Месија

Месија (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах] — „помазаник“) је средишњи есхатолошки појам јудаизма, прихваћен и у хришћанству и исламу. Месијом се назива искупитељ којег, у једном или другом виду, очекују све ове религије. У ширем значењу, месија означава сваку ослободитељску или спаситељску личност и придев месијански се користи за сва учења која очекују неког да поправи стање човечанства и света.[1]

Месијанска нада и ишчекивање још увек су један од темељних мотива јеврејске религије, иако је реформистички јудаизам одбацио идеју о личном месији заменивши је појмом „месијанског доба“ које одликује универзална правда и мир.

Јудаизам

У хебрејској Библији, месијом, односно помазаником, су називани краљеви и свештеници Израела који су помазивани светим уљем. Краљеви и првосвештеници су примали помазање као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). У том смислу је назив коришћен (изузетно) чак и за једног странца као што је персијски краљ Кир (Из 45.1). У развијеној јеврејској месијанској есхатологији, месија се односи на вођу којег је Бог помазао, и у неким случајевима, будућег краља Израела, потомка Давидове лозе, који ће ујединити сва јеврејска племена и ослободити их од стране власти.[2] Долазак месије ће, како се верује, невестити месијанско доба свеопштег мира, склада и правде.[3] У јудаизму, месија није сматран натприродном фигуром, Богом нити сином Бога.

Хришћанство

У грчкој Септуагинти хебрејска реч машиах (מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎]) се преводи као христос (χριστός [christós]),[4] што у хришћанству постаје уобичајена титула за Исуса из Назарета, показујући хришћанско поимање његове улоге. Наиме, рани хришћани су, за разлику од осталих Јевреја, поверовали да је Исус дуго очекивани месија, односно христос.

Ислам

Исламска традиција држи да је Исус (Иса), син Марије, био је заиста обећани пророк или Месија послан семитским јеврејским племенима Израела. Муслимани веруји да ће Иса уочи судњег дана поново вратити на Земљу да успостави правду и победи „великог обмањивача“, лажног месију Даџала.[5][6]

Извори

  1. ^ "messiah." Encyclopædia Britannica Online. 11 May. 2010, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ Megillah 17b-18a, Taanit 8b
  3. ^ Sotah 9a
  4. ^ Etymology Online, Приступљено 12. 4. 2013.
  5. ^ "Isa", Encyclopedia of Islam
  6. ^ Dajjal (The Anti-Christ) According to Quran and Sunnah, Приступљено 12. 4. 2013.

Види још

Painkiller

Painkiller је дванаести студијски албум британског хеви метал састава Џудас прист. Издат је 1990. године. Албум је добитник награде Греми за најбоље метал извођење 20. фебруара 1991. године.

Албум је виђен од неких као спид метал албум.

Јешива

Јешива (хебр. ישיבה — седење) талмудска је школа за младе студенте, до двадесет година старости. Ученици су неудани Јевреји, удани Јевреји упишу у Колел.

Адидас Телстар 18

Адидас Телстар 18 је фудбалска лопта којом се играло на Свјетском првенству 2018, у Русији. Дизајнирана је од стране компаније Адидас, званичног партнера ФИФЕ и произвођач лопти за Свјетска првенства од 1970. Базирана је на концепту прве адидасове лопте за Свјетско првенство.Телстар 18 представљен је у Москви 9. новембра 2017, од стране Лионела Месија.

Антихрист

Антихрист (грч. Ἀντίχριστος; хебр. אנטיכריסט) или Лажни Месија (грч. Ψευδός Μεσσίας; хебр. משיח שקר‎‎) у хришћанству се генерално сматра фигуром зла која ће лажно тврдити да је Христ (Месија). Термин Антихрист се у Новом завјету помиње пет пута у Првој и Другој посланици Јовановој, једном у множини и четири пута у једнини.Исус, за кога хришћани вјерују да је Јеврејски месија (Христ), појавиће се у свом Другог доласку на Земљу да би се суочио са Антихристом, који ће се сматрати највећим лажним месијом у хришћанству. Као што је Христ спасиоц и идеалан модел за човјечанство, његова супротност ће бити јединствена фигура концентрисаног зла, према Бернанду Макгину.

