Матија Ненадовић

Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, први председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцен документ времена.

Матија Ненадовић
Prota Mateja Nenadovic
Биографија
Датум рођења26. фебруар 1777.
Место рођењаБранковина
 Османско царство
Датум смрти11. децембар 1854. (77 год.)
Место смртиВаљево
 Кнежевина Србија
Религијаправославац
Професијасвештеник
Политичка
партија
нестраначка личност

Биографија

Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.

Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.

У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).

Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

У више градова постоје улице које носе његово име, као и основна школа у родној Бранковини.

Цитати

Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније.

— прота Матија Ненадовић, о првом заседању Правитељствујушчег совјета, одржаном у манастиру Вољавча.

Занимљивости

У телевизијском оставрењу Вук Караџић, улогу Матеје Ненадовића преузео је глумац Бранимир Брстина

Галерија

Prota mateja

Прота Матеја Ненадовић (уље на платну Уроша Кнежевића, 1852)

Valjevo, Spomenik Proti Mateji Nenadoviću, 03

Споменик у Ваљеву

Sabre of Prota Matija Nenadović

Сабља Проте Матеје Ненадовића

Znamenito mesto Brankovina 073

Ризница у цркви у Бранковини са поклонима које је прота Матеја добијао

Ulica Prote Mateje

Улица проте Матеје

Prote Mateje 11

Табла у улици Проте Матеје, Београд

Види још

Литература

Спољашње везе

9. јун

9. јун (9.6.) је 160. дан године по грегоријанском календару (161. у преступној години). До краја године има још 205 дана.

Ђорђе Ћурчија

Ђорђе Обрадовић Ћурчија (Ћурта) (Босут, Срем ? — Ново Село 1804) је био један од вођа у Првом српском устанку.

Јаков Игњатовић

Јаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.

Јован Илић

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Јован Суботић

Јован Суботић (Добринци, 30. јануар/11. фебруар 1817 — Земун, 16./28. јануар 1886) је био доктор филозофије, адвокат, српски песник и политичар.

Љубомир Ненадовић

Љубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) је био српски књижевник, дипломата и министар просвете.

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Битка на Свилеуви

Битка на Свилеуви била је битка из Првог српског устанка у којој су се сукобиле војска Јакова Ненадовића и војска Али бега Видајића. Битка се завршила победом српских устаника.

Борис Пинговић

Борис Пинговић (Сремска Митровица, 18. септембар 1970) српски је позоришни, телевизијски и филмски глумац.

Лаза Костић

Лазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, доктор правних наука адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар.

Лукијан Мушицки

Лука „Лукијан“ Мушицки (Темерин, 27. јануар 1777 — Карловац, 15. март 1837) био је српски владика и песник.

Манастир Вољавча

Манастир Вољавча је манастир Српске православне цркве и припада Епархији Шумадијској.

Младен Миловановић

Младен Миловановић (Ботуње код Крагујевца, око 1760 — Очка гора на Златибору, 1823) је био војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; члан (од 1805) и председник 1808 — 1809. Правитељствујушчег совјета сербског, војни попечитељ и заменик председника Правитељствујушчег совјета 1811 — 1813. године. Пореклом из Дробњака.

НИН-ова награда

НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, а додељује је НИН. НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Добрица Ћосић за роман „Корени“. Током протеклих више од пола века додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије. Њен троструки лауреат био је само Оскар Давичо, док су двоструки били Добрица Ћосић, Живојин Павловић и Драган Великић. Давичо је и једини лауреат НИН-ове награде две године узастопно (1963. и 1964). Награда је до сада свега пет пута додељена женама-писцима - Дубравки Угрешић 1988. године, Светлани Велмар-Јанковић 1995. године Гроздани Олујић 2009. године, Гордани Ћирјанић 2010. године и Ивани Димић 2016. године. Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде тада је остао Миодраг Булатовић са романом „Црвени петао лети према небу“. Међутим, Булатовић је касније, 1975, ипак добио НИН-ову награду за роман „Људи са четири прста“. НИН-ову награду вратили су Данило Киш, награђен 1972. године за „Пешчаник“, и Милисав Савић, који је то признање добио 1991. године за „Хлеб и страх“. О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова.

