Мајданпек

Мајданпек је градско насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2011. било је 7699 становника.

Мајданпек
Majdanpek panorama
Панорама Мајданпека
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаМајданпек
Становништво
 — 2011.Пад 7699
Географске карактеристике
Координате44°25′17″ СГШ; 21°56′05″ ИГД / 44.421333° СГШ; 21.934833° ИГДКоординате: 44°25′17″ СГШ; 21°56′05″ ИГД / 44.421333° СГШ; 21.934833° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина498 м
Мајданпек на мапи Србије
Мајданпек
Мајданпек
Мајданпек на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број19250
Позивни број030
Регистарска ознакаBO

Географија и клима

Прераст Ваља у заласку сунца
Ваља Прераст или Шупља стена, природни камени мост под заштитом државе.

Мајданпек се налази у северном делу источне Србије, у уској долини реке Мали Пек. На северу од Мајданпека на Дунаву, односно у Ђердапској клисури, на удаљености од око 22 километра смештено је најближе место Доњи Милановац. Околина Мајданпека је претежно брдско-планинска, а окружују га планине, Мироча на североистоку, Дели Јован на истоку, Стола на југу, Малог Крша и Великог Крша на југозападу, Хомољских планина на западу и планинских масива Старице и Шомрде на северозападу. Западно од града Мајданпека простиру се северни обронци Хомољских планина (923 м). Густе столетне шуме, пећине, златоносна река Пек, манастир Горњак из 14. века, извор реке Млаве богат пастрмком. На северу Кучаја близу Мајданпека налази се букова прашума „Фељишана", строги резерват природе I категорије под заштитом државе.

Општина Мајданек се простире на површини од 932 km² и граничи се са општинама Бор, Неготин, Кладово, Голубац, Кучево и Жагубица. На северу преко Дунава граничи се са Румунијом.

Клима је умерено континентална са просечном годишњом температуром 9 C°. Најхладнији је јануар са просечном температуром -2,7 C°, а најтоплији јули са просечном температуром 19,8 C°.

Историја

Lepenski Vir
Локалитет Лепенски Вир - остаци кућа са трапезастом основом и каменим огњиштем.
Lepenski Vir, muzej 15
Скулптура риболиког божанства названа „Водена вила.

Недалеко од Мајданпека и Доњег Милановца, код села Бoљeтин, на дунавској тераси у оквиру заштићеног Националног парка Ђердап налази се археолошки локалитет Лепенски Вир.[1][2] Станиште из доба мезолита и раног неолита старо приближно 8.500 година и прошло је кроз четири развојне фазе. То станиште представља најстарије сведочанство о животу праисторијске заједнице рибара и ловаца уз Дунав, а напуштено је 4.500 године п. н. е. На основу остатака примећено је да је првобитна заједница била ловачо-сакупљачка, након чега се развила у заједницу пољопривредних сточара. Археолози су пронашли остатке кућа са трапезастом основом и каменим огњиштем, као и 54 скулптуре, које су представљале њихова божанства. Становници Лепенског вира припитомили су животиње, научивши их да обрађују земљу, након чега су се преселили у пределе који имају боље могућности за земљорадњу.[3]

Мезолитски археолошки локалитет Власац, који припада култури Лепенског вира и датира се у 7. миленијум п. н. е., налази се три километра низводно од Лепенског вира. Власац је откривен касније, а сматра се старијим од локалитета Лепенски вир. У културном слоју истражени су остаци станишта (47 објекта), 87 гробова, као и више од 35.000 предмета.[4]

Рудна Глава археолошко је налазиште у близини истоименог села недалеко од Мајданпека, у залеђу горњег дела Ђердапске клисуре. Локалитет припада Винчанској култури и представља средиште једног од најранијих рудника бакра на Балкану.[5][6][7] [8] Рудна Глава простире се са обе стране Шашке реке, а рудници из раног енеолита (5000. година п. н. е.) откривени су у копу модерног рудника. Вађене су руде малахит и азурит, које се топе на 700 °C и из којих се добија бакар, а у 30-ак рударских окана постојао је знатан број платформи, тј. јама у облику левка.

