Меленци

Меленци су насеље у западном делу средњег Баната на територији Града Зрењанина на 45ᵒ32` северне географске ширине и 20ᵒ15` источне географске дужине. Просечна надморска висина Меленаца износи 82 метара, а већина подручја се налази на алувијалној равни Тисе, која почиње од ушћа Мориша у Тису на северу и сеже до Панчева на југу. Клима је умерено континентална.[1]

Премда постоје назнаке да је локалитет био насељен и раније, настанак Меленаца се везује се за укидање Потиско-поморишке војне крајине 1751. године од стране хабзбуршке царице Марије Терезије – “Талас првих миграција будућег меленачког становништва уследио је лета 1751/2. године из Арада, Печке, Семлака, Надлака, Чанада, Оровиља, Богароша, Шајтина, али и других насеља ове развојачене области.” [2]

Меленци
Melenci Orthodox church
Православна црква у Меленцима
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 6025
 — густина42/км2
Географске карактеристике
Координате45°30′30″ СГШ; 20°19′01″ ИГД / 45.508333° СГШ; 20.317° ИГДКоординате: 45°30′30″ СГШ; 20°19′01″ ИГД / 45.508333° СГШ; 20.317° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина82 м
Површина162,0 км2
Меленци на мапи Србије
Меленци
Меленци
Меленци на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23269
23270
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Назив места

У историји се сусрећу различите варијанте имена: Меленце (1853), Melencze (1854; 1878-1922), Mellence (1873), а назив Меленци је добило 1922. године, недуго пошто је ушло у састав Краљевине Југославије.[2]

Историја села

Меленце су формирали у првој половини 18. века од војске ослобођени граничари Поморишке војне границе. Насеље је добило име према већ постојећем топониму — пустари Меленце, која се први пут помиње на карти Баната из 1723-1725. године. На карти је, на јужној обали Русанде, уцртан знак поштанске станице. Највероватније, насеље је основано после 1739. године, односно после Београдског мира. Највећи број граничара досељен је из места Печке(рум. Pecica), али и из других места — Семлака, Надлака, Шајтина, Кевериша, Оровиља и других. Године 1758. село је имало око 300 кућа; капетан је био Георгије Новаковић, барјактар Сава Јосић а стражмештер Јован Костић. Било је седам свештеника, од којих петорица из Печке, а по један из Јегре и Чанада (рум. Cenad). Село је имало школу са дванаест ученика; учитељ је био поп Гаврило. Уважавајући све заслуге верних и храбрих српских граничара, царица Марија Терезија је, 12. новембра 1774. године, издала повељу о оснивању Кикиндског дистрикта. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се место налази у Бечкеречком округу и дистрикту. Село има поштанску станицу а становништво је било српско.[3]

Великокикиндски дистрикт је свечано проглашен 14. фебруара 1776. године. Поред Меленаца, у састав дистрикта ушла су следећа места: Башаид, Велика Кикинда, Врањево, Јозефово, Карлово, Крстур, Кумане, Мокрин и Тараш. Најзначајнија одредба привилегије била је да дистриктска земља никад не може бити продата, заложена или на било који начин отуђена. У случају да дистрикт буде предат спахијама, општине су имале право да се откупе и постану самосталне. Не желећи да остану у дистрикту, односно ризикују покмећивање, 115 меленачких породица се определило за војну границу на Дунаву и иселило у Сакуле, Идвор, Сефкерин, Перлез идр. Године 1788. у Меленце су се населиле 32 породице из Србије.

Меленци су 1788. постали немирно подручје. Комесар Хала се жалио да су Меленци најнепослушније од свих десет места у дистрикту. Такође, 1790. године, на покушај Торонталске жупаније да дистрикт приведе својој јурисдикцији, Меленчани су одговорили да не признају послушност ниједној жупанији. Наредних стотинак година, историја Меленаца је била живо везана за Великокикиндски дистрикт и збивања у њему. Тај део историје посебно је обележен сукобима око иберландског земљишта и његове поделе. 1823. и 1825. године је дошло до великих немира, и већ 1826. се говорило о карбонарима и факторима, струјама које су се управо „породиле“ у Меленцима и прошириле на цео дистрикт.

