Међународна организација за стандардизацију

Међународна организација за стандардизацију (енгл. International Organization for Standardization), позната по свом акрониму ИСО (од енгл. ISO), агенција је Уједињених нација са седиштем у Женеви, задужена за стандардизацију.

Међународна организација за стандардизацију
International Organization for Standardization
Final ISO Red Square
Лого ИСО-а
ISO member map
Земље чланице организације      Чланице са националним телом за стандарде и ИСО гласачким правима     Чланице сараднице (државе без националног тела за стандарде)     Чланице потписнице (државе са малим економијама)
СкраћеницаИСО (ISO)
Датум оснивања23. фебруар 1947.
Типневладина организација
НаменаМеђународна стандардизација
СедиштеЖенева,  Швајцарска
Чланови162
(јануар 2018)
Службени језициенглески, француски и руски
ПредседникЏон Валтер
Веб-сајтwww.iso.org

Спољашње везе

.bl

.bl је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD), који је према уредби из 21. септембра 2007, тј. заједно с додјељивањем ИСО 3166-1 алфа-2 ознаке BL, Међународна организација за стандардизацију резервисала за Острво Свети Бартоломеј.. Таква одлука је услиједила пошто је Острво Светог Бартоломеја 17. јула 2007. добило статус Прекоморске заједнице Републике Француске. Тренутно Свети Бартоломеј користи ccTLD острва Гвадалупе — .gp и Француске — .fr.

.mf

.mf је будући највиши Интернет домен државних кодова (НИДдк), који је према уредби из 21. септембра 2007, тј. заједно с додељивањем ИСО 3166-1 алфа-2 ознаке MF, Међународна организација за стандардизацију резервисала за Свети Мартин.. Таква одлука је уследила пошто је Острво Светог Мартина 17. јула 2007. добило статус Прекоморске заједнице Републике Француске.Тренутно Свети Мартин користи НИДдк острва Гвадалупе — .gp и Француске — .fr.

ISO 3166-2

ISO 3166-2 је дио ISO 3166 стандарда који објављује Међународна организација за стандардизацију (ISO), а дефинише кодове за идентификовање главних управних јединица (нпр. покрајина или држава) свих држава које су кодиране у ISO 3166-1. Званично име стандарда је „Кодови за представљање назива држава и њихових дијелова - Дио 2: Код државне подјеле“ (Codes for the representation of names of countries and their subdivisions – Part 2: Country subdivision code). Први пут је објављен 1998. године.

Сврха ISO 3166-2 је да се успостави међународни стандард кратких и јединствених алфанумеричких кодова који би представили релевантне административне подјеле и зависне територије свих држава у погоднијем и мање двосмислен облику него њиховим пуним именима. Сваки потпуни ISO 3166-2 код се састоји из два дијела, одовојена цртицом:

Први дио је ISO 3166-1 алфа-2 код за сваку државу;

Други дио је низ од три алфанумеричка карактера, коју су обично добијени од националних извора и произилазе из кодног система који је већ у употреби у дотичној држави, али могу бити осмишљени и од саме ISO.Сваки потпуни ISO 3166-2 код може бити кориштен за јединствену идентификацију државне подјеле у глобалном контексту.

Тренутно је више од 4.000 кодова дефинисано ISO 3166-2. За неке државе, кодови се дефинишу за више од једног нивоа подјеле.

OpenDocument

Формат OpenDocument (ODF) је формат датотека за електронске канцеларијске документе као што су табеларни прорачуни (spreadsheet), графикони, презентације и документи текстуалног садржаја.

Мада је спецификацију првобитно развила компанија Sun, сам стандард је развијен у оквиру Техничког комитета за XML формат отворене канцеларије (енгл. Open Office XML technical committee) при конзорцијуму OASIS (енгл. Organization for the Advancement of Structured Information Standards - Организација за унапређење структурираних стандарда за информације), и заснива се на XML формату првобитно начињеном и имплементираном у канцеларијском пакету OpenOffice.org. Сем што је слободан формат датотека и отворени OASIS стандард, такође је и међународни ISO/IEC стандард (у једној од својих појава у верзији 1.0), ISO/IEC 26300:2006 Open Document Format for Office Applications (OpenDocument) v1.0..