Majdanpek, 1962
Мајданпек шездесетих година прошлог века

У 2. миленијуму п.н.е, на Балкан и у ове крајеве досељавају се Индоевропљани, међу којима се у почетку истичу Стари Грци, у доба од 13. до 12. века п.н.е., у времену пре Тројанског рата. Присуство Старих Грка у ове крајеве везан је за сам назив реке Пек, који је грчког порекла, и потиче од облика pékos са значењем „овчије руно“, које су ови стари народи полагали у корито реке ради испирања злата. Та древна техника, коју су Грци, према Херодоту, преузели од Колхиђана, задржала се међу становницима долине Пек све до данас.[9][10] За тај период веже се и најстарији назив за Дунав, старогрчки хидроним Истар, којим су Аргонаути пловили узводно из Црног мора управо у потрази за златним руном. За те ране старогрчке истраживаче Истар је подразумевао искључиво доњи ток Дунава, који се, по њиховм веровању, завршавао код Гвоздених врата, односно Ђердапске клисуре. Хесиод у својој Теогонији спомиње Истар као једну од четири највеће реке на дотад познатом свету. Утемељивач историјске науке, Херодот, назива Истар „северним Нилом", односно сматра да је Истар северни пандан велике египатске реке. Простор источно од Велике Мораве, у предримско доба према античким писцима био је слабо насељен. Из тог доба једно од ретких племена која се помињу су Трачани међу којима су се свакако највише истицали Трибали. У 4. веку п.н.е. у ове крајеве долазе Келти, који ће имати веома значајну улогу не само на овом већ и на много ширем простору.

Covellite-261726
Мајданпечки „камен“ сведочи о развоју људске цивилизације од њених почетака до данас, као и о историји саме наше Земље.

У првим деценијама 1. века н.е. Римљани освајају ове крајеве након чега од медитеранске постају континентална сила. Убрзо оснивају граничну покрајину под називом Мезија која ће се касније поделити на Горњу и Доњу. У 4. веку рударство и металургија доживљавају свој врхунац о чему сведоче бројна римска окна која су открили савремени рудари, у 20. веку. Због грађанског рата и честих упада варварских народа на дунавским границама долази до распада Римског царства чију ће традицију рударења на овим просторима наставити Византија, односно Источно римско царство, која ће прерасти у једину праву силу све до доласка почетком 6. века Словена чије племе, Тимочани, насељава ову област. Тада долази до прекида рударске традиције која добија локални карактер све до развијеног Средњег века.

Рударство на овим просторима покрећу средином 13. века немачки рудари Саси, који су ове крајеве доспели бежећи од Татара. У то доба они добијају позив од краља Уроша да дођу у Србију. О присуству Саса у овим областима најбоље сведоче топоними, Шашка река и ревир Швајц. На обалама реке Шашка која се улива у Поречку реку пронађене су топионице које би упућивале на присуство средњовековних рудара Саса. Након пада Србије под османлијску власт 1459. године рударство у овим крајевима добија локални карактер. На подручју Мајданпека рударске активности обнављају се у време султана Сулејмана Законодаваца око 1560. године и трајаће великим интезитетом до 1690. године, када након битака у оквиру Великог турског рата, тачније у периоду од 1688. до 1690. године, поново добија локални значај јер долази до страдања самог места у којем је дотад постојало више од 500 кућа и велика занатска и трговачка чаршија.[11] У периоду од 1560. до 1690. године, осим рудника Куре у Анадолији, Мајданпек је био највећи рудник бакра у Османском царству. Назив рудника (мајдана) у то време садржао је старословенски придев медни, што значи бакарни Пек.[11] Име насеља Мајданпек по пореклу је историјска мешавина старогрчких, старословенских и арапско-турских израза, чије је крајње значење „рудник бакра (мајдан) на златоносној реци (Пек). Из тог доба је и назив Ђердап који има корен у староперсијској речи гирдап, која значи вртлог, вир. Из османског периода је такође назив за оближње мајданпечко брдо Караоглан за које се сматра да је добило име према богатом закупцу рударских копова Николи Караоглу (Црни) са краја 16. века. Занимљиво да је последњи симбол и оаза оријента на Ђердапу постојала све до 1970. године када је потопљена Ада Кале - речно насељено острво - са којег су се становници одселили у Турску.[12] Рударење је накратко обновљено након хабзбуршких освајања 1719. године. Због учесталих аустријско-турских ратова у 18. веку рударска активност добија локални карактер, а обнављена је средином 19. века.

