Медведи

Медведи[1] (ијек. медвједи; лат. Ursidae) су породица крупних сисара из реда звери. Медведи живе у различитим стаништима, од тропских до поларних и од планинских до равничарских. Од станишта зависи начин исхране медведа, мада је већина врста медведа омниворна. Највећи број врста медведа се храни корењем, бобицама, рибом.

Од давнина људи лове медведе користећи њихово месо за исхрану и крзно за одећу. Посматрајући пећинске медведе у потрази за храном, људи су могли закључити које врсте биљака су јестиве. Својим деловањем човек непрестано доприноси смањењу популације медведа, угрожавањем њихових станишта. Упркос закону о заштити медведа, људи и даље лове медведе, због хране, заштите имања и стоке, спортског лова, и традиционалне медицине.

Име медвед потиче из старословенског језика, а значило би „онај који зна где је мед“. У основи имена налази се санскритска реч „веда“, што значи „вид, знање“.

Ursidae
Временски распон: 38–0 Ma
касни Еоцен до данас
TE-Collage Ursus
разни представници породице медведи
Научна класификација
Царство:
Тип:
Подтип:
Класа:
Надред:
Ред:
Подред:
(нерангирано):
Инфраред:
Парворед:
Натпородица:
Ursoidea

Waldheim, 1817
Породица:
Ursidae

Waldheim, 1817
Потпородице
  • Ailuropodinae
  • Tremarctinae
  • Ursinae
  • †Agriotheriinae
  • †Amphicynodontinae
  • †Hemicyoninae
  • †Ursavinae
Синоними

Морфолофија

Заједничке карактеристике свих медведа су крупно тело, прекривеност густим крзном, кратак реп, одлично чуло слуха и чуло мириса , могућност да стоје на задњим ногама (и ходају само на њима на веома кратким релацијама), широке шапе, и округле уши. Боја длаке зависи од врсте, и варира од потпуно беле, светле, или крем, до црно беле, потпуно црне или мрке. Имају по пет прстију на предњим и задњим шапама, који се завршавају снажним, дугачким канџама, које не могу увлачити. Трчећи медведи постижу брзину од 50 km/h.

Снажна вилица има сва обележја месождера: веома снажни очњаци, карактеристични секутићи и дерачи. Имају 32 – 42 зуба, зависно од станишта и начина исхране. Неким врстама медведа недостају горњи и доњи преткутњаци, а код којих постоје, мали су и нису у функцији жвакања хране. Површине кутњака нешто су равније него код осталих звери што указује да медведи нису само месождери. Они су прави сваштоједи. Једу све: од отпадака и стрвина преко биља, воћа, бобица, меда, до рибе и меса.

Медведи имају веома развијено чуло мириса. Осете мирис на даљини већој од једног километра. Чуло вида је слабије развијено, али разазнају боје, што им помаже при идентификацији хране.

Без обзира на врсту, мужјаци су крупнији од женки, али што је врста медведа крупнија, већа је и разлика између мужјака и женки. Мужјак поларног медведа може бити и два пута већи од женке, док је код сунчаног медведа разлика између мужјака и женке само у тежини. Сазнања о дужини живота медведа нису поуздана. Претпоставља се да живе 25 до 40 година. Медведи у дивљини живе краће од оних у зоо-вртовима.

Порекло

Ours des carvernes - Crâne
лобања пећинског медведа

Медведи су најмлађа породица месождера. Развили су се током еоцена од заједничког претка Миацида, (месождера сличном ласици који се пење по дрвећу), пре око 50 милиона година. Предак свих данашњих медведа је Ursavus elemensis. Настао је у Евроазији пре 18 – 25 милиона година. Месождер величине лисице, лови по врховима дрвећа, а исхрану употпуњује деловима биљака и инсектима. Током времена медведи су се проширили и на просторе Северне Америке. Фосилни остаци указују да су медведи некада живели и у Африци.

Данас је општеприхваћено да постоји осам врста из породице медведа. Постојала је и девета – пећински медвед - Ursus spelaeus, који је изумро крајем последњег леденог доба пре 10.000 година. Мрки медвед настањује просторе Европе, Азије и Северне америке, бели или поларни медвед живи око Арктика, амерички црни медвед у Северној Америци, црни медвед у Азији, сунчани медвед у југоисточној Азији, медвед наочар у Јужној Америци, уснати медвед у Азији и велика панда такође у Азији.

