Милан Милутиновић

Милан Милутиновић (Београд, 19. децембар 1942) српски је политичар који је био други председник Србије.[1] Био је секретар за просвету и науку Србије (1977—82), управник Народне библиотеке Србије (1983—87), амбасадор Југославије у Грчкој (1989—1995), затим савезни министар иностраних послова (1995—97) и председник Србије од децембра 1997. до децембра 2002.

Након истека председничког мандата, у децембру 2002, предао се Хашком трибуналу, где је био оптужен за ратне злочине у току сукоба на Косову и Метохији. 26. фебруара 2009. ослобођен је и проглашен невиним по свим тачкама оптужбе.

Милан Милутиновић
Milan Milutinović photo
Биографија
Датум рођења19. децембар 1942.(76 год.)
Место рођењаБеоград
 Недићева Србија
ДржављанствоСрбија Србија
РелигијаПравославни хришћанин
СупружникОлга Милутиновић
Професијаправник
Политичка
партија
Социјалистичка партија Србије
Раније:
Савез комуниста Југославије
Списак председника Србије

Образовање и младост

Потиче из старе београдске породице. Рођен је у Београду, од оца Александра, грађевинског инжењера и мајке Љубице, историчара уметности. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а дипломирао 1965. године на Правном факултету у Београду.

Савезна скупштина и Градски комитет

Од 1969. до 1971. био је члан председништва Социјалистичке омладине Југославије. Милутиновић је био члан друштвено-политичког већа Савезне скупштине од 1969. до 1974. и члан спољнополитичког одбора. Истовремено је био председник Општинског комитета Савеза комуниста Врачара и члан Градског комитета СК Београда. Од 1974. до 1977. био је Секретар за идеологију Градског комитета Савеза комуниста у Београду.[2]

Секретар за просвету и директор Народне библиотеке

Од 1977. до 1982, Милутиновић је био републички секретар за просвету, науку и спорт. У току свог мандата, радио је на свеобухватној реформи образовног система. Његова упоредна истраживања система високог образовања у Европи објавио је у књизи Универзитет-Eppur si Muove! Реформа универзитета-између традиције и будућности (Београд, Завод за уџбенике, 1985.). Након секретаријата за просвету, науку и спорт, Милутиновић је на јавном конкурсу изабран на функцију управника Народне библиотеке Србије, коју је држао до 1987.

Министарство иностраних послова

Под савезним секретаром Раифом Диздаревићем 1987. Милутиновић заузима место у савезном секретаријату иностраних послова као амбасадор и шеф сектора за штампу, информисање и културу. Године 1989. постао је амбасадор СФРЈ у Грчкој. У битном делу (1992. до 1995.) свог мандата на месту амбасадора у Грчкој, Милутиновић је био једини амбасадор СРЈ у НАТО држави-услед санкција УН уведених 1992. нови амбасадори нису могли бити именовани, док Милутиновића Београд никада није повукао. У августу 1995, Милутиновић је именован за министра иностраних послова СРЈ. У новембру 1995. био је један од главних преговарача у мирновним преговорима у Дејтону и један од писаца докумената касније познатих као Дејтонски мировни споразуми, који су довели до трајног прекида сукоба у Босни и Херцеговини. Као министар иностраних послова, потписао је и неколико споразума између СРЈ и њеног суседа Хрватске, укључујући споразум о нормализацији односа.[3]

Председник Републике

На поновљеним председничким изборима у Републици Србији, после недовољног одзива бирача, децембра 1997. године, његова партија СПС мења председничког кандидата Зорана Лилића и кандидује Милутиновића, који у другом кругу побеђује Војислава Шешеља (21. децембар 1997), са 2.177.462 гласа, односно 59,18 %.[4] У току мандата, учествовао је као главни преговарач у преговорима у Рамбујеу. Остао је на функцији и после промена 5. октобра 2000. јер му је мандат трајао до почетка 2002.

