Мађаризација

Мађаризација (мађ. Magyarosítás) је планирана и примењена етнички мотивисана асимилаторска политика, коју су извршиле власти у Мађарској у 19. и почетком 20. века. Та асимилаторска политика имала је за циљ да наметне језик и културу Мађара као доминантне у региону у односу на друге етничке заједнице. Према овој политици, друге етничке заједнице биле су присиљене да прихвате мађарски језик и мађарску националност.

Ницала су по Мађарској током 19. века "мађарска културна друштва" која су уз подршку државног апарата, мање-више насилно асимиловалa припаднике пре свега словенских народа. Године 1872. основано у Будимпешти Друштво за мађаризацију. Следеће 1873. године ниче у Пешти, Друштво за помађаривање Мађарски савез, који је предводио проф. Хечеи.

Може се рећи да је супремација мађарска ишла законодавним путем. Спроводила се различитим методама, на разним нивоима. Године 1840. мађарски језик је једини проглашен као званични у Угарској. По наредби Угарског сабора - православне црквене матице су вођене на мађарском језику, а са мађаризованим обликом личних имена. Православни свештеници су "само зато" морали знати мађарски. Десило се 1845-1848. године у Темишвару: водиле су се православне парохијске матице дупло, на српском и мађарском језику. Текла је 12. новембра 1868. године у Угарском сабору, расправа о Закону о равноправности народности. Превласт Мађара је озакоњена; даља судбина немађарских народности сада је зависила од њихове воље. Највише су се претопили Словаци протестанти, јер су са Мађарима исте вере у мешовитим срединама делили исте цркве. Био је потребан само пристрасни свештеник Мађар, па да све крене наопако.

Године 1879. уведен је као обавезан мађарски језик у све немађарске школе, од другог разреда. То је пратила обавеза уведена учитељима да владају мађарским језиком. А 1885. године пооштрена је наредба о оспособљавању учитеља основних школа да предају на мађарском језику. Стиже 1889. године вест: министарство просвете наређује да сви учитељи који су у том звању од пре 1880. године, морају да положе накнадни испит из мађарског језика, у државним учитељским школама, пред посебним комисијама. Апоњијев закон из 1907. године је сасвим подјармио школство у Угарској. Алберт Апоњи председник Угарске независне странке и министар просвете је огољено шовинистички настројен. То је реакција на државни попис из 1900. године: тада 82,3% немађарског народа није знало мађарски језик. У Апоњијевом законском предлогу једна од тачака била је уперена против учитеља "који не предају деци мађарски језик"; они су унапред оптужени да раде против државе. Ишло се свесно и упорно ка стварању јединствене мађарске етничке нације; то је водило ка потпуној асимилацији народности. Свака школа је сада обавезна да развија свест код ученика о припадности мађарској отаџбини и нацији. Апоњијевци су хтели милом или силом да све помађаре, за 40 година.

Паралелно са тим поремећај се шири и у "независно" судство. Од 30. августа 1886. године Перлески срески суд (у Банату) ће разматрати само оно што прими на мађарском језику, као што практикује и Краљевски окружни суд у Панчеву.

Када је реч о Србима православцима ту су први кораци били наметање мађарског језика у школама и државним органима, затим промене назива насеља и имена људи. Мађари су онда преко школа кренули мађаризацију, као најефикаснији пут. Школе су у највећој мери по закону из 1877. године биле подржављене. У њима је учитељ морао знати довољно добро пре свега мађарски државни језик. Увођење грађанске матичарске службе 1895. године која се служила мађарским језиком, помађарена су у великом броју имена и презимена. Добијали су државни "матричари" писана упуства (приручнике) како да немађарска лична имена преведу у мађарска, попут Коста у СИЛАРД, Александар у ШАНДОР, Димитрије у ДЕМЕ итд.

Уведен је 1880. године мађарски језик као званичан у све општине. Морало је доћи до запошљавања чиновника који су се служили тим језиком. Наређено је 1886. године: по мађарски се писма од сад адресирају!