Умро је у Меленцима 1838. године племић Димитрије Трифунац "от Батфе", који је 32 године био биров Велико-кикиндског дистрикта. У пензији је био од 1832. године а смрт га је затекла у 77. години. У браку са Меланијом Трифунац рођеном Чокрљан, изродио је четири сина, који су сви образовани били и угледна места у друштву заузели. Били су то торонталски племићи: Александар, Лука, Павле и Данило.[4]

Револуција 1848-1849. и збивања у држави нису мимоишла ни Меленце. Уз обећање да ће добити земљу као награду (по 2 јутра), Меленчани су формирали по два батаљона добровољаца са укупно 365 људи од којих су 34 погинула. Године 1949. је генерал побуњеничке Кошутове војске Перцел Мор напао Меленце надмоћном војском наоружаном топовима и после одлучног отпора Срба који су Војводину бранили под командом Лазара Зубана на Иљеву, наредио је да се Меленци спале. После овог пораза, сав Банат је пао у руке побуњених Мађара. Међу Србима у Банату је остала изрека "Иљево — банатско Косово" и место погибије својих јунака који су пали бранећи Српску Војводину обележили су спомеником — "крстом на иљеву". Године 1847. селом је харао скорбут, од кога је умрло неколико стотина Меленчана. Тиса је 1869. године поплавила знатан део атара и порушила десетак кућа. Око стотинак Меленчана се тада иселило у друга насеља Баната. Епидемије колере биле су у годинама 1831, 1836, 1848-1849. и 1873. По злу и великом помору остала је упамћена епидемија из 1873. године када је у периоду од 20. јула до 4. септембра умрло 440 Меленчана. После те трагедије, село се задуго није опоравило. Такође, по злу је позната гладна 1863. година, када је од глади умирало 7-8 људи, међу којима највише деца. Меленци су добили промену термина годишњег вашара. Уместо досадашњег 2/14. фебруара, биће на први дан празника Духова (православни).[5]

Кикиндски дистрикт је укинут 1876. године одлуком угарске владе и прикључен Торонталској жупанији. Меленци су тада, заједно са Врањевом, Карловом и Тарашом прикључени Турскобечејском срезу. Године 1891. у Меленцима је било 1.519 кућа са 8.619 становника. Већ тада су Меленци имали железничку станицу, штедионицу и пошту. 18. новембра 1918. године, у Меленце је ушла српска војска да би, након седам дана, цео Банат и цела Војводина били прикључени Краљевини Србији.

Становништво

Меленци су 1758. имали 300 домова, а 1777. године 1.787 становника. Захваљујући повременим таласима досељавања и вишим природним прираштајем, све до осамдесетих година деветнаестог века становништво је расло – 1821: 5.528, 1863: 6.579, а 1869. године 8.156. Већ 1880. године број становника је био нешто мањи – 7.966. Потом, у попису из 1890. године, износи 8.691. Затим, поново опада – 1900: 8.486, и до двадесетих година двадесетог века расте – 1910. је 8.939, а 1921. године 9.483 становника. Између редовних пописа догађали повремени имиграцијски и емиграцијски таласи, а стопе фертилитета и наталитета су биле изузетно високе. Међутим, и смртност, посебно одојчади и деце млађег узраста била велика, што услед епидемија колере или неке друге заразне болести, што лоших хигијенских услова у кућама у којима су живела, и, наравно, одсуства одговарајуће лекарске неге. Смањење броја становника 1880. године је проузроковано колером од које је 1873. године умрло чак 800 житеља. У двадесетом веку, број становника расте до краја друге деценије, а потом се смањује у континуитету, што због ниског природног прираштаја, што због расељавања – 1948: 8.447, 1951. 8.363, 1961: 8.254, 1971: 8.270, 1981: 7.685, 1991: 7.134, 2002: 6.737 и 2011. године 5.956 житеља.[6]

