одлучио да већ раније минирано складиште дигне у ваздух, што је и учинио око 10:40 часова истог дана. Јака експлозија која је потресла цели Бјеловар, усмртила је и десетак припадника „зенги” који су се у току опсаде приближили огради складишта. Непосредно пре Тепића, погинуо је војник ЈНА Стојадин Мирковић, који је одбио мајорово наређење да напусти складиште и наставио да из војног транспортера дејствује по непријатељу.

За јуначки подвиг приликом дизања у ваздух складишта наоружања, када је свесно жртвовао свој живот, Председништво СФРЈ га је 19. новембра 1991. године одликовало Орденом народног хероја, што га чини последњим народним херојем Југославије.

МИЛАН ТЕПИЋ
Milan Tepić
Милан Тепић
Датум рођења26. јануар 1957.
Место рођењаКомленац, код Босанске Дубице Социјалистичка Република Босна и Херцеговина НР Босна и Херцеговина
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Датум смрти29. септембар 1991. (34 год.)
Место смртиБјеловар Хрватска Хрватска
 СФР Југославија
Професијавојно лице
СлужбаЈугословенска народна армија
19801991.
Чинмајор
Народни херој од19. новембра 1991.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за војне заслуге

Биографија

Милан Тепић је рођен 26. јануара 1957. године у селу Комленац, код Босанске Дубице. Ово кнешпољско село, смештено у близини ушћа Мљечнице у Уну, као и друга поткозарска села тешко је страдало у току Другог светског рата, када је 258 житеља убијено као жртве фашистичког терора, док су 58 житеља погинули као партизански борци. Током рата старадало је више од половине предратног становништва села, које је бројало 532 становника. У фашистичком терору, који су предводиле усташе из оближњег села Баћин, смештеног на левој обали Уне, страдали су и чланови породице Тепић. Ово село било је усташко упориште, познато по локалитету „Баћинске кречане”, где је у предратној кречани вршена производња креча за потребе логора Јасеновац, као и извођене ликвидације цивилног становништва српске националности са подручја Поткозарја и Баније, као и из околине Сремске Митровице, а процењује се да је овде убијено преко 10.000 људи.[1] Миланов отац Стево Тепић (1930—1999), био је у време рата дечачић и успео је да са неколико чланова породице преживи усташке покоље. У браку са Миленом Тепић (1937—2018), поред сина Милана, имао је и две ћерке — Милку и Марију.[2]

Прва четири разреда основне школе Милан Тепић је похађао у родном селу Комленац, док је више разреде похађао у основној школи „Фадил Шерић” у Босанској Дубици, путујући сваки дан нешто више од пет километара. Након завршене основне школе, похађао је дубичку гимназију „Мира Цикота”. Током основног и средњег школовања заволео је математику и физику, а за време гимназијских дана са друговима из разреда Емиром Емшом, Сакибом Лелићем и Хасаном Идризовићем, основао је неку врсту музичког састава, коме су дали назив „Елит” (по почетним словима њихових презимена). Био је одличан ученик, а од трећег разреда гимназије је постао војни стипендиста. Интересовање за војни позив, код Милана се јавило преко официра ЈНА и партизанског првоборца Душана Букве, који је био пријатељ његовог оца. Буква је често навраћао у кућу Тепића, а како се бавио сакупљањем података из историје Комленца и околине, Милан је од њега слушао приче о прошлости свога краја. Слушао је о Пецијиној буни из 1875. године, чији је учесник био његов прадеда Перо Тепић, али и о усташким покољима у поткозарским селима.[3][4]

Након завршене гимназије, у јесен 1975. године Милан Тепић је уписао 23. класу Техничке војне академије Копнене војске ЈНА у Загребу. Био је најпре на саобраћајном смеру, а касније је као добар студент са одличним резултатима пребачен на технички смер, одсек мотори и моторна возила. Након петогодишњих студија, Тепић је 1980. године добио чин поручника, a поред официрског чина je стекао и звање машинског инжењера. Прву службу добио је у Славонској Пожеги, у касарни „Никола Демоња”, где је био стациониран 243. аутонаставни центар и Пети аутотранспортни батаљон. Овде је касније био управник гарнизонске радионице за лаки ремонт. Одмах по дипломирању, Милан је запросио своју девојку Драгицу Тепић (1959—2017), родом из села Тукључана, коју је упознао 1977. године на игранци у Челебинцима, код Босанске Дубице. Венчали су се 4. октобра 1980. године и почели заједнички живот у Славонској Пожеги, где су потом добили двоје деце — ћерку Тању (1982) и сина Александра (1983).[5][4][6]

