Мајска скупштина

Мајска скупштина је одржана 1/13. и 3/15. маја 1848. године у Сремским Карловцима. На њој су представници Срба из Угарске упутили захтев Бечу за српску аутономију и одлучили да прогласе Српску Војводину.[6]

The May Assembly 1848 in Sremski Karlovci
„Српска народна скупштина 1. маја 1848. године”
аутор Павле Симић, уље на платну 88 х 115,5цм[1]
Визуелни документ о стварању Српске Војводине,[2] је настао у периоду 1848—1849. Учесници скупштине су били припадници различитих генерација, пола, сталежа, потицали из различитих области и били одевени у грађанска одела и граничарске униформе.[3] На композицији се налази новоизабрани партријарх Јосиф Рајачић, као једина личност у горњем регистру. Он у левој руци држи оригиналне царске привилегије, којима су била загарантована права Срба у Хабзбуршкој монархији. Са леве стране је национална тробојка, а са десне су царска и мађарска застава. Патријарха окружују фигуре истакнутих личности, а одмах испод њега су Никанор Грујић, са леве и Сергије Каћански са десне стране.[4] У крајњем десном углу је издвојен полуфронтални аутопортрет.[5]

Историја

Велики део Европе је 1848. године био захваћен револуционарним покретима. Док је у Бечу буржоазија рушила Метернихову владу, у жељи да успостави другачије класне односе, у другим деловима Аустријског царства је дошло до побуна националног карактера, од којих је за само царство најопаснија била револуција у Угарској. Избила је по паду канцелара Метерниха 13. марта 1848, односно по проглашењу Статутних слобода у Аустрији, 15. марта, под вођством Лајоша Кошута, са захтевом за потпуном аутономијом. Мађарски национални програм у 12 тачака у којима су постављени захтеви за поштовање грађанских слобода и раврноправност. Већ 17. марта, формирана је мађарска одговорна влада на челу са председником Лајошем Баћањијем и Лајошем Кошутом као министром финансија. Неколико дана касније Срби у Будимпешти су изнели свој национални програм у 17 тачака. Тада је истакнуто да Срби признају мађарску народност, али и да желе признање свог народа и слободну употребу свог језика. Такође се захтевала слобода вероисповести, самостално уређење цркве, употреба црквеног језика, управа над школама, увођење световних лица у конзисторије, укључивање Срба у највише органе судства и државне управа и друго.[7]

Угарски сабор је озаконио увођење мађарског језика на територији целе Угарске, чиме је озаконио мађаризацију целокупног свог становништва и поред тога што су Мађари чинили свега 37 % укупног становништва. Убрзани процес мађаризације, који је подразумевао вођење административних послова, између осталог, вођење матичних књига на мађарком језику, укључујући и имена новорођене деце, а расправљало се и о увођењу литургије на мађарском је изазвао револт код Срба и немађарског становништва у Угарској.[8]

Побуне Срба

Прве побуне Срба, које су избиле у Земуну и Панчеву и у околини Кикинде, су биле у покушају сарадње са општим покретом у Угарској,[8] и до стварања револуционарниих органа власти.[9] Међутим, Угарски сабор је априла 1848. донео закон по коме је требало да Угарска у потпуности измени њено политичко уређење. Тада је дошло до сусрета између мађарске и српске делегације, под вођством Ђорђа Стратимировића и Александра Костића, која је захтевала да се Србима гарантују привилегована права[10] и признавање народности језика. Поменута је и могућност уједињења Срба, из Угарске и Кнежевине Србије, али је Кошут осорно одбацио ове идеје, одговарајући да у Мађарској постоји само мађарска нација. После тога, на скупу у порти Саборне цркве у Новом Саду, српска делегација је поднела извештај о неуспелој мисији у Пожуну, што је изазвало револт, у коме су спаљене црквене књиге на мађарском језику.[8] Маса је тада кренула у Сремске Карловце да тражи заседање скупштине.[10]

Митрополит Јосиф Рајачић, који је као члан угарског горњег дома учествовао у састављању угарске владе, повукао се у Сремске Карловце.[11] Он је у почетку оклевао да сазове скупштину. Тражио је да се смире страсти и да се промисли о будућим потезима. На крају је ипак подлегао пред окупљеним народом, јер је већина мислила да је дошло време за помак у решавању националног питања.[10]

