Мач

Мач је оружје за блиску борбу, мада постоје и друге намене, као што су украсне или ритуалне. Састоји се од зашиљене једностране или двостране оштрице, причвршћене за држач (балчак) и заштићене металном навлаком (ток, корице или каније). Прецизна дефиниција појма варира са историјском епохом или географским регионом који се разматра. Мач се састоји од дугог сечива причвршћеног за балпки. Сечиво може бити равно или закривљено. Забадајући мачеви имају оштри врх на сечиву, и углавном су прави; расецајући мачеви имају заоштрену оштрицу на једној или обе тране сечива, и они су често закривљени. Многи мачеви су дизајнирани за обе намене пробадање и сечење.

Историјски гледано, мач је настао у бронзаном добу, повећавањем димензија и тежине ножа. Најранији примерци потичу из око 1600 п. н. е. Мачеви гвозденог доба остали су кратки и без накрснице. Спата, која се развила у касној римској војсци, је претходник европских мачева средњег века, који су испрва усвојени као мачеви миграционог периода, и тек су у средишњој етапи Средњег века, развијени у класични армијски мач са накрсницом. У енглеском језику је реч sword произашла из староенглеске речи sweord.[nb 1][1][nb 2]

Неевропски мачеви укључују мачеве са једном оштрицом, као што је блискоисточни симитар, кинески дао и јапанска катана.

Mac sword
Делови мача
Glamdring
мач
Brozen Sword
Бронзани мач

Историја мача

Стари Грци су израђивали мачеве ксифос. Због непостојања довољно квалитетног метала (мачеви су се првобитно израђивали од бронзе) ти мачеви су били кратки и углавном су се развијали у правцу постизања што веће инерције за задавање што јачег ударца. Римљани су први употребљавали челичне мачеве (гладиус, спата). Римска техника мачевања се наслањала на грчку те су и мачеви били слични, са том разликом што је у римској војсци мач био главно а у старој грчкој - споредно оружје.

На почетку средњег века у Европи долази до развоја квалитетнијег челика и нових легура те мачеви постају гломазни и тешки. Средњовековна спата се развија од римске. Феудални витезови су, између осталих, користили и веома тешке мачеве који су се морали држати са обе руке - дворучни мач, који су касније преузеле разне најамничке групе широм Европе. Постојала је и нарочита синтеза у виду једноипоручног мача који се могао користити и са једном и са две руке (тзв. енг. bastard). У средњем веку, најбољи мачеви су прављени у Пасауу. Касније се том центру придружују многи други оружарски центри. Преко дамаска су увожене сабље (тзв. димискије) у Европу. Иако су по Дамаску добиле име, оне у израђиване у разним радионицама Блиског, али највише Средењг истока.

Номадски народи Азије су се углавном ослањали на сабље које су се у коњичким јуришима показале као незамењиве те су истима извршили јак утицај на Европске мачеве у истом периоду. Развој мачева и мачевања у Јапану имао је јако необичан ток (чему је сасвим сигурно допринела географска изолованост те земље) те су ратници ове земље остали ослоњени на катане или јапанске мачеве.

Са приближавањем Новог века, мачеви губе на војној намени, маси и величини. Једино се сабља задржава у формацијској употерби међу коњичким јединицама и као део парадне униформе, међу официрима.

Праисторијска и древна историја

Прва оружја која се могу назвати „мачевима“ датирају из периода око 3300 п. н. е. Они су нађени у Арслантепу, Туркса, и направљени су од арсенична бронзе. Они су око 60 cm (24 in) дуги.[2][3] Неки од њих су украшени сребром.

Бронзано доба

Apa Schwerter
Мачево апа типа, 17. век п. н. е.
Nebra Schwerter
Мачеви нађени заједно са Небеским диском Небра, око 1600. п. н. е.

Мач се развио из ножа или бодежа. Нож се разликује од бодежа по томе што нож има само једну оштрицу, док бодеж има две. Кад је прављење дужих оштрица постало могуће, од касног 3. миленијума п. н. е. у на Блиском истоку, први мачеви су израђивани од арсеничког бакра, а затим од калајне бронзе.

Сечива дужа од 60 cm (24 in) су била ретка и нису била практична до касног бронзаног доба пошто је Јангов модул бронзе релативно низак, и консеквентно дужа сечива би се лако савијала. Развој мача из бодежа је био постепен; прва оружја која се могу класификовати као мачеви без икаквих двосмислености су она пронађена на Минојском Криту, која потичу из времена око 1700. п. н. е. Она су досезала тоталну дужину од више од 100 cm. То су мачеви „типа А” из егејског бронзаног доба.