На служби у Пожеги, остао је до 1986. године када је премештен у Вараждин, у касарну „Калнички партизани”. Овде је била смештена 32. механизована бригада, као и Други батаљон ремонтне подршке, чији је Тепић био командант. Пуковник ЈНА Берислав Попов, који је од 1989. године био командант 32. механизоване бригаде и командант касарне, био је претпостављни официр Тепићу, иако се његова директна команда налазила у Загребу, у Штабу 10. корпуса ЈНА. Он је Тепића описао као доброг официра са израженим радним навикама, који није трпео површност и препуштање ствари случају. Његова упорност и одговорност у раду, представљала је пример рада и радне дисциплине и изазивала поштовање код већине старешина. Тепић је велику пажњу поклањао организацији живота и рада у јединици, као и планирању и реализацији задатака, због чега је имао велику самосталност у раду. У чин мајора ванредно је унапређен 22. децембра 1990. године поводом Дана армије, када је постао један од најмлађих официра ЈНА са чином мајора (не рачунајући ратни период).[7]

Почетак рата у Хрватској

Milan Tepic
Спомен-плоча са ликом Милана Тепића у истоименој улици у Београду

Крајем 1980-их година, током Тепићевог службовања у Вараждину, Европу и Југославију су задесиле крупне политичке промене. Економско и политичко слабљење Совјетског Савеза, током 1989. године је кулминирало низом политичких промена у источној Европи, које су резултирале сломом социјалистичког система и распадом Варшавског пакта. Ове промене битно су утицале на Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ), која се од половине 1980-их година налазила у економској и политичкој кризи, која је јануара 1990. године довела да распада Савеза комуниста Југославије (СКЈ), тада једине владајуће политичке организације и увођења вишепартијског система у југословенским републикама. На таласу демократских промена, дошло је до формирања политичких партија које су отворено заступале идеје о самосталности појединих република од СФРЈ. Крајем априла 1990. године у СР Хрватској су одржани први вишестраначки избори на којима је власт освојила опозициона Хрватска демократска заједница (ХДЗ), а 30. маја за председника Председништва СР Хрватске био је изабран Фрањо Туђман, бивши генерал-мајор ЈНА. Туђман, који је био повезан са усташком емиграцијом, отворено је говорио о потреби одвајања Хрватске од СФРЈ и јавно изражавао нетпрељивост према Србима у Хрватској. Већ крајем јула исте године Сабор СР Хрватске је донео одлуку о промени назива СР Хрватске у Република Хрватска и измени државних симбола, којим је у употребу враћен „историјски хрватски грб“ са шаховницом. Ово, као и најава промене Устава, којом би Срби изгубили статус конститутивног народа, изазвала је незадовољство код припадника српског народа у Хрватској и погоршало међунационалне односе, посебно у мешовитим срединама.[8]

Још у јесен 1990. године нове хрватске власти су почеле са илегалним набављањем наоружања за евентуални рат, а набавком је између осталих руководио Мартин Шпегељ, бивши генерал-пуковник ЈНА. Ово је резултирало „афером Шпегељ” са којом је јавност упозната крајем јануара 1991. године.[9] Доношењем новог Устава Републике Хрватске, 21. децембра 1990. године, Хрватска је дефинисана као „дом Хрвата и других народа“, чиме је Србима у Хрватској и званично укинут статус констутивног народа. Оваква ситуација све више је водила у заоштравање међунационалних односа и продубљивање политичке кризе, па је истог дана када је донет нови хрватски Устав, на подручју заједнице општина са српском већином, на простору Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна, проглашена Српска аутономна област Крајина.[10][11]

