Месо

Месо најчешће означава животињску телесну материју која се користи као храна.[1]:1 При томе се најчешће мисли на скелетне мишиће и околно везивно ткиво,[1]:1 но под месом се могу подразумевати и други делови животињских тела који се користе у исхрани: плућа, срце, јетра, кожа, мозак, хрскавица и бубрези. У случају меса морске фауне, може се радити и о целим телима.

Људи су ловили и убијали животиње ради меса од преисторијских времена. Напредак цивилизације је омогућио доместикацију животиња као што су кокошке, овце, свиње и говеда. То је временом довело до њихове употребе у продукцији меса у индустријским размерама помоћу кланица.

Месо се углавном састоји од воде, протеина, и масти. Оно је јестиво у сировом облику, али се нормално једе након што је било кувано и зачињено или обрађено на различите начине. Необрађено месо ће се покварити или почети да труне у року од неколико сати или дана због инфекције и разградње посредством бактерија и гљивица.

Термин месо се понекад такође користи у рестриктивнијем смислу да значи месо сисарских врста (свиња, говеда, оваца, etc.) узгојених и припремљених за људску конзумацију, чиме се искључује риба, друга морска храна, живина, или друге животиње.[2][3]

FoodMeat
Месо у разним облицима

Етимологија

Енглеска реч meat потиче од староенглеске речи mete, која се односи на храну у опште. Овај термини је сродан са mad у данском, mat у шведском и норвешком, и matur у исландском и ферјарском, који такође значе „храна”. Реч mete такође постоји у старофризијском (и у мањој мери у модерном западнофризијском) за означавање важне хране, разликујући је од swiets (слаткиша) и dierfied (сточне хране).

Историја

Палеонтолошка евиденција сугерише да је месо сачињавало знатну пропорцију дијете чак и најранијих људи.[1]:2 Рани ловци-сакупљачи су зависили од организованог лова на велике животиње као што су бизон и јелен.[1]:2

Доместикација животиња, за који евиденција датира уназад од краја задњег леденог доба (c. 10.000 п. н. е.),[1]:2 је омогућила систематску продукцију меса и узгој животиња с циљем побољшања продукције меса.[1]:2 Животиње које су сада главни извор меса биле су доместиковане у процесу развоја раних цивилизација:

Lamb meat
Типични јагњећи рамени одсечак
  • Овце, пореклом из западне Азије, су биле доместиковане уз помоћ паса пре успостављања пољопривредних насеља, вероватно још током раног 8. миленијума п. н. е.[1]:3 Неколико раса оваца је успостављено у древној Месопотамији и Египту до 3500–3000 п. н. е.[1]:3 Данас постоји више од 200 раса оваца.
  • Говеда су доместикована у Месопотамији након успостављања пољопривредних насеља у периоду око 5000 п. н. е,[1]:5 и неколико раса је развијено до 2500 п. н. е.[1]:6 Модерна доместикована говеда се деле у две групе Bos taurus (европска говеда) и Bos taurus indicus (зебу), обе од којих су потомци сад изумрле врсте тур.[1]:5 Узгој дела говеда је оптимизован за продукцију меса за разлику од животиња које су подесније за вучу и продукцију млека, почевши од средине 18. века.[1]:7
Hereford bull large
Херефордски бик, раса говеда која се фреквентно користи за продукцију меса.
  • Свиње, које су проистекле из дивљих свиња, су постојале пре периода око 2500 п. н. е. у данашњој Мађарској и у Троји; ранија грнчарија из Јерихона и Египта приказује дивље свиње.[1]:8 Свињске кобасице и шунке су биле од великог комерцијалног значаја грчко-римским временима.[1]:8 Наставља се са интензивним узгојем свиња, јер су оне оптимизоване за производњу меса најбоље прилагођеног за одређене месне производе.[1]:9

Друге животиње се узгајају или су биле узгајане или ловљене ради њиховог меса. Тип конзумираног меса варира много између различитих култура, мењајући се током времена, у зависности од фактора као што су традиција и доступност животиња. Количина и врста конзумираног меса варира и по приходима, како између земаља, тако и у одређеној земљи.[4]