Чињеница је да су различите нације и културе, чак и оне које административни апарат није пратио, биле присутне и на територији Меленаца. Осим статистичких пописа, о томе сведоче и архитектура кућа подигнутих пре Првог светског рата, надгробни споменици три меленачка гробља, али и породична предања. Примера ради, поређењем статистичких пописа рађених у периоду од 1880. до 2011. године, уочавасе да преко 90% становништва насеља чине Срби. Свакако, треба узети у обзир да најстарији цензус потиче из времена када је процес асимилације био у зениту деловања, односно када су трагови постојања припадника других националности увелико ишчезли – у осамнаестом и деветнаестом веку део популације су били и Јевреји, Немци, Словаци и Цинцари. Осим Срба, данас у насељу живе и Хрвати, Црногорци, Мађари, Румуни и Украјинци, и други.[6]

Истина је да су многе породице које су живеле у насељу током друге половине осамнаестог и током деветнаестог века изумреле или се раселиле. На пример, Туркиш, Свиленгаћа, Румун, Алајбег, Визнер, Пингер, Шрета, Онуц, Рац, Лазарујка, и друга, презимена су некадашњих породица у селу. О њима сведоче црквене књиге и по који надгробни споменик који одолева зубу времена. У селу је од оснивања до половине двадесетог века живела и племићка породица Бибић од Јенопоља. С друге стране, извесно је да су поједине породице промениле имена, па су, на пример, Ћирини постали Велимирови, а Цвејини – Станкови. Многи данашњи тзв. шпиц-намени су заправо првобитна породична имена. Постоје и они који су свом презимену додали наставак ић. Такође, познато нам је да се повремено и данас поједине породице или појединци населе. Ипак, упрскос томе, становништво је све мање.[7]

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1948. 8.447
1953. 8.363
1961. 8.254
1971. 8.008
1981. 7.685
1991. 7.270 7.134
2002. 6.737 6.829
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
6.293 93,40 %
Мађари
  
65 0,96 %
Роми
  
57 0,84 %
Југословени
  
56 0,83 %
Црногорци
  
20 0,29 %
Хрвати
  
20 0,29 %
Македонци
  
17 0,25 %
Словаци
  
11 0,16 %
Румуни
  
5 0,07 %
Словенци
  
4 0,05 %
Украјинци
  
2 0,02 %
Чеси
  
1 0,01 %
Немци
  
1 0,01 %
Муслимани
  
1 0,01 %
Буњевци
  
1 0,01 %
Албанци
  
1 0,01 %
непознато
  
29 0,43 %

Простор и архитектура

Просторну структуру села чине квартови – североисточни Српкањ, чији се један део назива Лигет, југоисточни Павлиш, југозападни Влашкањ са додатним тзв. Влашкањским новим насељем, и северозападни Чонтик. Све до половине деветнаестог века место је слабо повезана просторна формација, с обзиром да га више чине гроздови стамбених јединица, него ушорене куће и улице под правим углом. Постепеном деобом плацева у процесу наслеђивања и доласком новог становништва, простор се попуњава, и село добија данашњи изглед. [11]

До краја деветнаестог века местом доминирају ниске куће од набоја са крововима од трске, а данашњу архитектуру насеља махом чине куће зидане од черпића или цигле и прекривене црепом. Распон њихове старости је велик, будући да има и оних које су настале након Првог, а посебно након Другог светског рата, али има и кућа новијег датума. [11]

Изградња путева и кућних стаза је почела половином седамдесетих година двадесетог века, а траје до данас. Углавном су од асфалта. Међутим, још има улица у којима су путеви од калдрме, а стазе од цигала. Пре тога, путеви и стазе су били земљани, што је представљало велики проблем током падавина. Последњих година, сеоска власт настоји да сви путеви и стазе буду од асфалта. Такође, кроз центар насеља, у правцу југ-север, пролази магистрални пут Зрењанин-Кикинда, а на ободу Влашкања и Чонтика, и железничка пруга изграђена 1883. године, која је првобитно служила као веза између тадашњих Великог Бечкерека и Велике Кикинде, а данас са Зрењанином, Кикиндом, Куманима, Новим Бечејом и Новим Милошевом.[6]