Понашање

Медведи углавном живе сами, изузев мајке са својим младима као и женке и мужјака у време сезоне парења. Они комуницирају са другим медведима путем ознака на стаблима и разних мирисних знакова. На тај начин означавају своје присуство. Само у изузетним приликама, медведи формирају привремене групе и то када се нађе већа количина хране на малој површини. Мрки медведи са Аљаске скупљају се на истој територији у време лова на лососе, када лососи пливају уз реку за време мреста. Скорашња истраживања показују да џиновске панде формирају мале групе, на делу територије где има хране у изобиљу.

Мужјак и женка могу живети на истој територији толеришући се међусобно, истовремено бранећи територију од осталих медведа истог пола. Млади мужјак напустивши мајку обично одлази на другу територију, док млада женка често живи на територији своје мајке.

Кључ опстанка медведа је у проналажењу довољне количине хране, која ће задовољити енергетске захтеве у складу са његовом величином. Пролазећи огромним пространством у потрази за храном, медведи посебно добро упамте делове територије на којој су пронашли обиље хране.

Медведи који живе у регионима са хладним зимама, најхладнији период године проводе спавајући, укључујући и мрког медведа, америчког и азијског црног медведа као и женке поларног медведа.

Размножавање

За већину медведа парење је сезонско. Медведи који живе у температурним зонама са четири годишња доба, паре се у пролеће после зимског сна, док медведи из тропских регија то чине за време суше.

За време сезоне парења мужјак и женка остају заједно до две недеље парећи се неколико пута, након чега се раздвајају.

У зависности од врсте, трудноћа траје седам до девет месеци. Обично женка окоти једно до четири младунчета.

Кад се роди, младунче медведа је мање од осталих младунчади сисара, у односу на величину родитеља. Понекад теже свега један проценат тежине своје мајке. На пример, новорођена џиновска панда тежи само 113 g. По рођењу, млади су слепи, без зуба и длаке, и потпуно беспомоћни. Хранећи се мајчиним млеком расту веома брзо, и гоје се. Након три месеца напуштају јазбину са мајком у потрази за храном. Младунчад престају да сисају након шест месеци, али остају уз мајку две до три године учећи од ње шта да једу и где да нађу храну. Мајке их штите од одраслих мужјака, јер их они веома често убијају.

Женке су полно зреле са четири до седам година старости, и тада могу рађати младе сваких две до пет година. Период када се медвед први пут размножава долази раније када хране има у изобиљу, а касније када је количина ограничена.

Однос човека и медведа

Медвед ретко напада човека, осим када се изненади и осети угроженим.

Како препознати да сте на територији медведа? Потражите
Отиске шапа у прашини, блату или снегу.
Отиске медвеђих шапа је лако разликовати од других животиња. Широки су 10 до 15 cm, са пет прстију и канџи. Предња шапа је краћа од задње. Кад не би имао канџе, отисак задње шапе би подсећао на отисак босе ноге човека.
Ознаке на стаблу - Медведи се чешу о коре стабала, остављајући мирисе као знак свога присуства. Потражите и паралелне огреботине од канџи и до 2m увис.
Трагове на месту храњења - обично је лишће разгрнуто на широј површини, нарочито ако медвед тражи буквице. На мртвим животињама уочите огреботине од канџи и зубима изврнуту унутрашњу страну коже.

Зимски брлог

Многи медведи током зиме падају у зимски сан (хибернирају). Зимски сан заправо није права хибернација јер телесна температура медведа током зимског сна остаје висока и могу се лако пробудити. Медвед проводи зиму у шупљинама стена или под корењем великих стабала. Брлог обично садржи лежај од суве траве, лишћа и гранчица. Улаз је обично узак.