Модерна пољопривреда користи низ техника, као што је тестирање потомства, за убрзавање вештачке селекције путем узгоја које брзо попримају жељене квалитете произвођача меса.[1]:10 На пример, у светлу добро публикованих здравствених проблема везаних уз засићене масноће током 1980-их, садржај масти у Уједињеном Краљевству у говедини, свињетини и овчетини је пао са 20–26 процента на 4–8 процента у року пар декада, услед селективног узгоја за одсуство масноћа и промене метода месарске обраде.[1]:10 Методи генетичког инжењерства усредсређени на побољшавање квалитета меса су сада доступни.[1]:14

SelectionOfPackageMeats
Свеже месо у супермаркету у Северној Америци

Мада је то веома стара индустрија, продукција меса наставља да се прилагођава еволуирајућим захтевима потрошача. Тренд продаје меса у унапред запакованом резовима повећао је потражњу за већим расама стоке, које су погодније за производњу таквих резова.[1]:11 Још више животиња које нису претходно експлоатисане ради њиховог меса сада се узгајају, посебно агилније и мобилније врсте, чији мишићи имају тенденцију да се развијају боље од оних код говеда, оваца или свиња.[1]:11 Примери су разне врсте антилопа, зебри, водених бивола и камила,[1]:11ff као и несисари, као што су крокодили, ему и нојеви.[1]:13 Још један важан тренд у савременој продукцији меса је органска пољопривреда која, која мада не пружа органолептичне користи произведеном месу,[20] задовољава повећану потражњу за органским месом.[21]

Потрошња

Meat Atlas 2014 -- Meat Consumption in industrialised countries
Док је потрошња меса у већини индустријализованих земаља на високом, стабилном нивоу ...[22]:str 46
Meat Atlas 2014 meat consumption developing countries
... потрошња меса у привредама у развоју је у порасту.[22]:str 48

Потрошња меса варира широм света, у зависности од културних или религијских преференција, као и економских услова. Вегетаријанци одлучују да не једу месо због етичких, економских, еколошких, верских или здравствених проблема који су повезани са производњом и конзумирањем меса.

Према анализи ФАО укупна потрошња белог меса између 1990. и 2009. године драматично се повећала. На пример, месо живине повећало се за 76,6% по килограму по глави становника а свињско месо за 19,7%. У супротности с тим, потрошња говедине је опала са 104 kg (229 lb)/становнику у 1990 на 96 kg (212 lb)/становнику у 2009.[23]

Нутритивна вредност

Просечна нутритивна вредност у 110 грама меса
Врста меса Калорије Протеини Угљени хидрати Масноћа
Риба 110—140 20—25 g 0 g 1—5 g
Пилећа прса 160 28 g 0 g 7 g
Јагњетина 250 30 g 0 g 14 g
Јунећи стик 275 30 g 0 g 18 g
T-кост 450 25 g 0 g 35 g

Месо је богат извор беланчевина којих у месу налазимо од 17 до 25%, садржи од 5 до 25% масти, мин. соли, хормона и воде. Месо је животна намирница са високим садржајем есенцијалних аминокиселина у форми протеина. Поред тога садржи витамине Б-групе (посебно Ниацин и Рибофлавин), затим гвожђа, фосфора, калцијума и угљених хидрата.

Врсте меса

Према врсти које долази у промет разликује се говедину (телетина, јунетина), свињетину (прасетина), овчетину (јањетина), козетину (јаретина), пилетину, коњетину, зечетину, као и месо разних дивљачи и риба.

Врсте меса по пореклу

Rind-Ganz
Делови говедине

Говедина

  1. врат
  2. хрскави запећак
  3. ребра
  4. пржолица (рамстек)
  5. хрбат (розбиф)
  6. хрбат (розбиф)
  7. писана печенка (бифтек)
  8. ребра, мекана (средња) ребра, потрбушина
  9. масна потрбушина, слабина
  10. раме (рибица), плећка (лопатица)
  11. бут
  12. врх кука
  13. лопатица
  14. стражња гољеница
Schwein-Ganz
Делови свињетине

Свињетина

Свиња се за прехрану користи готово цела. Неке религије забрањују конзумацију свињетине.

  1. глава
  2. вратина
  3. леђа (леђна сланина)
  4. подплећка
  5. прса
  6. котлет или каре
  7. котлет или каре
  8. филе (свињска писаница, лунгић)
  9. потрбушина
  10. трбух
  11. лопатица
  12. свињски бут (с орахом и салом)
  13. бут (ножица)
  14. папци
  15. реп

Промет меса

Месо које се ставља у промет мора бити хигијенски исправно, површина мора бити равна и не смије садржавати издробљене кости, ставља се у промет као основни делови или мањи комади са костима или без костију. Месо у промету мора бити декларисано, а декларација треба да садржи: назив и седиште произвођача, врсту и категорију меса. Ако се месо увози мора писати место увозника, датум производње и земља одакле потиче.

