Масиниса

Масиниса (241. п. н. е. до око 148. п. н. е.) је био први краљ Нумидије, који је ујединио сва нумидијска племена. Познат је по улози у Другом пунском рату, у коме је ратовао најпре на страни Картагињана, а онда на страни Римљана, којима је помогао у кључној бици код Заме, којом је 202. п. н. е. окончан Други пунски рат. Након Другога пунскога рата користио је наклоност Римљана, па је отимао картагињанске територије. Римљани су забрањивали Картгињанима да му узврате ратом. Када су 152/151. п. н. е. протерани главни чланови фракције, коју је он подржавао у Картагини тада је започео инвазију на Картагину, која се окончала његовом победом. Тај сукоб искористили су и Римљани да би 149. п. н. е. започели Трећи пунски рат против Картагине.

GM Massinissa
Масиниса

Нумидија

Нумидија је била земља угллавном номадскога становништва и била је подељена на два дела. Реч номад је и изведена од речи Нумидија. На истоку су живели Масилији, а на плодном западу Масесилији. Масилијима на истоку владао је краљ Гала, а Масесилијима на западу Софакс. Гала је био Масинисин отац. Источно племе било је традиционално у пријатељским односима са Картагином и изгледа да су Картагињани доприносили успону њима наклоњене династије, која је могла да служи као бедем против западних Нумиђана. Масиниса је био образован у Картагини.

Млади Масиниса побеђује Софакса

Картагина је током 214. п. н. е. ратовала против Софакса, краља западних Нумиђана. Картагињани су затражили помоћ од Гала, краља Масилија, тј. источних Нумиђана. Он је послао своју војску под командом свога седамнаестогодишњега сина Масинисе. Софакс није могао да се супротстави удруженим снагама Картагињана и Масинисе. Поражен је 213. п. н. е. у великој бици изгубивши 30.000 војника. Након пораза побегао је код Маурисија, који су живели крај Атланскога океана. Софакс је и ту окупио нову војску и припремао се да пређе у Шпанију, али Масиниса је стигао на време и поново га спречио.

Ратује на страни Картагињана у Иберији

Масиниса је већ током 212. п. н. е. подржавао Картагињане у рату, који су они у Иберији водили против Римљана. Командовао је великом јединицом нумиђанске коњице од око 3.000 коњаника. Учествовао је у бици на горњем Бетису 211. пре н. е, када су погинула оба Сципиона. Нумиђанска лака коњица под командом Масинисе је дању и ноћу узнемиравала и нападала војску Публија Корнелија Сципиона током његовога приближавања Кастулу, у коме се налазио Магон Барка. Када је Публије сазнао да му иза леђа долази Андобал са Келтиберима променио је план и напао Андобала, који је успео да издржи довољно дуго док му у помоћ није дошао Масиниса са коњицом. Касније су дошли Магон Барка и Хаздрубал Гискон, па је римска војска била потучена до ногу, а Публије је погинуо. Након тога Масиниса је и даље ратовао у Иберији на страни Картагињана. Успешно је водио герилски рат против Сципиона Африканца. Учествовао је 206. п. н. е. у бици код Илипа, у којој је Сципион Африканац победио картагињанску војску под командом Хаздрубала Гискона и Магона Барке.

Прелази на страну Римљана

Након тешкога пораза у бици код Илипа Масиниса је ступио у контакт са Римљанима, тачније најпре са Марком Јунијем Силаном. Након тога требало је да утиче на народ и вођство у Нумидији, да се промени спољнополитичка оријентација његове краљевине, која је увек била каратгињански савезник. Било је потребно релативно много времена да би започео преговоре са Сципионом Африканцем. На састанку са Сципионом Африканцем обећао је војну подршку у случају да се Римљани искрцају у северној Африци. За Сципиона и Римљане то је веома важна новост, јер је Масиниса предводио ударну снагу картагињанске војске, нумиђанску коњицу. Тај савез је једно време био прикривен, тако да је Масиниса и даље остао са Картагињанима у Гадесу на југу Иберије.