Једано од најважнијих, и најдуготрајнијих, типова мачева европског бронзаног доба био је тип Неи II (назван по Јулијусу Неи који их је описао), такође познат као „Griffzungenschwert”. Овај тип се први пут појавио око 13. века п. н. е. у Северној Италији (или генералној позадини поља са урнама), и задржали су се током знатног дела гвозденог доба, са животним веком од око седам векова. Током њиховог доба, металургија се променула из бронзе до гвожђа, док се основни дизајн задржао.

Неи II мачеви су били извожени из Европе до Егеја, и све до удаљених предела као што је Угарит, почевши од око 1200. п. н. е, другим речима само неколико декада пре финалног колапса дворских култура током колапса бронзаног доба.[4] Неи II мачеви су могли да буду дуги и до 85 cm, мада је већина њих припадала опсегу од 60 до 70 cm. Роберт Друс је повезао Неи тип II мача, који су се проширили из Јужне Европе до Медитерана, са колапсом бронзаног доба.[5] Неи II мачеви, заједно са нордијским мачевима са пуним балчиком, су били израђени са функционалношћу и естетиком на уму.[6] Дршке тих мачева су биле лепо израђене и често су садржале лажне закивке како би мач био више визуелно привлачан. Мачеви пореклом из Данске и северне Немачке обично су садржали три или више лажна закивка на балчику.[7]

Продукција мачева у Кини је потврђена од династије Шанг из бронзаног доба.[8] Технологија израде бронзаних мачева досегла је своју највишу тачку током периода зараћених држава и династије Ћин. Међу мачевима периода зараћених држава, кориштене су неке од јединствених технологија, као што су ливење високо калајних ивица преко мекшег ниско калајног језгра, примена патерна облика дијаманта на оштрици (погледајте мач Гоуђена). Такође јединствено за кинеску бронзу је конзистентна употреба високо калајне бронзе (17–21% калаја) која је веома тврда и пуца ако је напрезање сувише велико, док су остале културе преферирале бронзу са нижим садржајем калаја (обично 10%), која се савија ако је превише напрегнута. Мада су гвоздени мачеви прављени упоредо да бронзаним, тек је у раном Хан периоду гвожђе потпуно заменило бронзу.[9]

На Индијском потконтиненту, најранији доступни мачеви бронзаног периода од бакра су откривени на локација цивилизације долине Инда у северозападним регионима Јужне Азије. Мачеви су били откривени међу археолошким налазима широм региона Ганг-Џамуна-Доаб Индијског потконтинента. Они су израђени од бронзе и још чешће од бакра.[10] Разноврсни узорци су откривени у Фатехгару, који су имали неколико типова дршки.[10] Ови мачеви потичу из различитих делова периода 1700–1400 п. н. е, мада је могуће да су у већој мери кориштени током почетних векова првог миленијима п. н. е.[10]

Гвоздено доба

Гвожђе је постало све заступљеније од 13. века п. н. е. Пре тога употреба мача је била мање фреквентна. Гвожђе није било каљено мада је често садржало довољно угљеника, али је било ударањем чекићом отврднуто попут бронзе. Ово је чинило гвоздене мачеве упоредивим или нешто мало бољим у погледу јачине и тврдоће од бронзаних мачева. Они су се још увек савијали при употреби уместо да враћају у почетни облик. Међутим лакша производња, и већа доступност сировина су омогућили лакше опремање читавих армија металним оружјем, мада су египатске армије бронзаног доба исто тако биле потпуно опремљене бронзаним оружјем.[11]

Древни мачеви се често налазе у гробницама. Мач је често постављен на десној страни тела. Много пута је мач био стављен преко покојника. У многим гробовима из касног гвозденог доба, мач и корице су савијени на 180 степени. То је познато као убијање мача. Судећи по томе они су вероватно сматрали мачеве најпотентнијим и најмоћнијим објектима.[12]

У лето 2018, једна осмогодишња девојчица је пронашла мач направљен од дрвета и коже, за који је утврђено да потиче из гвозденог доба, у језеру Видестен у Скандинавији.[13]

Грчко-римско доба

До времена класичне антике, Партског и Сасанидског царства у Ирану, гвоздени мачеви су били уобичајени. Грчки ксифос и римски гладијус су широко заступљени примери тог типа, дуги око 60 to 70 cm (24 to 28 in).[14][15] Касно Римско царство увело је дужу спату[16] (што је термин за њихове моћнике, спатарије, који је постао назив дворског ранга у Константинопољу), и од тог времена, термин дуги мач се примењује за мачеве који су релативно дуги за њихове респективне периоде.[17] Мачеви из Партског и Сасанидског царства били су исто тако сасвим дуги, са дужинама оштрица дела касних сасанидских мачева од скоро једног метра.