Топлотна обрада меса

Одабир топлотне обраде меса зависи од тога да ли се месо припрема у комаду или се сирово реже на оброке и тек тада припрема.

Припрема великих месних јела

NCI clove ham
Шунка

Кување

Кухање (франц. bouillir) је обрада меса, којом се месо омекшава преношењем топлине на месо путем кипуће воде, ради лакшег жвакања и даље пробаве. Трајање кувања зависи од врсте меса (живина се кува брже од говедине). С обзиром да кување може трајати више сати, кување се убрзава применом Папиновог лонца (такође се користи за кухање на великим надморским висинама). Кување је прикладно за говедину, телетину, свињетину, овчетину, живину. Кувана говедина је специјалитет, а најпогоднији комади за кување су вањски бут, коленица, говеђа прса, лопатица и допржолица.

Динстање

Gulasch
Gулаш

Кување на пари (braiser) назива се пирјање или динстање (оба појма су регионализми, тур. püryan - пирјати, њем. Dunst - динстати). Пирјање је прикладно за тамна и светла меса, а претходним саламурењем месо омекшава и постаје укусније.

Типови динстања
  • Смеђе динстање (braiser) прикладно је за тамна и светла меса, рагу, сотирано пиле.
  • Светло динстање (poêler) прикладно је за светла меса попут пилетине, јањетине, телетине.
  • Наравно динстање (braiser naturel) прикладно је за тамна меса (гулаш и месна јела у умаку) и светла меса (фрикасе од телетине и живине)
  • Докувавање (pocher) је прикладно за изнутрице, светла и нежна меса.
  • Кухање (bouillir) прикладно је за изнутрице, светла и тамна меса.

Печење

Печење (rôtir) је обрада меса којом се месо загрева било топлим ваздухом (температура је у почетку 250 °C, a касније се смањи на 120 °C), или контактом меса и плоче (или решетки) на којима се месо налази. Печено месо одликује се бољим окусом од куваног, но није тако мекано. Прикладно је за тамна и светла меса. Месу се током печења не додаје течност, а након печења пре резања мора одстајати барем 15 минута.

Печење у пећи (франц. au four) прикладно је за тамна меса, дивљач и пернату дивљач. Печење на ражњу (франц. à la brochet) прикладно је за светла меса попут телећих прса, телећих мишића, делова телећег бута.

Припрема малих месних јела

Печење у масноћи

Печење у масноћи (frire) прикладно је за светла и тамна меса, изнутрице, одреске, филее, котлете, пржолице, перад, мозак, жлијезде.

Пржење

Пржење је обрада меса у већој количини врућег уља или масти. Месо се мора мора пржити у довољно великом тигању како се температура пржења не би нагло смањила и месо пустило сок, те се почело кувати. Попрживање мора трајати што краће како би месо у средини остало ружичасто.

Пржење у тигању (sauter) прикладно је за тамна меса попут шатобријан шницле, бифтека, крменадле, пржолице. Пржење на роштиљу (griller) прикладно је за светла меса попут котлета, орашчића, млевеног меса, делова живине. Попржавање превртањем (''à la minute) прикладно је за тамна и светла меса, изнутрице.