Борба за престо

У то време око 206. п. н. е. умро је Масинисин отац Гала. Масиниса се у то време налазио у Иберији. Галу је наследио по нумиђанском обичају брат, тј Масинисин стриц, али убрзо је и он умро, па је круну наследио његов син Капуса. Пошто Капуса није имао утицај или ауторитет Мазетул, који је био из споредне краљевске линије, успео је да потакне део поданика на побуну против краља. Капуса је погинуо у бици против Мазетула, а након тога Мазетул је предао престо дечаку Лакумазу, једином преживеломе члану краљевске куће. Мазетул је задржао позицију регента и оженио се Ханибаловом нећаком и краљевом удовицом. Послао је изасланике Софаксу и обновио је старе везе, осигуравајући на све стране подршку пред сукоб са Масинисом. Када је Масиниса чуо да му је имро стриц, а онда и његов син, напустио је Иберију и прешао у Африку. Одмах по доласку у Нумидију придружило му се 500 Нумиђана, а након почетнога успеха почели су са свих страна да му прилазе Галини ветерани. Мазетул је имао бројнију војску, а са појачањима добијенима од Софакса располагао је са 15.000 пешака и 10.000 коњаника. Иако бројчано слабији Масиниса је победио захваљујући ветеранима и свом војном искуству. Масиниса је након тога овладао краљевином свога оца, али пошто је очекивао сукоб са Софаксом пружио је руку помирења Мазетулу и Лакумазу и дозволио им да се врате и уживају своја имања.

Софакс осваја Масинисину краљевину

Хаздрубал Гискон је наговорио Софакса да нападне Масинису, који је након савеза са Римљанима постао непријатељ Картагињана. Софакс је победио Масинису у првој бици и заузео је целу Масинисину краљевину. Масиниса је побегао у планине са малим бројем следбеника, одакле је водио герилски рат и изводио пљачкашке упаде. Пљачкали су углавном на картагињанској територији одводећи људе и стоку и продавајући их на обали. Картагињани су се жалили Софаксу, па је Софаксов војсковођа Бонкар успео да изненади Масинису и преотме му плен. Бонкар је успешно спроводио операције, тако да је током једнога периода рата Масиниса био рањен и остао је само са 4 пратиоца. Масиниса се једно време лечио и опорављао у једној пећини, а након опоравка окупио је 6.000 пешака и 4.000 коњаника , па је уз њихову помоћ успео да поврати своју краљевину и да угрожава остале територије. Софакс је сакупио велику војску и заједно са својим сином Вермином победио је Масинису у великој бици између Цирте и Хипоа. Поново је цела источна Нумидија пала под Софаксову власт, а Масиниса је умакао са малим бројем сабораца са којима је 204. п. н. е. дочекао да Сципион Африканац дође у Африку.

Ратује у Африци на страни Римљана

Инвазија Африке почела је 204. п. н. е. Неколико стотина транспортних бродова превезло је до 32.000 римских војника на око 35 километара западно од Картагине. Сципион Африканац искористио је метеж да заузме неколико градова и да пустоши околину. Долазак Масинисе са 2.000 коњаника ојачао је римске снаге. Масиниса је омогућио сламање првога озбиљнијега картагињанскога отпора римској инвазији. Ханон Хамилкаров је са 4.000 нумиђанских коњаника заузео Салек, а онда се Масинисина коњица појавила пред градом. Када је Ханонова коњица извела напад онда се Масиниса намерно повукао и навукао је Ханонову коњицу до заседе, где их је чекала римска коњица. У тој заседи погинуо је Ханон и пола његове коњице. Сципион Африканац је након тога почео да опседа Утику, али након доласка Хаздрубала Гискона и Софакса био је присиљен да оконча опсаду. Током зиме две војске су имале логоре крај Утике. Сципион Африканац је почетком пролећа 203. п. н. е. послао Гаја Лелија и Масинису да ноћу спале Софаксов логор, а он је са другим делом војске напао Хаздрубалов логор. У тој бици код Утике успешно су уништили велику војску Картагињана и њихових савезника. Масиниса је у бици на Великим равницама командовао нумиђанском коњицом на левом крилу, а битка се завршила римском победом.

