Масакр у Сребреници

Масакр у Сребреници је ратни злочин који су између 11. јула и августа 1995. године, током рата у БиХ, починили припадници српских војних и паравојних јединица, лишивши живота неколико хиљада муслиманских мушкараца на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника. Један део мушкараца је страдао током пробоја колоне муслиманских снага и цивила од Сребренице до Тузле. Многи други су заробљени, те одведени на места на којима су стрељани, а њихова тела су закопана у масовне гробнице.

У пресуди Здравку Толимиру, Хашки трибунал је установио да одговорност за страдање, најмање 4.970 Муслимана, који нису погинули у борби, сносе снаге Војске Републике Српске под командом њених генерала, потпомогнуте паравојном групом Шкорпиони.[5][6]

Овај догађај се, поред других злочина у бившој Југославији, сматра једним од највећих у Европи након Другог светског рата,[7][8] али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (800[9] — 8.372[4]), начину њиховог страдања,[10] начину њиховог идентификовања,[9][10] додатним сахрањивањима[11][12] најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора,[10] квалификовању овог злочина као „геноцид”,[13][14][15] те потпуном игнорисању бројних бошњачких злочина над локалним Србима, који су претходили овом злочину.[16]

Масакр у Сребреници
Srebrenica massacre memorial gravestones 2009 1
ЛокацијаСребреница, Република Српска,  Босна и Херцеговина
Датум11. јулавгуст 1995.
МетаБошњаци
Убијено6.868 према „Босанском атласу злочина“
7.000 — 8.000 према предмету Крстић[1]
5.336 — 7.826 према предмету Поповић и други[2]
4.970 — 6.000 према предмету Толимир[3]
8.372 према натпису на камену у Меморијалном центру Сребреница — Поточари[4]

Позадина

Алија Изетбеговић планирао злочин 1993. године

По тврдњама Хакије Мехољића, начелника станице безбедности у Сребреници, Алија Изетбеговић је још 1993. године у Сарајеву планирао да се масакр у Сребреници над муслиманима деси, да би се то користило за друге политичко-пропагандне циљеве. Рекао је:

„Алија Изетбеговић је тада 1993. тражио не да се убије, него закоље 5.000 Бошњака у Сребреници. Били смо у сарајевском хотелу "Холидеј ин" када сам устао и питао га да ли је он луд и ко ће поубијати толики народ. Послије тога чекао се само повољан тренутак да се умијеша међународна заједница и то је пало на Сребреницу. Алија Изетбеговић је аминовао да се дозволи геноцид, а Срби су насјели на нешто што је раније спремано.”

[17]

Naser Oric
Насер Орић, командант муслиманских снага у Подрињу

Савет безбедности Организације уједињених нација је 6. маја 1993. године, резолуцијом 824, места Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница, прогласио демилитаризованим зонама под заштитом УН. У резолуцији 836 је подвучена одлучност снабдевања хуманитарном помоћи и заштите тих зона чак и војном силом (између осталог и помоћу војника УНПРОФОР-а, делујући у самоодбрани).[18]

Међутим, резолуција није испоштована и Сребреница није демилитаризована. Унутар заштићене зоне остало је 5.500 наоружаних припадника Армије БиХ који су вршили сталне упаде на територију која је била под контролом Срба: тако су нападнута села и засеоци Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека (у два наврата), Загони (у два наврата), Биљача, Магашићи, Хранча, Јежестица (у два наврата), Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Кравица, Шиљковићи, Осмаче, Међе, Опарци, Обади, Ратковићи, Магдовићи, Калудра, Брађевина, Брежани, Крњићи, Сасе, Залазје, Миланова воденица, Подравање, Скелани, и Вишњица. Покољ у Бјеловцу се десио 14. децембра 1992. године.[19]

Институт за истраживање српских страдања у XX веку, заједно са Савезом логораша Републике Српске је 2008. године објавио Књигу мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992—1995, која садржи списак 3.287 српских жртава убијених на подручју Сребренице и околине од стране муслиманских снага. Како се највећи број жртава односи на период 1992. и 1993. године, на списку српских жртава се налази и напомена у којој се каже да је списак подложан допунама и проширењима списка броја жртва.[20][21]