J26 055 Satteltank-B1’n2t
Британска парна локомотива „Милан" (600 mm) из 1882. године израђена у Мајданпеку. Изложена у Железничком музеју узаног колосека у Пожеги на барској прузи. У музеју се чува и аустроугарска локомотива „Рама" (760 mm) из 1873. године, а сматра се да је она довукла први воз у Сарајево.
Прва топионица Мајданпек
Државна топионица гвожђа и бакра Мајданпек (1849-1859) којом су ударени темељи тешке индустрије у Србији и на Балкану. Цртеж Феликса Каница из 1861. године.

На позив кнеза Милоша у Србији су боравили 1835. године рударски старешина и инжењер барон Сигмунд Август фон Хердер са сарадницима из Саксонија, који су вршили теренска испитивања за отварање рудника, изградњу ливнице и рударске железнице.[13][14] Барон Хердер је у Кнежевину Србију донео покон збирку од 500 примерка минерала које је сакупио по различитим крајевима света, а потом обогатио узорцима и из Србије.[15] Из "баронове збирке“ до данас су сачувана 254 узорка која се чувају на прописан начин у збирци - музеја Рударско - геолошког факултета Универзитета у Београду.[16] Хердер је поново открио и назначио рудна налазишта код реке Мали Пек, односно Мајданпека. Наредне деценије, 1848. године, из Милановца, у ове брдско-планинске пределе, богате шумом и дивљачи, долази млади рударски инжењер Василије Божић, један од првих државних питомаца који је завршио Рударску академију у Шемницу, са још четири радника где започињу, на више места, са надљудским напорима на рашчишћавању терена обарањем дрвећа и пробним откопима. Већ, следеће године, 1849., млада кнежевина из државних средстава започиње са изградњом топионице гвожђа и бакра, која ће трајати до 1859. Изградња овог предузећа представљало је једну од највећих инвестиција у земљи, којом је утемељена савремена тешка индустрија у Србији и на Балкану. Топионица је имала савремену опрему и машине за то доба, високу и ниску пећ на угаљ за топљење, а 1852. уграђује се и парна машина. Осим тога, изграђено је насеље са кућама за рударе и чланове њихових породица. Мајданпек је на основу Уредбе проглашен окружном вароши 1853. године.[17] У то доба, кнез Александар Карађорђевић, 1856. године, изградио је у оближњој Брестовачкој Бањи дворац - летњиковац, који и данас постоји.[18][19][20] Исте године у Мајданпеку је изграђена школа а две године касније, 1858., завршена је градња Цркве Св. Петра и Павла по пројекту Уроша Кнежевића (1811-1876).[21] Остало је забележено да топионица преко зиме није радила током тог пионирског периода. Међутим, влада није имала даља финансијска средства за проширење радова у Мајданпеку након чега је донела одлуку да се страним улагачима преда рудник на коришћење на обострану корист. Ова вест о давању рудника под закуп пренела се читавом Европом. Рудником су потом на осново уговора управљале наизменично француска, енглеске и аустријска компанија са белгијским капиталом. У међувремену, донет је Закон о рудницима, 15. априла 1866. године, који је регулисао ову област. За време енглеског власништва над руднком у ливници и машинској радионици у Мајданпеку су 1882. израђене прве парне локомотиве и теретни вагони у Србији и на Балкану. У Мајданпеку је две године пре, Београда, Новог Сада и Ниша, јуна 1882. године, свечано пуштена прва железничка индустријска пруга, ширине колосека 600 мм, када је локомотива са четири вагона прешла деоницу од 15 километара.

Majdanpek sa Starice danju
Мајданпек и његов рударски коп са планине Старице
Majdanpek sa Starice noću 01
Мајданпек ноћу са врха Старице. На слици се види осветљен стадион „Никола Паско" РФК „Мајданпек", који се тренутно такмичи у Зони Исток.

