Меморандум САНУ

Меморандум Српске академије наука и уметности, или краће Меморандум САНУ, нацрт је документа који је израдио одбор од 16 чланова Српске академије наука и уметности у периоду од 1985. до 1986. године. Изводи нацрта су објављени у дневним новинама „Вечерње новости” септембра 1986. године.

Меморандум је одмах изазвао бурне реакције у Југославији, због својих погледа на стање нације и захтијева за темељном реорганизацијом државе.[1] Главна тема је тврдња да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани уставним уређењем Југославије.[2] У документу се тврди да је развој Србије еродиран подршком осталим дијеловима Југославије. Меморандум је званично осуђен 1986. од стране Владе СФРЈ и Владе СР Србије због подстицања национализма.[3] Неки сматрају да објава документа кључни моменат у распаду Југославије.[4]

Меморандум САНУ
НастаоМај 1985 — септембар 1986
Представљање1986.
ЛокацијаБеоград
 СР Србија
НаручиоцСрпска академија наука и уметности
Аутор(и)Комисија од 16 чланова
Врста медијаписани документ
Сврхамеморандум

Преглед

Маја 1986, након што је Иван Стамболић позвао владу на разговоре о Косову по први пут од 1981. године,[5] САНУ је изабрала шеснаест угледних академика за израду нацрта меморандума истражујући узроке економско-политичке кризе и како се бавити проблемима.[6] Планирано је да академија усвоји документ прије него што се представи Савезу комуниста Југославије и државним органима.[6] Посљедњи нацрт, међутим, доспио је у режимски таблоид,[6] новине „Вечерње новости” у септембру 1986. године.[1] Новине су напале текст меморандума, описујући га као реакционарни и националистички, али га нису објавиле.[6] Почела је званична кампања СР Србије и припадника Савеза комуниста Србије против меморандума.[6]

Меморандум је подијељен на два дијела: „Криза југословенске привреде и друштва” и „Положај Србије и српског народа”.[7] Први дио се односи на економске и политичке фрагментације Југославије које су услиједиле након доношења устава из 1974. године. Други дио се односи на инфериорни статус СР Србије у СФРЈ и положај Срба у СР Хрватској и на САП Косову.

У меморандуму се тврди да је Јосип Броз Тито додатно ослабио Социјалистичку Републику Србију подијелом територије и стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, што није урађена и у осталим југословенским републикама.

Коста Михаиловић је дао допринос на пољу економије, Михаило Марковић на пољу самоуправљања, а Василије Крестић на пољу положаја Срба у Хрватској.

Пријем

Меморандум је осудио Савез комуниста Југославије, укључујући Слободана Милошевића, будућег предсједника Србије, који је јавно рекао да је меморандум „ништа друго него најцрњи национализам”, и Радована Караџића, будућег лидера Срба у Босни и Херцеговини, који је изјавио „бољшевизам је лош, али национализам је још гори”.[8] Упркос овим изјавама, Милошевић, Караџић и други српски политичари су се јавно сложили са већим дијелом меморандума и формирали блиске политичке везе са његовим писцима као што су Михаило Марковић, који је постао замјеник предсједника Социјалистичке партије Србије, и Добрица Ћосић, који је именован за предсједника Савезне Републике Југославије 1992. године.[3]

Тврдње у меморандуму

  • Албанци су починили геноцид над Србима на Косову (41 стр. и 56. стр. меморандума);
  • Словенија и Хрватска су преузеле контролу над српском економијом. Југославија изводи индустрију из Србије (42. стр);
  • Постоји потреба за уставним промјенама у Југославији због малтретирања и слабљења Србије (46. стр);
  • Дискриминација Срба (50. стр)
  • Србија је дала 2.500.000 жртава за Југославију (у Првом и Другом свјетском рату) и сада је жртва те државе (52. стр);
  • Између 1690. и 1912. године, 500.000 Срба је избјегло са Косова гдје су Албанци починили геноцид (56. стр);
  • Постоји велика дискриминација Срба на Косову и у Хрватској (58. стр);
  • Срби у Хрватској су у опасности као никада до сада (62. стр);
  • Сви писци српске националности из Босне и Херцеговине су српски, а не босански писци (65. стр);
  • Српско питање неће бити ријешено прије стварања пуног националног и културног јединства српског народа без обзира гдје они живе (70—73. стр);
  • Током посљедњих 50 година Срби су два пута били жртве физичког уништења, асимилације, покртшавања, културног геноцида, идеолошке индоктринације, а тврди се да то нема никакав значај (70—73. стр);
  • Ако Југославија пропадне, Србија мора гледати свој национални интерес (73. стр).