Електрификација и водоводне инсталације су уведени крајем педесетих, односно концем шездесетих година двадесетог века. До тада, вечере су протицале уз светлост петролејских лампи и свећа, а снабдевање водом се вршило путем артеских бунара у домаћинствима или путем јавних бунара на угловима појединих улица или бунара у центру насеља. Како се показало да вода из водовода не задовољава кријеријуме да би могла да се користи за пиће и прехрану, пре десетак година изграђена је Еко-чесма у центру насеља. Међутим, иако становништво пије воду из Еко-чесме или флаширану куповну воду, вода из водовода се и даље користи како у људској исхрани, тако и у прехрани и појењу домаћих животиња.[6]

Иако су телефонски прикључци постојали и раније, они су омасовљени осамдесетих година прошлог века. Ипак, насеље је готово у потпунисти покривено телефонском мрежом тек пре петнаестак година. Осим фиксне телефоније, становништво се користи и мобилном. Осим тога, значајан део популације, махом млађе, се користи и рачунаром и интернетом, што је велики напредак када се узме у обзир да се првобитна комуникација са спољашњим светом, одвијала путем коњаника писмоноша.[6]

Шира околина

Својом западном и северозападном страном Меленци се ослањају на језеро Русанда, односно напуштени рукавац реке Тисе. Откривањем благотворних дејстава језерског блата на здравље људи, односно кожних и реуматских обољења, на његовој северозападној страни, поред Чонтика, 1869. године је подигнут први павиљон данашње Специјалне болнице за физичку рехабилитацију Русанда. Надомак ове болнице од 1925. године постоји и Фудбалски клуб „Русанда“. Према западу, иза језера, налазе се и Велико гробље, подигнуто првих деценија деветнаестог века, пошто је првобитно, које се налазило у Влашкању у близини данашњег Млина, због регулације насеља размештено, као и пескара и виногради, у аустроугарским пописима познати као Пескара виногради.[6]

Сеоски атар се распростире на близу 30.000 јутра, а граничи се са територијом Кумана, Новог Бечеја, Башаида, Торде, Михајлова, Зрењанина, Елемира и Тараша. Најзначајнији делови атара су Велико и Мало иље (оранице и пашњаци), који се налазе у северном делу према Башаиду. Недалеко су Воларске слатине (пашњаци). Ближе насељу су Острово (оранице окружене баром — мртвајом Тисе; постоје назнаке да је посреди археолошки локалитет) и Подострово, оба су са обрадивом земљом. На северузападу атара према Новом Бечеју су Четири бунара (оранице). Ка западу су Велики излаз (оранице), у правцу Кумана, и, ближе Меленцима, Виногради (песковита земља). Према Тарашу се налази Окањ (оранице). Путем Зрењанина су Између друмова (оранице). Југоисточни део атара ка Банатском Двору и Михајлову није плодан. Потоје и ритови Церба, Кентра (у време аустроугарске били виногради, а потврђују цензуси), Мали Рит и Велики рит и Барнићева доља, која је мочварни предео, али са обрадивим странама. У правцу Торде су потеси Деветак и Иље (оранице; археолошко подручје — насеља у време владавине Османлија) и Слободно газдовање (оранице). Надомак њих је обрадиво земљиште Лап, које је током кишне сезоне плавно.[6]

Духовни живот

Меленци су 1764. године православна парохија у Елемирском протопрезвирату.[12] Године 1790. подигли су Меленчани велику православну цркву посвећену летњем Св. Николи. Елемирски свештеник поп Константин Тапавички (рукоп. 1794) је 1797. године записан као "капелан у Меленцима".[13]

Месни парох Павле Бибић је 1860. године прославио јубилеј 50. година службе црквене. Током каријере почео је он као ђакон и учитељ па стигао до свештеника и намесника. Његовом заслугом подигнута је у месту, Школа за воћарство у којој су се деца учила калемљењу и очењу садница. Поп Павле Бибић је објавио стручну корисну књигу "Башчован". Аустријски цар Франц Јозеф га је одликовао "Златним крстом за заслуге".[14]