Нови закупац, 1903. године, постаје „Безимено друштво бакарних рудника Мајданпек“, чије је седиште било у Бриселу. Једна од првих мера „Безименог друштва“ тицала се транспорта до Дунава, односно градња Ваздушне железнице ка Дунаву, као и са радом на пириту. Жичара дуга 17,5 км са капацитетом од 30 тона на сат, превозила је руду и друге потрепштине из Мајданпека до Милановца. Лоше пословање, слабе плате били су узрок честих сукоба радника са послодавцем, што је резултирало штрајковима 1907. и 1908. године.

Рудник Бакра Мајндапек - Јужни ревир 2018.
Рудник Мајданпек - Јужни ревир (2018)
Северни ревир
Рудник Мајданпек - Северни ревир.

У Мајданпеку је 1933. године почела са обрадом руда лимонита, која се од 1937. године прерађивала у Сартидовој топионици изграђеној у Мајданпеку. Након Другог светског рата, 18. августа 1947. године, национализован рудник наставља рад са застарелом технологијом под новим називом „Рудник Мајданпек“. Године 1954. основано је предузеће „Рудник бакра Мајданпек – РБМ“ када се креће са улагањем у дробљење и изградњу флотације. На брду Швајц откривено је лежиште руде познато као „Јужни ревир“. На свечаности 25. јуна 1961. године, прве количине руде мајданпечког концентрата послате су камионима на даљу прераду у Бор. Тада је на основу решења РБМ укључен у „Рударско-топионичарски басен Бор“. У јесен 1971. године завршена је нова флотација.

RfkMajdanpek
Грб РФК Мајданпек.

У међувремену, почео је да се гради потпуно нов град на месту старог рударског насеља, а 28. новембра 1970. године пуштена је свечано у рад „Златара Мајданпек“. Занимљиво да је ова златара израдила медаље за зимске олимпијске игре „Сарајево '84". Након пет година градње почела је са производњом, 1980. године, „Фабрика бакарних цеви“. Међутим, током 1970-их и 1980-их експлоатација је имала снажан политички притисак када су се због јавности јурили рекорди у производњи. Као последицу тог времена, бржег долажења до руде, остао је оштрији нагиб површинског копа Јужни ревир него што су домаћи и страни прописи то дозвољавали. Преузак левак копа је био главни разлог превременог напуштања Јужног ревира. У Мајданпеку се налази ловачко удружење „Срна“ које има традицију од 1898. године. Музеј у Мајданпеку је настао 1998. године осамостаљивањем Одељења музеја рударства и металургије из Бора, које је отворено у Мајданпеку 1984. године. Рударски-фудбалски клуб „Мајданпек" основан је 1934, а један од познатијих играча који је потекао из овог клуба био је Дејан Петковић, који је фудбалску славу стекао у Бразилу.[22]

Kazandzija
Казанџијска радња. Све до средине 20. века производи од бакра израђивани су махом у занатским радионицама, а данас су то углавном индустријски производи. Занимљиво да једна од четири клисуре у Ђердапу носи назив Казан.

Због рата у СФРЈ 1991. долази до пада рударске и индустријске производње и данас се град бори да обнови раније индустријске успехе. На почетку 21. века рудник се састоји од два површинска копа: Јужног и Северног ревира, као и флотације бакра Мајданпек. У руднику Мајданпек главни ресурс представља руда бакра, а у мањим количинама руде сребра и злата. На површинским коповима користе се моћне машине међу којима се свакако највише истичу хидраулични багери Комацу „PC 4000" са мотором од 1,3 мегавата и радном кашиком запремне 22 кубика или 50 тона материјала.[23][24] У саставу РТБ Бор 2014. године отворена је нова топионица и фабрика сумпорне киселине по модерној технологији и према најновијим еколошким стандардима, у вредности од приближно 250 милиона евра.[25] У пролеће 2018. године почела је реконструкција железничке пруге Пожаревац – Мајданпек дужине 90 километара, а вредност радова, који ће трајати до јесени, износиће 30 милиона евра.[26] Ремонт ове регионалне пруге завршен је у предвиђеном року, 21. новембар 2018. године, када је успостављен теретни железнички саобраћај док се успостављење путничког железничког саобраћаја очекује 1. фебруар 2019. године након припреме дизел моторних возова.[27][28] Крајем августа 2018. године, након расписаног тендера већински власник од 63 одсто Рударског-топионичарског басена „Бор" у чијем саставу послују и рудници у Мајданпеку постаје кинеска рударска компанија „Зијин", која се обавезала да за докапитализацију инвестира у постојеће и нове капацитете, као и за решавање старих дугова, 1,46 милијарди долара.[29] Од целокупне суме за решавање проблема еколошких загађења предвиђено је да се уложи 136 милиона долара.