У исламској есхатологији, Ел Масих ед Даџал (арап. المسيح الدجّال‎‎) је антимесијска фигура (слична хришћанском концепту Антихриста), који ће се појавити како би преварио човјечанство прије другог доласка „Исе”, како је Исус познат међу арапским муслиманима.

У неким школама нелегалистичке средњевјековне јеврејске есхатологије, упоредива антимесијска фигура, син дјевице, који се зове Армилус, краљ је који ће се појавити на крају времена против Месије и он ће га побједити након што Изреал проживи много страдања. Концепт антихриста је одсутан у традиционалном јудаизму; међутим, у средњовјековној дијаспори, његово неизбјежно уништење описивано је као симбол коначне побједе доброг над злом у месијском добу.

Армагедон

Армагедон (од хебр. הַר מְגִדּוֹ, у преводу планина Мегидо; грч. Ἁρμαγεδών Harmagedōn, лат. Armagedōn) је према Библији, место коначне битке током смака света, које се интерпретира и у буквалном и у симболичном значењу. Реч армагедон у обичном говору се односи на било који сценарио краја света и светске катастрофе.

Према хилијастичкој (миленаристичкој) интерпретацији хришћанства, месија (Исус Христ) ће се вратити на земљу и поразити Антихриста („Звер“) и Сатану у бици код Армагедона. Сатана ће затим бити бачен у амбис или рупу без дна на хиљаду година, током којих ће Исус владати на земљи. Након што буде ослобођен из амбиса, Сатана ће скупити Гога и Магога са сва четири краја Земље. Они ће се окружити логор „светих“ и „град љубазни“ (мисли се на Јерусалим). Са неба Бог ће на земљу бацити пламен која ће их прогутати. Ђаво, смрт, пакао и они који нису уписани у Књигу живота ће бити бачено у Гехену (огњено језеро које гори од сумпора).

Православно тумачење је да хиљаду година симболично представња један дуг период од Христовог рођења до доласка антихриста. Пуштање сатане представља појаву антихриста пред крај света. Реч армагедон се појављује у грчком преводу Новог завета у Откровењу Јовановом. Она потиче од хебрејског хар магидо (הר מגידו), што значи „планина Мегидо“. ’Ево идем као лупеж; благо ономе који је будан и који чува хаљине своје, да го не ходи и да се не види срамота његова. И сабра их на место које се јеврејски зове Армагедон.’ (Откр. 16:14—16)

Мегидо је брдо на ком су грађене античке тврђаве да чувају главни пут Via Maris, који повезује стари Египат са Местопотамијом. Мегидо је поприште неколико битака, укључујући оне из 1469. п. н. е. и 609. п. н. е.. Данашњи Мегидо је градић око 40 km југозападно од јужне обале Галилејског језера.

Ахемениди

Ахемениди су били једна од династија древног Ахеменидског царства. На врхунцу своје моћи, око 500. п. н. е., Ахеменидски владари Персије су држали територије који се данас налазе под Ираном, Ираком, Јерменијом, Авганистаном, Турском, Бугарском, Грчком, Египтом, Сиријом, Индијом/Пакистаном, Јорданом, Израелом/Палестином, Либаном, Арабијом и Либијом.

Прво познато помињање Ахемена, наводно првог у низу Ахеменида (по коме династија и носи име) у историји појављује се од стране Дарија Великог, који га помиње као предака Кира Великог, и зачетника целе династије. Верује се да је Ахемен дошао на власт 648. п. н. е. У два наврата Ахемениди су владали и Египтом где се помињу као двадесет седма и тридесет прва династија. Последњи Ахеменидски краљ је био Дарија III, кога је коначно победио Александар Македонски 330. п. н. е.

