Мезозоик

Мезозоик је једна од три геолошке ере фанерозојског еона. Подела времена на ере је почела са Ђованијем Ардуином у 18. веку, иако је оригинално име за данашњи мезозоик било „секундар“ (с тиме да је модерна ера била названа терцијар). Смештен између палеозоика и кенозоика, мезозоик значи „средње животиње“ на грчком: месо за средње и зоо за животиње. Често се зове „Доба средњег живота“ или „Доба диносауруса“, према фауни која је доминирала у то време.

Мезозоик је био време тектонске, климатске и еволуцијске активности. Континенти су се поступно мењали од стања међусобне повезаности према њиховој данашњој конфигурацији; ова подела је довела до специјације и других важних еволуцијских догађаја. Клима је била доста топла кроз цели период па је имала важну улогу при еволуцији и развоју нових животињских врста. Пред крај ере већ је постојала основа модерног живота.

Поједностављена геолошка табела
ЕРА ПЕРИОД
Кенозоик Квартар
Неоген
Палеоген
Мезозоик Креда
Јура
Тријас
Палеозоик Перм
Карбон
Девон
Силур
Ордовицијум
Камбријум

Геолошке периоде

Након палеозоика, мезозоик је трајао отприлике 180 милиона година: од око пре 251 милиона година до почетка кенозоика пре 65 Ма. Овај временски оквир је подељен у три геолошке периоде. Од најстаријег према најмлађем:

Доња (тријаска) међа је дефинисана пермско-тријаским изумирањем, током кога је 90% морских врста и око 70% копнених кичмењака изумрло. То се исто тако назива „Великим умирањем“ с обзиром да представља највеће масовно изумирање у историји. Горња (кредна) међа је одређена Кредно-терцијарним (КТ) изумирањем, за које се претпоставља да се десило након удара метеора који је створио кратер Чикшулуб на полуострву Јукатан. Око 50% свих родова је изумрло, укључујући све диносаурусе осим птица.

Тектоника

Уопштено говорећи, мезозојска ера је обележена повећаном тектонском активношћу. Почела је када је сва светска копнена маса била оформила један суперконтинент зван Пангеа. Пангеа се постепено раздвајала на северни континент - Лауразију - и јужни континент - Гондвану. Пред крај ове ере, дошло је до формирања континената са данашњим облицима. Лауразија је постала Северна Америка и Еуразија, док се Гондвана разбила на Јужну Америку, Африку, Аустралију, Антарктик, док се индијски потконтинент сударио с Азијом и створио Хималаје.

Мезозојска клима

Тријас је углавном био сув, што је тренд који је био почео у касном карбону, те са јасним годишњим добима, поготово у унутрашњости Пангее. Низак ниво мора је такође погодовао екстремним температурама. Вода делује као стабилизатор температуре због своје високе специфичне топлоте, и копно у близини великих водених маса, поготово океанских, има мање температурних варијација. S обзиром да је већина копна које је сачињавало Пангеу било удаљено од океана, температуре су се често драстично мењале, те се унутрашњост Пангее вероватно састојала од великих пустиња. Докази у облику црвених наслага и евапорита попут соли подржавају такав закључак.

Ниво мора је почео расти током јуре, вероватно због ширења океанског дна. Стварање нове коре испод површине је избацило океанску воду на 200 m изнад данашњег нивоа, што је поплавило обална подручја. Надаље, Пангеа се почела раздвајати на мање целине, доводећи све више копна у додир с морем кроз стварање Тетиса. Температуре су настављале да расту, али су се стабилизовале. Влажност се такође повећала због близине воде, а пустиње су се повукле.

Клима у доба креде је мање позната, па је извор контроверзи. Делимично захваљујући већој количини угљен-диоксида у атмосфери, светски температурни градијент од севера до југа постао је готово раван: температуре су биле сличне на целој планети. Просечне температуре су такође биле знатно више него данас, око 10°C. У ствари, средином креди су океанске воде на екватору имале температуру од 20 °C у дубоком океану, што их је можда учинило непогодним за живот, а копно близу екватора је могло бити пустиња без обзира на близину воде. Циркулација кисеоника у дубоком океану је такође можда била поремећена. Због тога су се велике количине органске твари акумулирале јер се нису биле у стању распасти те су се временом наталожиле као „црни шејл“.

Сви подаци, међутим, не подржавају горе наведене хипотезе. Чак и уз велику топлоту, температурне флуктуације требало је да буду довољне да се задрже поларне капе и ледници, али не постоје докази ни за једно ни за друго. Квантитативни модели такође нису успели да реконструишу равнину температурног градијента у креди.