Процес пред Хашким трибуналом

Оптужен је од стране Хашког трибунала за наводне злочине на Косову. После престанка мандата, јануара 2003. године, добровољно се предао међународном суду. На привремену слободу пуштен је априла 2005.

Фебруара 2009. године, Хашки трибунал је Милутиновића ослободио и прогласио невиним по свим тачкама оптужнице која га је теретила.

Приватни живот

У браку са супругом Олгом од 1970. до њене смрти (2017),[5] имају сина Вељка (рођен 1979).

Види још

Референце

  1. ^ „IZBLEDELI IZ SEĆANJA, A GRMELI SU SRBIJOM: Ovo su svi bivši predsednici Srbije!”. Espreso. Приступљено 18. 1. 2019.
  2. ^ Who's Who in the World, 32nd ed, 2015
  3. ^ „ZAKON” (PDF). www.hnv.org.rs.
  4. ^ „Report” (PDF). www.rik.parlament.gov.rs. 1997. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 05. 08. 2016. Приступљено 09. 04. 2019.
  5. ^ „Preminula Olga Milutinović, supruga bivšeg predsednika Srbije”. Blic. Приступљено 18. 1. 2019.

Спољашње везе

Претходник:
Слободан Милошевић
Председник Републике Србије
1997—2002.

Наследник:
Борис Тадић
19. децембар

19. децембар (19.12.) је 353. дан године по грегоријанском календару (354. у преступној години). До краја године има још 12 дана.

1997

1997. је била проста година.

20. јануар

20. јануар је двадесети дан у години по Грегоријанском календару. Преостаје још 345 дана (346 у преступним годинама) у години после овог дана.

2003

2003. је била проста година.

21. децембар

21. децембар (21.12.) је 355. дан године по грегоријанском календару (356. у преступној години). До краја године има још 10 дана.

23. август

23. август (23.08) је 235. дан у години по грегоријанском календару (236. у преступној години) До краја године има још 130 дана.

27. мај

27. мај (27.5.) је 147. дан године по грегоријанском календару (148. у преступној години). До краја године има још 218 дана.

7. децембар

7. децембар (7.12.) је 341. дан године по грегоријанском календару (342. у преступној години). До краја године има још 24 дана.

Борис Тадић

Борис Тадић (Сарајево, 15. јануар 1958) српски је политичар, бивши председник Републике Србије, био је председник и почасни председник Демократске странке и садашњи председник Социјалдемократске странке.

По занимању је психолог. Тадић је први пут изабран за председника Србије 27. јуна 2004. године на мандат од четири године, а 11. јула исте године положио је заклетву. Други, петогодишњи, мандат добио је победом у другом кругу председничких избора, 3. фебруара 2008. године. Пре него што је постао председник Србије, био је министар телекомуникација Савезне Републике Југославије и министар одбране Србије и Црне Горе.

Други неуспели избори за председника Србије 2002.

На јесен 2002. два пута су одржани неуспели избори за председника Републике Србије. Овај чланак описује друге од тих избора, који су одржани 8. децембра 2002. Како ни на овим изборима није гласало по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, они су проглашени неуспелим. Србија је, након још једног неуспелог покушаја 2003., председника изабрала тек јуна 2004. године (до којих је био вршилац дужности Председника Републике Србије), након што је изборни закон промењен и укинут захтев за излазношћу бирача.

Право гласа је имало 6.525.760 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 2.946.716 (45,16%), при чему је било 2.866.320 (97,27%) важећих и 80.396 (2,73%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.541.926 гласачких листића; од овог броја, на биралишта је изашло 2.947.748 (45,17% уписаних) бирача, а остало је неупотребљено 3.594.178 листића.

Гласало се на 8.630 утврђених бирачких места. Резултати су утврђени за 8.629 бирачких места.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Ердутски споразум

Темељни споразум о подручју источне Славоније, Барање и западног Срема (познатији под називом "Ердутски споразум") потписан је у Жутој кући у Ердуту (српска страна) и у Загребу (хрватска страна) 12. новембра 1995. године. Њиме је предвиђено покретање процеса мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западноg Срема у уставно-правни поредак Републике Хрватске.