Ахемениди су вероватно први владари који су се наметнули целој Персији после Заратустрине смрти, и већина њих су подредили своју владавину двема својствима која су део заратустранске поруке: то су ред, у правди човечјој од свега што је до тада виђено у античком свету и безмало догматска потврда важности истине спрам свих облика лажи. Религија Ахеменида, међутим, сачувала је и поприличан број одлика натуралистичког пантеона сазданог још у древној цивилизацији бакарног доба.

Међу Ахеменидима, крупне фигуре Кира Великог II. (601. п. н. е. - 530. п. н. е.) и Дарија I. (549. п. н. е. - 486. п. н. е.) носе ореол моралног достојанства и славе коју су Грци узносили толико, да је Ксенофонт од Кира направио јунака своје Киропедије. Кир, први „Краљ краљева“ био је победник Креза, Астијага и ослободилац Вавилона, краљ који се у Јеврејским веровањима помиње као Помазаник Господњи и Месија Јахвеов, што је можда изазвано чињеницом да их је он ослободио вавилонског ропства.

Питање је да ли су Ахемениди и пре Ксеркса били зороастрејци у правом смислу речи јер се нису директно позивали на Заратустру. Кир и Дарије се помињу као изузетно племенити владари (племенитост душе је Заратустра захтевао од ашавана, служитеља божанског поретка, „несебичних бораца за мудрост и светлост Ахура Мазде“.) што представља, ако је тачно, корениту промену у односу на дотадашњег типичног аутократског монарха, чија се снага изравнавала са снагом богова уз које би владар наводно боравио после смрти. У сваком случају сигурно је да је прекретница у то доба извршена према нешто хуманијем облику владавине.

Међу источњачким народима, Хетитима, Асиро-Вавилонцима и Јеврејима, код којих самилост и трпељивост нису биле религијски пожељне особине или су се доводиле у везу са слабошћу, Ахемениди су се издвојили прихватајући те и сличне особине као врлине којих се треба поносити. Посебно је та врлина уочљива у њиховом поступању с пораженим непријатељима и према њиховим култовима. Наиме, Ахемениди су се одликовали толико неуобичајеном благошћу према непријатељима да су им се ови понекад и дивили. (Пример уобичајеног поступања других народа према непријатељима у то време је да су нпр. поражени краљеви морали да вуку краљевска кола носећи на леђима одрубљену главу једног свог земљака, или су затварани у кавезима са псима, како би били показивани у јавности и вређани од целог народа). Такође су били били поборници дотад невиђене религијске трпељивости према култовима покорених народа.

У целом старом веку Кир је вероватно био најчовечнији од свих победника, а свој ванредни углед засновао је на својој великодушности, показујући да он трпељивост и опраштање прихвата као знаке моралне снаге, а не слабости. Тако је, спасивши Креза, богатог краља Лидије, који га је напао, направио од њега једног од својих најближих саветника, а такође је и са свргнутим краљем Астијагом, својим свирепим дедом по мајци, поступио с племенитошћу која се нипошто не би очекивала од вазала који се свети. Својим војницима није допуштао да пљачкају освојене градове, и да по обичају, са земљом сравњују храмове и кипове, већ је често водио политику измирења народа, поштујући туђе култове.

Ахеменидска Персија слободно је понудила Јеврејима своју високу заштиту,

Од првих Ахеменида па до краја сасанидске империје, тј. око 12 векова, главна религија Персије је маздаизам, иако су значајни и други култови, као нпр. Митре и Анахите. Зерванизам, који је поставио Ахура Мазду и Ахримана у строги дуализам, се врло брзо наметнуо уз изворни зороастризам, тако да је понекад тешко извитоперавао његову космологију. У расправама око тога да ли ахеменидска религија може потпасти под зороастризам са једне стране стоје они који су, са модерним Иранцима, истом националном славом објединили пророка древне Персије и славне владаре. Насупрот њима стоје стручњаци који се ограничавају само на авестијске текстове где нема ни речи о Ахеменидима, и у натписе које су ови оставили у којима нема никаквог помињања Заратустре. Одсуство пророковог имена је општеприхваћени аргумент против зороастризма Ахеменида мада по некима он уопште не доказује да су елементи његовог учења били сасвим непознати владарима, јер је синкретизам царства и Мага уопште онемогућавао да се у бога уздигне један пророк, макар и тако сјајан као Заратустра, а сем тога није свима онима који су стекли елементе заратустријанског учења нужно да помињу и његово име. Ако се има на уму да Заратустра никад није тежио да присвоји себи право на лични култ, пошто је цела његова етика за циљ имала морализовање обичаја и одуховљење религијских пракси, ово постаје још један аргумент у прилог тезе о ахеменидском зороастризму.