Мезозојски живот

Saurier2
Реплика диносауруса Tirannosaurus rex

Изумирање готово свих животињских врста на крају пермске периоде је створило услове за радијацију многих нових облика живота. То се посебно односи на изумирање крупних динокефалних биљоједа и месождера који су иза себе оставили празне еколошке нише. Неки од њих су преживели цинодонти дикинодонти, с тиме да су потоњи касније изумрли. животињским светом током мезозоика су, међутим, доминирали крупни архосаурски рептили који су се појавили неколико милиона година након пермског изумирања: диносауруси, птеросауруси, те морски рептили као ихтиосауруси, плезиосауруси и мозасауруси.

Климатске промене у касној јури и креди су донијеле нове адаптивне радијације. Јура је представљала врхунац разноликости архосауруса, а тада су се појавиле прве птице и плацентални сисари. ангиосперме су своју радијацију имале почетком креде, прво у тропима, а равни температурни градијент им је омогућио да се прошире према половима. Пред крај креде ангиосперме су доминирале флором у многим подручјима, иако неки докази сугеришу да су биомасом доминирале цикаде и игличарке све до КТ изумирања.

Неки тврде да су се инсекти диверсификовали с појавом ангиосперми јер је анатомија инсеката, посебно делови уста, погодна за цветњаче. Међутим сви делови инсеката су били претходили ангиоспермама, а диверсификација се с доласком цветњача успорила, па се може закључити да је њихова анатомија служила некој другој сврси.

Како су температуре у морима расле, тако су велике животиње раног мезозоика почеле нестајати док су мање животиње свих врста, укључујући гуштере, змије, а можда чак и претке примата међу сисарима еволуирале. КТ изумирање је потврдило тај тренд. Велики архосауруси су изумрли, док су се птице и сисари наставили развијати, као што је и данас случај.

Литература

Види још

Спољашње везе

Ера:
Мезозоик
Периоде:
Тријас
Јура
Креда

Напомене

  1. ^ Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
  2. ^ Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
  3. ^ Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
  4. ^ Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл. Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.
Paleogen

Paleogen i neogen po staroj klasifikaciji imaju zajednički naziv tercijar. Periodu paleogena karakteriše još uvek mali broj savremenih organizama čiji se procenat kreće od 5% u paleocenu do 20 % u oligicenu. Paleogen je doba Numulita, kada protozoe, sitni organizmi narastaju u krupne organizme koji dostižu prečnik i do 15 cm. U paleogenu kopno nastanjuju niži sisari mesožderi. Započinju glavne faze Alpske orogeneze, a krejem paleogena obrazuju se glavni venci Alpa, Dinarida, Karpatsko-Balkanskih planina. Paleogen je podeljen na tri epohe: paleocen, eocen i oligocen.

Perm (perioda)

Perm je period pre 290 do 245 miliona godina. On je poslednji period paleozoika. Perm je okarakterisan rivalstvom između dve grupe gmizavaca

zverolikih, tj. one razvojne grupe gmizavaca iz kojih nastaju sisari. Oni su tokom evolucije poprimili sisarske osobine

diapsidni, ili gmizavci sa dve slepoočne jame na lobanji. Njihovi potomci su: dinosaurusi, leteći gmizavci – pterosauri, krokodili, gušteri i zmije.U permu su prevlast imali zveroliki gmizavci. U mezozoiku su oni izumrli, ali ne pre nego što se od njih razvile male životinje pokrivene dlakom, prethodnici današnjih sisara.Perm je okončan najvećim masovnim izumiranjem u istoriji Zemlje. Nivo svetskog mora opao je za nekih 150 m, a niz vulkanskih erupcija zasenio je Sunce. To je prouzrokovalo efekat staklene bašte, i dovelo do izumranja 95% vrsta morskih organizama. Među njima su trilobite i većina tadašnjih vrsta glavonožaca, korala i krinova. Sa kopna je nestalo 75% kičmenjaka, i gotovo sve listolike biljke. Ovo veliko masivno izumiranje je ostavilo skoro pustu planetu. Na početku sledeće geološke ere, mezozoika, preživele životne forme su imale na raspologanju ogroman životni prostor i spektar različitih ekoloških uslova za razvoj.