Напета политичка ситуација створила је националну нетрпељивост, која је манифестована низом разних инцидената. У национално чистим срединама, каква је био Вараждин, у коме се мајор Тепић налазио на служби, породице припадника ЈНА, а нарочито оне српске националности, су биле под посебним притиском. Поучен догађајима из Другог светског рата, након првих инцидената и неприлика које су његова деца имала у школи, Милан је половином јануара 1991. године одлучио да породицу пресели код својих родитеља у родно село Комленац. Супруга и родитељи тада су покушали да наговоре Милана да напусти војну службу и запосли се као машински инжењер у Босанској Дубици, али је он то одлучно одбио правдајући се да је положио официрску заклетву.[12][5]

Пратећи потезе словеначког руководства, које је још децембра 1990. године расписало референдум о осамостаљивању Словеније од СФРЈ, на коме је добило подршку 93% бирача, хрватско руководство је почело са најавама референдума, што је резултирало нове сукобе. До првих сукоба између припадника МУП−а Хрватске и локалних Срба, дошло је најпре почетком марта инцидентом у Пакрацу, а потом крајем истог месеца сукобом на Плитвичким језерима. Како ови инциденти не би прерасли у отворени сукоб, дошло је до интервенције јединица Југословенске народне армије (ЈНА) које су представљале „тампон зону” између сукобљених страна. До новог сукоба дошло је 2. маја 1991. године у Боровом Селу, код Вуковара, када је поново интервенисала ЈНА. Референдум о независности Хрватске одржан је 19. маја 1991. године и на њему је 94% гласача подржало осамостаљење од СФРЈ. Срби у Хрватској бојкотовали су овај референдум, организујући претходно 12. маја на територији САО Крајине референдум о присаједињењу Србији и останку у Југославији.[13][14]

Премештај у Бјеловар

Места у којима се родио, школовао и службовао мајор Милан Тепић

Половином маја 1991. године, мајор Милан Тепић добио је нову прекоманду у Бјеловар, у касарну „Божидар Аџија”, где је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА, на дужност начелника Техничке службе. Командант ове јединице, био је пуковник Рајко Ковачевић, Тепићев земљак родом из грмечког села Велики Радић, код Босанске Крупе. Они су заједно пратили даљи развој ситуације у Југославији, која је кулминирала 25. јуна 1991. године када су истовремено Скупштина Словеније и Хрватски сабор прогласили независност од СФРЈ. Како је Савезно извршно веће (СИВ) ове одлуке прогласило нелегалним, донета је одлука да јединице Југословенске народне армије поново успоставе контролу над граничним прелазима, што је довело од оружаних сукоба у Словенији. Ситуација се смирила почетком јула, посредовањем Европске заједнице и потписивањем Брионске декларације, којом је стављен мораторијум од три месеца на проглашење независности Словеније и Хрватске, након чега је донета одлука о повлачењу јединица ЈНА из Словеније.[15][16] Половином јула у посету бјеловарском гарнизону је дошао генерал-мајор Владимир Трифуновић, командант 32. вараждинског корпуса ЈНА. Приликом разговора са генералом официри из бјеловарског гарнизона су тражили одобрење да напусте Бјеловар и повуку се према полигону у правцу Дарувара и Грубишиног Поља, како би избегли евентуално окружење у касарни, попут оних у Словенији. Генерал Трифуновић им је тада пренео наређење војног врха да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација.[17]

Бјеловарски гарнизон, под командом пуковника Рајка Ковачевића, био је смештен у Бејловару на неколико локација, које су чинили — Дом ЈНА у центру Бјеловара; гарнизонска касарна „Божидар Аџија” на Војновићу у западном делу Бјеловара, где се налазила команда гарнизона и већина ратне технике; војно складиште „Логор” на Сајмишту у источном делу града, где се налазило складиште тенкова и друге ратне технике, као и наоружање заплењено од јединица Територијалне одбране; Радарска станица и центар везе противваздушне одбране ЈНА у Звијерцима на северном крају Бјеловара; као и складиште „Барутана” у шуми Беденик, северозападно од Бјеловара, где се налазила велика количина наоружања и минско-експлозивних средстава. Због велике важности војног складишта у шуми Беденик.[a][19] Oфицири из касарне у Бјеловару су се месечно смењивали на дежурству у складишту. Почетком септембра 1991. године дежурство на складиштем је преузео мајор Милан Тепић, који се одмах по доласку упознао са свим старешинама и војницима, који су се налазили на овом објекту и приступио организовању одбране објекта.[4]

