Масурица

Масурица је насеље у Србији у општини Сурдулица у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 1.223 становника (према попису из 2002. било је 1.245 становника).

Масурица
Масурица (основна школа и сеоски дом) - Masurica - Masurica (School and Community House)
Масурица - основна школа и сеоски дом
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ОпштинаСурдулица
Становништво
 — 2011.1.223
Географске карактеристике
Координате42°39′35″ СГШ; 22°09′23″ ИГД / 42.659666° СГШ; 22.1565° ИГДКоординате: 42°39′35″ СГШ; 22°09′23″ ИГД / 42.659666° СГШ; 22.1565° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина716 м
Масурица на мапи Србије
Масурица
Масурица
Масурица на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број017
Регистарска ознакаSC

Прошлост

По селу Масурици названи су предео (висораван), истоимена река и срез у Врањском округу (од 1879).[1] Сам појам "масур", је изгледа илирског порекла.

За време Турака у Масурици се налазила њихова ковница гвожђа, од које су остале велике гомиле шљаке. Било је то иначе древни рударски крај, а Масурица - "рудно место". Ту су прављени алати и оружја.[2] После 1878. године из места се иселило и 31 кућа муслиманских Цигана, који су се традиционално бавили топљењем гвоздене руде и касније ковачким занатом.

У време Првог српског устанка 1807. године у предео Масурицу је доспео са својим устаницима јагодински кнез Цветко. Лесковачки војвода Стреља је контролисао околину имеђу Ниша и Лесковца. Кнезу Милоју Јовановићу су биле подређене локалне вође побуњеног народа, од којих је од села Масурице био Стојановић.[3]

Арнаути су се до 1878. године агресивно ширили по вековним српским територијама, тако су и Масурицу и Варденик (у којем су побили чобане а остале раселили)[4] запосели потискујући и асимилујући Србе. Абдулрахман, угледни Арнаутин из Масурице био је српског порекла. Он је иначе писаном телеграфском молбом тражио да село остане под Србима, а никако не под Бугарима и Турцима.[5] Албанци су прво унајмљивани као чувари села, па би се временом умножили и осилили да би затим терорисали српско становништво. Дана 12. јануара 1878. године српска војска са устаницима је покорила арбанашко велико село Масурицу.[6]

Село Масурица се налазило у Масуричком срезу након ослобођења од Турака. Ту је 1879. године пописано 56 кућа, са 602 становника. Број писмених мушкараца Арнаута је био велики, а број пореских глава износио је 96.[7] Године 1882. било је већ 65 кућа Срба насељеника у том месту, након исељења великог броја Арнаута.

По административној подели из 1901. године Масурица је са још осам села у саставу Сувојничке општине.[8]

Током Балканских и Првог светског рата вођене су борбе око Масурице. Четничку чету војводе Косте Пећанца. дочекала је пред местом бугарска окупациона војска 1917. године.

За време Другог светског рата сви становници места су од стране бугарске полиције и војске били малтретирани. Много њих је било и убијено заслугом једног мештанина Бугарина. Масурица је горела у лето 1942. године. Село су окупаторски војници палили још четири пута током 1943. године. Дана 13. септембра 1943. године запалили су Бугари под командом капетана Џунглова село Масурицу, и убили 47 мештана. По другом извору након опкољавања села изгорело је 30 кућа и побијено 60 житеља, од којих су неки били заклани.[9] Био је то нарочито свиреп злочин, јер су у ватру починиоци бацали жене и децу.[10]

За време турске власти до 1878. године у Масурици је радила турска мушка школа.[11] У месту је прорадила српска школа много касније, тек између два светска рата.

Демографија

У насељу Масурица живи 941 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 37,9 година (37,4 код мушкараца и 38,4 код жена). У насељу има 386 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,23.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[12]
Година Становника
1948. 1.111
1953. 1.221
1961. 1.198
1971. 1.233
1981. 1.351
1991. 1.267 1.246
2002. 1.245 1.283
2011. 1.223
Етнички састав према попису из 2002.[13]
Срби
  
1.047 84,09 %
Роми
  
175 14,05 %
Бугари
  
6 0,48 %
Муслимани
  
1 0,08 %
Македонци
  
1 0,08 %
непознато
  
14 1,12 %

Референце

  1. ^ "Службени војни лист", Београд 1890. године
  2. ^ "Тежак", Београд 1882. године
  3. ^ Драгољуб Мирчетић: "Војна историја Ниша", Ниш 1994. године
  4. ^ "Пијемонт", Београд 1914. године
  5. ^ "Дело", Београд 1898. године
  6. ^ Владимир Стојанчевић: "Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876-1878. године", Београд 1998. године
  7. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  8. ^ "Полицијски гласник", Београд 1901. године
  9. ^ Димитрије Кулић: "Бугарска окупација 1941-1944. године", Београд 1970. године
  10. ^ Александар Трајковић: "Тако су их учили; Врањски округ у НОБ 1941-1944. године, злочини окупатора", Београд 1980.
  11. ^ "Просветни гласник", Београд 1880. године
  12. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  13. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  14. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Бранко Ковачевић Жика

Бранко Ковачевић — Жика Морнар (Пријевор, код Будве, 29. новембар 1924 — Београд, 29. децембар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Вардарска бановина

Вардарска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године. Налазила се у јужном делу Краљевине и обухватала је целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне Србије и јужне делове Косова. Добила је име по реци Вардар и административно средиште бановине је било Скопље.