Јура

Јура је геолошка периода мезозоика, која је трајала од 206 до пре 144 милиона година, односно од краја тријаса до почетка креде. У доба јуре почеле су да се стварају континенталне масе какве ми данас познајемо. Развијао се живот у мору, а на копну су почеле да расту папрати, маховине и зимзелене биљке. Јура је позната и као доба које је погодовало изузетном развоју диносауруса.

Прелаз Тријас-Јура обележен је масовним изумирањем врста.

Геолошка доба

Постоје четири геолошка доба на која је подељена историја Земље. Докази према радиометријском датирању указују да је Земља стара око 4,54 милијарде година. То су почев од најстарије ка најмлађој (у геологији се све посматра хронолошким редоследом): прекамбријум (време пре камбријумске експлозије), палеозоик (Старо доба), мезозоик (Средње доба) и кенозоик (Ново доба). Палеозоик, мезозоик и кенозоик припадају фанерозоку или фанерозојском еону, док прекамбријум обухвата све што је претходило фанерозоику.

Често се у геологији прекамбријум одваја као рана фаза у настајању Земље од остале три ере, а то је и зато што је отежано прикупљање тачних података о овом добу, односно није утврђено постојање живог света на Земљи. У осталим геолошким добима, дакле у фанерозоику, утврђено је постојање и развој живог света. Поред ових доба посебно се издваја архаик као доба које је претходило прекамбријуму или се, што је логичније, сврстава у рану фазу прекамбријума (пре протерозоика), док се у страној литератури хадајк наводи као најстарије доба, доба које је претходило архаику. Каректеристично за хадајк је да нису пронађене стене одговарајуће старости, односно, нема материјалних доказа о постојању овог доба. Време настанка Земље је утврђено на прорачунима везаним за изотопе уранијума и торијума, па је и почетак прекамбријума везан за настанак Земље.

Раздобље у коме се развијао живи свет, фанерозоик, диференциран је на три ере палеозоик (Старо доба), мезозоик (Средње доба) и кенозоик (Ново доба), а међе између њих представљају крупне промене у живом свету које су се десиле у геолошкој историји (нагли процват живота, масовна изумирања).

Геолошке ере

Ера у геологији представља елемент поделе геолошког времена којим се врши подела еона.

Девон (периода)

Девон је геолошка периода палеозоика која је се односи на време од пре око 416 до пре око 359,2 милиона година. Назив је добила према истоименој грофовији у Уједињеном Краљевству где су први пут изучаване стене девонске старости. Подела девона је извршена на основу односа слојева у Арденима.

Европа

Европа (вероватно од акадске речи erebu – заћи (у односу на сунце) или од феничанске речи ereb – вече, према томе, Европа је „земља заласка сунца”), шести је континент по величини (једино већи од Аустралије) и трећи најнасељенији (после Азије и Африке), са популацијом од око 742 до 750 милиона становника, 11% укупне свјетске популације и нултим природним прираштајем (11‰).Европа се налази на северној и највећим делом на источној полулопти и обухвата западни дио Евроазије. Састоји се од 51 земаља и излази на: Сјеверни ледени океан на сјеверу, Атлантски океан на западу и Средоземно море на југу. На истоку и југоистоку, Европа се сматра одвојеном од Азије вододјелницом Уралских и Кавкавских планина, ријеком Урал, Каспијским језером, Црним морем, и мореузима Босфор и Дарданели. Ипак, границе Европе које датирају још из античког доба, произвољне су, јер прије свега физиографски израз „континент” укључује културне и политичке елементе.

Површина овог континента је око 10.500.000 km2 или 2% укупне земљине површине или 6,8% површине копна. Од 51 суверене европске државе, Русија је далеко највећа и по питању површине и популације, заузимајући око 40% површине континента (иако држава има територију у Европи и Азији), док је Ватикан најмања држава. Клима која је одређена топлим Атлантским струјама, одликује се благим зимама и топлим љетима, чак и у предјелима који имају озбиљне климатске одлике Сјеверне Америке или Азије. Даље од Атлантика, сезонске разлике се повећавају, али блага клима остаје.

Европа, посебно Античка Грчка, мјесто је настанка Западне културе. Падом Римског царства, током периода сеоба народа, дошло је до краја античког доба и до почетка ере познате као средњи вијек. Ренесансни хуманизам, географска истраживања, умјестност и наука водили су „стари континент”, као и остатак свијета, у савремено доба. Од тог периода па надаље, Европа је имала доминантну улогу у глобним дешавањима. Између 16. и 20. вијека, европске нације су контролисале у различитим временским периодима Америке, већину Африке, Океаније и Азије.