Мачеви су такође кориштени за извршавање разних телесних казни, као што је нехируршка ампутација или смртна казна декапитацијом. Употреба мача као часног оружја, се сматрала у Европи од римских времена привилегијом која је била резервисана за племство и више класе.[18]

Дело Периплус Еритрејског мора помиње мачеве од индијског гвожђа и челика који су извожени из античке Индије у Грчку.[19] Оштрице са Индијског потконтинента направљене од дамаског челика такође су пронашле свој пут до Персије.[19]

Персијска антика

У првом миленијуму п. н. е. персијске армије су користиле мач који је оригинално био скитског дизајна, са именом акинака (акинаке).[20] Међутим, велика освајања Персијанаца су учинила тај мач познатијим као персијско оружје, до те мере да је истинска природа тог оружја била донекле изгубљена, јер је име акинака било кориштено за све облике мача у персијској армији у употреби у том периоду.

Darius-Vase
Дарије I од Персије држи акинаке на свом крилу

Сматра се да је изворна акинака била мач са две оштрице дуг 14 до 18 инча.[21] Дизајн није био униформан и дршка је могла да буде заокружена[22] са рукохватом који је подсећао на болок бодеж, или је оглавље могло да буде подељено[23] или да буде израђено у виду „антене”.[24] Корице су обично биле велике, са декоративним улазом. Било је омогућено да се корице окаче на појас на десној страни корисника. Због тога се претпоставља да је мач требало да буде извлачен са оштрицом умереном на доле, у приправности за изненадне нападе.

У 12. веку, Селџучка династија је увела закривљене шамшире у Персију, и они су били у широкој употреби до почетка 16. века.

Кинеска антика

Кинески гвоздени мачеви су се појавили у каснијем периоду Западне династије Џоу, али гвоздени и челични мачеви нису били у широкој употреби до времена династије Хан и 3. века п. н. е.[9] Кинески дао (刀 пинјин dāo) има једно сечиво, понекад се назива сабља или широки мач, и Ђен (劍 или 剑 пинјин jiàn) са две оштрице. Џанмадао (дословно „мач за сечење коња”), је ектремно дуг, анти-коњички мач из ере династије Сонг.

Врсте мачева

Viking swords
Викиншки мачеви

Мачеви се разликују по тежини, облику, периоду па и посебној намени за коју су прављени. По намени мачеви се могу поделити на: борбене, спортске, украсне, ритуалне, плесне (као реквизит) и остале.

Основна подела борбених мачева је на лаке и на тешке. Лаки борбени мачеви се могу поделити на: сабље, рапире и шпаде. Тешки борбени или дуги мачеви се могу поделити на: дворучне, једноипоручне (популарнији под називом bastard) и једноручне.

Спортски мачеви су: (спортски) мач, (спортска) сабља и флорет.

Мачеви данас

Са развојем ватреног оружја мач је попримио углавном симболичко значење те га у данашњим војскама искључиво држе ради декорације. Приликом предаје мач се предаје непријатељу, а приликом деградације се официру мач узима и ломи.

Мачем се данас ипак највише служе спортисти који се баве мачевањем.

Галерија

Middelaldersværd

Мачеви касног средњег века

Espadon-Morges

Швајцарски дуги мач (дворучњак из XV или XVI века)

Spadaskjavoneza

Скијавонеска или словенски мач, из Србије 15. века.

Напомене

  1. ^ Староенглеска реч sweord је сродна са старовисоконемачком речи swert, старонордијски речи sverð, која има праиндоевропски корен *swer- „повредити, посећи“. До око 1500. године спеловање swerd(e) је било далеко заступљеније од sword(e). Иregularи губитак слова /w/ у енглеском изговору потиче из истог периода око 1500. године, и присутан је и у малом броју других речи.
  2. ^ Латински језик је имао речи ensis, гладијус и спата, као термин за мач који се користио у касној Римској армији, и spatha је постала извор речи за мач у романским језицима, као италијанска реч spada, иберијска espada и француска epée. Обе речи gladius и spatha су позајмљене речи у латинском; ensis је био генерички термин за „мач“ у класичном латинском, и она је била у широкој употреби у ренесансном латинском, док је средњевековни латински углавном користио gladius као генерички термин.