У редовним околностима за безбедности војног складишта су била задужена тројица старешина и око 50—60 војника, који су на располагању имали четири оклопна транспортера. У околностима распада Југославије, у току лета 1991. године, велики број војника, али и старешина хрватске националности је дезертирао па су се на обезбеђењу војног складишта тада нашла свега десеторица војника. У склопу организовања складишта, Тепић је наредио да се сви прилази објекту поново минирају, сумњајући да је његов претходник, који је био Хрват по националности, овај посао није урадио како треба. Од самог почетка Тепић је војницима изнео план да ће у случају напада на складиште муниције, дићи у ваздух и објекат и себе, али да ће их о томе на време обавестити како би се на време склонили на безбедно место и преживели детонацију.[4][20]

Погибија

Орден народног хероја

Септембра 1991. године хрватске оружане снаге, оличене у Збору народне гарде (ЗНГ), који је формално формиран у оквиру Министарства унутрашњих послова Хрватске, отпочеле су битку за касарне. Циљ ове операције био је окружење јединица Југословенске народне армије (ЈНА) у блокираним касаранама и њихово приморавање на предају, услед чега би хрватске снаге дошле до њиховог наоружања, а посебно ратне технике коју до тада нису имали. Нардебу о почетку блокади касарни ЈНА издао је 12. септембра 1991. године председник Хрватске Фрањо Туђман, а као оправдање за покретање ове операције истицано је да се ЈНА сврстала на страну „побуњених Срба”.[22] Поред загребачке касарне „Маршал Тито”, касарна „Калнички партизани” у Вараждину, у којој се налазило седиште 32. корпуса ЈНА, била је највећа на подручју Хрватске. Како се у овој касарни налазила 32. оклопно механизована бригада, са доста тенкова и друге ратне технике, очекивани плен хрватских снага је био велик. Опсада касарне отпочела је у ноћи 13/14. септембра, када су јој искључене струја и вода, а борбе су отпочеле 15. септембра. Услед недостатка очекиване помоћи, након недељу дана спорадичних борби, командант корпуса генерал Владимир Трифуновић је 22. септембра 1991. године предао касарну, са великом количином наоружања, међу којима је било тенкова, оклопних возила и других ратних средстава.[23][24]

Након заузимања гарнизона у Вараждину, на удару се нашао бјеловарски гарнизон, који је био знатно ослабљен крајем августа 1991. године, након упућивања пуковника Милана Челекетића са три стотине војника и старешина у правцу Дарувара и Новске. Дан пре пада касарне у Вараждину, отпочела је потпуна блокада свих војних објеката ЈНА у Бјеловару. Наредба о нападу на гарнизон ЈНА донета је 27. септембра 1991. године у Загребу, а према претходном плану „Билогора”, Кризни штаб Бјеловара је требао да координира свим акцијама хрватских снага из Бјеловара, као и неким прикљученим снагама из Вараждина, док је за команданта напада био одређен Желимир Шкарец. Напад на све војне објекте бјеловарског гранизона отпочео је у недељно ујутро 29. септембра 1991. године око 7:30 часова, а мало пре тога је дошло до првих сукоба код складишта муниције у шуми Беденик.[25] Након пола сата борби, око 8:00 часова дошло је до предаје ваздухопловаца у Радарској станици противваздушне одбране смештене у Звијерцима. Након тога око 8:30 дошло је до предаје зграде старе команде, односно Дома ЈНА у центру Бјеловара, као и војног складишта „Логор” на Сајмишту. У току напада, пуковник Рајко Ковачевић контактирао је команду Пете армијске области у Загребу и тражио да у правцу Бјеловара упути барем два авиона како би им олакшали положај. Уместо обећане војне помоћи команда им је упутила посматрачку мисију Европске заједнице, коју су припадници „зенги” зауставили на прилазу Бјеловару, ради њихове личне безбедности.[b][28][29][30][25]

Barutana Bjelovar2
Спомен-подручје „Барутана” у Бјеловару, на месту некадашњег војног складишта