Индустријска револуција, која је почела у Великој Британији крајем 18. вијека, довела је до радикалним привредних, културских и друштвених промјена у западној Европи, евентуално и широм свијета. Демографски раст довео је до тога да је 1900. године, удио Европе у свјетској популацији био 25%. Оба свјетска рата су углавном била фокусирана на Европу, што је у великој мјери довело до краја доминације западне Европе у свјетским дешавањима, док су САД и Совјетски Савез преузеле то мјесто. Током Хладног рата, Европа је била подјељена дуж Гвоздене завјесе између држава НАТО-а на западу и држава Вршавског пакта на истоку, све до револуција 1989. и пада Берлинског зида.

Карбон (периода)

Периода карбона је започео пре око 360 милиона година, након једне од највећих катастрофа која је довела до изумирања око 70% морских животиња. Припада палеозоику. Карбон представља веома важан период у развитку сувоземног начина живота — током њега развила се у потпуности шумска вегетација пречица и каламита, а до краја периоде постојали су већ сви раздели сувоземних биљака, што је омогућило диверзификиацију осталих сувоземних организама, као и успостављање комплекснијих еколошких односа.

Квартар

Квартар је најмлађи геолошки период кенозоишке ере на геолошкој временској скали према дефиницији Међународне комисије за стратиграфију (ICS). Овај период је почео завршетком епохе плиоцена, односно завршетком неогена (периоде) пре 2,588 ± 0,005 милиона година и траје и дан данас. У оквиру квартара издвојене су две геолошке епохе: плеистоцен, од 2,588 милиона година до пре 11,7 хиљада година и холоцен од пре 11,7 година, при чему холоцен траје и дан данас.Назив квартар (у значењу - четврти) први је употребио 1829. године Деноаје, истражујући седименте у басену реке Сене у Француској, а 1839. Лејл уводи назив плеистоцен. Немачки научници су користили термине дилувијум и алувијум. 1922. П. Павлов уводи термин антропоген. Неформални термин „касни квартар” се односи на задњих 0,5–1,0 милиона година.Квартарни период се типично дефинише цикличним растом и распадањем континенталних ледених плоча повезаних са Миланковићевим циклусима и пратећим климатским и еколошким променама које су се догодиле.

Кенозоик

Кенозоик (од грчких речи kainos = нов, zoe = живот) је геолошка ера која је почела пре око 65 милиона година и траје и дан данас. Међа мезозоик - кенозоик обележена је масовним кредно-терцијарним изумирањем које је означило крај постојања диносауруса који су током мезозоика „владали“ Земљом.

Креда (периода)

Креда представља један од најважнијих периода геолошке хронологије, који обухвата време од краја јуре, пре 146 милиона година (Ma), до почетка палеоценске епохе, односно, терцијарске периоде (65,5 Ma). Крај креде такође дефинише међу између мезозојске и кенозојске ере.

Неоген

Неогенски период је јединица геолошког времена која се састоји од миоценске, плиоценске, плеистоценске и холоценска епохе. Неогенски период следи палеогенски период.

У прошлости су се изрази неогенски систем и систем горњег терцијара користили како би описали данашњи неогенски период.

Данас, међутим, постоји покрет међу геолозима (посебно морским геолозима специјализованим за неоген) да се садашњи геолошки период (квартар) укључи у неоген, док остали (посебно они специјализовани за геологију копна) инсистирају да квартар буде посебни период због другачијих налаза. Понешто збуњујућа терминологија и неслагање геолога о томе где треба повући хијерархијску међу је последица све финијег грануларитета, како се налази приближавају садашњости, и захваљујући томе што млађи Седиментарна налази обично представљају далеко већи извор података од оних старијих, те указују на далеко већи број облика околине. Делећи кенозојску еру на три (или два) периода (палеоген, неоген, квартар) уместо 7 Геолошке епохе|епоха]], периоде је нешто лакше упоредити са трајањем периода у мезозојској и палеозојској ери.

Ордовицијум

Ордовицијум је друга од шест геолошких периода палеозоикa, и обухвата време од пре око 488.3±1.7 до пре око 443.7±1,5 милиона година. Ордовицијуму претходи камбријумска периода a следи га силурска периода. Ова периода је добила име по велшком племену Ордовик (енгл. Ordovices), први ју је дефинисао Чарлс Лапворт 1879, да би разрешио расправу између његових следбеника Адама Сеџвика и Родерика Мурчинсона, који су смештали исте наслаге стена северног Велса у камбријум и силур, респективно. Лапворт је препознао да је фосилна фауна из спорног стратума различита и од камбријумске и од силурске, и схватио да би те стене требало сместити у засебну геолошку периоду.