Референце

  1. ^ Charles Barber, Joan Beal, Philip Shaw, The English Language, Canto Classics, 2nd revised edition, Cambridge University Press, 2012, pp. 206.
  2. ^ „Oldest Swords Found in Turkey”. Приступљено 30. 12. 2016.
  3. ^ Frangipane, M. et.al. 2010: The collapse of the 4th millennium centralised system at Arslantepe and the far-reaching changes in 3rd millennium societies. ORIGINI XXXIV, (2012), pp. 237-260.
  4. ^ R. Jung, M. Mehofer, A sword of Naue II type from Ugarit and the Historical Significance of Italian type Weaponry in the Eastern Mediterranean, Aegean Archaeology 8, 2008, 111–136.
  5. ^ Drews 1995, стр. 197-204.
  6. ^ Melheim, Lene (јун 2014). „Tales of Hoards and Swordfighters in Early Bronze Age Scandinavia: The Brand New and the Broken”. Norwegian Archaeological Review 47. 1: 18—41 — преко EBSCO host.
  7. ^ Bunnefeld, Jan-Heinrich (децембар 2016). „Crafting Swords. The emergence and production of full-hilted swords in the Early Nordic Bronze Age”. Praehistorisches Zeitschrift'. 91: 384 — преко EBSCO host.
  8. ^ Chang, K. C. (1982). „Studies of Shang Archaeology”. Yale University Press: 6—7. ISBN 978-0-300-03578-0.
  9. 9,0 9,1 Cao, Hangang. „A Study of Chinese Weapons Cast During Pre-Qin and Han Periods in the Central Plains of China”. Архивирано из оригинала на датум 15. 05. 2011. Приступљено 03. 11. 2010.
  10. 10,0 10,1 10,2 Allchin, стр. 111–114
  11. ^ Burton, pp. 78
  12. ^ Wells, Peter. How Ancient Europeans Saw the World : Vision, Patterns, and the Shaping of the Mind in Prehistoric Times. Princeton: Princeton UP, 2017, 124.
  13. ^ „Young girl pulls 1,500-year-old sword from lake, earns 'Queen' nickname”.
  14. ^ Hanson, Victor Davis (1993). Hoplites: the classical Greek battle experience. Routledge Publishing. стр. 25—27. ISBN 978-0-415-09816-8. Архивирано из оригинала на датум 17. 05. 2016. Приступљено 18. 11. 2010.
  15. ^ Goldsworthy, Adrian Keith (1998). The Roman army at war: 100 BC-AD 200. Oxford University Press. стр. 216—217. ISBN 978-0-19-815090-9. Архивирано из оригинала на датум 19. 05. 2016. Приступљено 18. 11. 2010.
  16. ^ Fields, Nic (2009). The Roman Army of the Principate 27 BCE-CE 117. Osprey Publishing. стр. 30—31. ISBN 978-1-84603-386-5. Архивирано из оригинала на датум 08. 05. 2016. Приступљено 18. 11. 2010.
  17. ^ Mantello, Frank Anthony C.; Rigg, A. G. (1996). Medieval Latin: an introduction and bibliographical guide. CUA Press. стр. 447—449. ISBN 978-0-8132-0842-8. Архивирано из оригинала на датум 11. 05. 2016. Приступљено 18. 11. 2010.
  18. ^ Naish pp. 39
  19. 19,0 19,1 Prasad, chapter IX
  20. ^ „Medes and Persian swords”. Members.ozemail.com.au. Архивирано из оригинала на датум 04. 02. 2012. Приступљено 30. 01. 2012.
  21. ^ Blair, Claude and Tarassuk, Leonid, eds. (1982). The Complete Encyclopedia of Arms and Weapons. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-42257-8. стр. 17.
  22. ^ „Sorry! The item you were looking for has been removed or sold.”. Hixenbaugh.net. Приступљено 30. 01. 2012.
  23. ^ [1] Archived 2008-04-12 at the Wayback Machine
  24. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 10. 09. 2008. Приступљено 02. 08. 2008.