Масиниси враћена краљевина

Након пораза у бици на Великим равницама 203. п. н. е. Софакс се са коњаницима повукао кући. Побегао је у западну Нумидију у своју оригиналну краљевину, а Гај Лелије и Масиниса су отишли у источну Нумидију, која је поново враћена под власт Масинисе. Масиниса је поново враћен на трон источне Нумидије. Софакс је окупио и трећу војску, па је у близини Софаксовога главнога града Цирте дошло до велике битке у којој су Масинисина и римска војска под командом Гаја Лелија победили и заробили Софакса. Након те битке Масиниса је заузео Цирту.

Софонисба

У Цирти се налазила велика ризница, а међу заробљенима била је и Софаксова жена и ћерка Хаздрубала Гискона Софонисба. Она је раније била обећана Масиниси, али након његова преласка на римску страну Хаздрубал ју је удао за Софакса. Масиниса се на брзину оженио Сосонисбом, да она не би постала римски заробљеник. Међутим Сципион Африканац га је критиковао и тражио је да преда Софонисбу, да би могао да је одведе у Рим и изложи у тријумфалној поворци. Масиниса се бојао Римљана, па јој је рекао да је не може спасити од римскога гнева и онда јој је понудио отров, који је она попила, да би се спасла од понижења. Да би утешио Масинису Сципион му је доделио наследну титулу краља, обећавајући му и делове околних територија, а тај споразум је потврдио римски Сенат.

Битка код Заме

У бици код Заме 202. п. н. е. командовао је са коњицом на римском десном крилу. Масиниса је са нумиђанском коњицом је искористио неред на картагињанском левом крилу, па је напао лево картагињанско крило и најурио га ван бојишта. Након некога времена вратио се и заједно са Гајем Лелијем извео је одлучни коњички напад, који је сломио кичму Ханибалове војске. Масинисина коњица се посебно истицала и током потере за пораженим непријатељем. Сам Ханибал је једва избегао његову коњицу. Због сарадње и велике коопоеративности Масинисе Римљани су посебно истакли Масинису у одредбама мировнога споразума, којим је 201. п. н. е. окончан Други пунски рат. Требало је да Картагињани Масиниси предају земљу и градове, који му припадају или су му припадали, или који су предвиђени да се предају Масиниси. Картагина није имала право да води рат без дозволе Рима.

Неправедно отимање картагињанских територија

Добио је не само територије, који су припадали његовом оцу Гали, него и Софаксове територије, па је он постао први краљ уједињене Нумидије. Владао је тим територијама цело време до Трећега пунскога рата. Међутим Масиниса је искористио римску наклоност, па је уз њихову подршку отимао картагињанске територије. Картагињани нису имали право по мировном споразуму да зарате против њега без одобрења Рима. Они су се због тога често жалили Риму, а римске делегације би онда долазиле тобоже да их мире, а заправо са упутствима да подрже Масинису у споровима. Често су неправде према Картагињанима биле толико велике да би се делегације враћале у Рим без постизања решења. Највећи предмет спора била је плодна област Емпорије, коју је Масиниса великим делом окупирао, чак и ван граница, докле су му Римљани могли да дозволе да оштећује Картагињане. Задржавао је римску подршку, али онда је настојао да то узврати одређеним услугама. Слао је нумиђанску коњицу Римљанима као подршку за време Македонских ратова и Римско-сиријскога рата. Посебно је била значајна подршка, коју је упутио за време Трећега македонскога рата.

Победа над Картагином

Масиниса је и унутар Картагине подржавао једну од фракција. Међутим 152/151. п. н. е. протерани су главни чланови фракције, коју је он подржавао. Масиниса се онда припремио за рат. Послао је у Картагину делегацију, која је требало да тражи да се прогнани врате у град. Међутим Хаздрубал је одбио да прими Масинисину делегацију у град, а при повратку делегацију је напао Хамилкар Самнит. Масиниса је то искористио као изговор за инвазију Картагине и опсео је град Ороскап. Хаздрубал је извео велику војску, коју су ојачале многи нумидијске вође, које су прешле на страну Картагињана. Хаздрубал је располагао са 58.000 војника. Прва битка окончала се нерешеним резултатом. Сципион Емилијан се у то време налазио у Масинисином логору и покушао је да помири две стране. Масиниса је инсистирао на предају нумидијских дезертера, али Картагињани су одбијали такав захтев. Непријатељства су се наставила и Масиниса је успео да опколи Хаздрубалову војску и одсече им снабдевање. Много Картагињана тада је страдало од глади и болести, па је Хаздрубал био присиљен да капитулира. Морао је да преда дезертере и да пристане да плати 5.000 таланата у року од 50 година. Масинису су предали територије око града Емпорија. Међутим Масиниса је бесрамно прекршио споразум и побио је много Картагињана након предаје.