Палеозоик

Палеозоик је дуга геолошка ера у развоју Земље која је почела пре око 542 а трајала је до пре око 251 милиона година, рачунајући од садашњег времена. Назив потиче од грчких речи „палео“ (стари) и „зооик“ (живот). Палеозоик је прва (најстарија) ера еона фанерозоика.

Споменик природе „Пећина у селу Бањица“

Споменик природе „Пећина у селу Бањица“ се налази у селу Бањица, на територији општине Глоговац, на Косову и Метохији. За заштићено подручје је проглашена 1987. године, као споменик природе.

Пећина је развијена у сивим и беличастим кречњацима мезозојске старости. Има неприступачан улаз од око 1m² којим се вертикалним стрмим каналом спушта у дворану димензија 3 x 3 метра.

Споменик природе „Пећина у селу Гладно Село“

Споменик природе „Пећина у селу Гладно Село“ се налази у селу Гладно Село, на територији општине Глоговац, на Косову и Метохији. За заштићено подручје је проглашена 1987. године, као споменик природе.

Пећина је развијена у кречњацима мезозојске старости (тријас), има улаз недалеко од пута којим се косо спушта у дворану димензија 4 x 4 m. Народни назив пећине је „Мечкина дупка“.

Тријас

Тријас је геолошка периода која обухвата време од око пре 245 до око пре 202 милиона година. Као прва периода мезозоика, тријас се јавља након перма, а пре јуре. И почетак и крај тријаса су обележени масовним изумирањем. Масовно изумирање којим је завршен период тријаса је однедавно јасније детерминисано, али, слично као и с многим другим геолошким периодама, наслаге стена које одређују почетак и крај су јасно идентификоване, док почетак и крај сваке периоде варира за неколико милиона година.

Карактеристичне наслаге тријаса су црвени пешчари и евапорати који сугеришу постојање топле и суве климе. Нема никаквих доказа о глацијацији; по ономе што се може закључити, није било леденог покрова нигде на копну. Суперконтинент Пангеа се почео раздвајати током тријаса, али се још није распао; ипак су забележене прве поморске наслаге које сведоче о првом раседу, којим је раздвојен Њуџерси од Марока, те се датирају у касни тријас. Због ограничене обале суперконтиненталне масе, морске наслаге тријаса су релативно ретке у свету, упркос њиховом присутству у Западној Европи, где се тријас први пут проучавао. У Северној Америци, на пример, морске наслаге су ограничене на неколико локација у западном делу. Тако је стратиграфија тријаса углавном темељена на организмима који су живели у лагунама или високо-сланим стаништима, као Estheria ракови.

Током тријаса је и морски и копнени живот показао адаптивну радијацију која је почела од нагло осиромашене биосфере која је била последица пермско-тријаског изумирања. Корали групе hexacorallia су се први пут појавили. За прве цветњаче (Angiosperme) се верује да су еволуирале за време тријаса, исто као и први летећи кичмењаци, птеросаури.

Фанерозоик

Фанерозоик је најмлађи еон у геохронолошкој подели историје Земље. Рачуна се да је почео пре око 545 милиона година, а траје и данас. Фанерозоик је обележен богатством и разноврношћу биљног и животињског света.

Као почетак фанерозоика узето је време када су се први пут појавиле животиње са љуштуром.

Фанерозоик је подељен на три ере:

Палеозоик

Мезозоик

КенозоикПрва периода палеозоика назива се камбријум, па се по томе време пре фанерозоика назива прекамбријум.

Фаралонска плоча

Фаралонска плоча је била древна океанска плоча, која је данас скоро потпуно субдукована под Северноамеричку плочу. Названа је по Фаралонским острвима која се налазе западно од Сан Франциска.

Фаралонска плоча је почела субдукцију под западну обалу Северноамеричке плоче кад се Пангеа распала током јуре. Временом, средишњи део Фаралонске плоче се потпуно субдуковао под југозападни део Северноамеричке плоче. Остаци Фаралонске плоче су плоча Хуан де Фука, Експлорер плоча и Горда плоча, које се субдукују под северни део Северноамеричке плоче; Кокосова плоча која се субдукује испод Централне америке; и Наска плоча која се субдукује испод Јужноамеричке плоче.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.