Литература

  • Aleksić, Marko (2007). Medieval swords from Southeastern Europe. Beograd. ASIN: B004HAW76E.
  • Allchin, F.R. in South Asian Archaeology Papers from The Third International Conference of The Association of South Asian Archaeologists In Western Europe, Held In Paris (December 1979) edited by J.E.van Lohuizen-de Leeuw. Brill Academic Publishers, Incorporated. 106–118. 1975. ISBN 978-90-04-05996-2.
  • Prasad, Prakash Chandra (2003). Foreign Trade and Commerce In Ancient India. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-053-2.
  • Edgerton (2002). Indian and Oriental Arms and Armour. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-42229-9.
  • Withers, Harvey J S. (2006). World Swords 1400–1945. Studio Jupiter Military Publishing. ISBN 978-0-9545910-1-4.
  • Naish, Camille (1991). Death Comes to The Maiden: Sex and Execution, 1431–1933. Taylor & Francis Publishing. ISBN 978-0-415-05585-7.
  • Burton, Richard F .The Book of The Sword. Cosimo, Inc. 2008. ISBN 978-1-60520-436-9.
  • Gravett, Christopher (1997). German Medieval Armies 1000-1300. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-657-6.
  • Wertime, Theodore and Muhly, J. D.. eds. (1980). The Coming of The Age of Iron. Yale University Press. ISBN 978-0-300-02425-8. .
  • Kirkland, J. Michael (2006). Stage Combat Resource Materials: A Selected and Annotated Bibliography. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30710-2.
  • McLean, Will; Forgeng, Jeffrey L. (2008). Daily life in Chaucer's England. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-35951-4.
  • Green, Thomas A. . Martial Arts of The World: An Encyclopedia.V.1. ABC-CLIO. 2001. ISBN 978-1-57607-150-2.
  • Evangelista, Nick (1995). The encyclopedia of the sword. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-27896-9.
  • Smith, William (1843). A dictionary of Greek and Roman antiquities. Michigan University Press.
  • Comnena, Anna. (1928). The Alexiad. Ed. and trans. Elizabeth A. Dawes. London: Routledge. Available at the Internet History Sourcebook
  • Alexander, David (2001). Swords and Sabers during the Early Islamic Period. Gladius XXI. http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/86/86
  • Cobb, Paul M. (2008). The Book of Contemplation: Islam and the Crusades (Penguin Classics). Penguin Classics. ISBN 978-0-14-045513-7.
  • Hitti, Phillip K. (2000). An Arab-Syrian Gentleman and Warrior in the Period of the Crusades. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12125-5.
  • Hoyland, Robert G. (2006). Medieval Islamic Swords and Swordmaking. Gibb Memorial Trust. ISBN 978-0-906094-52-5.
  • Nicolle, David (1994). Saracen Faris AD 1050-1250. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-453-4.
  • Scanlon, George T. (1961). A Muslim Manual of War. Cairo: American University in Cairo Press. ISBN 978-1-61797-111-2.
  • Zaky, A. Rahman (1965). A Preliminary Bibliography of Medieval Arabic Military Literature. Gladius IV. http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/191/193
  • Zaky, A. Rahman (1961). Introduction to the Study of Islamic Swords and Armour. Gladius I. http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/211/213
  • Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13597-7.
  • Coyet, Frederic (1975), Neglected Formosa: a translation from the Dutch of Frederic Coyett's Verwaerloosde Formosa
  • Crespigny, Rafe de (2017), Fire Over Luoyang: A History of the Later Han Dynasty, 23-220 AD, Brill
  • Graff, David A. (2016), The Eurasian Way of War: Military practice in seventh-century China and Byzantium, Routledge
  • Kitamura, Takai (1999), Zhanlue Zhanshu Bingqi: Zhongguo Zhonggu Pian, Gakken
  • Lorge, Peter A. (2011), Chinese Martial Arts: From Antiquity to the Twenty-First Century, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-87881-4
  • Lorge, Peter (2015), The Reunification of China: Peace through War under the Song Dynasty, Cambridge University Press
  • Peers, Chris (2013), Battles of Ancient China, Pen & Sword Military
  • Perdue, Peter C. (2005), China Marches West, The Belknap Press of Harvard University Press
  • Robinson, K.G. (2004), Science and Civilization in China Volume 7 Part 2: General Conclusions and Reflections, Cambridge University Press
  • Swope, Kenneth M. (2009), A Dragon's Head and a Serpent's Tail: Ming China and the First Great East Asian War, 1592–1598, University of Oklahoma Press
  • Wood, W. W. (1830), Sketches of China
  • Wagner, Donald B. (2008), Science and Civilization in China Volume 5-11: Ferrous Metallurgy, Cambridge University Press
  • Wright, David (2005), From War to Diplomatic Parity in Eleventh Century China, Brill

Спољашње везе

Џуеи

Џуеи (寿永) је јапанска ера (ненко) која је настала после Јова и пре Генрјаку ере. Временски је трајала од маја 1182. до марта 1184. године и припадала је Хејан периоду. Владајући цареви били су Антоку и Го-Тоба.

Грб Јерменије

Грб Јерменије је званични хералдички симбол државе Република Јерменија. Грб има облик амблема и састоји се од орла и лава који стоје уз штит. Комбинација је старих и нових симбола. Орао и лав су древни јерменски симболи који воде порекло још од првих јерменских краљевстава која од пре нове ере.

Сам штит се састоји из више компонената. У средишту је приказ планине Арарат где је по миту Нојева барка пристала на обалу после потопа. Око овог централног симбола су симболи старих јерменских династија. Доле лево је симбол династије Артаксијада, која је владала у 1. веку п. н. е. Горе лево је симбол династије Багатрида, који су владали током средњег века, у периоду од 7. до 11. века. Ову династију су уништили византински и напади Селџука у 11. веку. Горе десно је симбол династије која је увела хришћанство у Јерменију, династије Арсакида, који су владали од 1. века до 428. године. Доле десно је симбол Рубенида, династије која је заслужна за велики раст и просперитет Мале Јерменије или Киликије током XII, и XIII века. Уништили су је Мемлуци и Турци.