Скупштина

May Assembly Proclamation
Проглас са Првомајске скупштине

Рад на организовању Мајске скупштине је интензивиран 7/19. априла 1848, када је заказана Народна скупштина за 1/13. мај, уместо црквено-народног сабора, како га је одобрила мађарска револуционарна влада. Вође омладине и националног покрета су организовали низ акција у циљу преусмеравања локалних покрета ка јединственом националном решењу.[12]

Скупштина је изрежирана тако да изгледа као спонтана национална манифестација. Организована је у форми дијалога између народа са једне и главних говорника скупштине митрополита Јосифа Рајачића, протосинђела Сергија Каћанског и Никанора Грујића са друге стране, тако да би све политичке одлуке имале карактер колективних одлука.[13] Све је било у националном романтичарском заносу, украшено тробојкама. Главне одлуке су припремљене у ужем кругу Јосифа Рајаћића. За разлику од осталих народно-црквених сабора Срба, на којима је број посланика био ограничен (25 посланика из свештеничког, 25 из војничког и 25 из световног реда), на овај су сабор посланици изабрани по демократскијем систему од уобичајеног,[11] свако веће село имало по два, а мања места по једног представника. Писмени изасланици су потписали избор војводе и патријарха.[6] због чега је и прозван скупштином.[11]

Дан када је скупштина одржана је започео богослужењем у Саборној цркви, након чега се народ окупио у дворишту митрополије. Пошто се у то време тек зидала митрополитска резидениција, митрополит је као место за скупштину, одредио да буде испред старе конзисторијалне зграде са засвођеним ходиником. Митрополит, праћен свештеницима, отворио је скупштину беседом, подсећањем на догађаје у Европи. Изложио је историју и позвао народ да се побрине за своју будућност,[13] позивајући се на природна права, која припадају свим народима.[14]

Након њега је говорио Сергеј Каћански, који је описао уговорни однос српског народа и Аустријског царства и навео како права која су њиме загарантована нису испоштована, те закључио да на основу тих права, народ може да изабере патријарха.[13]

Последњи је говорио Никанор Грујић, који је између осталог рекао:

„Код славних наших предака — тако су нас свагда скоро гледали, као да никога никада имали нисмо, него као да смо ми први из земље поизницали, само зато да другом робујемо! Код славног нашег имена — потуцали смо се од једног господара до другога као сирочад, која нису запамтила родитеља свог, без имена или под онаким именом какво нам је ко издео! Код лепог нашег језика — нисмо се могли скоро никоме у животу нашем ни потужити ни похвалити својим језиком, него смо морали тако ломити језик наш о туђе речи, као да својих и немамо! Раздробљени на стотину страна — на стотини страна свако је могао господарити над нама, а ми нисмо могли ни над самим собом, као да нисмо никада господарили сами себи![15]

Тражили су укидање мађарске и аустријске управе и увођење цивилне управе у Војној граници, стварање народне војске, укидање кметства, кулука и работе, поделу породичиних задруга, право власништва над земљом, просветну аутономију, слободу штампе и говора, право на слободне изборе за народне преставенике.[6]

На Мајској скупштини српски народ је проглашен за „политично слободан и независан под Домом аустријским и обштом круном угарском”,[14] граничарски пуковник огулинске регименте, Стеван Шупљикац је проглашен за војводу Српске Војводине, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а митрополит карловачки Јосиф Рајачић је проглашен за српског патријарха.[6] За вођење послова, уз патријарха је изабран и Главни народни одбор,[16] као привремена влада Српске Војводине.[6] Одбор је требало да разради ове одлуке сабора, да их спреведе[17] и приреми оружану одбрану одлука скупштине.[16] Имао је овлашћење да може сазове народни сабор. Одлучено је о слању трију делегација цару да га обавестити о жељама Срба, Хрватском сабору и делегација на Словенски конгрес у Прагу.[17] Главни одбор је имао Одељење финансија, чији је председник био Јован Шупљикац, брат Стевана Шупљикца, а зњегов касир Атанасије Карамата, члан богате цинцарске породице из Земуна.[9]

Одређена је територија Српске Војводовине: Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат с Границом и Кикиндским дистриктом.[14] Према члану 12. Устава за Српску Војводину, преузети су грб и застава црвено-плаво-бела тробојка Кнежевине Србије.[18]