Образовање

Једина и осмогодишња Основна школа „Др Бошко Вребалов“ у Меленцима је настала 1951. године, али извесно да је сама традиција основног школства у насељу знатно дужа. Развојна путања основног школства у селу ишла је од Српске основне вероисповедне школе (1758-1920) и Потфорне школе (1874-1920), које су настале као одраз тежње српских клерикалних редова и интелигенције да очувају национални и културни идентитет мањинских Срба у већинском католичком окружењу Хабзбуршке, односно Аустроугарске монархије, преко Државне народне школе (1920-1951), чије је оснивање проистекло из потребе младе југословенске државе да створи једнообразни школски систем за све уједињене територије без утицаја црквених организација, што је, дакле, до тада био случај, и Непотпуне мешовите гимназије (1945-1951), за чије је оснивање инспирација пронађена у просветним решењима Совјетског Савеза, до Основне школе „Др Бошко Вребалов, формираној након што је југословенска комунистичка номенклатура раскинула са Совјетским Савезом и кренула путем самоуправљања. Међутим, треба нагласити да се осим основног васпитања и образовања у периоду од 1923. до 1955. године у Меленцима развијало и ниже стручно образовање и васпитање. Наиме, у том периоду је постојала и Стручна продужна школа, односно Стручна школа за ученике у индустрији и занатству. Свакако, нужно је рећи да од 1921. године у месту постоји и предшколска установа, која се од оснивања налази при основној школи.[6]

Култура

Извесно је да су Меленчани од самог почетка велику пажњу посвећивали и традиционалној култури и култури која је пристизала из севернијих и западнијих крајева Европе. Глас о изради платна, крзнене одеће, женских хаљатека, невестинских оглавља, девојачких сандука, ћилима и других рукотворина у Меленцима, се надалеко чуо у деветнаестом и двадесетом веку.[1]

У насељу су својевремено постојале читаоница и библиотека, а у периоду од од 1981. до 1989. године је периодично излазио часопис Меленци, а који се озбиљно бавио друштвеним, политичким, економским и културним питањима Меленаца, али и околине.[15]

У центру насеља су три заштићена објекта. На првом месту, ту је Православни храм Светог оца Николаја подигнут 1790. године, а потом и руинирана зграда некадашње "Меленачке штедионице" подигнута 1890. и кућа племићке породице Бибић од Јенопоља саграђена 1896. Под заштитом су и маузолеј великопоседничке породице Димитријевић подигнут 1895. године на Великом гробљу и, од некадашњих седам, данас једина Бошњакова ветрењача на излазу из Меленаца према Башаиду и Кикинди саграђена 1899. године, а пре неколико година делимично рестауирана. Наравно, од посебне вредности јесте комплекс поменуте Специјалне болнице за рехабилитацију „Русанда“, као завештање меленачке велепоседнице Ане Кљајић 1869. године крај истоименог језера. Коначно, не треба ни изоставити ни Спомен-крст у центру насеља подигнут 1855. године на месту првобитног православног храма, који је изгорео. Крст са металном позлаћеном оградом вредан 1000 ф. је подигла Немица, католкиња Марија, удата за Јована Шићара из Меленаца.[16] Затим споменике у порти горе поменутог Храма Светог Оца Николаја, неколико споменика посвећених народним херојима и ослободиоцима Меленаца у Другом светском рату, као ни здање Задружног дома подигнуто почетком педесетих година прошлог века у коме се налази велика и лепо уређена позоришна сала у којој су својевремено пуштане биоскопске пројекције.[15] Слава села Меленци - Духови је централна манифестација. Уместо њих, у периоду социјализма празнован је 27-28. јул. Духови се поново славе од средине деведесетих година прошлог века. Прослава траје по неколико дана, а на сам дан славе у шуми надомак бањског лечилишта организује се Светско првенство у кувању чобанског парикаша. Иначе, слава меленачког Православног храма „Св. Оца Николаја“ је Свети Никола Летњи. Осим Духова, у Меленцима се свечано обележава и 3. октобар, дан када је крајем Другог светског рата село ослобођено од нацистичког окупатора.[15]