Од тада је Јерменија била под страном влашћу, све до 1918. када је доживела период кратке независности. Овај грб потиче из тог периода, а мач на дну је важан елемент, јер означава кидање ланаца стране власти и жеље за одбраном Јерменије.

Грб општине Ада

Грб Општине је у облику штита сребрнасто-беле боје у чијој средини стоји граничар са косом и брковима мрко-смеђе боје, обучен у мундир плаве, панталоне црвене и чизме жуте боје. Граничар у десној руци држи мач боје светлог челика са врховима на горе, а у левој спуштеној руци рало мрко-сиве боје. Непосредно изнад штита налази се златно-жута круна са пет кракова чији су врхови украшени драгим камењем округлог облика, тиркизно плаве боје.

Грб општине Деспотовац

Грб Деспотовца је штит подељен на два поља по хоризонтали: горње поље подељено на три једнака дела, у првом и трећем црвени крин на белој позадини, а у другом сребрни грчки крст на црвеној позадини; у доњој половини су на жутој позадини укрштени црвени мач и перо, а у њиховом подножју је обрис црне тврђаве преко које су укрштена два бела чекића. Над штитом је златна бедемска круна са три видљива мерлона а испод су брежуљци и планина, испод којих је лента беле боје са натписом црним ћириличним словима „Деспотовац“.

Грб општине Кањижа

У години стицања ранга града (1908.) добије грб: у средини штита са шиљастим доњим делом стоји мађарски коњаник који у десној руци држи мач са врхом на горе, а у левој руци рало ослоњено на земљу, док се изнад штита налази грбна круна. Град у ово време располаже са толико богатим приходима од пашарина да од њих може да покрије све трошкове општинске управе, комуналних послова, јавног здравства и образовања.

Грб општине Пожаревац

Грб општине Пожаревац је амблем (у хералдичком смислу) који је осмислио академски вајар Небојша Митрић. Био је у употреби од 1966. до 2001. године, а 2005. године је враћен у употребу. На наранџастој подлози представљени су смеђом бојом стилизовани мач, Кличевачки идол и грана маслине, испод којих се налазе три хоризонталне линије које симболизују три реке на које излази општина, Велику Мораву, Млаву и Дунав.

Грб општине Стара Пазова

Основни грб који службено користи орган општинска управа, се састоји само од штита, кога чине у сребру зелена стопа са две златне греде. Глава штита је плава, од поља је одељена калканским резом. Преко свега је усправљено златно архијерејско жезло, преко кога се укрштају мач и пастирски штап, оба такође од злата. Зелено подножје штита и златне греде подсећају на широка поља и на две важне комуникације које обележавају територију Старе Пазове: ток Дунава и путну комуникацију север – југ. Комбинација боја подсећа на зеленило поља и на златну боју усева. Плава и сребрна боја алудирају на плаветнило неба и белину кућа. Калкански рез алудира на ушорене низове зграда, типичне за амбијент сремских насеља. Мотив архијерејског жезла, мача и пастирског штапа подсећа на велике сеобе народа које су обележиле настанак и развој сремских насеља уопште, а посебно насеља које данас чине општину Стара Пазова: архијерејско жезло подсећа да су највеће од тих сеоба предводили патријарси Арсеније Трећи Црнојевић и Арсеније Четврти Чарнојевић, мач упозорава да су насељеници стизали и као део оружаног народа, који је на новим стаништима успоставио и нову границу и одбрану своје традиције и својих слобода, а пастирски штап призива сећање на највећи део народа, мирољубив и радан, вечно будан у очувању својих домова као што добар пастир бде над својим стадом.

Средњи грб допуњен је хералдичким украсима изван штита. Наиме, штит је надвишен сребрном бедемском круном са четири видљива мерлона, што означава величину и статус насеља. Такође је штит окружен плодним, златним храстовим венцем и жиром. Храст је митско и свето дрво код Срба које се огледа у Божићном ритуалу уношења и спаљивања бадњака. Његова златна боја у овом грбу је знак светости и подсећа на некадашње огромне шуме којима је Срем обиловао.

Велики грб је свечан и церемонијални грб, он је симбол општине, и користи се у репрезентативне сврхе, као и у посебно свечаним приликама када се истичу значај и традиција општине. Између вранаца и штита налазе се пободена вертикална црвена, златом окована копља, са којих се вију стегови опшивени златним резама, десно је стег Србије, а лево стег Старе Пазове. Постамент је травом обрасли равничарски предео са по три златне стабљике са житним класјем са обе стране подножја штита и са плавом траком у дну исписаном сребрним именом СТАРА ПАЗОВА. Вранци златних грива и копита као држачи грба представљају идеју витештва и племенитости. Такође, узгој коња у Срему има дугу традицију. Травната равница и златно житно класје подсећају на амбијент Срема и Старе Пазове у Срему.