Поврх тога, на њега се примењује исти критички метод, као што је онај који се употребљава за народе богате књижевности, док су се Персијанци тог доба углавном ослањали на усмена предања. Иако је Персија врло рано упознала асирско писмо и иако су се у библиотекама у Сузи, Екбатани и Персепољу чували стари рукописи и архиви ахеменидских министарстава, у Александровом освајању су они растурени или уништени, па није ни чудо што ова дилема не може бити до краја разрешена.

Георг Фридрих Хендл

Георг Фридрих Хендл (нем. Georg Friedrich Händel, енгл. George Frideric Handel; Хале, 23. фебруар 1685 — Лондон, 14. април 1759) био је немачки, касније британски, барокни композитор, познат по кончерти гросима, операма и ораторијумима. Рођен је у Немачкој, у граду Хале, а живео и радио у Хамбургу, Италији, Хановеру, а од 1712. стално се настањује у Лондону. Његово најчувеније дело је Месија, ораторијум заснован на библијским мотивима. Утицао је на многе следбенике у периоду прелаза из барока у класицизам, међу којима су Јозеф Хајдн, Моцарт, и Бетовен.

Давид

Давид (јеврејски דוד драги, љубљени) је по Светом писму био краљ Израела и Јудеје. По предању био је наследник првог краља Израела Саула и владао је од 1005. п. н. е. до 965. п. н. е. Ујединио је 12 израелских племена, а наследио га је син Соломон. Давиду такође приписује писање многих псалма.

Запамћен је као најправеднији од свих старих израелских краљева, као и велики војсковођа, музичар и песник. Према предању, Бог је изабрао Давида и дао му обећање да се његова лоза неће прекинути. Јевреји верују да ће Месија, што значи „помазаник“ (онај који је изабран за краља и помазањем посвећен за ту службу), бити директан потомак Давидов. Хришћански свети списи, посебно Нови завет, указују да је Исус директни Давидов потомак. Најстарији писани документ о Давиду, такозвани натпис Тел Дана, потиче из 9. века п. н. е. За јеврејску, хришћанску и исламску културу предање o Давиду има изузетну важност.

Иса

Иса, син Мерјемин (арап. Isa ibn Maryam) је име под којим је Исус познат у исламу. У исламу, Исус (арапски: عيسى‎ — Иса) се сматра божјим послеником, односно пророком (арапски: رسول расул) који је, као и остали пророци пре и после њега говорио о једноме Богу (арапски: الله — Алах).

Муслимани такође сматрају да је Исус био месија (арапски: מָשִׁיחַ — машиах) којег је Бог послао деци Израела са новим светим писмом, јеванђељем (арапски: إنجيل — инџил). Куран такође тврди да је Исус чудотворно рођен од девице Марије (арапски: Мирјам) и да је вршио чуда по допуштењу Божјем.

Међутим, муслимани не деле хришћанско веровање у Исусову божанственост. Ислам негира да је Исус Бог или Божји син, тврдећи да је он био обичан човек који је, попут осталих пророка, био изабран да шири божју поруку. Исламски свети списи строго одбијају приписивање божанства икоме другом, наглашавајући јединство Бога (arapski: توحيد‎ — тевхид).

Попут свих пророка у Исламу, Исус се сматра муслиманом (арапски: مسلم‎ - онај који се покорава Богу); он је учио људе да прихвате исправан пут покоравања Божјој вољи. Иса се у исламу сматра претечом Мухамеда, и верује се да је предвидео његов долазак. Према исламским списима, Исус нити је убијен нити је распет, већ је жив узнесен на небо. Већина муслимана верује да ће се судњег дана Исус вратити на земљу да успостави правду и победи антихриста, Даџала (арапски: الدّجّال).