Истовремено са нападом на војне објекте у самом Бјеловару, извршен је и напад на војно складиште у шуми Беденик у близини Бјеловара. Група опкољених војника, која је обезбеђивала складиште пружила је тада одлучан отпор, а прилази складишту били су покривени са оклопних транспортера. Након што је један од транспортера био уништен противоклопном ракетом, посада је успела да се извуче из олупине и склони на предвиђено место. Како је постало јасно да се складиште више не може одбранити, мајор Тепић је наредио свим војницима да се склоне на безбедно место, како би могао да активира детонатор и уништи складиште муниције. Ову Тепићеву наредбу одбио је једино војник Стојадин Мирковић (1972—1991), који је наставио да дејстује из свог транспортера, након чега је био смртно погођен. Након Мирковићеве погибије, када се уверио да су остали војници на безбедном месту, мајор Милан Тепић је активирао детонатор, након чега је уследила јака експолозија. Огромна бела печурка и облак дима видели су се чак до Гарешнице и мађарске границе. Поред Тепића у експлозији је погинуло и 11 хрватских бораца, који су се у току напада превише приближили огради складишта. Преживели војници и старешине ЈНА њих укупно деветоро заробиле су хрватске снаге, а у знак одмазде су одмах стрељале старијег водника Ранка Стевановића из Ниша.[31][4][26][32][33][34]

Након експолозије у војном складишту, једини отпор je настављен из касарне „Божидар Аџија” на Војновићу, где се налазила команда 265. моторизоване бригаде. Отпор је пружан до раних вечерњих часова, а око 18:30 часова пуковник Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја.[35] Након уласка у касарну, представнници Кризног штаба Бјеловара су наредили да се припадници ЈНА скину до појаса, а по наређењу Јуре Шимића председника Кризног штаба стрељани су командант гарнизона пуковник Рајко Ковачевић и његови помоћници потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић. Такође, по Шимићевом наређењу, грађани Бјеловара су морали обићи заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра.[32] У току предаје бјеловарског гарнизона припадници Збора народне гарде и хрватске полиције заробили су 60 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и 365 војника, од којих су већина били на одслужењу војног рока. Приликом напада на гарнизон погинуло је 14 војника ЈНА, од чега су шесторица погинула у касарни на Војновићу, док их је око 30 било рањено.[26] Након заробљавања, шесторица резервиста ЈНА са подручја Бјеловара су била издвојена и одведена у полицијску станицу, а неколико дана касније су стрељани у близини села Мало Кореново. Сви заробљени припадници ЈНА, размењени су новембра 1991. године за заробљене припаднике Хрватске војске, на мосту између Славонског и Босанског Шамца, уз посредовање међународног Црвени крст.[35][36]

Народни херој

Након погибије мајор Милан Тепић је упоређиван са Стеваном Синђелићем, јунаком из Првог српског устанка, који је погинуо 1809. године у боју на Чегру, претходно дигавши у ваздух бурад са барутом изазвавши експлозију у којој је страдало пуно Турака.[5] Опеван је у многим народним и гусларским песмама, а певач Борислав Зорић посветио му је песму под називом Ој Тепићу нови Синђелићу.[37] Председништво СФРЈ, којим је председавао потпредседник Бранко Костић, 19. новембра 1991. године је мајора Милана Тепића за јуначки подвиг у борби против надмоћнијег непријатеља, за дизање у ваздух складишта наоружања у гарнизону Бјеловар, свесно жртвујући свој живот, постхумно одликовало Орденом народног хероја и прогласило народним херојем Југославије.[38] Како је убрзо дошло да распада Југославије, Тепић је постао последњи народни херој.[5]