Трећи пунски рат

Тај удар понизио је Картагину, а онда су и Римљани одлучили да искористе прилику и заувек сломе некад славнога противника. Наставили су се преговори, који су били неуспешни, па је 149. п. н. е. дошло до Трећега пунскога рата. Масиниси је свакако одговарало да Рим сломи његове противнике. Ипак није му одговарало да се уместо Картагињана у Африци нађу Римљани, па је у почетку веома мало помагао. Током 148. п. н. е. Сенат је послао делегацију, која је требало да од њега тражи појачање, међутим Масиниса је преминуо пре доласка делегације. Наследила су га три сина Миципса, Мастанабал и Гулуса. Сципион Емилијан је поделио краљевску власт између његова три сина. Његови потомци су старији и млађи Јуба (Јуба I и Јуба II).

Види још

Извори

Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Битка код Утике

Битка код Утике (203. п. н. е.) одвијала се крај Утике између римске војске под командом Сципиона Африканца и картагињанске војске под командом Хаздрубала Гискона. Обе стране имале су нумиђанске савезнике. Римљанима је помагао Масиниса, а Картагињанима Софакс. Изненадним ноћним нападом Публије Корнелије Сципион Африканац успео је да уништи бројну војску Картагињана и њихових нумиђанских савезника. Том победом Сципион је осигурао стратешку предност, јер се тежиште рата преселило из Италије и Иберије на афричко тло. Победа код Утике утрла је пут коначној победи Рима у Другом пунском рату.

Битка на горњем Бетису

Битка на горњем Бетису представља две битке, које су се 211. п. н. е. одиграле између картагињанске и римске војске. Картагињанима је командовао Хаздрубал Барка, Магон Барка и Хаздрубал Гискон, а Римљанима Публије Корнелије Сципион и његов брат Гнеј Корнелије Сципион Калвус. Картагињани су победили у обе битке, а оба Сципиона су погинула. Пре пораза Сципиони су седам година ширили римске територије у Иберији и успели су да битно ограниче средства и људство, које је могло да помогне Ханибалов рат на Апенинском полуострву. Битка представља једну од великих копнених битака у којој су Картагињани победили без Ханибала.

Гај Лелије

Гај Лелије (лат. Gaius Laelius, око 235. п. н. е.-?) је био римски државник и војсковођа и конзул 190. п. н. е. Као пријатељ Сципиона Африканца пратио га је током његовога иберскога похода (210. п. н. е. до 206. п. н. е.) Командовао је римском флотом приликом освајања Нове Картагине 209. п. н. е. Учествовао је у Сципионовој инвазији северне Африке 204. п. н. е. Командовао је римском и нумиђанском коњицом током битке код Заме 202. п. н. е. Гај Лелије је историчару Полибију испричао многе детаље свога живота и Другога пунскога рата.

Магон Барка

Магон Барка (око 241. п. н. е. -203. п. н. е.) је био картагињански војсковођа за време Другога пунскога рата. Најмлађи је Ханибалов брат. Током Другога пунскога рата истакао се у биткама у Иберији, Италији и Цисалпинској Галији. Учествовао је у бици код Требије и бици код Кане. У Иберији је од 215. п. н. е. до 205. п. н. е. био један од три главна команданта. Након картагињанскога пораза у бици код Илипа 206. п. н. е. повукао се у Гадес, па онда на Балеарска острва. Током 205. п. н. е. искрцао се са војском у Лигурији и потакао је нови устанак Гала. Иако је везао велике римске снаге није озбиљније угрозио Римску републику. Након пораза и рањавања у бици током 203. п. н. е. позвали су га да брани Картагину, која је била непосредно пред падом. Град Махон на Менорци је наводно добио име по Магону. По њему је и мајонеза добила име.