У српском селу Орловату у Банату у два маха, 1886. и 1888. године среска и жупанијска власт покушавају милом да изврше помађаривање села. Нуди се као могућност да нови (од два понуђена) назив места бирају сами општински скупштинари: "Беркењи" или "Шашкере".[1] Када то не буде прошло, стиже нови налог 1887. године, у којем се сада тражи "прилог". Политичка оптштина Орловат мора да се изјасни: да ли је вољна у који културни завод да се учлани са 50 ф. уписнине; да то буде као помагајућа свота. Сеоски кнез Ђурађ Накарада им поручује: Одбија се због оскудице општине и грађана Орловата. Оптерећени су и прековише разним порезима и другим давањима. Коначно 1888. године одбија општина Орловат – "племениту жупанију" (Торонталску у Великом Бечкереку) у њеном захтеву да своту за ширење мађарског језика определи - само због немаштине! Ипак ти атаци власти на аутономне општинске скупштине су дали резултат у околним селима. Мађарске новине објављују 17. априла 1888. године да је (мађаризација успела) у више околних места, дошло до промене назива: Фаркаждин у ФАРКАЖД, Уздин у УЈ ОЗОРА, Чента у ЛЕОПОЛДОВА, Сакуле у ТОРОНТАЛСИГЕТ итд. Орловат је сачувао тада име, идентитет и достојанство и тако ће остати следеће три деценије. Онда 2. фебруара 1911. новине пишу. "Промена имена места у Торонталској жупанији". По тој вести Министарство унутрашњих послова Угарске је наложило (масовну) измену назива места. По Закону из 1898. члан 4., и Предлогу Националног одбора за регистре и споменике се тако поступило. То је урађено (за утеху) и за немачка имена места, поред српских - у којима готово да нема мештана Мађара. Дошло је тако "силом закона" до промена имена чисто српског села Орловата, у помађарени назив Орлод.[2]

Најбоље средство за помађаривање које се само по себи намеће била је домобранска војска.

Интензивно помађаривање у јужној Угарској довело је до бројних апсурда. Тако су у неким некад српским местима у Мађарској, близу тада југословенске границе рукополагани свештеници Мађари. Остала је православна црква у месту где су сви Срби помађарени, па су верници након Првог светског рата, који више нису знали српски језик, добијали православне свештенике који су на мађарском језику чинодејствовали.

Борба за мађарску идеју је кренула са врха и ишла до најмањег села. Последњи кораци су били пред Први светски рат, када је укинута стара српска привилегована црквено-школска аутономија 1912. године. Када су мађарски шовинисти дирнули у српске цркве - српске светиње рат је био неизбежан. Две непуне године до избијања Великог рата (1914) Срби су још успевали да се боре новинским написима и зборовима; све друго им је било ускраћено.

Magyarization of Vojvodina, 1720-1910
Мађаризација Војводине, 1720-1910

Познати мађаризовани Срби

  • Јован Дамјанић (мађарски: Damjanics János), мађарски револуционарни генерал и национални херој.
  • Димитрије Стојаковић (мађарски: Döme Sztójay), председник владе и министар иностраних послова у Мађарској од 23. марта 1944. до 24. августа 1944.
  • Александар Петровић - Шандор Петефи (мађарски: Petőfi Sándor), чувени мађарски песник и један од вођа националног покрета 1848.
  • др Szentkláray Jenö - Евгеније Недић (1843-1925), син православца Наума Недића[3] и мајке католкиње Марије Салаи (из Врањева - Новог Бечеја), мађарски свештеник, велики завичајни историчар, академик мађарски и српски
  • Димитрије Хаџић - Хадфи Деме,[4] из Меленаца, жупанијски високи чиновник у Великом Бечкереку

Места са српским називима у околини Будимпеште

Сеобом Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, велики број их се населио у околини Будимпеште. И данас су остали називи који наводе на српско порекло као што су Помаз (Pomáz), Чобанка (Csobánka), Стара вода (Sztára voda), Вишеград (Visegrad), итд. У познатом туристичком месту Сент Андреја (Szent Ánrea) близу Будимпеште постоје 4 велике православне цркве, од којих је само једна активна, а број становника који се изјашњавају као Срби је мањи од 100.

Види још

Референце

  1. ^ "Орао" прве орловатске новине, Орловат 1998-1999.
  2. ^ "Застава", Нови Сад 1911.
  3. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1938.
  4. ^ Иван Боб Бошњак: "Животопис знаменитих меленачких породива 18. и 19. века", књига друга, Меленци 2015.

Литература

Спољашње везе

Јан Бранислав Мичатек

Јан Бранислав Мичатек (svk. Ján Branislav Mičátek; Мале Станковце (данас Тренчинске Станковце), 19. новембар 1837 — Кисач, 24. јануар 1905) био је словачки учитељ, песник, национални радник, члан и један од оснивача Матице словачке.