Референце

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 Lawrie, R. A.; Ledward, D. A. (2006). Lawrie’s meat science (7th изд.). Cambridge: Woodhead Publishing Limited. ISBN 978-1-84569-159-2.
  2. ^ „Meat definition and meaning | Collins English Dictionary”. www.collinsdictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 6. 2017.
  3. ^ „Definition of MEAT”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 6. 2017.
  4. ^ Mark Gehlhar and William Coyle, "Global Food Consumption and Impacts on Trade Patterns" Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 5, 2012) (на језику: енглески), Chapter 1 in Changing Structure of Global Food Consumption and Trade Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 26, 2013) (на језику: енглески), edited by Anita Regmi, May 2001. USDA Economic Research Service.
  5. ^ Chrisafis, Angelique "France's horsemeat lovers fear US ban The Guardian, June 15, 2007, London.
  6. 6,0 6,1 Davidson, Alan; Jaine, Tom; Davidson, Jane (2006). Helen Saberi, ур. The Oxford Companion to Food. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280681-9.
  7. ^ Turner, E. 2005. "Results of a recent analysis of horse remains dating to the Magdalenian period at Solutre, France," pp. 70-89. In Mashkour, M (ed.). Equids in Time and Space. Oxford: Oxbow
  8. ^ „BBC NEWS – Programmes – From Our Own Correspondent – China's taste for the exotic”. bbc.co.uk.
  9. ^ Podberscek, A. L. (2009). „Good to Pet and Eat: The Keeping and Consuming of Dogs and Cats in South Korea” (PDF). Journal of Social Issues. 65 (3): 615—632. doi:10.1111/j.1540-4560.2009.01616.x. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 7. 2011.
  10. ^ „BBC NEWS – Asia-Pacific – Vietnam's dog meat tradition”. bbc.co.uk.
  11. ^ „Francis H. Fay (June 1960) "Carnivorous walrus and some arctic zoonoses". Arctic 13, no.2: 111-122”. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2011. Приступљено 20. 9. 2017.
  12. ^ Schwabe, Calvin W. (1979). Unmentionable cuisine. University of Virginia Press. стр. 168. ISBN 978-0-8139-1162-5.
  13. ^ Hanley, Susan B. (1999). Everyday things in premodern Japan: the hidden legacy of material culture. University of California Press. стр. 66. ISBN 978-0-520-21812-3.
  14. ^ Schwabe 1979, стр. 173.
  15. ^ „Carapulcra de gato y gato a la parrilla sirven en fiesta patronal”. Cronica Viva. Архивирано из оригинала на датум 17. 11. 2010. Приступљено 1. 12. 2011.
  16. ^ Hopkins, Jerry (2004). Extreme Cuisine: The Weird and Wonderful Foods That People Eat. Tuttle Publishing. стр. 25. ISBN 978-1-4629-0472-3.
  17. ^ Hopkins, Jerry (2014). Strange Foods. Tuttle Publishing. стр. 8. ISBN 978-1-4629-1676-4.
  18. ^ „A Guinea Pig for All Times and Seasons”. The Economist. 15. 7. 2004. Приступљено 1. 12. 2011.
  19. ^ „WHALING IN LAMALERA-FLORES” (PDF). Приступљено 10. 4. 2013.
  20. ^ Lawrie & Ledward 2006, стр. 11, citing Ollson, V., Andersson, I., Ranson, K., Lundström, K. (2003) Meat Sci. 64, 287 and noting also that organically reared pigs "compare unfavourably" with conventionally reared ones "in some respects."
  21. ^ Demand for organic meat on the rise
  22. 22,0 22,1 Meat Atlas 2014 – Facts and figures about the animals we eat, download as pdf
  23. ^ Henchion, Maeve; McCarthy, Mary; Resconi, Virginia C.; Troy, Declan (1. 11. 2014). „Meat consumption: Trends and quality matters”. Meat Science. Meat Science, Sustainability & Innovation: ‘60th International Congress of Meat Science and Technology 17–22 August 2014, Punta del Este, Uruguay’. 98 (3): 561—568. PMID 25060586. doi:10.1016/j.meatsci.2014.06.007.

Литература

  • Hopkins, Jerry (2014). Strange Foods. Tuttle Publishing. стр. 8. ISBN 978-1-4629-1676-4.
  • Hopkins, Jerry (2004). Extreme Cuisine: The Weird and Wonderful Foods That People Eat. Tuttle Publishing. стр. 25. ISBN 978-1-4629-0472-3.
  • Schwabe, Calvin W. (1979). Unmentionable cuisine. University of Virginia Press. стр. 168. ISBN 978-0-8139-1162-5.
  • Davidson, Alan; Jaine, Tom; Davidson, Jane (2006). Helen Saberi, ур. The Oxford Companion to Food. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280681-9.
  • Lawrie, R. A.; Ledward, D. A. (2006). Lawrie’s meat science (7th изд.). Cambridge: Woodhead Publishing Limited. ISBN 978-1-84569-159-2.

Спољашње везе

Ћевапи

Ћевапчићи или ћевапи (мкд. ќебапчиња – ћебапчиња, једн. ќебапче – ћебапче) су јело направљено од млевеног меса, обликовано у мале ваљке и испечено на роштиљу. Најчешће се праве од мешаног јунећег (70%) и овчијег (30%) меса. Јављају се у свим крајевима Балкана, а посебно бивше Југославије у којима су владали Турци. Врсте меса се разликују од места до места, а често и од вероисповести која преовладава у неком крају. Могу се наћи и као врста брзе хране у погачи и са прилозима (најчешће лук и кајмак).