Аутори

Комисија се састојала од 16 српских интелектуалаца:[9]

Референце

  1. 1,0 1,1 Bokovoy, Irvine & Lilly 1997, стр. 322.
  2. ^ „Picture stories - ESI”. esiweb.org. Приступљено 14. 12. 2014.
  3. 3,0 3,1 Ramet 2006, стр. 321.
  4. ^ Silber & Little 1996, стр. 31.
  5. ^ Jović 2009, стр. 248.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Đokić 2003, стр. 255.
  7. ^ Miller 2008, стр. 269.
  8. ^ Lampe 2000, стр. 347.
  9. ^ Miller 2008, стр. 268.

Литература

Спољашње везе

Јован Ђорђевић (правник)

Јован Ђорђевић (1908 — 1989) , правник и политиколог; доктор правних наука и редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, професор на Сорбони-Париз, члан САНУ и свих јужнословенских академија наука и умјетности.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Велика Србија

Идеја о стварању уједињене српске државе настала је у 19. веку у време националног буђења широм Европе и борбе српског народа за независност од османске окупације. Министар у влади Карађорђа, Иван Југовић, створио је 1808. године пројекат једне будуће српске државе која би поред тадашње устаничке Србије обухватала и Стару Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Овај пројекат наишао је на одбијање руског посланика Родофиникина који га је сматрао претераним и нереалним, насупрот Родофиникин је нудио свој пројект будуће српске државе која би поред устаничке Србије обухватала део данашње Македоније са Скопљем, као и Видин у Бугарској.

Идеја о јакој, слободној и самосталној националној држави је јасније уобличена 1844. године у „Начертанију” Илије Гарашанина, тајном политичком програму Кнежевине Србије, према којем би нова српска држава укључила и друге вишенационалне или претежно српске области југоисточне Европе, попут Босне, Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније (што је подразумевало Косово и Метохију). Током 19. века српска интелигенција, уз изузетак мислилаца из левице који су били за Балканску федерацију, углавном је прихватила идеју уједињења свих Срба у јединствену државу. Овакав програм су прихватили и многи српски државници, укључујући кнеза Александра Карађорђевића, Михаила Обреновића, Николу Пашића и многе друге.

Током Првог светског рата српски политички прваци се Нишком декларацијом одлучују за стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, прокламоване заједнице југословенских народа. Током Другог светског рата у Југославији је вођен грађански рат између партизана, присталица равноправног југословенског уједињења по ондашњем комунистичком схватању (мада су српски комунисти безуспешно покушавали да Босна постане део једне комунистичке Србије, док исто тако и Моше Пијаде није имао 1942. године успеха о стварању једне аутономне српске покрајине у Хрватској) и четника, заговорника стварања Велике Србије у оквиру Велике Југославије. Поразом четника у Другом светском рату поражена је и великосрпска политика, а Југославија је преуређена на федералном принципу. Након Титове смрти, осамдесетих година долази до обнове сепаратистичких покрета и протеривања 103.000 Срба и Црногораца са Косова, чиме долази до обнове тежњи ка уједињењу Срба. Након сукоба деведесетих година на тлу бивше Југославије, поједини српски политичари оптужени су пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију за удружени злочиначки подухват, у ком се помиње и стварање Велике Србије. Покушаји присилног стварања Велике Србије у мултиетничким областим су били повезани са етничким чишћењем мањинских група. Стога, великосрпску идеју многи Хрвати и Бошњаци виде као препреку добросуседских односа, док истовременом на српској страни многи аргументују да прича о Великој Србији служи за сопствени национализам поменутих народа.

Вељко Кадијевић

Вељко Кадијевић (Главина Доња, 21. новембар 1925 — Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. фебруара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.

Дуга (часопис)

Дуга је био високотиражни југословенски и српски недељник, који је од раних 1970их до 2000их издавала београдска издавачка кућа БИГЗ. Часопис претходник ,,Дуге" угашен је 1960их.

Европска економска заједница

Европска економска заједница (ЕЕЗ; енгл. European Economic Community (EEC)) била је регионална организација која је за циљ имала економску интеграцију међу својим државама чланицама. Створена је 1957. године Римским уговором. Након формирања Европске уније 1993. године, ЕЕЗ је постала њен дио и преименована у Европску заједницу (ЕЗ; енгл. European Community (EC)). Институције Европске заједнице су 2009. године апсорбоване у шири оквир ЕУ, чиме је Заједница престала да постоји.

Почетни циљ Заједнице је била економска интеграција, укључујући јединствено тржиште и царинску унију, међу својих шест оснивача: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Њемачка.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Иван М. Максимовић

Иван М. Максимовић (Београд, 21. април 1924 — Београд, 8. јануар 2007) био је српски академик и правник.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.