Туризам

Panorama Donjeg Milanovca 1
Доњи Милановац у сутон.
Liškovac
Поглед на Дунав и Доњи Милановац са врха планине Лишковац (803 m). Овим брдско-планинским подручјем прекривеним шумом газдује јавно предузеће „Нацинални парк Ђердап". Шашка река чији је ток дугачак 17км извире испод врха Лишковац. Заједно са реком Црнајка твори Поречку реку, која је десна притока Дунава.
Рајкова пећина - измаглица
Рајкова пећина. Улазни део био је настањен у праисторији, о чему сведочи камени чекић који се чува у археолошкој збирци Музеја у Мајданпеку.

Симбол и заштитни знак Мајданпека представља планина Старица (796 м) са које се пружа поглед на рударске копове и град, чија главна улица се налази на 200 метара надморске висине. На Старици се налази уређена скијашка стаза Рајково. Удаљена је четири километара од града, на путу према Доњем Милановцу. До скијалишта се стиже асфалтним путе. Скијашки центар Рајково поседује скијашки лифт типа „сидро", капацитета 1.100 скијаша на сат. Лифт савладава висинску разлику од 200 метара и опслужује две скијашке стазе дужина 1.000 m и 1.200 m. Осим тога, скијалиште Рајково располаже и моторним санкама и ски-табачем за уређивање стазе.

Под Старицом, у мешовитој шуми букве, јавора и храста смештена је Рајкова пећина, на свега 3,5 километара од Мајданпека, у чијој околини се налази 110 пећина и поткапина. Рајкова пећина је речна проточна пећина кроз коју протиче Рајкова река, и спада у једну од највећих туристичких пећина у Србији.[30][31] Поред богатог пећинског накита, највећи утисак на посетиоце у акустичној пећини оставља сам жубор потока. Отворена је за јавност, уз присуство 3000 људи, као друга туристичка пећина у Србији, 12. септембра 1972. године.[31] Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина и творе Мали Пек, од кога је низводно направљена вештачка језерска акумулација Велики Затон, која уједно представља омиљено излетиште становника Мајданпека. На око 12 километра од Мајданпека налази се на истоименој реци Ваља Прераст или Шупља стена, природни камени мост, под заштитом државе, пружа се од југозапада ка североистоку на дужини од 100 м, односно 26 м у висини горње ивице лука. Распон прераста износи 150 м, а ширина њеног отвора при дну у висини речног корита 9,7 м.[32][33](Види:туристичка карта општине Мајданпек)

Култура и образовање

У Мајданпеку се сваке године, у организацији Центра за културу, одржавају међународне манифестације из области ликовних уметности: МајданАрт и Жене сликари.

Млади музичари из Мајданпека стичу своје прво музичко образовање у Музичкој школи „Ранко Кривић“.

Демографија

У насељу Мајданпек живи 7804 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,5 код жена). У насељу има 3631 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[34]
Година Становника
1948. 1.919
1953. 2.244
1961. 3.746
1971. 8.065
1981. 9.489
1991. 11.760 11.726
2002. 10.071 10.350
2011. 7.699
Етнички састав према попису из 2002.[35]
Срби
  