На скупу су Срби и Хрвати отворено исказили узајамне симпатије и на крају је Скупштина прогласила политички савез са Троједном краљевином Хрватском, Далмацијом и Славонијом, на бази слободе и савршене једнакости.[16]

Главни одбор

Главни одбор је преузео власт у своје руке.[19] Побуњени народ је збацио са власти кнезове, пандуре, бележнике и чиновнике. Поред централних органа власти (Главног одбора – владе, патријарха, војводе) организовани су месни органи, који су заменили старе органе власти, организована је народна војска.[6] По градовима су бирани одбори, а по селима пододбори, као нова власт, у којој су највећи утицај имали свештеници, учитељи и трговци.[20] Поред управне, одбори су имали и судску власт, донешени су бројни прописи и уставни нацрти.[17] Нова власт је мобилисала војску, вршила обавештајну службу, бринула се о реду и кажњавала преступнике.[6]

Јосиф Рајачић, на челу српске депутације, је отпутовао у Инзбрук да цару Фердинанду V саопшти закључке Мајске скупштине, у присуству преставника млађарске владе принца Естерхазија. Срби нису прихваћени као народ и остали су на нивоу верописповести, у потпуној зависности од Будимпеште.

У Загребу је хрватска демократска струја, првенствено народњачка интелигенција и омладина, поздравила савез с војвођанским Србима, а одлуке Мајске скупштине прихватио је и Хрватски сабор, у којем је Јосип Јелачић изабран за бана, док га је на бански престо инсталирао сам патријарх Јосиф Рајачић.

Угарска се противила одлукама Мајске скупштине,[6] брзо је реаговала на овај јавни иступ Срба. Сматрајући Србе бунтовницима, Кошут је позвао Угарски сабор да одобри буџет од 22 милиона форонти за припреми[16] војну силу од 200.000 војника,[6] Са друге стране, 8. јуна Ђорђе Стратимировић је изабран за главног заповедника српских снага, које су бројале око 40.000 Срба..[6] У Кнежевини Србији је кнез Александар Карађорђевић поклонио 12.000 форинти и започело је окупљање добровољаца, док су се званичне власти уздржале од итервенције. Сматра се да је било око 15.000 добровољаца из Србије, са око 2.000 коњаника, на чије чело је 5. августа на чело постављен Стеван Книћанин. Српске снаге нису имале припремљен старешински кадар, а коњичке јединице нису биле довољно увежбане.[16]

Бечки двор је најпре угушио револуцију у Италији. Поставио је Јосипа Јелачић, за врховног команданта у Угарској. И Јосиф Рајачић је стао на страну Аустрије, а револуција је изгубила национални карактер. У септембру 1848. Јелачић је кренуо на Мађаре, али је доживео пораз, па се после тога повукао у Беч. Кошут је имао намеру да крене на Беч, али за то није добио подршку једног дела водећих официра.[16]

Од јесени 1848. дошло је до економског колапса, а пуноважан новац је замењиван банкнотама и асигнатима.[9]

У Сремске Карловце је тек 24. септембра/6. октобра 1848. дошао војвода Стеван Шупљикац, који је за свој избор сазнао налазећи се на ратишту у Италији и није желео да се прихвати функције док за то није добио царево одобрење. У Сремским Карловцима је свечано дочекан. Преузео је војну команду Ђорђа Стратимировића. Свој рад је ограничавао углавном на војничке послове, организовањем војске и њеним оспособљавањем за борбу. Тада је на територији Српске Војводине је проглашена општа мобилизација.[21]

У октобру 1848. Хрвати су позвали Србе у борбу против Мађара. Борбе су вођене у октобру и новембру у Банату и Бачкој. Царским прогласом 15. децембра 1848,[22] који је аустријски цар Франц Јозеф, у избеглиштву у Оломуцу због сукоба са побуњеним Мађарима,[23] одобрио одлуке Мајске скупштине о избору патријарха и војводе, али није потврдио самосталност Српске Војводине. После изненадне смрти српског војводе Шупљикца, 15/27. децембра 1848. у Панчеву, нови војвода није биран,[24] а Јосиф Рајачић је почео да преузима и световну функцију.[17] Тада је дошло до подела у српском покрету, на патријархову конзервативну и либерално-националну струју.[23] Ђорђе Стратимировић сматрао да је он требало да преузме вођство,[22] а Рајачић се од октобра, због близине фронта и због сукоба са Главним одбором налазио у Земуну, одакле је давао упутства и наредбе којима вршио политички утицај, усмеравајући тако српски покрет на сарадњу са Двором.[23]