Споразум је за хрватску страну потписао шеф кабинета Председника Републике Хрватске Хрвоје Шаринић, а српску страну заступао је министар иностраних послова СР Југославије Милан Милутиновић. Споразум су припремили и у њему посредовали амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт и потпредседник Међународне конференције у бившој Југославији Торвалд Столтенберг. Потписивању споразума о мирној реинтеграцији претходио је договор хрватског председника Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића у Дејтону, где се под окриљем САД одвијала мировна конференција о Босни и Херцеговини.Споразумом је предвиђено прелазни период у трајању од једне до две године у оквиру кога би подручје Источне Славоније, Барање и Западноg Срема било под административним надзором Уједињених нација (УН). Током тог периода УН је требало да оснује вишенационалну полицију, проведе демилитаризацију и организује локалне изборе. Чак седам, од укупно четрнаест, одредаба Споразума односило се на различите аспекте заштите људских права.

За провођење Споразума била је задужена мисија Уједињених нација УНТАЕС (Прелазна управа за источну Славонију, Барању и западни Срем) која је инаугурисана Резолуцијом 1037. Савета безбедности УН-а од 15. јануара 1996. године.На основу Споразума основане су две организације Срба у Хрватској, и то: Заједничко веће општина и Српско народно вијеће.

Закон о универзитету из 1998. године

Закон о универзитету је донет 28. маја 1998. године док је министар просвете у Владе Републике Србије био Јово Тодоровић. Указ је потписао председник Републике Србије Милан Милутиновић.Закон је имао је за циљ да заврши посао са укидањем аутономије универзитета и да се, уједно, са универзитета одстране непослушни елементи.Према овом Закону, Влада је била овлашћена да по сопственој мери поставља чланове у управљачке структуре на универзитетима – од управних одбора до декана и ректора. Посебна ставка у Закону омогућила је коначни обрачун са слободномислећим наставним кадром, а подразумевала је обавезу потписивања новог уговора о раду, што је практично представљало прихватање новог Закона. Због одбијања да потпишу овакав папир, најмање 200 наставника и сарадника избачено је са БУ, а многи су били под суспензијом. Казнене мере су се разликовале од факултета до факултета и зависиле су од, пре свега, снаге колектива, али и од тога колико је који декан био високо позициониран у СПС-у, ЈУЛ-у или СРС-у.

Избори за председника Србије 1997.

Избори за председника Републике Србије 1997. су одржани 7. децембра (први круг) и 21. децембра (други круг). Победио је Милан Милутиновић. Ови избори су уследили након председничких избора почетком јесени 1997. који су проглашени неуспелим због недовољног одзива гласача у другом кругу.

Демократска странка, Демократска странка Србије, Грађански савез Србије и известан број мањих странака су бојкотовале целокупан изборни процес 1997.

На основу посматрања и анализе целокупног процеса, ЦеСИД-а је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборног поступка, наводивши да изборни процес није испунио ни минмалне услове за фер изборе.

Лука Бојовић

Лука Бојовић (Београд, 7. октобар 1973) некадашњи је припадник Српске добровољачке гарде, сарадник Жељка Ражнатовића Аркана и припадник српских криминогених група. Син је Анђелке (проректора Универзитета Уметности и професора на Факултету Ликовних Уметности) и Вука Бојовића, директора Београдског зоолошког врта. Од септембра 2010. године се налази на потерници српске полиције која га терети за организовање неколико убистава. Након потернице српске полиције, нашао се и на потерници Интерпола. Ухапшен је у Шпанији 9. фебруара 2012. године.Прва пуцњава за коју се везује била је током деведесетих година у дискотеци „Трезор“. Године 1998. је правоснажно осуђен на 3 месеца затвора због напада на полицајца. Међутим казну није служио пошто је тадашњи председник Милан Милутиновић донео одлуку о његовом помиловању. Полиција Србије га је ухапсила 22. септембра 2007. године под сумњом да је скривао припаднике „Земунског клана“. Међутим оптужен је само због незаконитог поседовања оружја и фалсификовања докумената. За ово дело осуђен је 2009. године на 15 месеци затвора, али је пуштен да се брани са слободе.