Таксономија

Фамилија Ursidae је једна од девет фамилија у подреду Caniformia, или „пасолики” месождери, унутар реда Carnivora. Најближи живи сродници медведа су перајари, пси и Musteloidea.[2] Садашњу породицу медведа сачињава осам врста у три подгрупе: Ailuropodinae (монотипска с џиновском пандом), Tremarctinae (монотипска са медведом наочаром) и Ursinae (садржи шест врста подељених у један до три рода, зависно од ауторитета). Анализа једарских хромозома показује да је кариотип шест урсинских медведа готово идентичан, при чему сваки има 74 хромозома, док џиновска панда има 42 хромозома, а медвед наочар 52. Ови мањи бројеви се могу објаснити спајањем неких хромозома и обрасци везивања на њима одговарају облицима урсина, али се разликују од проционида, што подржава уврштавање ове две врсте у Ursidae, а не у Procyonidae, где су их били поставили неке ранији ауторитети.[3]

Класификација

Ursidae hybridisation
Мрежа хибридизације међу медведима

Родови Melursus и Helarctos су укључени у род Ursus. Постоје бројни хибриди настали укрштањем црног, смеђег и поларног медведа.

Види још

Референце

  1. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог II Заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције”. pravno-informacioni-sistem.rs.
  2. ^ Welsey-Hunt, G. D.; Flynn, J. J. (2005). „Phylogeny of the Carnivora: basal relationships among the Carnivoramorphans, and assessment of the position of 'Miacoidea' relative to Carnivora”. Journal of Systematic Palaeontology. 3 (1): 1—28. doi:10.1017/S1477201904001518.
  3. ^ Servheen, C.; Herrero, S.; Peyton, B. (1999). Bears: Status Survey and Conservation Action Plan (PDF). IUCN. стр. 26—30. ISBN 978-2-8317-0462-3.

Литература

  • Ward, P.; Kynaston, S. (1995). Wild Bears of the World. Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-3245-7.
  • Domico, Terry; Newman, Mark (1988). Bears of the World. Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-1536-8.
  • Faulkner, William (1942). The Bear. Curley Publishing. ISBN 978-0-7927-0537-6.
  • Brunner, Bernd (2007). Bears: A Brief History. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12299-2.

Спољашње везе

Arctoidea

Arctoidea (Арктоидеа) је инфраред псоликих звијери који укључује натпородицу Musteloidea, парворед Ursida, нерангирану групу Pinnipedimorpha и изумрли род Nothocyon.

Џиновска панда

Џиновска панда (лат. Ailuropoda melanoleuca) је крупни сисар из породице медведа (Ursidae), пореклом из централно-западне и југозападне Кине. Лако се препознаје по упадљивим црним ознакама око очију, на ушима и преко свог заобљеног тела. Иако припада реду звери, које карактерише исхрана месом, џиновска панда се у 99% случајева храни младицама и листовима бамбуса.

Угрожена је животиња - процењено је да је у дивљини преостало 2.000 панди и преко 180 које живе у заточеништву у Кини. Од овог броја двадесет панди живи ван Кине. Други извор показује да се у Кини размножава 221 панда, од краја 2006. године. Број панда у дивљини је у порасту.

Амерички црни медвед

Амерички црни медвед (латински: Ursus americanus) кога Американци и Канађани зову једноставно само црни медвед, је најраспросрањенији медвед из породице - Ursidae, по шумама Северне Америке, укључујући и делове Мексика.

Антарктик

Антарктик (грч. ανταρκτικός, енгл. Antarctica, супротно од Арктик) је континент на којем се налази Земљин Јужни пол. То је најхладније место на Земљи и готово увек је прекривено ледом. Са 14,4 милиона km² то је пети највећи континент, након Азије, Африке, Северне и Јужне Америке, а само су Европа и Аустралија мањи. Око 98% површине Антарктика је прекривено ледом, чија је просечна дебљина око 1,6 km.Антарктик је најхладнији, најсувљи и најветровитији континент на свету, а такође је континент са највећом просечном надморском висином. Због малих падавина цео континент је, технички гледано, највећа пустиња на свету. На њему не постоје сталне људске насеобине, а настањују га само биљке и животиње које су прилагођене великој хладноћи: пингвини, морски медведи, маховина, лишајеви и велики број врста алги.

Иако митови и нагађања о Тери Аустралис („Јужној Земљи“) сежу у стара времена, шире је прихваћено да су га Европљани први пут видели 1820. године, када је до њега стигла руска експедиција Михаила Лазарева и Фабијана Готлиба фон Белингсхаузена. Међутим, континент је остао занемарен у другом делу 19. века због негостољубиве средине, недостатка сировина и изолованог положаја.