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Церовић, Љубивоје (1984). Хроника Меленаца 1751-1941: напредни и револуционарни покрет. Зрењанин: Завичајно друштво Зрењанин.
  2. 2,0 2,1 Grošin, Damir (2009). Melencze: okvir lokalnog socijalnog i porodičnog života 1751-1918. Kikinda: Istorijski arhiv u Kikindi. ISBN 978-86-85315-15-2.
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  4. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  5. ^ "Глас народа", Нови Сад 1875. године
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Грошин, Дамир (2014). Двеста педесет и пет година школства у Меленцима: 1758-2013. Меленци: ОШ "Др Бошко Вребалов" Меленци. ISBN 978-86-918283-0-1.
  7. ^ Грошин, Дамир (2014). Двеста педесет и пет година школства у Меленцима: 1758-2013. Меленци: ОШ "Др Бошко Вребалов" Меленци. ISBN 978-86-918283-0-1.
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
  11. 11,0 11,1 Grošin, Damir (2009). Melencze: okvir lokalnog socijalnog i porodičnog života: 1751-1918. Kikinda: Istorijski arhiv u Kikindi. ISBN 978-86-85315-15-2.
  12. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  13. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  14. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
  15. 15,0 15,1 15,2 Грошин, Дамир (2014). Двеста педесет и пет година школства у Меленцима 1758-2013. Меленци: ОШ "Др Бошко Вребалов" Меленци. ISBN 978-86-918283-0-1.
  16. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1856. године

Спољашње везе

Бибићева кућа

Бибићева кућа се налази у центру села, на углу улица Боре Микина и Максима Горког, у близини пространог парка са тргом, који је добио име по Павлу Бибићу, најзначајнијем члану породице Бибић. Својим положајем, архитектуром и историјским значајем, Бибићева кућа заузима посебно место у урбанистичко – амбијенталној целини села Меленци.

Бора Микин

Бора Микин (Меленци, код Великог Бечкерека, 1909 – Арадац, код Великог Бечкерека, 26. новембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Бошко Вребалов

Бошко Вребалов (Меленци, код Великог Бечкерека, 21. октобар 1912 — Царевац, код Пожаревца, 8. јун 1943), лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Владимир Коларов Коча

Владимир Коларов - Коча (Меленци, код Великог Бечкерека, 2. август 1914 – Велики Бечкерек, 26. јул 1941), песник, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.

Вујица Решин Туцић

Вујица Решин Туцић (Меленци, 17. јул 1941 — Нови Сад, 28. новембар 2009) био је књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века (Нова уметничка пракса). Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.

Уређивао је часописе "Улазница" (Зрењанин), "Даље" (Сарајево) и "Тиса" (Нови Бечеј). 1977. покренуо је часопис „Адреса“, један од најзначајнијих неоавангардних часописа на овим просторима.[[Категорија:Чланци са непотврђеним изјавама од . 2015.]] Радио је најпре у библиотеци Радија Новог Сада, а потом и као драматург у драмском програму исте медијске куће. Због своје уметничке активности и неконформизма био је маргинализован и прогањан у време комунистичке власти, која га је држала за анархисту. Током 1972. и 1973. против њега су била покренута два кривична процеса: „због прекршајног дела вређања социјалистичко-патриотских осећања грађана“ у Општинском суду у Зрењанину и „за кривично дело непријатељске пропаганде“ у Окружном суду у Новом Саду. По овом другом основу претила му је казна до 12 година строгог затвора, али је процес обустављен на интервенцију Оскара Давича. Маргинализација у културним институцијама се наставља и касније, током деведесетих, прећуткивањем и игнорисањем, као и код свих уметника чија се пракса није уклапала у владајућу националистичку парадигму.

Почетком деведесетих основао је и водио књижевну школу Традиција авангарде (Београд, 1993—95), из које је настала уметничка група Магнет. За последњу збирку песама, “Гнездо параноје”, добио је награду “Васко Попа” за најбољу песничку књигу на српском језику 2007. године. Осим тога, добитник је и награда „Печат вароши сремскокарловачке“, и „Паја Марковић Адамов“. Отац истакнутог песника млађе генерације Синише Туцића.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Државни пут 13

Државни пут IБ реда 13 је државни пут првог Б реда у северној Србији.