Аустријско царство

Аустријско царство успостављено је 1804. као реакција на стварање Првог француског царства под Наполеоном I. Први цар Аустрије био је Франц II, који је у то време носио и титулу цара Светог римског царства (абдицирао ју је након Наполеонове реорганизације Немачке 1806). У процесу задржавања царске титуле, он је подигао статус Аустрије из надвојводства у царство.

1866. Аустрија је ушла у рат са Италијом и Пруском. Рат са Италијом свршен је победом Аустрије, али је Аустрија била поражена y рату са Пруском. Последица тога била је да је Аустрија изгубила венецијанску област, и иступила из Немачког савеза.

Након неуспелих покушаја реформе устава, Аустријско царство претворено је у Аустроугарску 1867. под Францом Јозефом I. Тај потез дао је једнак статус и мађарским територијама.

Батања

Батања (мађ. Battonya, рум. Bătania) је мањи град у жупанији Бекеш у Мађарској. По последњем попису из 2001. године Батања има 6.447 становника.

Баја

Баја (мађ. Baja, нем. Frankenstadt) је град у јужној Мађарској. Други је по величини у жупанији Бач-Кишкун, после Кечкемета који је седиште ове жупаније. Баја је седиште истоименог округа у оквиру дате жупаније.

Баја је позната и по вишевековној присутности српске мањине, некада бројније, а данас и даље присутне. У градском језгру постоји Српска православна црква, а у граду делује и српска мањинска самоуправа.

Битке у Банату 1848-1849

Основни циљ револуције било је ослобођење од феудалних стега, што би условило бржи напредак привреде и преображај друштва. Већину европских земаља ухватио је револуционарни талас већ крајем 1847. што је кулминирало следеће године. Покрет је прво захватио Беч, а потом и остале делове Хабзбуршке монархије. После демонстрација у Бечу, немири су се догодили и у Пешти, а после тога револуција се ширила као пламен. Срби су са симпатијама гледали на револуцију и прихватили покрет Мађарског народа. Представници српске омладине у Будиму, Пешти и Пожуну (данас Братислава) припремили су српски национални програм, који је био намењен Мађарима, а тражено је управо оно што су Мађари тражили од Аустрије. Срби су тражили слободу вероисповести, слободно коришћење матерњег језика, признавање народности, уређивање школа и цркви. Како Мађари нису желели да пристану на ове услове, а мађаризација српског народа постајала је све интензивнија, сукоб је био неизбежан. Сазвана је Мајска скупштина на којој је Јосиф Рајачић изабран за патријарха, након чега је митрополија уздигнута на ранг патријаршије, а царски граничаски пуковник Стеван Шупљикац је изабран за војводу, који је тада био на ратишту у Италији. На Мајској скупштини одлучено је и да се прогласи Српска Војводина у чији ће састав ући Банат, Бачка, Барања и Срем.

Гимназија Жарко Зрењанин (Врбас)

Гимназија „Жарко Зрењанин“ у Врбасу је једна од три најстарије гимназије у Србији. Основана је 1809. године, кад је читава Војводина била у саставу Хабзбуршке монархије, као Латинска школа. Од 1888. године, школа се налази у згради (Улица палих бораца 9) саграђеној на 80. годишњицу њеног постојања.

Године 1998. Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине из Новог Сада прогласио је зграду Гимназије "Жарко Зрењанин" у Врбасу, за споменик културе.

Данас је Гимназија Врбас модерно опремљена и савремена школа. Наставу похађа 720 ученика распоређених у три смера друштвено-језички, општи и природно-математички смер. Настава се изводи у две смене. Настава се одржава на српском језику и на основу планова и програма предвиђених Законом о основама система образовања и васпитања. Гимназија поседује школску библиотеку са фондом од преко 11.000 књига, стручне литературе и лектире. У Школи је основана "Галерија 2002" која је професионалног карактера и у њој се излажу оригинална дела. Од 1953. године, годишње се издаjе школски лист ”Млади дани”. Симбол Гимназије је постало старо пајасеново дрво (врста acer negundo L.) у њеном дворишту.

Деска

Деска (мађ. Deszk) је село у близини Сегедина, жупанија Чонград у Мађарској. По последњем попису из 2001. године село има 3.537 становника.

Деска је значајна за српску заједницу у Мађарској као значајно место са српским живљем (преко 5%).

Десрбизација

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба. Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).

Душан М. Берић

Душан М. Берић (Трново, Мркоњић Град, 7. јануар 1948) је српски историчар, универзитетски професор и научни радник.

Историја Војводине

Током историје, територијом данашње Војводине су управљале многе државе: Држава Скордиска, Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунски каганат, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Лангобарда, Византијско царство, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска кнежевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво и Друго бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Османско царство, Хабзбуршка монархија (Аустријско царство, Аустроугарска).