Године 1959. дванаест држава су потписале Антарктичку повељу, а до данас ју је потписало 47 држава. Споразумом се забрањују војне активности и ископавање руда, подржавају научна истраживања и штити екозона континента. Експерименте врши више од четири хиљаде научника разних националности и научних интереса.

Интернет домен за Антарктик је .aq.

Бели медвед

Бели или поларни медвед (лат. Ursus maritimus) је врста медведа који насељава Арктик. Највећи је копнени месојед на свету - већина одраслих мужјака тежи од 450 до 1.000 килограма, док су женке скоро дупло мање. Крзно је густо и провидно, и често је крем бело обојено. Стога обезбеђује животињи ефикасну камуфлажу приликом лова, међутим, кожа је заправо црне боје. Бели медведи имају кратак реп и малене уши како не би изгубили вишак топлоте, као и релативно малу главу и издужено заоштрено тело погодно за пливање.

Као морски сисар, бели медвед се адаптирао животу на земљи, леду и у води. У свом окружењу је врхунски предатор - углавном се храни фокама, младим моржевима и китовима, иако је спреман да поједе све што може да убије.

Бели медведи су рањива врста. Неки научници и климатолози верују да ће опадање поларног леда и пораст нивоа мора услед глобалног загревања имати пресудну негативну улогу у судбини ове врсте током овог века.

Водени медвед

Водени медведи или дугоживци (лат. Tardigrada) су мала група сићушних бескичмењака са целомом (миксоцел) које живе на копну, у слатким водама и јако мали број у морима. Величина тела се креће од неколико микрона до 1 мм. Тело им је црволико и здепасто, покривено кутикулом и издељено на 4 сегмента на и на сваком сегменту се налази по пар екстремитета. Сваки екстремитет се завршава канџицама. Кутикула се периодично одбацује (пресвлачење) и замењује новом, што је праћено заменом канџица. Глава није јасно одвојена од трупа. Врло је честа партеногенеза иако су полови одвојени. Развиће је без метаморфозе и траје око две недеље. У неповољним условима живота улазе у стање анабиозе (полуосушени, са јако успореним метаболизмом), а по наступању повољних услова за свега неколико минута се враћају у активно стање.

Голден берси Бор

Голден берси Бор су клуб америчког фудбала из Бора у Србији. Основани су 2009. године и своје утакмице играју на стадиону ФК Рудар. Такмиче се тренутно у Првој лиги Србији, другом рангу такмичења - Група Југ.

Животна форма

Животна форма представља скуп морфолошких, анатомских и физиолошких особина којима је врста прилагођена свом станишту. Овакав скуп особина је адаптиван и настао је као одговор на утицаје различитих еколошких фактора. Животне форме је могуће издвојити (описати) на основу морфологије организама, дејства једног или више еколошких фактора, улоге у екосистему, позиције у мрежи исхране, особина животне историје и сл. Тако једна врста може бити окарактерисана са више животних форми. На пример, веверица је истовремено:

лигниколни/арбореални организам (становник круне дрвета) — животна форма издвојена у односу на станиште врсте;

хербивор (биљојед) — животна форма на основу типа исхране, као и

хибернатор (пада у зимски сан, хибернацију) — што је животна форма издвојена на основу једне од карактеристика животне историје.Животне форме нису увек у вези са филогенетским положајем врсте. Појава исте животне форме у несродним врстама се назива еколошка конвергенција. Такође, сродне врсте могу се карактерисати врло различитим животним формама — велике панде су биљоједи иако су остали медведи месоједе животиње. Присуство различитих животнх форми у једној систематској или филогенетској групи најчешће се може објаснити адаптивном радијацијом.

Звери

Звери (лат. Carnivora) је ред сисара чији се представници одликују пре свега месождерским начином исхране, те им је телесна организација прилагођена лову. Звери обухватају преко 280 живући врста плаценталних сисара. Чланови овог реда се формално називају карниворима, док се реч „месождер” (која се често популарно примењује за чланове ове групе) не мора и односити на њих, већ на било који организам који се храни месом. Звери су веома разноврсне у погледу величине, од женки мале ласице (које теже 29 g и достижу дужину од 11,4 cm), па до мужјака поларног медведа (који може тежити до 700 kg и достиже дужину до 3 m) и мужјака јужног морског слона (који може тежити до 4.000 kg и достиже дужину до 5,8 m).