Лазар Зубан

Лазар Зубан (Меленци, 1795 – Београд, 15. јун 1850) био је филозоф, књижевник, политичар и преводилац, члан Државног савета и каваљер.

Недељко Барнић

Недељко Барнић — Жарки (Меленци, код Бечкерека, 13. септембар 1922 — Багљаш, код Великог Бечкерека, 13. септембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

ПФЛ Зрењанин

Подручна лига Зрењанин је једна од 29 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клуба. Шампион иде директно у ВФЛ Исток, другопласирани и трећепласирани играју бараж са представницима ПФЛ Панчево за још једно место у ВФЛ Исток, а последња три тима испадају из лиге. У лигу улази по једна екипа из Општинске лиге Кикинда - Житиште и А лиге ФСГ Зрењанин, док једна екипа улази после баража који играју другопласиране и трећепласиране екипе из ових лига.

Русанда (слатинско станиште)

Русанда је слано језеро у Србији, код војвођанског места Меленци. Поред сланог језера у Парку природе „Русанда" су значајна и слатинска станишта која представљају природно богатство огромне вредности. Ова станишта се налазе на Директиви о стаништима Европске Уније као станиште које захтева неодложиву и приоритетну заштиту због велике угрожености и огромних ботаничких вредности.

Сава Лозанић

Сава Лозанић (Меленци, 1882. — Цеље, 1952) био је српски индустријалац и добротвор.Његова ливница „Меркур“ у Београду је направила многа црквена звона у Краљевини Југославији, укључујући и она у старој цркви у Јасеновцу (срушиле је усташе 1941), Дечанима, Милешеви итд.

Славко Жупански

Др Славко Жупански (Меленци, 1889 — Зрењанин, 1959) је био српски и југословенски политичар. Основао је 31. октобра 1918. године Српско народно веће у Великом Бечкереку.

Специјални резерват природе Окањ бара

Специјални резерват природе Окањ бара је резерват природе у Србији у Војводина. Налази се између насеља Елемир и Нови Бечеј, на територији града Зрењанина и општине Нови Бечеј.

Овај резерват природе је карактеристичан по заслањеном земљишту и сланим водама. Обухвата комплекс ливадско – степске вегетације, слатина и заслањених бара на којима су развијени јединствени панонски екосистеми типичним за заслањене, муљевите баре, слатине и ливаде са очуваним биљним врстама и животињским светом карактеристичним за слану подлогу. Специјалним резерватом природе Окањ бара управља Друштво за заштиту животне средине „ОКАЊ” из Елемира.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Светог Николе у Меленцима

Српска православна црква Светог Николе у Меленцима, месту у општини Зрењанин, највероватније је подигнута у другој половини 18. века, убрзо по досељењу Срба граничара 1752. године и има статус споменика културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Црква је саграђена као једнобродна грађевина са петоугаоном апсидом и звоником на западној страни, док су западна, јужна и северна фасада декорисане су плитким пиластрима са капителима.

Иконостас, тронове и певнице је сликао 1806. године Арсеније Теодоровић, док је зидне слике радио 1864. године Никола Алексић. Тематика је уобичајена за период када слике настају – теме из Старог и Новог завета, али и теме из националне историје, које у време појаве романтизма у српској уметности почињу да добијају све већи значај. Аутор „Христовог гроба”, ретког и изузетног сликарског дела, није међутим идентификован. Осим иконостаса, црква има и богату ризницу сакралних предмета, вредних творевина примењене уметности, коју су попунили приложници и дародавци. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Меленци

ФК Русанда Меленци

ФК Русанда Меленци је фудбалски клуб из Меленаца, Србија, и тренутно се такмичи у ПФЛ Зрењанин, петом такмичарском нивоу српског фудбала. У својој историји, клуб је првенствене утакмице играо на територији целе АП Војводине.

Чедомир Попов

Чедомир Попов (Меленци, 15. март 1936 — Нови Сад, 8. јун 2012) био је српски историчар, члан Српске академије наука и уметности и почасни председник Матице српске.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.