Објављени ODF стандарди испуњавају и уобичајену дефиницију отвореног стандарда, што значи да су доступни без ограничења и да је имплементација слободна.

Open Geospatial Consortium

Основан 1994, Open Geospatial Consortium (OGC) је међународна организација за стандардизацију базирана на добровољности. У OGC-у, више од 370 комерцијалних, владиних, непрофитних и истраживачких организација широм свијета сарађују у процесу подстицања добровољног развоја и спровођења стандарда за геопросторни садржај и услуге, ГИС обрада података и дјељење података.

Прије 2004, име организације било је Open GIS Consortium.

Детаљна историја OGC је доступна.

Грчко писмо

Грчки алфабет (грч. Ελληνικό αλφάβητο) је скуп двадесет и четири слова која су коришћена за записивање грчког језика још од позног 9. или раног 8. века пре нове ере. Изведен је из ранијег феничанског алфабета, и био је први алфабет у ужем смислу тј. систем писања који користи посебне симболе за сваки самогласник и сугласник. Најстарије је алфабетско писмо које је у непрекидној употреби до данас. Слова су такође, почев од 2. века пре нове ере, коришћена за представљање грчких цифара. Ћирилична азбука и латинска абецеда су настале на бази грчког алфабета. Поред тога што се користи у писању грчког језика, како древних тако и модерних облика, грчко писмо у данашње време исто тако служи и као извор техничких симбола и ознака у многим доменима математике, науке и других поља.

У својим класичним и модерним формама, алфабет има 24 слова, уређена од алфа до омега. Као и латиница и ћирилица, грчко писмо је имало само једну форму сваког слова. У њему је развијена дистинкција величине слова између мале и велике форме паралелно са латинским током модерне ере.

Звучне вредности и конвенционалне транскрипције за нека од слова се разликују између античке и модерне грчке употребе, јер се изговор грчког знатно променио између 5. века п. н. е. и данашњице. Модерни и антички грчки користе различите дијакритике. Традиционална ортографија, која је коришћена за антички грчки и понекад за модерни грчки, има мноштво дијакритика, као што су акцентне ознаке за стављање нагласка (политоника), ознаке дисања за присуство и одсуство иницијалног /h/ звука, и јотни подскрипти за крајњи /i/ звук. У модерном грчком спеловању, ортографија је била поједностављена до монотонског система, који користи само дава дијакритика: акутни нагласак и дијарезу.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

ИЦС

Међународна класификација стандарда или ИЦС (енгл. International Classification for Standards) развијена је раних деведесетих година 20. века са циљем да олакша размену података и информација на подручју стандардизације.

ИЦС представља основу за уређење структуре каталога међународних, регионалних и националних стандарда и других нормативних докумената, као и база података о стандардима, библиотечких каталога итд. Прво издање ове публикације Међународна организација за стандардизацију (ИСО) објавила је 1992. године, а прво издање на српском језику појавило се 1995. године.

Мала спољна острва Сједињених Држава

Мала спољна острва Сједињених Држава (енгл. United States Minor Outlying Islands), или краће Мала спољна острва, обухватају 8 острвских територија у Тихом океану и 3 острва у Карипском мору. Термин се појавио 1986. у вези са ширењем области података о стандардима ИСО 3166-1, који дефинише кодове за називе земаља и територија под њиховом јурисдикцијом.

У овом тренутку, ниједно од острво нема стално становништво. У исто време, на већини острва се налази војно и научно особље са пратећим објекатима који ту бораве привремено. На основу пописа становништва из 2000. на острвима је било 316 људи.Острво Наваса је спорна територија између САД и Хаитија, док је атол Вајк спорна територија САД и Маршалских Острва.