Међутим, након изласка ове публикације, јавност је већу пажњу посветила ставу организације Хјуман рајтс воч (Human Rights Watch) која је оптужила Српску радикалну странку за покретање агресивне кампање да докаже како су и муслиманске снаге починили злочине над хиљадама Срба у том подручју, што би имало за циљ да умањи величину сребреничког масакра над Бошњацима.[22] Поводом овог, огласио се и Одјел тужиоца при хашком трибуналу који је изјавио да је број српских жртава према српском политичком врху нарастао са 1.400 на 3.500, те да тај број не одражава стварно стање.[23]

Операција Криваја. Заузимање Сребренице

Map 61 - Bosnia - Srebrenica & Zepa, July 1995
Мапа војних операција у рејону Сребренице јула 1995. Зелене стрелице показују правце бега колоне Бошњака.

Дана 11. јула 1995. године јединице Војске Републике Српске под командом генерала Ратка Младића су у операцији Криваја заузеле Сребреницу. У то време у Сребреници стационирани припадници холандског батаљона УНПРОФОР-а, под командом француског генерала Бернара Жанивијеа и главнокомандујућег холандског батаљона Ханса Козија.

Операција Ступчаница. Заузимање Жепе

Хронологија масакра

Увече 11. јула 1995. у Поточарима, где се налазила база холандских плавих шлемова, затекло се око 20.000 до 25.000 Бошњака избеглих из Сребренице; неколико хиљада у бази војника УН, а остали у непосредној близини. Већина ових људи су биле жене, деца и стари, али је ту било између 300[24] и 1000 мушкараца.[25]

На питање војника УН о критеријумима по којим се одвајају мушкарци, одговорено им је да се трага за починиоцима ратних злочина.[26]

Способни мушкарци и војници из 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине су формирали колону. Они су намеравали да се маршем пробију на северозапад ка Тузли, односно ка територији под контролом Бошњака. Колону је формирало 10.000—15.000 људи. Око трећина су били војници из 28. дивизије и они су предводили колону.

Srebrenica2007
Припрема за сахрану 465 убијених Бошњака 2007.

Касније су овој групи прикључени они су покушали да беже кроз шуме, али су ухваћени. Међу њима није прављена разлика. Током пробоја до Тузле колона се 19 пута сукобила са припадницима Војске Републике Српске, током сукоба у борбама је погинуло неколоко хиљада припадника колоне, један део је заробљен, а један део је успео да се пробије до Тузле. После једног до три дана, аутобуси који су претходно превезли жене и децу ка централној Босни, превезли су Бошњаке на различите локације.

Масовне ликвидације су почеле 13. јула у подручју северно од Сребренице (долине река Јадар и Церска). Већина егзекуција је текла по сличној процедури. Мушкарци су интернирани у празне школске зграде или складишта.

Извештаји о Масакру у Сребреници

„Припадници холандског батаљона који су били присутни на терену у то време, оценили су да је неколико похода које су Бошњаци извели из Сребренице извели са територије Сребренице имали малу или никакву војну важност. Ови походи су често били организовани у циљу прикупљања хране, пошто су Срби онемогућавали приступ хуманитарних конвоја енклави. Чак и српски извори са којима се поводом овог извештаја разговарало, оценили да бошњачке снаге у Сребреници нису представљале озбиљну војну претњу. Највећи напад који су Бошњаци извели из Сребренице је био поход на село Вишњица, 26. јуна 1995, у којем је неколико кућа спаљено, убијено до четворо Срба и украдено 100 оваца. Насупрот томе, Срби су запосели енклаву две недеље касније, протерујући десетине хиљада из својих кућа и погубивши хиљаде мушкараца и дечака. Срби су упорно претеривали оцењујући ниво напада из Сребренице у циљу стварања претпоставки за спровођење централног ратног циља: стварање географски непрекинуте и етнички чисте територије дуж Дрине како би на тај начин ослободили своје трупе за борбу у другим деловима државе.”