До 20. века нису коришћене машине за млевење меса па се оно сецкало на ситно на пању. Тврди се да је то још увек најбољи начин уситњавања јер месо остаје сочније и не може да загори. Када се уз додавање зачина умеси маса истискује се кроз левак да добије карактеристичан облик и ставља на роштиљ (скару) која је обично ложена ћумуром од буковог или храстовог дрвета.

Киоск или радња у којој се справљају ћевапчићи се зове ћевабџиница, а занатлија који их справља је ћевабџија.

Витамин Б3

Витамин Б3, исто познат као ниацин, никотинска киселина, и витамин ПП, је органско једињење са формулом C5H4NCO2H, и у зависности од коришћене дефиниције, једна од између четрдесет и осамдесет есенцијалних људских нутријената. Ова безбојна, растворна у води чврста материја је дериват пиридина, са карбоксилном групом (COOH) у 3-позицији. Други облици витамина Б3 укључују кореспондирајући никотин амид ("ниацин амид "), где је карбоксилна група замењена са карбоксамидном групом (CONH2), као и комплекснији амиди. Термини ниацин, никотин амид, и витамин Б3 су еквивалентни, и они се користе за било ког члана ове фамилије једињења, пошто она имају сличну биохемијску активност.Никотинамид је структурни део коензима NADP, део процеса респирације. Месо, џигерица, јаја, млеко, риба, кромпир и зелено воће су богати витамином Б3. Недостатак овог витамина се може видети код особа који болују од пелагре, кожне болести. Пелагра се такође појављује и код особа у поодмаклим фазама алкохолизма. Превелика конзумација Б3 витамина може да доведе до оштећења јетре, што је веома редак случај.

Говедарство

Говедарство је најважнија грана сточарства. Обухвата узгој говеда, бикова, јакова и зебуа. Даје важне производе, попут меса, млека, коже, длаке и др.

Најповољнији услови за развој ове гране су првенствено простране ливаде и пашњаци. Може се издвојити као: млечно, млечно-месно и месно говедарство.

Као још један додатни продукт ове гране сточарства јавља се и стајско ђубриво.

Многе индустријске гране су повезане са говедарством као: прехрамбена индустрија (прерада меса и млечних производа), модна индустија (израда одеће и обуће од коже).

Крава је основа производње. Она биљну храну прерађује у месо и млеко. Бик биљну храну прерађује у месо. Теле је потомак краве, и јако је битан за будућу производњу млека и меса.

По броју говеда се истичу следеће државе: Индија, Русија, САД, Кина, Аргентина и др.

Говедина

Говедина је назив за месо добијено од говеда, нарочито од краве. Говедина је месо добијено од 14 до 16 месеци старог говеда које је тешко од 450 до 500 килограма. Месо млађих говеда се назива јунетина, а још млађих телетина. Говедина спада у црвена меса.

Зуб

Зуб је мања калцификована, беличаста струкутра смештена у вилицама (или устима) многих кичмењака, и коришћен је за жвакање хране. Поједине животиње, посебно месоједи, такође користе зубе за лов или у одбрамбене сврхе. Коренови зуба покривени су деснима. Зуби се не састоје од костију, него од више врста ткива различите густине и тврдоће. Ћелијска ткива која коначно постају зуби потичи од клице ембрионог слоја, ектодерма.

Општа структура зуба је слична међу кичмењацима, иако постоји значајна варијација у њиховом облику и позицији. Зуби сисара имају дубље коренове, и тај случај је примећен код неких врста риба и крокодила. Већини правих кошљориба, ипак, зуби су надовезани за спољну површину кости, док су код гуштера надовезани на унутрашњу површину вилице с једне стране. Код рушљориби, као што су ајкуле, зуби су надовезани грубим лигаментима на обруче хрскавица који формирају вилицу.Зуби су најкрактеристичнија (и најдуже присутна) особина сисара. Палеонтолози користе зубе да идентификују фосилне врсте и да одреде њихове односе. Облик зуба животиња повезан је са њиховом исхраном. На пример, биљну материју је тешко сварити, тако да биљоједи имају много кутњака за жвакање и млевење. Месоједима, с друге стране, требају очњаци да убију жртву и раскидају месо.