Грб општине Чачак

Грб Чачка је према статуту званично обележје града Чачка.

Основу грба чини горња силуета која симболизује силуету чачанске цркве у стилизованој форми, док средњи део садржи грб аутономне Кнежевине Србије. Отворена круна симболизје град као управно седиште од средњег века до савременом доба. Лавови који држе штит, један са круном, а други са калпаком, стоје на наковњу, симболу привредног развоја и симболизују јединство државне и локалне власти. На постаменту су укрштени топ са точком, што је симбол артиљерије које је учествовала у ослобађању града и мач који подсећа на средњевековну прошлост овог града. На летни, изнад средњег штита и лавова, исписане су две најзначајније године у историји Чачка, 1408. година, као прва година помена града Чачка и 1815. година, када се одиграла Битка на Љубићу у граду Чачку, док је између њих исписан назив града Чачак. У средњем штиту са црвеном подлогом налази се крст са четири оцила. На ленти грба стилизовано је Мирослављево јеванђеље у белој боји. Боја основне површине грба је византијско плава.

Застава Саудијске Арабије

Застава Саудијске Арабије је усвојена 15. марта 1973. године.

Састоји се од зелене подлоге на којој се налази бели мач, а изнад њега је на арапском написано шехадет. Зелена боја симболизује ислам, а реч шехадет означава припадност исламу. Мач симболизује правду и честитост. Лице и наличје заставе нису идентични како би се натпис могао правилно читати.

Застава Шри Ланке

Застава Шри Ланке је усвојена 1950. Састоји се од лава на гримизној позадини са четири листа који у предњој десној шапи држи мач. Около је жути оквир, а са леве стране се налазе две пруге шафран и зелене боје.

Застава носи вишеструку симболику:

Лав - етничка припадност народа ове земље

Листови Ficus religiosa - Будизам и четири особине: љубазност, пријазност, срећа и мирноћа.

Лавов мач - независност земље

Коврче на лавовој гриви - религијска преданост, медитација и мудрост

Лавов реп - свети пут Будизма

Дршка мача - елементи воде, ватре, земље и ваздуха.

Лавов нос - интелигенција

Две предње шапе лава - чистоћа при руковању богатством

Вертикална наранчаста пруга - етничост Тамила

Вертикална зелена пруга - Ислам и Морички етницицтет

Жути оквир - Будистички свештеници

Гримизна подлога - друге мањинске религије

Какицу

Какицу (嘉吉) је јапанска ера (ненко) која је настала после Еикјо и пре Бунан ере. Временски је трајала од фебруара 1441. до фебруара 1444. године и припадала је Муромачи периоду. Владајући монарх био је цар Го Ханазоно.

Катана

Катана (刀) је јапански дворучни мач (大刀, daitō), којим су се користили припадници јапанске ратничке класе, самураји. Обично се носила у пару са сличним, кратким мачем који се назива вакизаши. Ова два мача, у пару, називају се даишо и представљали су друштвену моћ и част самураја. Дуги мач се користио за борбу а кратки најчешће за извршење ритуалног самоубиства (сепуку) услед пораза и изгубљене части самураја.

Мач у камену (филм из 1963)

Мач у камену (енгл. The Sword in the Stone) је амерички цртани филм из 1963. у режији Волфганга Рајтермана. Ово је 18. дугометражни цртани филм рађен у продукцији Компаније Волт Дизни. То је био задњи цртани филм компаније пре него што је Волт Дизни умро.

Мачевање

Мачевање у ширем смислу означава борилачку вештину у којом се два противника боре хладним оружјем (мачем, сабљом, ножем) које држе у руци те њиме покушавају убости или сасећи противника. У ужем смислу, мачевање се користи као назив спорта у којем се два такмичара боре прописаним оружјем и заштићени су одговарајућом заштитном опремом.

Мачевање на Летњим олимпијским играма

Мачевање је спорт који је на програму свих Олимпијских игара од 1896. у Атини. Жене се у овом спорту на Олимпијским играма такмиче од 1924.

Постоје три дисциплине у олимпијском програму:

Флорет — је оружје којим се боде; циљ напада је само труп мачеваоца; дупли погоци нису дозвољени.

Мач — је оружје којим се боде; циљ напада је цело тело; дупли погоци су дозвољени.

Сабља — је оружје којим се сече и боде; циљ напада је све изнад струка (искључујући задњи део главе и руке); дупли погоци нису дозвољени

Сабља

Сабља је назив за мач који има закривљену оштрицу. Сабља је настала као оружје коњице код номадских народа евроазијских степа. Касније се такође најчешће користила у коњици, а многе војске су је задржале пошто је из употребе нестао класични мач. Данас се углавном користи у симболичке и церемонијалне сврхе, а њена спортска варијанта и за посебну спортску дисциплину мачевања. Сабља је једно од ретких дугих хладних оружја из Средњег века која се задржала до данашњих дана у бројним армијама као парадно оружје.