Звери имају зубе и канџе прилагођене за хватање и конзумирање других животиња. Многи врсте лове у групама и друштвене су животиње, што им даје предност над већим пленом. Неки звери, као што су мачке и перајари, у потпуности зависе од меса за своју исхрану. Други, као што су ракуни и медведи, у већој су мери сваштоједи, у зависности од станишта. Џиновска панда је углавном биљојед, али се такође храни рибом, јајима и инсектима. Поларни медвед се углавном храни фокама.

Звери су подељене на два подреда: мачколике звери (лат. Feliformia) и псолике звери (лат. Caniformia).

Кокиниjа

Кокиниjа је планина између Етолије и Евританије у Средишњој Грчкој.

Кокиниjа је позната по томе што има најјужнија букова лежишта на Балкану. У том смислу, то је наставак југозапада планинског ланца Сарантена (букв. Буква планина) са буковим резерватом. Стјеновита и са дубоким празнинама.

Фауну представљају вукови и јелени, а последњих година се такође налазе медведи, а и jаребице.

У планини се налази неистражена пећина са много сталактита и сталагмита.

Медвед наочар

Медвед наочар или андски медвед (лат. Tremarctos ornatus) врста је звери из породице медведа (Ursidae). То је једини медвед чије станиште је у Јужној Америци. У систематици има посебно место јер је једини данас живући представник потпородице кратконосих медведа (Tremarctinae) и једини представник рода Tremarctos.

Мрки медвед

Мрки медвед (лат. Ursus arctos) врста је звери из породице медведа, широко распрострањена у северној Евроазији и Северној Америци. У Северној Америци популације смеђих медведа често се називају гризли. Један је од највећих живих земаљских припадника реда Carnivora, чији је ривал по величини само његов најближи сродник, поларни медвед (Ursus maritimus), који је много мање варијабилан по величини и нешто већи у просеку.Медвед је најнезграпнија и најтежа звер Европе. Покрети му делују неспретније него што стварно јесу. Његова силна снага и јаке канџе олакшавају му пешачење. Пење се по стенама а може да се попне и на дрво. Не плаши се воде и често улази у њу да се расхлади. Више је упућен на биљну него на животињску храну мада једноставно једе (ждере) све што је јестиво. Обожава мед, а са времена на време ухвати и неку рибу. Ако је навикао на животињску храну постаје грабљивац у правом смислу те речи. Тада прогони све веће животиње (овце, коње и различиту дивљач). Зиму проводи у сну у свом брижљиво спремљеном брлогу, где женка током зиме доноси на свет 1-3 мечета.

Главни ареал смеђег медведа обухвата делове Русије, Централне Азије, Кине, Канаде, Сједињених Држава, Хокаида, Скандинавије и Карпатске области, посебно Румунију, Анатолију и Кавказ. Смеђи медвед препознат је као национална и државна животиња у неколико европских земаља.

Нови Мексико

Нови Мексико (енгл. New Mexico), савезна је држава која се налази на југозападу Сједињених Држава. Нови Мексико се обично сматра једном од планинских држава. Са густином насељености мало изнад 6 становника по квадратном километру, Нови Мексико је шеста најређе насељена држава у САД.

Нови Мексико је вековима био насељен народима америчких урођеника, а осим тога је био део шпанског царског вицекраљевства Нове Шпаније, део Мексика, и територија САД. Међу савезним државама САД, Нови Мексико има највећи проценат хиспано популације коју чине потомци шпанских колониста и скорији имиранти из Латинске Америке. Такође има и други највећи проценат популације америчких урођеника (после Аљаске) и пети највећи укупан број америчких урођеника (после Калифорније, Оклахоме, Аризоне, и Тексаса. Племенска популација се састоји углавном од припадника Навахо и Пуебло. Последица тога је да су демографија и култура Новог Мексика јединствени због јаких урођеничких и хиспано утицаја. На застави Новог Мексика се налазе црвена и златна боја, што представља Шпанију, као и симбол Зиа, древни урођенички симбол за Сунце.