Сисари су генерално дипходонти, што значи да могу да развију сетове зуба. Код људи, први сет („бебећи“, „млечни“, „примарни“ сет) обично почиње да се појављује са око шест месеци старости, иако су нека деца рођена са једним или више видљивим зубима, познатим као неонатални зуби. Нормално ницање зуба са око шест месеци старости може бити болно. Кенгури, слонови и морске краве ретки су међу сисарима зато што су полифиодонти.

Животиње тако развију само један сет зуба (монофиодонти) док друге развију више сетова (полифиодонти). Ајкули, на пример, нарасте нови сет зуба сваке две недеље који мења изношене зубе. Глодарима израсту секутићи и имају их стално током глодања, што им помаже у одржавању релативно сталне дужине. Индустрија даброва је делом заслужна тој квалификацији. Многи глодари као што су пољски мишеви (али не и обични мишеви) и ггвинејске свиње, као и leporidae попут зеца, имају кутњаке који стално расту као додатак секутићима.Зуби нису увек надовезани за вилицу, као што је то случај код сисара. Код многих гуштера и риба, зуби су надовезани за непце или на спрат од уста, формирајући додатне правилне редове унутар вилице. Неке праве кошљорибе чак имају зубе и у гркљану. Иако нису прави зуби у уобичајеном смислу, зубићи ајкула су готово идентични по структури, и вероватно имају исто еволуцијско порекло. Свакако, изгледа да су се зуби прво развили код ајкула, и нису нађени код примитивних безвиличних риба — док змијуљице имају зуболике структуре на језику, оне су, у ствари, сачињене од кератина, не од дентина или глеђи, и не деле никакву повезаност са правим зубима.Живе амфибије обично имају мале зубе, или их немају уопште, како се обично хране меком храном. Код гмизаваца, зуби су генерално једноставни и конични у облику, иако постоје неке варијације међу врстама, најзаначајније очњаци које избацују отров код змија. Образац секутића, очњака, прекутњака и кутњака пронађен је само код сисара, и до различитих опсега, код њихових еволуциони преци. Број ових врста зуба варира битно међу врстама; зоолози користе стандардизоване зубне формуле да опишу прецизан образац дате групе.

Карневал

Карневал је доба прославе и фестивала уочи ускршњег поста. Обележава се углавном током фебруара и марта. Прослава се обично састоји од јавне прославе или параде, током које се учесници често маскирају и веселе, плешу и приказују циркуске и друге вештине.

Карневали су популарни у низу европских и латиноамеричких земаља. Блиски су римокатоличкој, и донекле, православној хришћанској традицији. У Србији се традиционално обележава сличан народни фестивал - покладе.

Реч карневал је настала од италијанских речи carne levare - уклонити месо или carne vale - збогом месо. У сваком случају, карневал означава почетак периода у коме је једење меса по обичају забрањено (ускршњи пост). За период карневала се у српском језику користи израз месојеђе.

По црквеном календару карневал почиње на Богојављење (6. јануар), када се завршава прослава Божића, а завршава се на „масни уторак“, када почиње ускршњи пост. У Немачкој карневал традиционално почиње 11. новембра у 11 сати и 11 минута.

Најпознатији карневали се одржавају у Бразилу (Рио де Жанеиро, Салвадор, Ресифе), Венецији, у Рајнској области Немачке итд.

Кокошка

Кокошка, кокош или домаћа кокош (лат. Gallus gallus domesticus) је подврста птице која се често гаји као живина. Сматра се да је пореклом из југоисточне Азије, и да је еволуирала од дивљих подврста врсте Gallus gallus. Ова птица је најраспрострањенија на земљи, са тоталном популацијом од преко 19 милијарди по процени из 2011. године. Људи узгајају кокошке првенствено као извор хране, конзумирајући њихово месо и јаја.

Генетске студије указују на вишеструко материнско порекло у југоисточној Азији, источној Азији, и јужној Азији, док клада присутна у Америкама, Европи, Блиском Истоку и Африци води порекло са Индијског потконтинента. Из Индије, доместиковане кокошке су увезене у Лидију у западној Малој Азији, и у Грчку до петог века п. н. е. Кокошке су биле познате у Египту од средине 15. века п. н. е, при чему је „птица која даје живот сваког дана“ пренета у Египат из области између Сирије и Сенара, Вавилонија, судећи по аналима Тутмеса III.