8.631 85,70 %
Власи
  
386 3,83 %
Црногорци
  
139 1,38 %
Хрвати
  
39 0,38 %
Југословени
  
39 0,38 %
Македонци
  
31 0,30 %
Муслимани
  
19 0,18 %
Румуни
  
17 0,16 %
Бугари
  
12 0,11 %
Горанци
  
11 0,10 %
Бошњаци
  
5 0,04 %
Словенци
  
4 0,03 %
Руси
  
3 0,02 %
Мађари
  
3 0,02 %
Албанци
  
3 0,02 %
Чеси
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
Роми
  
1 0,00 %
Буњевци
  
1 0,00 %
непознато
  
309 3,06 %

Види још

Референце

  1. ^ „Музеј Лепенски Вир”. Архивирано из оригинала на датум 06. 01. 2015. Приступљено 03. 01. 2015.
  2. ^ „Лепенски Вир - Национали парк Ђердап”. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2014. Приступљено 03. 01. 2015.
  3. ^ Ново откриће о праисторији Европе нађено у Србији, Политика, Ненад Вучетић, 5. септембар 2016.
  4. ^ The Iron Gates in prehistory: New perspectives, ur. Clive Bonsall, Vasile Boroneant i Ivana Radovanović, BAR International series 1983, 2008.
  5. ^ У Србији вађена прва руда на свету, В. новости, Борис Субашић, новембра 2014.
  6. ^ Енциклопедија за радознале, РТС, 2011
  7. ^ Споменици културе
  8. ^ Галерија слика локалитета Рудна Глава
  9. ^ Злато из Кучева - дневница за испираче, атракција за туристе (РТС, 8. август 2016.)
  10. ^ Река Пек, Туристичка организација Кучево
  11. 11,0 11,1 Два извештаја о пословању рудника Мајданпек из 1566/67. и 1567/68. године, Срђан Катић, 2006.
  12. ^ Ада Кале - острво из душе, Момир Турудић, Време, 2013.
  13. ^ Рударско путовање по Србији 1835. године, Службени гласник, 2014.
  14. ^ Посета барона Хердера и први план за изградњу железнице, Мр Момир Самарџић, Истраживања, 18 (2007), 135–144.
  15. ^ Прва минеролошка збирка
  16. ^ И криптонит у витринама (Данас, Јелена Тасић, 10. мај 2011.)
  17. ^ Из прошлости нашег краја: Проглашење Мајданпека окружном вароши
  18. ^ „Клуб Хотел РТБ Бор Брестовачка Бања”. Архивирано из оригинала на датум 06. 01. 2015. Приступљено 06. 01. 2015.
  19. ^ У дворцу својих предака – принцеза Катарина посетила Бор Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 6, 2015) (на језику: енглески), РТБ Бор, 2013
  20. ^ Дани Брестовачке бање - Центар за културу општине Бор
  21. ^ Црква Св. Петра и Павла
  22. ^ О, Гринго, РТС.
  23. ^ „У Руднику бакра Мајданпек на Јужном ревру (РТБ Бор, 18. октобар 2012.)”. Архивирано из оригинала на датум 09. 12. 2018. Приступљено 07. 12. 2018.
  24. ^ „Још један Комацу багер у РБМ-у (РТБ Бор, 14. септембар 2012.)”. Архивирано из оригинала на датум 09. 12. 2018. Приступљено 07. 12. 2018.
  25. ^ Завршена изградња нове топионице (РТВ, 23. децембар 2014)
  26. ^ Реконструкција пруге Пожаревац - Мајданпек готова до 21. новембра (РТВ, 2. јун 2018)
  27. ^ Завршена реконструкција пруге Пожаревац - Мајданпек (РТС, 22. новембар 2018.)
  28. ^ Завршена реонструкција пруге Пожаревац - Мајданпек (Инфраструктура железнице Србије - Званични канал)
  29. ^ Бор на путу свиле (Политика, Аница Телесковић 31. август 2018.)
  30. ^ Рајкова пећина чека госте, В. новости, С. М. Јовановић, 27. август 2014.
  31. 31,0 31,1 Туристичке пећине Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 3, 2015) (на језику: енглески), Милорад Кличковић, Висока туристичка школа, Београд, 2010.
  32. ^ Капије тајниКлуб активних уживалаца природе, Гордана Атанасијевић , 2012
  33. ^ Шупља стена
  34. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  35. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  36. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

Спољашње везе

Борски управни округ

Борски управни округ се налази у северноисточној Србији и постоји под садашњим именом од фебруара 2006. године (пре тога се звао Борски округ по Уредби Владе од 29. јануара 1992). Обухвата град и општине:

Град Бор градско насеље Бор,

Општина Кладово градско насеље Кладово,

Општина Мајданпек градска насеља Мајданпек и Доњи Милановац

Општина Неготин градско насеље Неготин.Седиште округа је Бор, познат по свом историјском и културном наслеђу.

Начелник Борског управног округа је Мр Владимир Станковић.