Малим спољним острвима је претходно био додељен и властити интернет домен .um, али је 2007. године, због недовољне потражње за истим, тај домен избрисан.

Међународна организација

Међународна организација (или међудржавна) је организација чији досег и област дејства обухвата више држава.

Разликују се две основне врсте ових организација, а то су:

међународне међудржавне организације, чије чланице су суверене државе, и

међународне невладине организације, које су формално приватне организације.Појам међународна организација пре свега се односи на међудржавне организације.

ОСИ модел

ОСИ референтни модел или референтни модел за отворено повезивање система (енгл. Open Systems Interconnection Basic Reference Model) је најкоришћенији апстрактни опис архитектуре мреже. Описује интеракцију уређаја (хардвера), програма, сервиса (софтвера) и протокола при мрежним комуникацијама. Користе га произвођачи при пројектовању мрежа, као и стручњаци при изучавању мрежа. ОСИ модел дели архитектуру мреже у седам логичких нивоа, даје списак функција, сервиса и протокола који функционишу на сваком од нивоа.

Пинјин

Пинјин (трад. кин. 拼音, пин. pīnyīn, чита се „пин-јин“) је помоћно кинеско латинично писмо којим се бележи изговор стандардног кинеског језика. Пинјин у Кини не замјењује кинеско, већ служи само као помоћно писмо.

Сама ријеч „пинјин“ значи „спајање гласова“, а у ширем смислу значи „гласовно писмо“, „фонетски алфабет“. У Народној Републици Кини користи се прецизнији термин „ханју пинјин“ (трад. кин. 漢語拼音, кин. 汉语拼音, пин. Hànyǔ Pīnyīn), што значи „гласовно писмо кинеског језика“. На Тајвану је 2002. године усвојено слично помоћно писмо, по имену „тонгјонг пинјин“, али је касније напуштено у корист ханју пинјина.

Ханју пинјин је одобрен 11. фебруара 1958. године на петом засједању Свекинеске народне скупштине Народне Републике Кине. Тиме је замијењен запис „бопомофо“ као начин подучавања стандардног кинеског језика у континенталној Кини и кинески поштански систем романизације. Уједињене нације су на захтјев кинеске владе 1979. године препоручиле свим својим чланицама ханју пинјин као стандардни систем романизације. Године 1979. га је одобрила и Међународна организација за стандардизацију (ИСО) као начин романизације стандардног кинеског језика (ИСО-7098:1991). Након тога пинјин је потиснуо старе системе романизације, као што је Вејд-Џајлсов из 1859. године (надопуњен 1892. године), и јејловску транскрипцију кинеског језика за енглеско говорно подручје, француску ЕФЕО, те њемачку и бројне друге транскрипције које се данас ријетко користе. Године 2001. Кинеска влада је изгласала закон о заједничком народном језику, који је дао правну основу за коришћење пинјина.

Кинески језик је тонални језик, а пекиншки мандарински дијалект, основа стандардног кинеског језика, има четири тона, који су у пинјину обиљежени сљедећим дијакритичким знацима:

ˉ горњи тон (макрон)

ˊ узлазни тон (акут)

ˇ благосилазни, па узлазни тон (кукица)

ˋ силазни и кратки тон (гравис)Када се пинјин користи у другим језицима, тонови се биљеже само у стручној литератури.

Важно је нагласити да је пинјин латинични запис кинеског језика у којем нека слова не одговарају изговору у другим језицима који се служе латиницом, те се разликује од других латиничних транскрипција.

Руски језик

Руски језик (рус. ру́сский язы́к) је званични језик Русије, Белорусије, Казахстана и Киргистана, а у прошло доба био је језик међународне комуникације у СССР. Осим Русије, користи се у земљама које су раније биле у саставу СССР, те исто тако и на подручјима компактног становиштва емиграната из земаља бившег СССР, као што су Израел, Немачка, Канада, Сједињене Америчке Државе, итд. — као матерњи језик дела становништва и као језик међународне комуникације. У Израелу, на пример, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР. Тамо се објављују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. Одређени број оних који знају руски налази се у Источној Европи, где је руски донедавно био обавезан предмет у школама.