Главни одбор је полако губио свој утицај. Октроисаним статутом 4. марта 1849. је предвиђено да се Војводина прикључи Хрватској, Угарској и Ердељу.[22] У наредном периоду уследили су српски војни порази. Положај српских снага још више се погоршао одласком добровољаца из Кнежевине Србије, под притиском Аустрије и Турске.[22] Јула месеца Рајачић је смењен са места царског комесара и сва власт је прешла у руке бана Јелачића.[25]

Слом револуције

За сламање Мађарске ревулуције у помоћ је дошло још 100.000 војника из Русије, под командом генерала Паскијевича. Мађарска револуција је коначно угушена 13. августа 1849, после чега су кренуле казнене експедиције и војни судови.[16]

Царским патентом 18. новембра 1849. је проглашена територија у статусу круновине, под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, са средиштем у Темишвару. У њен састав није ушла Војна граница, ушао је само део Срема, док је остатак Срема ушао у Троједну краљевину. Титулу војводе узео је сам цар, а власт над том територијом је у је у потпуности преузео Беч.[25] Мађарски језик је укинут, а у администрацији је немачки постао доминантан.[26]

Аустрија је завела апсолутизам. Српска Војводина је формално постојала до 1860,[16] када је прикључена Угарској.[27]

Значај

Револуција 1848. је представљала завршетак прве фазе националних покрета, који су после тога променили своје идејне основе.[8] Одлуке Мајске скупштине са захтевина за националну и политичку равноправност су биле основа будућим генерацијама у њиховој борби за уједињењем,[28] која се завршила уласком Војводине у састав Србије после Првог светског рата.[8]

Види још

Референце

  1. ^ „Историзам”. Галерија Матица Српске. Галерија Матице српске. Приступљено 11. 6. 2016.
  2. ^ „Топ пет новосадских експоната”. Новине новосадске. Приступљено 11. 6. 2016.
  3. ^ Митровић 2008, стр. 136.
  4. ^ Митровић 2008, стр. 132.
  5. ^ Митровић 2008, стр. 139.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 6,9 Илић 2012, стр. 38.
  7. ^ Васин 2010, стр. 314.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Милошевић 2008, стр. 72.
  9. 9,0 9,1 9,2 Асигнат. Сремски Карловци. 1848.
  10. 10,0 10,1 10,2 Васин 2010, стр. 315.
  11. 11,0 11,1 11,2 Кркљуш 2006.
  12. ^ Митровић 2008, стр. 129.
  13. 13,0 13,1 13,2 Митровић 2008, стр. 130.
  14. 14,0 14,1 14,2 Кркљуш 2010, стр. 18.
  15. ^ Вуловић 1876.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 16,7 Милошевић 2008, стр. 73.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Кркљуш 2010, стр. 19.
  18. ^ „Прослава 160 година Српског војводства”. Политика. Приступљено 11. 6. 2016.
  19. ^ Васин 2010, стр. 316.
  20. ^ Илић 2012, стр. 39.
  21. ^ Секулић 2013, стр. 20—21.
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 Васин 2010, стр. 318.
  23. 23,0 23,1 23,2 Проглас цара Франца Јозефа I. Оломуц. 1848.
  24. ^ Његован 2012.
  25. 25,0 25,1 Васин 2010, стр. 319.
  26. ^ Васин 2010, стр. 320.
  27. ^ Илић 2012, стр. 46.
  28. ^ Васин 2010, стр. 334.

Литература

Ђорђе Протић

Ђорђе Протић (Бела Црква, 1793 — Београд, 7. децембар 1857) био је српски политичар и судија. Био је министар унутрашњих послова, министар спољних послова и председник Владе Кнежевине Србије (15. мај 1840 — 7. септембар 1842). Један је од организатора Милетине буне 1835. Режиму кнеза Михаила Обреновића стварао је непријатеље, па је великим делом заслужан за његов пад.