Доњи Милановац

Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, је градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу. Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап. Према попису из 2011. било је 2410 становника.

Звижд

Звижд је крај у источној Србији, између огранака Хомољских планина, Шомрађе, Старице и Ракобарског виса. Језгро Звижда и његов привредно најразвијенији део је Кучевска котлина (Звиждска котлина), кроз коју тече златоносни Пек. Низводно од Кучева он је усекао Каонску котлину, која одваја Звижд од Браничева. Поред мрког угља (Ракова бара) Звижд има знатне резерве руда обојених и племенитих метала.

Привредно средиште Звижда је Кучево. У околини Кучева рударило се у римско доба и у средњем веку (Крушевица). До свестранијег развоја Звижда долази после изградње пруге Београд—Пожаревац—Кучево—Бродица—Мајданпек.

Карпатске планине у Србији

Карпатске планине у Србији су јужни део планинског венца Карпата, који се распростиру у Украјини, Румунији, Словачкој и Чешкој. Налазе се у источној Србији, на десној обали Велике Мораве.

Планине које су део српских Карпата:

Мироч

Хомољске планине

Велики и Мали Крш

Дели Јован

Бељаница

Кучај

Голи Крш

Малиник

Јавориште

Црни Врх

Лишковац

Шомрда

Кањон Бољетинске реке

Кањон Бољетинске реке се налази у источној Србији, у близини села Бољетин (општина Мајданпек) и археолошког налазишта Лепенски Вир, у оквиру националног парка Ђердап.

Клокочевац (Мајданпек)

Клокочевац је насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Налази се покрај Поречке реке, на раскршћу је путева за Мајданпек, Неготин и Доњи Милановац. Према попису из 2002. било је 711 становника (према попису из 1991. било је 880 становника). Село је познато по производњи ћумура у ћумуранама.

Овде се налази ФК Раднички (Клокочевац).

Мироч (Мајданпек)

Мироч је насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2002. било је 406 становника (према попису из 1991. било је 468 становника).

Неготинска Крајина

Неготинска Крајина је крај у североисточном делу Србије између Дунава, српско-бугарске границе, планина Дели Јован и Велики Гребен и Вратњанске реке. Део је Влашко-понтијског басена са најнижом надморском висином у Србији на ушћу Тимока у Дунав (28 m). Чини је плодна равница поред Дунава и Тимока и побрђе и брежуљкасто земљиште, са развијеним ратарством, воћарством и виноградарством.

Околне планине погодују развоју сточарства. Хемијска индустрија развијена је у Прахову (производња вештачких ђубрива), где се налази и речно пристаниште. На Дунаву, код Кусјака, заједно са Румунијом, изграђена је хидроелектрана „Ђердап 2“. Остала индустрија, трговина, угоститељство и занатске делатности развијене су у Неготину и другим местима.

Богата историјска прошлост, културно наслеђе и занимљива и живописна околина Неготина, утицали су на развој туризма у овом крају.

Историјски, појам „Неготинска Крајина“ обухвата територију далеко већу од данашње Општине Неготин, тј. више од трећине подручја града Зајечара, већи део Општине Кладово и мали део Општине Мајданпек.

Општина Кладово

Општина Кладово је општина у источној Србији, у Борском округу, у Тимочкој Крајини. Средиште општине је град Кладово. Према попису становништва из 2002. године, на територији општине живи 23.622 особе. Густина насељености износи 171 становник на 1 km². Општина се граничи са општинама Неготин и Мајданпек, те преко Дунава са Румунијом.

Општина Мајданпек

Општина Мајданпек је општина у источној Србији, у Борском округу, у Тимочкој Крајини. Средиште општине је град Мајданпек. Општина Мајданпек се простире на 932 km², а према попису становништва из 2002. године, на територији општине живи 23.703 особа. Граничи се са општинама Бор, Неготин, Кладово, Голубац, Кучево и Жагубица. На северу се Дунавом граничи са Румунијом.