Године 1941., у Другом светском рату, Силе Осовине су окупирале Вардарску бановину и подијелиле је између Бугарске, окупацијских зона нацистичке Немачке у Србији и окупацијских зона фашистичке Италије у Албанији. После завршетка Другог светског рата, највећи дио бановине је постао део Социјалистичке Републике Македоније, док је мањи северни део припао СР Србији. Обје републике су до 1991. године биле у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Врањска област

Врањска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Врањски обичаји и веровања

Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у периоду пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се временом мењала и губила, а неки од њих су опстали и до данас. Практиковали су их сви слојеви друштва, без обзира на вероисповест и етничку припадност.

Постојали су обичаји о рођењу, свадбени обичаји, како код градског тако и код сеоског становништва врањског краја. Код сеоског становништва јављало се и снохачење, које је до Другог светског рата у потпуности искорењено. Постојао је низ обичаја приликом смрти неке особе, као и низ обичаја приликом сахране и годишњице смрти. Доста обичаја је било везано и за празнике као што су Ђурђевдан, крсна слава и Божић. Постојао је и обичај по имену прочка, који је карактеристичан за јужну Србију и данашњу Македонију.

За проучавање обичаја врањског краја врло су битни радови Јована Хаџи-Васиљевића и Борисава Станковића. Радови Јована Хаџи-Васиљевића, који су заосновани на теренским истраживања, незаобилазан су извор приликом проучавања Срба од ослобођења, па све до балканских ратова. Садржина књижевног дела Борисава Станковића, у многим етнографским и фолклористичким радовима идентификује се као неоспорна Врањска традиција тј. реалан опис живота и обичаја у Врању. Сања Златановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ, сматра да дела Борисава Станковића играју кључну улогу у томе како Врањанци конструишу свој идентитет. Она наводи: „Међутим, оно што у Бориним делима представља уметничку транспозицију стварности доживљава се као права старина.“

Историја Лесковца

Лесковац са околином био је врло мало насељен. Кроз лесковачки крај одувек је пролазио важан пут који је спајао Егејско море са Подунављем. Први трагови жиота у лесковачком крају потичу из млађег каменог доба, око 2000. година пре нове ере. У то време били су насељени Градац код Злокућана и Хисар.

Лесковачки пашалук

Лесковачки пашалук - Обухватао је пространу територију од Параћина на северу и Косанице на западу до Власотинца на југоистоку и Грделичке клисуре на југу. Под влашћу лесковачког паше до 1833. године налазили су се Параћин, Крушевац, Ражањ, Алексинац, Прокупље, Лесковац, Власотинце и друге вароши. После припајања Параћина, Крушевца и Алексинца Кнежевини Србији (1833) територијални опсег Лесковачког пашалука је знатно промењен. У смањеном обиму Лесковачки пашалук је егзистирао још неколико година. После административне реформе из 1839. године Лесковачки пашалук је прикључен Нишком пашалуку (ејалету). ;

Почетак 1806. године означио је нову фазу устанка. Одреди Младена Миловановића и Станоја Главаша прешли су Западну Мораву и „на Богојављење“ 7. јануара победили су турску војску под вођством лесковачког Шашит паше. До 12. јануара устаници су ослободили Крушевачку нахију чиме се устанак проширио на Лесковачки пашалук. Близина устаничке војске убрзала је миграције српског народа из Лесковачког пашалука. У првим данима 1806. године поред кнеза Момира Стојановића у слободну Србију избегли су бројни Срби из Лесковачке нахије. Избеглице из лесковачког краја нашле су мир и слободу на простору Крушевачке и Јагодинске нахије. . У избеглиштву лесковачка емиграција је организована тако да је цивилно вођство над Лесковчанима имао кнез Момир, док је војни вођа лесковачких бећара био Илија Стреља. Паралелно са исељавањем српског становништва дошло је до експанзије Арбанаса преко Гољака ка хришћанским насељима

у Топлици, Пустој Реци и Јабланици. Нпр. у Топлици су се населили припадници племена

Краснићи, а на простору од Лесковца до Врања уз породице из племена Краснићи, населиле

су се породице из племена Берис, Гаш и Соб. Поред ових крајева Арбанаси су, протеравши

староседеоце-Србе, населили и поједина села из пољаничког и сурдуличког краја (Масурица).

Најудаљенија српска села у нишком крају у која су продрли Арбанаси била су: Влахово, Горња

и Доња Девча, Клисурица и Ново Село. ;

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.