Месо дивљачи

Месо дивљачи је висококвалитетна намирница у исхрани људи. Хемијски састав меса дивљачи варирира у зависности од врсте, ухрањености, сезоне одстрела, станишта (планина, равница, ритова итд) и многобројних других фактора. За исхрану се користе две врсте дивљачи:

длакава дивљач

перната дивљачОд длакаве дивљачи највише се користи месо зеца и срне, ређе дивље свиње и јелена (обичан црвени јелен, јелен лопатар, јелен аксис), а још ређе дивокозе и медведа.

Од пернате дивљачи највише се користи месо фазана, патке, јаребице, ређе од гуске, шљуке, препелице и малог и великог тетреба.

Месојед

Месојед, месождер или карнивор (од лат. carne — „месо“ и vorare — „ждерати“), је сваки организам (најчешће животиња) чија се исхрана првенствено састоји од меса. Уколико је извор меса жива животиња, месоједе називамо грабљивцима или ловцима (предаторима), а уколико је реч о угинулом извору меса, месоједи се називају лешинарима. Већина месоједних животиња у својој исхрани има и храну биљног порекла, ради уноса потребних минерала, витамина и влакана. Облигатним карниворима називамо оне организме који се искључиво хране месом.

Тако се месоједи разликују од животиња чија се храна састоји од биља а које се називају биљоједима, као и од сваштоједа чија је храна разноврсна.

Групи месождера припадају звери (које су и добиле латински назив Carnivora), неке врсте птица, али и друге животиње.

Сем животиња, поједине врсте биљака и гљива такође могу бити месоједи.

Овца

Овца или домаћа овца (лат. Ovis aries) је домаћа животиња и спада у рогате преживаре, папкаре, вероватно настала доместификацијом муфлона у пределима јужне и југозападне Азије. Овце се гаје још од млађег каменог доба и од њих се добија месо, млеко и вуна. Овчија вуна је у најширој употреби од свих врста вуна, а поступак којим се добија назива се стригање (стрижа, шишање оваца).

Петак

Петак је пети дан седмице, који се налази између четвртка и суботе. Код словена је то шести дан у седмици или пети по недељи.

У већини земаља са петодневном радном недељом, петак је последњи радни дан пре викенда и самим тим се гледа као разлог за прославу и растерећење, што је у САД довело до израза TGIF (скраћенице за Thank God It's Friday) - „Хвала Богу, петак је“.

У неким предузећима радницима је допуштено да носе мање формалну одећу петком, што је познато као „неформални петак“ (Casual Friday).

У роману Робинсон Крусо, Петко је име америчког урођеника канибала кога је спасао протагониста на петак и који је њему постао слуга.

Петак је књига од Роберта А. Хајнлајна.

Петак је такође филм са репером Ајс Кјубом као главним глумцем.У Исламу, петак је дан јавне молитве у џамијама. У неким исламским земљама, седмица почиње недељом, а завршава се суботом, баш као и јеврејска и хришћанска недеља. У осталим земљама, као што су Иран и Авганистан, седмица почиње суботом, а завршава се петком.

Јеврејски сабат почиње заласком сунца у петак и траје до заласка сунца у суботу.

У хришћанству, петак пре Васкрса се слави као Велики петак да означи Исусово распеће. Неки хришћани се уздржавају да једу месо петком, док други држе једнодневни пост.

У неким културама, петак се сматра несрећним, поготово ако је петак тринаести, где је 13 несрећни број. Неколико историјских непогода које су се догодиле на петак су познате као црни петак.

Питагорејци

Питагорејци су били следбеници учења грчког филозофа Питагоре. Питагорејство је филозофски и духовни покрет који је основао Питагора у VI веку п. н. е. Имао је егзотеричне ознаке, а утицао је на многе филозофе укључујући и Платона. У питагорејским заједницама се живело по строгим правилима за очишћење душе и тела. Важну су улогу давали музици и ритму, из чега се вероватно развило занимање за аритметику, коју су схватали као теорију целих бројева.

Питагорејско друштво је имало велики утицај на тајна друштва која су касније настала као што су илуминати. Сумња се да је братство највероватније покренуло вегетаријанство јер се месо није јело у њиховом друштву. Братству и његовом оснивачу приписују се поједини изуми научне вредности попут чаше умерености која ради по хидрауличким принципма.