Општина Неготин

Општина Неготин се налази у северо-источном делу Србије и простире се на тромеђи Републике Србије, Бугарске и Румуније. Укупна површина општине Неготин износи 1.089 km² што је 1,9% од укупне површине територије Републике Србије и налази се на седмом месту по површини и обухвата 39 насељених места. По попису из 2002. године у општини је живело 43.418 становника у земљи а укупан број је 57990 становника. У селима живи 38.070 становника, од тога 25.660 без становника у иностранству, а у граду 19.920, тј. 17.758 (у земљи дуже од годину дана). Општина Неготин има велики број привремено запослених радника у иностранству односно 14.572

становника – према попису из 2002. године. Општина Неготин се граничи на северу са општином Кладово, северозападно и западно са општином Мајданпек, југозападно са општином Бор, јужно са општином Зајечар, југоисточно и источно са НР Бугарском у дужини од 41 km и североисточна граница је са Републиком Румунијом у дужини од 35,5 km током међународне реке Дунав. Дужина државне границе сувоземне износи 31 km, а водене 45,5 km. До Неготина се из Београда може доћи међународним путем Е 75 преко Параћина (300 km). Преко Смедерева, Пожаревца и Мајданпека (290 km), или Дунавском магистралом, преко Доњег Милановца (250 km). Од Ниша је удаљен 150 km, Зајечара 57 km, најближег града у Бугарској Видина 40 km, а од најближег града у Румунији, Турну Северина 62 km.

Природни споменик Ваља Прераст

Ваља Прераст је природни камени мост и представља споменик природе од изузетног значаја, који је под заштитом државе.

Рудна Глава

Рудна Глава је насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2002. било је 2309 становника (према попису из 1991. било је 2549 становника). У близини насеља се налази истоимени археолошки локалитет, центар раног праисторијског рударства, који се данас налази под заштитом Републике Србије, као археолошко налазиште од изузетног значаја.

Овде постоји ФК Рудна Глава.

Списак археолошких налазишта у Србији

Следи списак археолошких налазишта у Србији.

Строги природни резерват Мустафа

Строги природни резерват Мустафа се налази на подручју северног Кучаја у источној Србији, (Борски округ) у близини села Дебели Луг, на територији општине Мајданпек.

Строги природни резерват Фељешана

Фељешана је један од најстаријих резервата у Србији и представља очувану аутохтону заједницу мезијске букве (лат. Fagus moesiaca) прашумских карактеристика.

Налази се у источној Србији, у близини места Дебели Луг код Мајданпека.

У резервату није дозвољена активност човека, што је омогућило развој шумске заједнице високе старости. Поједина стабла су стара преко 300 година и висока преко 40 метара. Резерват се одликује богатом фауном и важно је подручје за сове, детлиће, мухарице и остале птице које настањују старе шуме.

Тимочка Крајина

Тимочка Крајина (на влашком, који је један од локалних језика, Тимок (Timoc) или Ћимок) је географска област у источној Србији око долине реке Тимок. По попису из 2002. Тимочка Крајина има 284.112 становника. Административно, област је подељена на Зајечарски и Борски округ.

Хомољске планине

Хомољске планине се налазе у источној Србији и припадају групи Карпатско-балканских планина. Изграђене су претежно од шкриљаца и кречњака. Имају правац пружања запад-исток и смештене су између Звишке котлине на северу и Жагубичке котлине на југу, као и између Млавске котлине на западу и изворишних делова Горњег Пека на истоку. Просечна висина је око 900 метара, а највиша тачка износи 962 метра.

Планине су богате густом шумом и многим речним изворима, који се спуштају са падина.

У административном смислу скоро у потпуности припадају општини Жагубица, која се граничи са општинама: Петровац, Деспотовац, Бор, Мајданпек и Кучево.На обронцима и падинама Хомољских планина и у клисури реке Млаве налазе се остаци брoјних манастира из средњег века. До данас су ту остали манастири: Тршка црква код Жагубице, Горњак, Св. Тројица и Решковица код села Ждрело, Ђеринац код Бистрице, Витовница и Брадача.У овом крају добро су очувана обележја старе културе, народних обичаја, старих заната и традиционалне архитектуре. Нижи делови планина обрасли су храстовим шумама, на средњим деловима су храстове и букове шуме, док се на највишим деловима налазе пашњаци и ливаде, и на њима катуни и бачије, старинска сточарска станишта, која су и данас у употреби, посебно између Ђурђевдана и Митровдана, где пасу стада оваца, од чијег се млека прави хомољски сир.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.