Према подацима Кембриџове енциклопедије језика, руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи. Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН. Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету.

Списак валута у оптицају

Ово је списак валута у оптицају. Са стране су дате међународне ознаке валуте, словне и нумеричке, које је одредила Међународна организација за стандардизацију – ISO 4217 Curency names and code elements.

Списак још није потпун.

Нејасног статуса (са НБС):

Нова кванза, AON, 024

Кванза реал, AOR, 982

Арубијски гулден, AWG, 533

Афган, AFA, 004

Холандскоантилски гулден, ANG, 532

Боливски мвдол, BOV, 984

Франак Демократске Републике Конго, CDF, 976

Унидадес де фоменто, CLF, 990

Зеленортски ескудо, CVE, 132

Финска марка, FIM, 246

Фолкландска фунта, FKP, 238

Фунта стерлинга, GBP, 826

Гибралтарска фунта, GIP, 292

Гвинеја бисао пезос, GWP, 624

Јордански динар, JOD, 400

Кајмански долар, KYD, 136

Тенџе, KZT, 398

Малгашки франак, MGF, 450

Петака, MOP, 446

Судански динар, SDD, 736

Свете Јелене фунта, SHP, 654

Манат, TMM, 795

Паанга, TOP, 776

Тиморски ескудо, TPE, 626

Турска лира, TRL, 792

Тајвански долар, TWD, 901

Тала, WST, 882

ЦФА франак BEAC, XAF, 950

СДР, XDR, 960

ЦФА франак БЦЕАО, XOF, 952

ЦФП франак, XPF, 953

Стандард

Стандард је узор, образац, мерило за поређење у процењивању успешности извођења или вредновању квалитета неког дела или пожељног понашања које представља норму. У социјалном раду, веома важно, али још увек недовољно решено питање, јесу професионални стандарди за оне врсте интервенција које чине суштину професије. Међународна организација за стандардизацију (ИСО) је мрежа националних института у 162 земље и истовремено је највећа свјетска институција за стандардизацију.

Хемијска индустрија

Хемијска индустрија је грана индустрије која хемијским путем прерађује биљне, животињске и минералне сировине, као и разне отпатке. Има изузетно широк спектар деловања и обухвата већину грана индустрије, служећи се њиховим сировинама.

Хемијска индустрија, посебно тешка, велики је загађивач животне средине. Она обухвата емисију највише токсичних материја, првенствено амонијака, хлороводоника, фосфорне киселине, метанола, толуена, сумпорне киселине, сумпор-монооксида, метилетил-кетона, хлора, метилен-хлорида и трихлор-етана. Произвођачи су дужни да прате и контролишу токсичне емисије у складу са законским прописима и стандардима. Међународна организација за стандардизацију (ISO) је објавила серије стандарда за рад и управљање производњом, као и заштиту животне средине уопште.

Це (програмски језик)

Це (енгл. C) процедурални је програмски језик, настао 1972. године. Аутор језика је Денис Ричи, а настао је у истраживачком центру Bell Laboratories у Њу Џерзију за потребе оперативног система UNIX.

Шијали Рамамрита Ранганатан

Шијали Рамамрита Ранганатан (енгл. Shiyali Ramamrita Ranganathan, 9. август 1892, Ширкази, Мадрас - 27. септембар 1972, Бангалор), познатији као „отац индијског библиотекарства“, био је светски утицајан библиотекар, универзитетски професор, математичар. Развоју светског библиотекарства допринео је етичким принципима библиотекарства под називом Пет закона библиотекарства објављеним 1931. године, као и развојем колон-класификације, односно класификационог система помоћу двотачке.

ISO стандарди по бројевима
1–9999
10000–19999
20000+

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.