Од 1918. године, територија данашње АП Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Карловачка митрополија

Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.

Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.

Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.

Мађарска окупација Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја

Мађарска окупација Југославије састојала се од војне окупације, затим анексије области Бачка, Барања, Међимурја и Прекомурја током Другог светског рата. Све те територије су прије 20. века биле под контролом Угарске и у састав Југославије су ушле Тријанонским споразумом после Првог светског рата. Те области су сада дио неколико држава: Бачка је сада део Србије, Барања и Међимурје су сада део Хрватске, а Прекомурје је део Словеније. Окупација је почела 11. априла 1941. године када је 80.000 мађарских војника прешло југословенску границу као знак подршке немачкој инвазији Југославије која је отпочела пет дана раније. Отпор мађарским снага су пружали српски четници, али је одбрана Југословенске војске у том тренутку била срушена. Мађарске снаге су посредно помагали месни Фолксдојчели, немачка мањина, која је имала формирану милицију и разоружала је 90.000 југословенских војника. Упркос спорадичном отпору, мађарска снаге су убиле много цивила током ових почетних операција, укључујући и неке фолксдојчере. Влада новоформирана осовинске марионетске државе, Независне Државе Хрватске, накнадно се сагласила са мађарском анексијом области Међумурје, што је узнемирило хрватској становништво у тој области.

Окупационе власти су одмах класификовале становништво Бачке и Барање на оно које је живело у том областима док су оне још биле под Угарском влашћу 1920. године и на углавном српске досељенике који су у то подручје стигли од када су те области део Југославије. Затим су отпочели са притварањем месних Срба у сабирне логоре и затим их пребацивајући уХрватску, Црну Гору и Србију. На крају је десетина хиљада Срба депортовано из окупираних територија. Уследило је спровођење „мађаризације” политичког, друштвеног и привредног живота окупираних територија, што је укључивало поновно досељивање Мађара и Секеља из других делова Мађарске. „Мађаризација” се није односила на Фолксдојчере, који су имали посебан статус под мађарском влашћу, док су у Прекомурју мађарске власти биле попустљиве према Словенцима.

Мали оружани отпор мађарској окупацији почео је у другој половини 1941. године и на њега су мађарске власти одговориле преким мерама, које су укључивале убиства, прогон и заточеништво. Побуне су углавном биле концентрисане у српском подручје јужне Бачке у региону Шајкашка, у коме су су мађарска снаге светиле своје губитке. Августа 1941. цивилна управа је преузела власт над „Јужним земљама” (мађ. Délvidék) и оне су формално анектиране у децембру. Јануара 1942. мађарска милиција је извршила рације током који је убијено преко 3.300 људи, претежно Срба и Јевреја.

Марта 1944. године, када је Мађарска схватила да је пред губитком рата и када отпочела је преговоре са Савезницима, Њемачка је преузела управу над земљом, укључујући анектиране територије, током операције Маргарет I. Уследило је сакупљање и превоз осталих Јевреја на окупараним територијама у логоре смрти, што је довело до смрти 85% Јевреја из окупираних територија. Пред повлачење немачких снага са Балкана, уочи напредовања совјетске Црвене армије, Немци су евакуисали 60.000—70.000 Фолксдојчера из Бачке и Барање у Аустрију. Бачка и Барања су браћено под југословенску управу крајем 1944. године када је Црвена армија истерала немачке снаге из земље. Међимурје и Прекомурје су остали под окупацијом све до последње недеље рата.

Панонски Словени

Панонски Словени су Словени који су се током раног средњег века населили на ширем подручју тада већ бивше римске покрајине Паноније (западни део данашње Мађарске и северни делови данашње Хрватске и Србије). Досељавање словенских племена у Панонију започело је у 6. веку, односно у време када је највећи део Панонске низије потпао под власт Аварског каганата. У првој половини 7. века, део Панонских Словена нашао се у саставу Самове државе, која се распала под ударима Франака и Авара. Све до краја 8. века, већина Панонских Словена остала је под врховном влашћу Авара, а потом су током франачко-аварских ратова потпали под врховну власт Франачког царства.

Током 9. века, на ширем подручју Паноније су изван подручја под непосредном франачком влашћу створене и посебне словенске државе, које су биле у вазалном односу према франачким владарима. Тако је у јужном делу Доње Паноније створена Посавска кнежевина, док је у северном делу Доње Паноније створена Балатонска кнежевина. Средином 9. века, Панонски Словени су били обухваћени деловањем Моравско-панонске мисије, када је довршен и процес њихове христијанизације. Најпознатији владари Панонских Словена били су кнезови Људевит, Ратимир, Прибина, Коцељ и Браслав.