Spomenik Milanu Tepiću
Споменик Милану Тепићу у Београду

Народна скупштина Републике Српске је у знак поштовања према Милану Тепићу 25. априла 1993. године установило Медаљу мајора Милана Тепића, на чијој се предњој страни налази лик Милана Тепића. Ова медаља додељује се за исказану личну храброст у борби за слободу земље, где је исказан висок степен самопожртвовања. Одлуком Скупштине града Београда 1992. године дотадашња Улица Стејпана Радића на Дедињу, у близини болнице „Др Драгиша Мишовић”, понела је име Улица народног хероја Милана Тепића, а у улици је пар година касније подигнута спомен-плоча са бронзаним ликом Милана Тепића. На платоу, преко пута уласка у ову улицу, на двадесетшесту годишњицу погибије 29. септембра 2017. године откривен је споменик Милану Тепићу, рад београдске вајарке Катарине Трипковић.[39] Поред Београда, улице са његовим именом на територији Републике Србије постоје у — Алексинцу, Апатину, Бачкој Паланци, Белој Паланци, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Инђији, Јагодини, Кули, Лесковцу, Нишу, Новом Саду, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Каменици, Сремској Митровици, Темерину, као и селима Бачком Брегу, Кљајићеву, Станишићу и Чонопљи, код Сомбора; Бешкој, код Инђије; Великој Крсни, код Младеновца; Врбици, код Аранђеловца; Грејачу, код Алексинца; Клупцима, код Лознице и Мудраковцу, код Крушевца.[40] Такође, улице са именом Милана Тепића постоје у Републици Српској у Бањaлуци, Источном Сарајеву, Теслићу, Козарској Дубици, Градишци и др.

У жељи да сачува сећање на свог некадашњег житеља, Скупштина општине Козарска Дубица донела је одлуку да се 29. септембар обележава као Дан сећања на мајора Милана Тепића, а 2007. године му је постхумно доделила Златни грб општине, који је уручен његовом сину Александру Тепићу. Удружење ратних добровољаца је 2016. представило књигу Хероји отаџбине — мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић аутора Новице Пешића,[41] а 2017. године редитељ Недељко Лајшић је снимио документарни филм Небо над Бјеловаром, који је посветио мајору Милану Тепићу и војнику Стојадину Мирковићу. [42] И док за Србе Милан Тепић представља једног од највећих националних хероја у новијој историји, на њега у Хрватској гледају као на „безумног убицу”, који је у смрт одвео 11 „хрватских бранитеља”. Приликом подизања споменика Милану Тепићу у Београду, 2017. године званичне хрватске власти су оштро протествовале.[43] Место његове погибије, на простору војног складишта „Барутана” у шуми Беденик, код Бјеловара, претворено је у спомен-подручје „Барутана”, где је подигнут споменик припадницима Збора народне гарде погинулим у овој акцији.[44] Дан напада на бјеловарски гранизон ЈНА, 29. септембар се од 1997. године обележава као Дан града Бјеловара и Дан бјеловарских бранитеља.[45] Након погибије посмртни остаци Милана Тепића никада нису предати његовој породици, која је 1993. године на сеоском гробљу у Комленцу подигла породичну гробницу и на њој поставила спомен-плочу посвећену Милану. Према неким наводима, његови посмртни остаци, заједно са посмртним остацима шесторице војника, сахрањени на гробљу Мирошевац у Загребу, где су заведени као Н.Н. лице.[5]

Напомене

  1. ^ Беденик је назив шуме у непосредној околини Бјеловара, у којој се налазило војно складиште, а то је такође и назив села Беденик, тада у саставу Општине Бјеловар, па се оно често грешком наводи као место смрти мајора Тепића.[18]
  2. ^ У току напада на касарну у Бјеловару, команда Пете војне области у Загребу успела је да изврши притисак на хрватске власти и посматрачку мисију Европске заједнице и затражи престанак напада, као и упућивање посматрачке мисије Европске заједнице ради посредовања у сукобу, па из тог разлога, није упутила авијацијску помоћ, претходно обећану пуковнику Ковачевићу. Након договора и упућивања посматрачке мисије, Главни штаб Хрватске војске, која је тада била у оснивању, наредио је Кризном штабу Бјеловара да обустави напад и прими посматрачку мисију. Чланови Кризног штаба, који су у међувремену добили подршку Петра Стипетића, бившег генерал-мајора ЈНА и помоћника команданта Главног штаба, одбили су да обуставе напад на касарну, а посматрачку мисију су зауставили на прилазу Бјеловару из разлога њихове личне безбедности. Након заузимања касарне, пред Окружним судом у Бјеловару је био покренут судски процес против Желимира Шкареца, команданта напада на касарну и Стјепана Будимског, команданта Штаба Територијалне одбране Бјеловара, због неизвршавања наредбе Главног штаба Хрватске војске и покушаја дискредитовања хрватског политичког врха пред Европском заједницом.[26] Неизвршена наредба из Загреба, о прекиду напада на касарну, није могла утицати на судбину мајора Милана Тепића, с обзиром да је издата у 12:15 часова, односно након експлозије у складишту миниције, која се догодила око 10:40 часова.[27]