— Извештај Генералног Секретара ОУН, Кофија Анана достављен као материјал на 54. заседању Генералне Скупштине ОУН 15. новембра 1999. — тачка 479[27]

Примарне и секундарне масовне гробнице

Стручњаци судске медицине су идентификовали укупно 21 масовну гробницу у којима су нађени остаци жртава сребреничког масакра. Од тог броја 14 су примарне гробнице у којима су убијени сахрањени непосредно после егзекуције. Из осам од њих су земни остаци касније ископани и поново закопани на другим местима (секундарне гробнице). До 2001. откривено је 7 секундарних гробница. Премештање лешева у секундарне гробнице је чињено ради сакривања доказа о масовном убиству. Око 6.594 лешева је идентификовано до данас.

Контроверзе

Геноцид или не?

Canadian Museum for Human Rights.DSCN2421
У Канадском музеју људских права, масовни злочин у Сребреници приказан је као геноцид босанских Срба

Хашки трибунал овај догађај назвао је геноцидом и највећим масакром извршеним у Европи након Другог свјетског рата.[28] Врховни командант Војске Републике Српске Ратко Младић, који је водио операцију заузимања Сребренице, и други српски официри су у међувремену оптужени за ратне злочине укључујући и геноцид пред Хашким трибуналом. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин назвао геноцидом и навео је да је масакр спроведен с намером да се уништи део муслиманског становништва Босне и Херцеговине, и да према члану 2. Конвенције о спречавању геноцида потпада под његову дефиницију.[13] Суд је утврдио да држава Србија није починила овај геноцид, нити била саучесник у његовом извршењу, али такође није ни учинила све што је било у њеној моћи да га спречи.[29][30]

Ова оцена догађаја у Сребреници, међутим, није прихваћена у политичком врху Републике Српске.[31] Република Српска је 2004. године по налогу Педија Ешдауна, високог представника за БиХ, оформила Комисију за испитивање догађаја у Сребраници, која је утврдила да се у Сребреници није десио геноцид.[32]

Поред тога, професор Едвард Херман са сарадницима[14] и Енди Вилкоксон (енгл. Andy Wilcoxson)[15] доводе у питање исправност коришћења термина „геноцид“.

Генерал-мајор, Луис Макензи, који је био на челу миротворних УН јединица у Сарајеву између 1992. и 1993, критиковао је дефиницију догађаја као геноцид, рекавши да онај ко жели да изврши геноцид, не спашава жене јер су оне кључни елеменат за одржање групе која се жели уништити.[33]

Влада Републике Србије је 31. марта 2010. године донела Декларацију о Сребреници[34] у којој говори о догађају као злочину, а не о геноциду.[35][36]

Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ и један од најпознатијих светских ловаца на нацисте, сматра да у Сребреници није извршен геноцид, образлажући то да:[37]

„Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био.”

Јехуда Бауер, један од водећих светских стручњака за холокауст и геноцид, изјавио је следеће:[38]

„Лично не бих био на страни оних који Сребреницу дефинишу као геноцид. Мислим да бих то дефинисао као масовно убиство, ратни злочин и злочин против човечности.”

Имран Хосеин, улема, писац и филозоф, истакао је своје неслагање са изједначавањем геноцида и злочина који се догодио у Сребреници, рекавши средином јула 2015. године сљедеће:[39]

„Уколико већина народа осуђује убијање, како га можете назвати геноцидом? То је моје питање. Ако је геноцид, то мора да буде део државне политике. Да ли су држава Србија и босански Срби имали подршку целе заједнице, целе земље, свих људи за убијање муслимана? Не верујем.”

За Радио-телевизију Српске почетком октобра 2015. дао је сљедећу изјаву:[40]

„Допустистите да дефинишем геноцид: ’Геноцид је масовно убијање људи, од стране другиј људи’... Српски народ и остали православни хришћани у овој регији нису сретни због оног што се догодило. Они то осуђују... Већина православних хришћана овог региона не подржава злочин, зато се не може ни квалификовати као геноцид.”

Број жртава

Државни секретар САД за људска права, Џон Шатук (енгл. John Shattuck) је 22. јануара 1996. године потврдио постојање масовних гробница у којима је било сахрањено преко 2.000 несталих Бошњака.