Пећина Ласко

Пећина Ласко (франц. Grotte de Lascaux) налази се на југозападу Француске и чувена је по својим полихромним цртежима из доба касног палеолита. Пећина се налази у близини места Монтињак у департману Дордоња. Укупна површина пећине је око 120 м². Сматра се да су цртежи у пећини Ласко стари 17.300 година. На цртежима су представљене велике животиње, од којих се за већину може анализом фосила потврдити да су живеле у овом крају. То су: коњи, бизони, говеда, јелени и планинске овце, а ређе: медведи, носорози и крупне мачке.

Године 1979. пећина Ласко је, заједно са другим преисторијским налазиштима у долини реке Везер, стављена на УНЕСКО листу Светске баштине.

Сматра се да су палеолитски људи у пећинама вршили магијске ритуале. Последњих година представљена је теорија да цртежи у пећини Ласко представљају праисторијске слике сазвежђа.

Пећински медвед

Пећински медвјед (лат. Ursus spelaeus) изумрла је врста медведа, која је позната преко фосилних остатака и праисторијских цртежа на зидовима пећина настали током средњег и касног плеистоцена.

У областима у којима нису пронађени остаци пећинског медведа, откривени су остаци мрког медведа (лат. Ursus arctos). Пећински медвед је био већег раста, зуби су били прилагођени храни биљног порекла и имао је избочину на чеоном делу лобање. Остаци пронађени у Европи припадају јединкама које су угинуле током хибернације, старијим јединкама или младунцима, према чему се закључује да пећински медвед није био чест плен човека. Величина медведа се смањује током постглацијала.

Плиоцен

Плиоценска епоха (Плеиоцен у неким старијим текстовима) је период геолошке хронологије од пре 5,3 милиона до пре 1,8 милиона година.

Плиоцен је друга епоха неогенског периода кенозојске ере. Плиоцен следи миоценску епоху и претходи плеистоценској епохи.

Плиоцен назив је дао Сир Чарлс Лyел. Име долази од грчких речи "πλεῖον"(више) и "καινός"(нов) и грубо се може превести као "наставак недавног" те се односи на фауну модерних морских мекушаца.

Као и код других геолошких периода, геолошке страте које дефинишу почетак и крај су релативно добро идентифициковане, али тачни датуми почетка и краја епохе нису сигурни. Границе које дефинишу почетак плиоцена нису лако одређене једним великим глобалним догађајем него низом регионалних граница између топлијег миоцена и релативног хладнијег плиоцена. Горњу границу је некад требало да означава почетак плеистоценске глацијације, али се данас сматра да је она одређена прекасно. Већина геолога сматра кориснијим ширу поделу на палеоген и неоген.

Астрономи сумњају како је велика супернова експлодирала у близини Земље те изазвала велики поремећај у озонском омотачу те изумирање неких облика океанског живота.

Псолике звери

Псолике звери (лат. Caniformia) подред је у оквиру реда звери. Псолике звери обично поседују дугачку њушку и канџе које се не повлаче (за разлику од мачколиких звери). Перајари (фоке, морски лавови, моржеви) су еволуирали од каниформних предака и стога се сврставају у ову групу.

Флоридски пећински медвед

Флоридски пећински медвед (лат. Tremarctos floridanus) изумрла је врста медведа из Северне Америке који је живео у доба плиоцена и касног плеистоцена (појавио се пре 4,9 милиона — изумро пре 12.000 година). Флоридски пећински медвед је био распрострањен у приобаљу Мексичког залива и његовом залеђу, од Флориде на истоку, до Калифорније на западу и Тенесија на северу.

Најближи рођак овог медведа је медвед наочар који је распострањен у Јужној Америци. Обе врсте припадају истој потпородици Tremarctinae. Изумирање ове врсте на крају леденог доба јавило се као резултат климатских промена и појаве првих људи на северноамеричком континенту.

Циркус

Циркус (лат. circus - кружна арена) путујућа је група извођача, која се састоји од акробата, кловнова, мађионичара, жонглера и обучених животиња. Представе се уобичајено одржавају у великом кружном или овалном шатору. Арена је окружена клупама за гледаоце.

У неким представама наступају егзотичне дресиране животиње, на пример медведи, мајмуни, тигрови, лавови, слонови, камиле. С друге стране, честе су и дресиране домаће животиње, попут коња и паса.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.