Референце

  1. ^ „Sjećanje na žrtve ustaškog logora Dubičke/Baćinske krečane”. banija.rs. 12. 4. 2019.
  2. ^ Ручнов 1992, стр. 15—19.
  3. ^ Ручнов 1992, стр. 20—25.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 „Живот и смрт мога оца”. www.politika.rs. 28. 9. 2016.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „Сећање на мајора Милана Тепића”. www.spc.rs. 29. 9. 2011.
  6. ^ Ручнов 1992, стр. 30—36.
  7. ^ Ручнов 1992, стр. 36—39.
  8. ^ Хронологија 2002, стр. 9—12.
  9. ^ Ручнов 1992, стр. 66.
  10. ^ Хронологија 2002, стр. 19.
  11. ^ Хронологија 2002, стр. 25.
  12. ^ Ручнов 1992, стр. 71—72.
  13. ^ Хронологија 2002, стр. 32—33.
  14. ^ Ручнов 1992, стр. 78.
  15. ^ Хронологија 2002, стр. 34—38.
  16. ^ Ручнов 1992, стр. 88—89.
  17. ^ Ручнов 1992, стр. 91.
  18. ^ Karaula 2007, стр. 12.
  19. ^ Karaula 2007, стр. 11—12.
  20. ^ Ручнов 1992, стр. 93.
  21. ^ Ручнов 1992, стр. 71.
  22. ^ Karaula 2007, стр. 17.
  23. ^ Karaula 2007, стр. 19.
  24. ^ Ручнов 1992, стр. 95—96.
  25. 25,0 25,1 Škarec 2014, стр. 508.
  26. 26,0 26,1 26,2 Karaula 2007, стр. 21.
  27. ^ Škarec 2014, стр. 510.
  28. ^ Karaula 2007, стр. 21—22.
  29. ^ Ручнов 1992, стр. 97—100.
  30. ^ Ручнов 1992, стр. 106.
  31. ^ Ручнов 1992, стр. 101—110.
  32. 32,0 32,1 „Двије деценије од злочина у бјеловарској касарни”. www.rtrs.tv. 29. 9. 2011.
  33. ^ „Заборављени јунак са Повлена”. www.politika.rs. 30. 4. 2013.
  34. ^ Хронологија 2002, стр. 47.
  35. 35,0 35,1 Karaula 2007, стр. 22.
  36. ^ „Saopštenje povodom godišnjice stradanja pripadnika JNA u Bjelovaru”. www.veritas.org.rs. 28. 9. 2018.
  37. ^ „Борислав Зорић — Ој Тепићу нови Синђелићу”. youtube. 1. 8. 2019.
  38. ^ Ручнов 1992, стр. 5.
  39. ^ „Откривен споменик народном хероју Милану Тепићу”. www.rts.rs. 29. 9. 2017.
  40. ^ „Spisak ulica sa nazivom Milana Tepića”. www.planplus.rs. n.d.
  41. ^ „Свечана академија поводом обележавања 25 година од погибије народног хероја Милана Тепића и војника ЈНА Стојадина Мирковића”. www.odbrana.mod.gov.rs. 27. 9. 2016.
  42. ^ „Документарни филм о херојству Милана Тепића и Стојадина Мирковића”. www.politika.rs. 28. 9. 2017.
  43. ^ „Hrvatska oštro prosvjedovala zbog spomenika Tepiću u Beogradu”. novilist.hr. 7. 3. 2017.
  44. ^ „Bjelovarska Barutana i beogradski spomenik Milanu Tepiću: Samo su mrtvi vidjeli kraj rata”. novilist.hr. 15. 3. 2017.
  45. ^ „Obilježen Dan grada Bjelovara i Dan bjelovarskih branitelja”. bbz.hr. 28. 9. 2018.