Битке у Банату 1848-1849

Основни циљ револуције било је ослобођење од феудалних стега, што би условило бржи напредак привреде и преображај друштва. Већину европских земаља ухватио је револуционарни талас већ крајем 1847. што је кулминирало следеће године. Покрет је прво захватио Беч, а потом и остале делове Хабзбуршке монархије. После демонстрација у Бечу, немири су се догодили и у Пешти, а после тога револуција се ширила као пламен. Срби су са симпатијама гледали на револуцију и прихватили покрет Мађарског народа. Представници српске омладине у Будиму, Пешти и Пожуну (данас Братислава) припремили су српски национални програм, који је био намењен Мађарима, а тражено је управо оно што су Мађари тражили од Аустрије. Срби су тражили слободу вероисповести, слободно коришћење матерњег језика, признавање народности, уређивање школа и цркви. Како Мађари нису желели да пристану на ове услове, а мађаризација српског народа постајала је све интензивнија, сукоб је био неизбежан. Сазвана је Мајска скупштина на којој је Јосиф Рајачић изабран за патријарха, након чега је митрополија уздигнута на ранг патријаршије, а царски граничаски пуковник Стеван Шупљикац је изабран за војводу, који је тада био на ратишту у Италији. На Мајској скупштини одлучено је и да се прогласи Српска Војводина у чији ће састав ући Банат, Бачка, Барања и Срем.

Војводство Србија и Тамишки Банат

Војводство Србија и Тамишки Банат је назив за круновину Аустријског царства која је постојала на подручју данашње Војводине између 1849. и 1861. године. Круновина је формирана у складу са привилегијама које је аустријски цар дао Србима 1691. године, а које су признавале право Срба на аутономну територију у оквиру Хабсбуршке Монархије. Некадашње подручје ове круновине је данас подељено између Србије, Румуније и Мађарске.

Карловачка митрополија

Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.

Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.

Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.

Павле Симић

Павле Симић (Нови Сад, 1818 — Нови Сад, 17. јануар 1876) је био српски сликар.

Павле Стаматовић

Павле Стаматовић (Јаково, 23. април 1805. — Нови Сад, 26. септембар 1864.) био је српски свештеник, књижевник, историчар, политичар и учитељ. Познат је као уредник алманаха „Српске пчеле” и часописа „Летописа Матице српске”.

Патријарх српски Јосиф

Јосиф Рајачић (Лучане код Бриња, 20. јул 1785 — Сремски Карловци, 13. децембар 1861) је био српски православни митрополит карловачки од 1842. до 1848. године, а потом архиепископ карловачки и патријарх српски од 1848. до 1861. године. Заслужан је за стварање Српске Војводине и уздизање Митрополије на степен Патријаршије.

Радош Љушић

Радош Љушић (Исток, 22. новембар 1949) је историчар и универзитетски професор.

Светозар Милетић

Светозар Милетић (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) је био адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро - Угарској друге половине XIX века. Био је председник Дружине за уједињење и ослобођење Србије са седиштем на Цетињу, а тада му је најближи сарадник на Цетињу Александар Сандић .

Срби у Хрватској

Срби у Хрватској су припадници српског народа на простору данашње Републике Хрватске. Према резултатима пописа становништва из 2011. године, на подручју Хрватске је живело 186.633 Срба, што чини 4,36 % од укупног броја становника те државе. Укупан број Срба у Хрватској је смањен за двије трећине у односу на предратни пописа становништва из 1991. године, када их је било 581.663 и када су чинили 12,2 % од укупног броја становника Хрватске. Уставом Хрватске из 1990. године, Хрватски сабор је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској.Најпознатији Србин из Хрватске је научник Никола Тесла.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Сремски Карловци

Сремски Карловци су градско насеље у општини Сремски Карловци, у Јужнобачком округу, али припадају географској регији Срем, чији назив стоји и у имену насеља. Сремски Карловци се налазе на десној обали реке Дунав, 12 km од Новог Сада и 9 km од Петроварадина на старом путу према Београду. Према попису из 2011. у насељу је живело 8.750 становника.

Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци. Овде пролази железничка пруга и налазе се Железничка станица Сремски Карловци и Железничка станица Карловачки виногради.

Према попису из 2011, у месту живи 8.750 становника (77% чине Срби).

Српска Војводина

Српско Војводство преусмерава овде. За остала значења види Српско ВојводствоСрпска Војводина (Српско Војводство, Српска Војводовина или Војводовина Србија) је била српски аутономни регион у оквиру Аустријског царства. Проглашена је на Мајској скупштини 1848. године и постојала је до 1849. године, када је трансформисана у нову круновину Аустријског царства названу Војводство Србија и Тамишки Банат.