Према исламском веровању, Исус ће као праведни владар остати на Земљи четрдесет година, након чега ће умрети. Џеназу ће му клањати муслимани и сахранити га.

Исус

Исус Христос (арам. ישוע — Јешуа, антгрч. Ιησούς [Iesoús] — Исоус; 4. п. н. е. — 30/33. н. е.), познат и као Исус из Назарета или Исус Назарећанин, по хришћанском веровању је био јеврејски проповедник и рабин из Назаретa. Након мученичке смрти и библијског васкрсења постао је централна фигура хришћанства и важна фигура у неколико других религија. Муслимани га сматрају пророком (Иса), хиндуисти аватаром, а хришћани месијом и Сином Божијим (Исус Христос).Исус је своје учење износио у виду кратких алегоричних прича којима је примерима из свакодневног живота преносио духовне поуке. Већина проучавалаца се слаже да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата под оптужбом за заверу против Римског царства. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Већина савремених проучавалаца Библије верује да су древни списи о Исусовом животу историјски тачни.

Хришћани верују да је Исус Месија (Исус Христос) чији је долазак најављен у Старом завету, што је основна тачка њиховог разилажења са јудаизмом. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, Син Божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом, који је васкрсао након свог распећа. Монофизитски хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову личност (види христологија). Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

У исламу, Исус (арап. عيسى, уобичајено превођен као Иса) сматра се за једног од Божијих (Алахових) највољенијих и најважнијих пророка, доносиоца божанских светих књига, чудотворца и месију. Муслимани пак не деле хришћанско веровање у распеће и Исусову божанску природу. Муслимани верују да Исус није ни убијен ни разапет, већ се жив узнео на небо. Већина муслимана верује да ће се он вратити на земљу заједно са Махдијом када земља постане препуна греха и неправде у време доласка исламског антихриста као што је Даџал.

Лионел Меси

Лионел Андрес Меси (шп. Lionel Andrés Messi; Росарио, 24. јун 1987) аргентински је фудбалски репрезентативац и члан шпанског фудбалског клуба Барселона. Због стила игре и своје висине често се упоређује са Дијегом Марадоном, а и сам Марадона је назвао Месија својим „наследником”. Меси је четири године заредом (2009, 2010, 2011, 2012) проглашен за најбољег фудбалера света, а 2015. године проглашен је и пети пут. Због богате каријере и сјајне статистике многи фудбалски тренери сматрају да је Меси највећи играч свих времена. Његов главни конкурент и највећи ривал је Кристијано Роналдо.Држи многе рекорде, попут највише голова у једној сезони (2011—2012 је постигао 73 поготка), највише голова у једној календарској години (2012 је постигао 91 гол), највише голова на једном мечу Лиге шампиона (5 голова, 2012. године), први играч који је био најбољи стрелац у четири сезоне Лиге шампиона узастопно, највише постигнутих голова у једној сезони шпанске лиге (50 голова у сезони 2011—2012).У фебруару 2016. постигао је свој 300. гол за Барселону у Ла лиги; на истом мечу постигао је још један погодак који је био 10.000. гол ФК Барселоне. У априлу исте године постигао је свој 500. гол када се рачунају наступи за клуб и репрезентацију, а у јуну је претекао Габријела Батистуту и постао најбољи стрелац Аргентине свих времена.

Ораторијум

Ораторијум (црквени лат. oratorium, простор за молитву, од лат. orare, молити се) је име за наративно-драмску музичку форму коју изводи више соло гласова, праћених хором и оркестром. Ораторијуми обично имају религијски сиже и поруку.

Типично трајање ораторијума је 40-50 минута, а текст има 350-450 стихова. Рани ораторијуми су били дводелни. Највећу популарност доживели су у Италији 17. века. Касније су се појавили ораторијуми са световним темама (Монтеверди, Хендл).