Средином друге половине 9. века, на северни део Панонских Словена накратко се проширила власт Великоморавске кнежевине. Крајем 9. века, у Панонију су почели да продиру Мађари, који су временом успоставили своју власт на ширем простору Панонске низије. Током 10. и 11. века, већина Панонских Словена је постепено потпала под мађарску власт. У то време је започео и процес њихове постепене мађаризације, који је био посебно изражен у северним областима Паноније, док је на подручјима јужно од реке Драве био знатно слабији. На том простору је почетком 13. века у оквиру Краљевине Угарске створена Бановина Славонија, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).Трагови племенске и језичке посебности Панонских Словена очувани су у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије. Као потомци Панонских Словена, становници средњовековне Славоније (етнички Славонци) очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља, када су потпали под удар хрватизације.

Петар Пекић

Петар Пекић (Фелшесентиван, 26. јун 1896 — Загреб, 5. децембар 1965) био је хрватски публициста, књижевник и преводилац.

Пландиште

Пландиште је село и центар истоимене општине у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3825 становника. Већину чине Срби.

У Пландишту је 2013. почела изградња ветропарка, првог у Србији.

Сантово

Сантово (мађ. Hercegszántó) је село у Мађарској, јужном делу државе. Село управо припада Бајском срезу Бач-Кишкунске жупаније, са седиштем у Кечкемету.

По последњем попису из 2013. године село има 2.085 становника. Од њих су набројнији Мађари, затим Хрвати и Срби .

2,5 километра јужно од Сантова налази се истоимени гранични прелаз, наспрам граничног прелаза „Бачки Брег“.

Србизација

Србизација, посрбљавање, србљавање или србљење, је процес културне и националне асимилације несрпског живља од стране Срба. Она се састоји у преузимању битних обележја српског народа, као што су српско име, српски језик и српска православна вероисповест.

Посрбљавање је у основи спонтан асимилацијски процес који је од настанка Кнежевине Србије захватао мањинске народе у њеним границама (Бугаре, Влахе, Цинцаре, Албанце, Македонце). У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације.

Понекад је србизација мали покушај у односу на расрбљавање, тако је нпр. Космет био систематски расрбљен, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.

Српска патријаршија у Сремским Карловцима

Српска патријаршија у Сремским Карловцима, у делу литературе називана и Карловачка патријаршија, била је патријаршија православних Срба у периоду између 1848. и 1920. године. Настала је 1848. године, када је митрополит Карловачке митрополије проглашен за српског патријарха. Српски патријарси ове патријаршије су такође задржали и титулу Карловачког митрополита. Седиште Патријаршије је било у Сремским Карловцима у Хабзбуршкој монархији, а након 1918. године у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У литератури се истиче да канонско-правно својство патријарха српског, поглавара ове патријаршије, Васељенска црква није признавала. Стога се тумачи да је ова патријаршија фактички била почасни назив за Карловачку митрополију. Патријарси нису именовани након смрти последњег карловачког патријарха, Лукијана Богдановића, 1913. године. Уједињењем свих српских обласних цркава 1920. године, Српска патријаршија је поново обновљена, али са седиштем у Београду.

Хрватизација

Хрватизација је појам којим се означавају асимилациони процеси превођења појединаца или групација из њиховог матичног етничког корпуса у хрватски етнички, односно национални корпус. Током историје, похрваћивање је вршено у неколико основних видова, путем културолошке асимилације, односно акултурације, путем социјалне и политичке асимилације, као и путем верске конверзије у облику покатоличавања или унијаћења. У појединим историјским периодима хрватизација је спровођена уз употребу принудних и насилних метода, које су попримиле екстремне размере током Другог свјетског рата (1941-1945), за време постојања Независне Државе Хрватске која је спроводила политику систематске хрватизације, масовног протеривања и геноцидног уништавања српског народа.Процес хрватизације је такође био усмерен против Буњаваца и Шокаца, босанско-херцеговачких муслимана, далматинских и истарских Италијана, као и припадника неких других етничких заједница. И поред права сваког појединца да се о својој националној припадности изјасни по личном опредељењу, присталице хрватизације нпр. Буњевце третирају искључиво као "буњевачке Хрвате" или "хрватске Буњевце" чиме аутоматски оспоравају њихово уставно право на самобитност и очување националног идентитета.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.