Нумидија

Нумидија је у античко доба берберско краљевство, а касније римска провинција на северој обали Африке између Мауританије и Картагине. Нумидија је обухватала делове данашњег Алжира и Туниса.

Становници Нумидије била су берберска племена подељена у две племенске групе Масиле у источној Нумидији и Масесиле у западној Нумидији.

Публије Корнелије Сципион Африканац

Публије Корнелије Сципион Африканац (лат. Publius Cornelius Scipio Africanus Major; 236. п. н. е.—183. п. н. е.) је био један од најзначајнијих римских војсковођа и политичара. Вршио је функције конзула и цензора. Најпознатији је по својој победи над Ханибалом у бици код Заме којом је окончан Други пунски рат.

Софакс

Софакс или Сифакс (грч. Σύφαξ, лат. Syphax, до 201. пре н.е.) је био краљ нумиђанскога племена Масесилија. Истакао се током Другога пунскога рата. Ратовао је са Картагињанима 214—213. п. н. е. и за то време сарађивао је са Сципионима. Пре римске инвазије на Африку постао је савезник Картагине и оженио се ћерком Хаздрубала Гискона. Заузео је и источну Нумидију, којом је пре тога владао римски савезник Масиниса. Сципион Афрички је 203. п. н. е. изненедио и уништио велику Софаксову војску, која је помагала Картагињанима у бици код Утике. Након Софаксова пораза у бици на Великим равницама Масиниса се вратио на трон источне Нумидије, а Софакс је и трећи пут окупио војску. Гај Лелије и Масиниса победили су његову војску крај Утике. Софакса су заробили и послали у Рим, где је остатак живота провео у заточеништву.

Туризам у Либији

Туризам у Либији био је у развитку од почетка 21. века, све до Рата у Либији 2011. године, када је ова индустрија потпуно уништена. Пре рата Либију је посећивало 149.000 туриста 2004. године, 180.000 године 2007, а наредних година је број туриста такође растао, али опет чинио је тек 1% бруто друштвеног производа земље. Земља је најпознатија по остацима грчких и римских објекта, ако и по пределима пустиње Сахаре.Данас Либија не издаје туристичке визе, а њене границе са Чадом, Суданом и Алжиром су затворене.Од 2017. године, Влада Сједињених држава, Новог Зеланда, Аустралије, Канаде, Републике Ирске, Уједињеног Краљевства, Шпаније, Француске, Мађарске, Летоније, Немачке, Словачке, Естоније, Италије,Пољске, Бугарске, Норвешке, Хрватдске, Румуније, Словеније, Чешке, Русије, Јужне Кореје, Кине и Јапана саветују своје држављане да не путују у Либију, осим у неопходним случајевима.Најчешће коришћен превоз између градова у Либији је аутобус, у држави нема железница.

Ханибал

Ханибал Барка (247. п. н. е. – 182. п. н. е.) је војни командант древне Картагине, најчувенији по достигнућима у Другом пунском рату у вођењу армије од Хиспаније преко Пиринеја и Алпа у сјеверну Италију и побједом над Римљанима у бици код Требије (218. п. н. е.), бици код Тразименског језера и бици код Кане. Након Кане, многи градови су се побунили против Рима. Међутим, Римљани су избјегавали да се боре са њим у великим биткама и постепено су освојили сва његова утврђења у јужној Италији. У инвазији на Африку 204. п. н. е., Римљани су постигли велике успјехе и натјерали Ханибала да се врати у Африку, гдје га је римски командант Сципион поразио у бици код Заме (202. п. н. е.).

Након овог рата, Ханибал је водио Картагињане неколико година, помажући да се опораве од ратних разарања, док га Римљани нису протјерали у егзил 195. п. н. е.. Отишао је да живи на двор селукидског краља Антиоха III. Године 189. п. н. е. Римљани су поразили Антиоха у рату и захтијевали су од њега да им изручи Ханибала. Тада је Ханибал побјегао на двор краља Прусије I у Битинију. Када су Римљани затражили од Прусе да изручи Ханибала, Ханибал је извршио самоубиство јер није желио да падне у руке Римљанима.

Ханибал се сматра једним од највећих војних команданата свих времена, раме уз раме са Александром Великим, Јулијем Цезаром и Наполеоном Бонапартом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.