На Балкан је доспела на самом почетку османлијских освајања. Један од најранијих приказа сабље представља композиција ратника на фрескама у манастиру Лесново 1341. године, у данашњој Републици Македонији. Приказана је такође и на фресци ратника у манастиру Манасија из 1418. године као и на стећцима у Тобуту с краја 16. и почетка 17. века. Једна од репрезентивнијих ручно рађених и декорисаних старих сабљи чува се данас на одсеку за метал и накит Музеја примењене уметности у Београду а датирана је у време освајања султан Сулејмана Београда 1521. године. Припадала је непознатом српском властелину. Код Италијана први пут је забележена 1444. године а код Немаца такође у 15. веку. Исто оружје код Француза се јавља почетком 17. века а Енглеза крајем истог века, тачније 1680. године.

Најзаступљеније сабље су са турским „клч" и персијским „шамшир" типом сечива. Сечиво је најважнији део сабље. Продорност и јачина коју има криво сечиво приликом сече и бода много је већа од продорности и јачине коју има право сечиво. При удару се вуче од врха ка дршци. Од турске сабље кривошије, с њеном извијеном једностраном оштрицом, на Западу настала је модерна коњичка сабља у 18. веку. Сабља као хладно оружје постаје веома популарна међу гусарима како у Средоземљу тако и на Карибима. Сабља постаје саставни део оружја лаке мађарске, пољске и литванске коњице - хусара, као и руских козака. Почетком 19. века са формирањем првих професионалних војски, а касније и због појаве брзометног оружја, сабља представља саставно оружје коњичких јединица као и официра када почињу све више добијати статусни и декоративни значај.

Занимљив примерак модерног типа сабље представља почасна сабља генерала Косте Протића из 1878. године чију декорацију и балчак у облику змаја је урадио бечки јувелир, а данас се чува у музеју у Чачку. Сабља је била чест пример даривања, тако је забележено да је султан Махмуд II поклонио сабљу опточену драгим камењем кнезу Милошу током његове посете Истамбулу 1835. године. Још један пример даривања забележен је 1900. године током боравка у Београду персијског шаха Мусареф ел Дина који је поклонио сабљу краљу Александру Обреновићу. Ова драгоцена сабља данас се чува у Војном музеју на Калемегдану. У Сабљарској чаршији у Сарајеву од 1477. па све до 1878. године постојале су бројне ковачке радње у којима су се искивале сабље, јатагани, ханџари као и чувене сабље и ножеви димискије.Поред Сарајева главни занатски центри за израду оружја били су Фоча, Ужице, Коњиц, Призрен, Скопље и градови Бококоторског залива. У коњичким јединицама и међу официрима и подофицирима у Југословенској војсци између два светска рата задржала се сабља модел М1895, која се користила у Српској војсци. Овај исти модел сабље са незнатном разликом (грб СФРЈ на штитнику рукохвата) налазио се у коњици ЈНА све до расформирања ове јединице крајем 1950-их а задржао се једно у Гарди све до данас. Поједине сабље данас представљају право богатство због своје историјске вредности и орнаментике - декорације. Једна таква сабља опточена златом и драгим камењем налази се у палати румунског председника. Сабља представља поклон кнеза Михајла првом румунском кнезу Кузи 1863. године. Завидну колекцију богато украшених сабљи имао је маршал Јосип Броз Тито. Једна од ретких данас преосталих радионица за израду дугог хладног оружја - сабљи - у Србији и на Балкану налази се у Земуну.

Француска на Летњим олимпијским играма 1900.

Француска је по други пут у својој историји учествовала на олимпијским играма. Ове игре су оодржане 1900. године у Паризу (Француска). Француски спортисти су се такмичили у 81 дисциплини и 19 спортских грана. Репрезентацију Француске је заступало 720 спортиста, од којих је било 12 жена.

На овим играма француски спортисти су освојили 101 медаљу а од тога 26 златних, 41 сребрних и 34 бронзане медаље. По укупном броју освојених медаља Француска је била на првом месту.

На овим играма се за прво место дедељивала сребрна медаља а за друго бронзана. Златне медаље нису биле додељиване.

Чороку

Чороку (長禄) је јапанска ера (ненко) која је настала после Кошо и пре Каншо ере. Временски је трајала од септембра 1457. до децембра 1460. године и припадала је Муромачи периоду. Владајући монарх био је цар Го Ханазоно.

Чудотворни мач

Чудотворни мач је југословенски филм из 1950. године. Режирао га је Војислав Нановић, а сценарио су писали Југослав Ђорђевић и Војислав Нановић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.