Српска патријаршија у Сремским Карловцима

Српска патријаршија у Сремским Карловцима, у делу литературе називана и Карловачка патријаршија, била је патријаршија православних Срба у периоду између 1848. и 1920. године. Настала је 1848. године, када је митрополит Карловачке митрополије проглашен за српског патријарха. Српски патријарси ове патријаршије су такође задржали и титулу Карловачког митрополита. Седиште Патријаршије је било у Сремским Карловцима у Хабзбуршкој монархији, а након 1918. године у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У литератури се истиче да канонско-правно својство патријарха српског, поглавара ове патријаршије, Васељенска црква није признавала. Стога се тумачи да је ова патријаршија фактички била почасни назив за Карловачку митрополију. Патријарси нису именовани након смрти последњег карловачког патријарха, Лукијана Богдановића, 1913. године. Уједињењем свих српских обласних цркава 1920. године, Српска патријаршија је поново обновљена, али са седиштем у Београду.

Српска револуција 1848—1849.

Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је назив за једну од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично историјски посматра заједно са Мађарском револуцијом, са којом је блиско повезана у смислу сукобљавања српске и мађарске националне идеје.

Током револуције у Угарској, Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Кнежевине Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната, посебне аустријске круновине, са центром у Темишвару.

Овакво Војводство је изневерило одређена очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству Србији Срби нису чинили апсолутну већину становништва, док је администрација већим делом била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха, а такође и изграђивање свести српског народа северно од Саве и Дунава о борби за националну слободу.

Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији

Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су представљали једну од најважнијих институција Срба у Хабзбуршкој монархији.Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су више од два века (1708 – 1911) вршили не само изборе архиепископа, касније патријарха, него су и решавали о многим другим народно-црквеним, просветним, па и о чисто политичким потребама Срба под аустро-угарском влашћу.

Српско народно вијеће

Српско народно вијеће (скраћено: СНВ) је изабрано политичко, саветодавно и координативно тело које делује као самоуправа Срба у Републици Хрватској у стварима у које припадају питања њихових неотуђивих људских, грађанских и националних права, те у питањима њихова идентитета, њихове партиципације и интеграције у хрватско друштво.

Пун назив гласи: Српско народно вијеће - Национална координација вијећа српске националне мањине у Републици Хрватској.

Стеван Шупљикац

Стеван Шупљикац (Петриња, 1786 – Панчево, 27. децембар 1848.) је био аустријски генерал-мајор и први војвода Српске Војводине.

Уставобранитељи

Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића. Залагали су се за доношење устава и закона којим ће Милошева власт бити ограничена и успели су да се изборе за доношење Турског устава а потом и за Милошево (1839) и Михаилово (1842) одступање с престола.

Буна против кнеза Михаила коју је у лето 1842. предводио Тома Вучић Перишић, завршила се победом уставобранитеља и проглашењем Александра Карађорђевића за кнеза. Пошто су довели Александра Карађорђевића, они су у највећој мери владали земљом за време његове владавине. Носиоци уставобранитељског режима су били: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин. Они су покушавали да изграде свој национални програм, што доказује Начертаније Илије Гарашанина. За време њихове владавине уведен је један бирократски и олигархијски режим, остали су упамћени по максими: власт је тутор а народ пупила. Уставобранитељи су сматрали да обичан народ није довољно образован, тј. да му недостаје политичка свест да управља собом, па да зато они морају да науче народ како се влада без њиховог пристанка или против њихове воље. За време уставобранитеља објављено је Гарашаниново Начертаније, донет је Грађански законик и спроведена је реформа судства и школства. Уставобранитељи су помагали српски покрет у јужној Угарској у рату против Мађара, а на Париском конгресу су добили гаранције Великих сила.

Уставобранитељи су били познати људи, бирократе, трговци и други који су се супротстављали Милошевој аутократској владавини. Желели су да успоставе владавину права којим би заштитили сопствене интересе. Уставобранитељи су наглашавали владавину права, веће економске слободе и напредак образовања. Они нису били демократе нити егалитаристи.Период владавине уставобранитеља од 1842. до 1858. је био обележен константном борбом за власт са кнезом Александром. За време уставобранитеља Државни савет је засенио моћ кнеза Александра Карађорђевића и скупштине која се само једном састала. Уставобранитељски режим је окончан на Светоандрејској скупштини и повратком на власт кнеза Милоша Обреновића.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.