Пљескавица

Пљескавица је јело од млевеног меса печено на роштиљу. Врло је популарна у земљама централног и источног Балкана, конкретно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији гдје се може наручити дословце у сваком насељеном месту, али се популарност проширила и на друге земље Европе где Срби живе, нарочито у Аустрији и Немачкој.

У Србији је позната лесковачка пљескавица, као део традиционалног лесковачког роштиља. По обичају је љуто зачињена а спрема се од млевене свињетине или говедине (јунетине). Лесковачко роштиљ-месо је 2007. године постало заштићени српски бренд а сертификат је добило и од Српског института за јавну дипломатију са седиштем у Бриселу и Паризу.Начин припреме варира од локације где је пљескавица популарна.

Пре гриловања, млевено месо се често меша са исецканим црним луком, љутим папричицама, бибером и другим зачинима. Када је готова, традиционално се служи уз сецкани црни лук или на кајмаку, а у новије време и уз помфрит. Као улична храна, пљескавица може бити послужена у сомуну или лепињи уз разноврсне прилоге попут парадајза, лука, павлаке, купуса, кечапа, мајонеза, сенфа као и са било којим повртњим адативом попут краставаца, цвекле или зелене салате.

Свињетина

Свињетина је друго име за месо од свиње. За разлику од говедине, свиња је врло корисна животиња, јер се за исхрану користи готово цијела.

глава

грудни врхови

леђа (кичмена сланина)

врат или вратина

прса

каре и ребра

полеђина

филе (свињска писаница, лунгић)

потрбушина

плећка или лопатица

свињски бут (с орахом и салом)

коленица

папци

репНеке религије забрањују једење свињетине као што су јудаизам, ислам.

Сисари

Сисари (лат. Mammalia, од латинског mamma „груди”) су кичмењаци које карактерише присуство млечних жлезди уз помоћ којих женке производе млеко за храњење (дојење) својих младунаца, неокортекс (регион у мозгу), крзно или коса, и три слушне кошчице. Ове карактеристике их разликују од гмизаваца и птица, од којих се разликују још од касног Тријаса, пре 201–227 милиона година. Постоји око 5.450 врста сисара. Највећи редови су глодари, слепи мишеви и soricomorpha (ровчице и кртице). Следећа три су примати (људи, човеколики мајмуни и мајмуни), папкари (китови и копнени папкари), и звери (мачке, пси, перајари и многи други).

Сисари су потомци синапсида звероликих гмизаваца, који су настали пре око 300 милиона година. Први сисари у ширем смислу речи појавили су се пре отприлике 225 милиона година, у доба тријаса и доминације диносауруса. Постепено су се диференцирале три савремене групе сисара: торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.

Српска кухиња

Српска кухиња је хеторогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле — медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк — ручак.

Исхрана се поистовећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу био је „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица.

Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно.

Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.

Стока

Стока у примарним делатностима означава све оне животиње, односно ситну (овца и коза) и крупну стоку (говеда и коњи) које се држе због узгоја у сврху добијања прехрамбених производа и сировина, а донедавно и за рад на имањима. Грана привреде која се бави узгојем стоке назива се сточарство, и заједно са ратарством, риболовом и шумарством припада примарним делатностима.

Супа

Супа је течно јело, које се справља прокувавањем састојака.

Од састојака у супу се стављају месо и поврће. Месо може бити пилетина (било који део пилета) и јунетина или говедина (обично се стављају ребра или груди, ређе врат). Од телетине, као и од било ког другог меса, прави се углавном чорба. У супу се од поврћа ставља најпре корен од шаргарепе и першуна, и то може бити сасвим довољно. Може се ставити било које поврће, што га је више, то је супа укуснија. Такође, супа је укуснија, и квалитетнија ако се ставе и 2-3 врсте меса. У јунећу и говеђу супу, осим шаргарепе и першуна, ставља се и главица црног лука, препеченог на рингли.

Од зачина, осим соли, ставља се зачин Ц (био зачин), и по жељи бибер.

Закувава се са резанцима, или кнедлама од гриза.

Шупљорога говеда

Шупљорога говеда, шупљорошци, шупљорози, или говеда (лат. Bovidae), су породица сисара из групе преживара. Породица обухвата преко 140 врста, сврстаних у 10 потпородица. Природни ареал породице обухвата четири континента: Северну Америку, Африку, Европу и Азију. Човек је доместификовао неколико врста шупљорожаца (краве, овце, козе, биволе, јака). Од њих користи млеко, месо и кожу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.