Добитник за 2018. годину био је Владимир Табашевић за роман „Заблуда Светог Себастијана”.

Односи Србије и Русије

Односи Србије и Русије су инострани односи Републике Србије и Руске Федерације.

У модерно доба, Србија и Русија успостављају званичне дипломатске односе 1838. године. Руска Федерација има амбасаду у Београду, а Република Србија има амбасаду у Москви.

Опсада Београда (1806)

Напад устаника на Београд је детаљно испланиран. Карађорђе се још у мају 1804. године налазио у околини Београда са устаничком војском. Међутим, први сукоби са Турцима су се догодили тек две године касније, и то код Топчидерске реке. Тада су устаници заузели положаје који су били ближи Београду.

Устаничке вође су заузеле следеће положаје: Сима Марковић са устаницима из београдске нахије се налазио поред Саве, фронт до њега су заузели Карађорђе и Јанко Катић, десно у доносу на Цареву ћуприју се налазио Милан Обреновић са Рудничанима, положаје код Хајдучке чесме заузео је Младен Миловановић са устаничким одредима из Крагујевца, док је на положајима уз Цариградски друм био Васа Чарапић са Грочанима.

После освајања Пожаревца од стране устаника, Миленко Стојковић долази са својим људима да појача опсаду Београда. На положајима око Дунава, према Видин-капији су били Станоје Главаш и Вуле Коларац. У опсади су такође учествовали и Лука Лазаревић и Прота Матија Ненадовић.

Средином новембра 1806. у околини Београда је било око 25.000 српских војника и 40 топова, док је број топова на турској страни био око 300. Посаде турских топова су углавном чиниле присталице дахија и Алије Гушанца, који је дошао да помгне београдским Турцима у одбрани Београда. У одбрани Београда је учествовао одређен број хришћана. Неки од њих су пребегли на српску страну, међу којима је био и буљубаша Конда.

Главни напад на Београд се догодио 30. новембра 1806. Решено је да се граду прилази у тишини и да се користи хладно оружје. Конда и Узун-Мирко са својим људима су пришли Сава-капији, где их је турска стража пустила у град, јер је помислила да су то Турци. Они затим убијају стражаре, а устаници продиру у град. Турци убрзо отварају ватру из ватреног оружја, што је подигло узбуну у граду. Борба је трајала целу ноћ и том приликом је погионуо и Васа Чарапић. Већ око 10 сати ујутру, Београд је био у рукама устаника. У граду је остао Сулејман-паша као представник турске власти, али је и он већ 27. децембра 1806. напустио град заједно са својом пратњом.

Петар Чардаклија

Петар Новаковић (ум. Београд, 1808), познатији као Петар Чардаклија, био је дипломата у Првом српском устанку.

Правитељствујушчи совјет сербски

Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій) је био један од централних органа власти у устаничкој Србији, основан 15. августа 1805. на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је био прота Матeја Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Да би спречио пропаст устанка, Божидар Грујовић је предложио оснивање Правитељствујушег совјета који је основан на скупштини у Борку августа 1805. Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.Совјет је био нека врста влади и имао је извршну и законодавну власт, што је Грујовић посебно наглашавао. Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.

Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља (министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек 1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије (један од старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело. Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804, а около натпис: Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій).После ослобођења Смедерева (1806) Совјет се пресељава тамо, а по ослобођељу Београда (1807) у Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. Делокруг његовог рада се стално ширио. И поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо важну историјску улогу у устаничкој Србији и државотворној идеји Србије.

Сима Милутиновић Сарајлија

Симеон Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ Петра II Петровића Његоша. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине 19. века Сима је био претпостављан Ивану Гундулићу, док је Јохан Волфганг Гете о њему написао две странице похвала.

27. август 1805 — јануар 1807.
МонархЂорђе Петровић
Претходникфункција успостављена
НаследникМладен Миловановић
Повезано
Средњовековна
књижевност
Пре
19. века
19. век
20. век
Савремена
књижевност
Књижевне награде

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.