Тужилаштво за организовани криминал које је подигло оптужницу против Бојовића 2010. године наводи да је он стао на чело „Земунског клана“ након убиства Душана Спасојевића и Милета Луковића који су до тада били вође овога клана. Према наводима тужилаштва своју моћ је учврстио након хапшења Милорада Улемека Легије. Тужилаштво је оптужило Бојовића за убиство Бранка Јефтовића Јорге 2004. године, као и за покушај убиства Андрије Драшковића и Зорана Недовића Шока, при чему су погинули њихови телохранитељи Дејан Живанчевић и Милутин Јовичић. Тужилаштво наводи да је Бојовић поменуте кривио за убиство свог пријатеља Жељка Ражнатовића Аркана. Са овим злочинима Луку Бојовића је повезао Сретко Калинић

Миломир Минић

Милорад Минић (Драчић, 5. октобар 1950) је био председник привремене владе Србије и високи функционер Социјалистичке партије Србије.Ректор је Универзитета Џон Незбит у Београду од 2016.

Неуспели избори за председника Србије 1997.

Почетком јесени 1997. одржани су неуспели избори за председника Републике Србије. Други круг ових избора је било за време власти Слободана Милошевића једино изјашњавање грађана Србије на државном нивоу на којем је највећи број гласова освојио кандидат неке друге странке (др Војислав Шешељ, кандидат Српске радикалне странке).

Како, међутим, према објављеним званичним резултатима, у том другом кругу на изборе није изашло по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак је поновљен касније исте године, када је победио Милан Милутиновић.

Демократска странка, Демократска странка Србије, Грађански савез Србије и известан број мањих странака су бојкотовале целокупан изборни процес 1997.

На основу посматрања и анализе целокупног процеса, ЦеСИД-а је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборног поступка, наводивши да изборни процес није испунио ни минмалне услове за фер изборе.

Прва савезна влада Радоја Контића

Прва савезна влада Радоја Контића била је на власти од 3. марта 1993. до 20. марта 1997. године.

Први неуспели избори за председника Србије 2002.

На јесен 2002. два пута су одржани неуспели избори за председника Републике Србије. Овај чланак описује прве од тих избора, чији је први круг одржан 29. септембра, а други 13. октобра 2002. Како у другом кругу није гласало по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак поновљен.

У првом кругу избора, одржаном 29. септембра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 3.637.062 (55,50%). Употребљено је 3.634.498 (55,46% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 3.559.964 (97,95%) важећих и 74.534 (2,05%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.575.413 листића; неупотребљено је остало 2.937.484.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

С обзиром да ниједан од кандидата није освојио натполовичну већину бирача који су гласали, одржан је други круг избора 13. октобра 2002. у којем су учествовали др Војислав Коштуница, кандидат Демократске странке Србије, и др Мирољуб Лабус, кандидат Групе грађана „Најбоље за Србију – Мирољуб Лабус“.

У другом кругу избора, одржаном 13. октобра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 2.979.254 (45,46%). Употребљено је 2.978.468 (45,45% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 2.913.041 (97,80%) важећих и 65.427 (2,20%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.577.992 листића; неупотребљено је остало 3.597.329.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

2. председник Републике Србије
29. децембар 1997 — 29. децембар 2002.
ПретходникСлободан Милошевић
НаследникНаташа Мићић (в. д.)
Драган Маршићанин (в. д.)
Војислав Михаиловић (в. д.)
Предраг Марковић (в. д.)
Борис Тадић
Министар спољних послова Југославије
15. август 1995 — 8. јануар 1998.
ПретходникВладислав Јовановић
НаследникЖивадин Јовановић
Председник Републике Србије
(1990—2006)
Председник Републике Србије
(од 2006)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.