Пасха

Пасха (хебр. פֶּסַח [Pesah — Песах]) је јеврејски празник којим се обележава излазак Јевреја из египатског ропства под Мојсијевим вођством описаном у Тори, односно у Старом завету.Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће,14. дана месеца нисана (март/април), по јеврејском календару.

Педесети дан после Пасхе, слави се празник Шавуот.

Помазање

Помазање (грч. χρισμα [chrisma — хризма] — „миропомазање“, χρησις [chrisis — хрисис] — „употреба, коришћење“) је антички обред приликом кога је свето уље мазано на главу новом краљу или првосвештенику.Краљеви Израела и велики свештеници примали су помазање уљем као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). Помазање је у почетку било искључива привилегија јеврејских свештеника. Самуило проширује употребу уља и на хебрејске владаре помазавши Саула и Давида. Све од Мојсија до пророка Самуила, свето уље је користило искључиво свештенство да прими „откривење од Бога“. Било је строго забрањено да се слободно прави и користи јер „оно је свето и ви ћете га сматрати за свето“. За кршење забране следила је најтежа казна: „Ко начини такво уље или намаже њим некога, тај ће се истребити из народа свога“.(Излазак 30:33)

Помазаник (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах], грч. χριστός [christós — христос]) је особа помазана светим уљем. У ширем значењу то је онај кога је Бог изабрао за одређену мисију (Лк 4.18). У том смислу је назив коришћен (изузетно) чак и за једног странца као што је персијски краљ Кир (Из 45.1). Рани хришћани су, за разлику од осталих Јевреја, сматрали Исуса помазаником, одакле и назив христос, односно месија/машиах.

Симон бар Кохба

Симон бар Кохба (арам. Син звезде), вођа јеврејског устанка у Палестини 132. године по Христу. Разлог устанка је била намера цара Хадријана да Јерусалим обнови у стилу грчко-римских градова са храмом посвећеним Јупитеру на месту старог јеврејског храма. Бар Кохба је тврдио да је Месија. Герилски рат је потрајао од 132-135. године и обе стране су претрпеле велике губитке. Име Бар Кохбе помиње се само у хришћанским изворима.

Христос

Христос (грч. χριστός [christós]) грчка је реч која значи помазаник, онај који је помазан (миропомазање). Реч христос је дослован превод хебрејске речи машиах (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎] — „помазаник“) која се најчешће преводи као месија.

Ова реч се понекад погрешно схвата као презиме Исуса, иако је ово у ствари звање, титула. Следбеници Исуса су постали познати као хришћани јер су веровали да је Исус био Христос, односно месија чији долазак је прорекла јеврејска света књига Танах (Стари завет). Већина Јевреја не прихвата ову тврдњу и они и даље чекају долазак обећаног Месије.

У српском језику прихваћено је двојно решење за ову реч, када се односи на Исуса Христа. Правописно су нормиране и речи Христос и, скраћено, Христ у номинативу. Ипак, у косим падежима дозвољена је само деклинација скраћеног облика, по угледу на старогрчки пример. Слична ситуација је и код осталих словенских језика, не узимајући у обзир то што је сама реч у другачијем облику (нпр. номинатив је чеш. Kristus, али се у косим падежима -us губи).

Између осталих, следеће речи користе скраћен облик:

антихрист, а не антихристос

хришћанство, а не христос(и)јанство

хришћанин, а не христос(и)јанин

христов, а не христосов

Хришћани

Хришћанин је човјек који вјерује у Исуса Христа као Сина Божијег и слиједи његово учење.

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

Шабетијанство

Шабетијанство су јеврејски следбеници рабина Шабетаја Цвија (1626–1676), којег је Натан из Газе 1665. прогласио за Месију. Много Јевреја је тада примило то предање, па и кад је месија Шабетај Цви прешао у Ислам 1666. године. Јевреји који су га следили за време јеврејско-исламске религије звани су Сабатијанци. Делили су се на три групе, верници, сарадници и ратници.Део Шабетијанаца је у Османском царству живео до 20. века и звали су их Донемех (тур. dönme, конвертит).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.