Извори

Спољашње везе

29. септембар

29. септембар (29.9.) је 272. дан у години по грегоријанском календару (273. у преступној години). До краја године има још 93 дана.

3. центар за обуку (Јаково)

Трећи центар за обуку Војске Србије налази се око 30 километара југозападно од Београда, у месту Јаково, у касарни „Мајор Милан Тепић“.Командант центра је потпуковник Радомир Александрић.

Трећи центар за обуку је намењен за реализацију основне обуке са војницима на одслужењу војног рока у I фази I периода-периода индивидуалне обуке, према јединственом плану и програму основне обуке војника. За извршење задатака прве мисије Војске Србије, на територијалном принципу формира Београдску бригаду.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Комленац

Комленац је насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 272 становника.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Медаља мајора Милана Тепића

Медаља мајора Милана Тепића установљена је одлуком Народне скупштине Републике Српске 25. априла 1993.

Ова медаља додјељује се само у једној класи. Медаља је кружног облика. На аверсу се налази портретно попрсје мајора Милана Тепића у униформи. На лијевој страни медаље полукружно је написан текст: „Херој Милан Тепић”. Медаља у реверсу садржи Грб Републике Српске (у централном дијелу) на стилизованој српској застави, док је у горњем дијелу полукружно исписано: „Слава, то је страшно сунце мученика”, а у доњем дијелу „Република Српска 1993”.

Додјељује се за исказану личну храброст у борби за слободу земље гдје је исказан висок степен самопожртвовања. Ово одликовање се може додијелити и мањој јединици снага Републике Српске највише до нивоа чете — одреда, за изузетну колективну храброст са елементима самопожртвовања, исказану на бојном пољу. Додјељује се припадницима оружаних снага без обзира на чин и функцију, те јединицама до јачине чете — одреда. Током рата у БиХ медаља је уручивана са дипломом коју је потписао председник Републике Српске Радован Караџић.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Напад на гарнизон ЈНА у Бјеловару

Напад на гарнизон ЈНА у Бјеловару je оружани сукоб који се десио 29. септембра 1991. године у току акције напада на касарне Југословенске народне армије (ЈНА) у Хрватској, од стране припадника Збора народне гарде (ЗНГ) и припадника Министарства унутраших послова (МУП) Хрватске на почетку рата у Хрватској.

У току напада на припаднике 265. моторизоване бригаде ЈНА, стациониране у касарни „Божидар Аџија”, као и друге војне објекте у граду, погинуло је 14 припадника ЈНА. Приликом напада на складиште муниције у шуми Беденик, мајор Милан Тепић је активирао експлозив који је дигао у ваздух и њега и складиште муниције и том приликом је погинуло 11 припадника „зенги”. За овај подвиг он је новембра 1991. године од стране Председништва СФРЈ постхумно одликован Орденом народног хероја и проглашен за последњег народног хероја Југославије.

Након предаје касарне ЈНА, заробљено је 60 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и 365 од којих су већина били на одслужењу војног рока. Истог дана, по наређењу председника Кризног штаба Бјеловара стрељани су командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић, као и потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић. Шесторица резервиста ЈНА, са подручја Бјеловара, су одведена у полицијску станицу и неколико дана касније су стрељани у близини села Мало Кореново. Дана 21. децембра 2007. године Жупанијски суд у Вараждину осудио је четворицу бивших припадника МУП-а Хрватске за учешће у Бјеловарском злочину. Истрага овог случаја се наставља у Србији и у Хрватској.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Поткозарје

Поткозарје је географска област испод планине Козаре. Налази се у сјевероисточном дијелу Републике Српске, БиХ.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Стојадин Мирковић

Стојадин Мирковић — Цоле (Горње Лесковице код Ваљева, 1972 — Беденик код Нове Раче, 1991), био је војник Југословенске народне армије на редовном одслужењу војног рока.Рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације отишао 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у Бању Луку. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.

После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља”.После непуне четири године од погибије његови посмртни остаци су допремљени из Хрватске и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.

Народни хероји са Козаре
Козарска Дубица
Нови Град
Приједор
остали

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.