Комисија за испитивање догађаја у Сребреници Републике Српске је такође упоредила све спискове пријављених несталих особа, који су се често преклапали, и очистила их је од дуплих, а понекад и троструких пријава, тако да се укупан број пријављених несталих лица смањио са преко 12.000 на 7.108 несталих који су били пријављени између 10. и 19. јула 1995.

500 живих Бошњака који су се водили као погинули или нестали

Политика је 2. априла 2010. године донијела вијест да је Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина” изјавио је да на списку страдалих сребреничких Бошњака налазе и имена 500 особа за које је утврђено да су живи, као и да је у Меморијалном центру Поточари сахрањено 70 људи који у јулу 1995. године уопште нијесу били у Сребреници. Токача је казао да је од 7.100 несталих лица у Сребреници и околини утврђено да их је више од пет хиљада из Сребренице, а 1.600 из Зворника и Братунца.[41] С друге стране, бошњачки медији су пренели да је Токача изјавио да је откривено 500 људи који су се водили као нестали а не као мртви. Међутим, 21. априла 2010, Истраживачко-документациони центар је демантовао вест коју су пренели медији РС а потом је преузели и медији из Србије, наводећи да су Токачине речи извучене из контекста и погрешно представљене, називајући овај чин медија Републике Српске као класичан пример манипулације и злоупотребе медија.[42]

Бошњаци сахрањени у Поточарима који нису погинули у Сребреници

Према речима директора Меморијалног центра, Мерседа Смајловића, у Поточарима је сахрањено и 75 бошњачких војника који нису погинули у Сребреници, а на изричиту молбу њихових рођака „из сентименталних разлога“. С том праксом се прекинуло 2007. када је одлуком високог представника формиран Меморијални центар као институција на нивоу БиХ. Смајловић је такође додао да ће се тела тих 75 војника измјестити на другу одговарајућу локацију, као и да му је позната тврдња Токаче да на списку жртава има и живих људи, али да не зна о коликом се тачно броју ради.[10]

Генерал-мајор, Луис Макензи, такође помиње да је међу 2.000 ископаних тела, било и оних који су погинули у борбама које су се водиле током претходне три године, додајући да је бројка од 8.000 убијених математички неутемељена.[33]

Срби сахрањени у Поточарима

Председник Општинске организације породица заробљених погинулих бораца и несталих цивила Сребреница Младен Грујичић изразио је сумњу да су у Меморијалном центру Поточари код Сребренице покопане и српске жртве, које су приказане као бошњачке.[43]

Холандски плави шлемови

Натјерана резултатима холандске комисије о истраживању догађаја везаних за масакр у Сребреници, 16. априла 2002. године, холандска влада премијера Вима Кока (Wim Kok) поднијела је оставку, непуних мјесец дана пре парламентарних избора који су одржани 15. маја исте године.[44]

Судски процеси

Хашки трибунал и пресуде

Evstafiev-ratko-mladic-1993-w
Главнокомандујући, Ратко Младић

Хашки трибунал је велики дио свога рада посветио овом догађају и подигао бројне оптужбе и изрекао пресуде против људи који су у њега били умјешани.

За геноцид у Сребреници 1995. године оптужени су бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић[45] и генерал ВРС Ратко Младић.[46] Радован Караџић је ухапшен у Београду 21. јула 2008. године.[45] Генерал Ратко Младић је ухапшен 26. маја 2011. године[46], док је такође оптужени генерал Здравко Толимир, бивши помоћник Ратка Младића и ратни шеф обавјештајне службе Главног штаба ВРС, ухапшен 31. маја 2007. године.[47]

Сви остали оптужени за злочине у Сребреници, бивши официри ВРС — Љубомир Боровчанин, Љубиша Беара, Драго Николић, Винко Пандуревић, Вујадин Поповић, Милан Гверо, Радивоје Милетић и Милорад Трбић, осуђени су на казне од 5 година до доживотног затвора.[48]

  • Љубиша Беара — доживотни затвор (за геноцид, истребљење, убиство и прогон)[48]
  • Вујадин Поповић — доживотни затвор (за геноцид, истребљење, убиство и прогон)[48]
  • Драго Николић — 35 година затвора (за помагање и подржавање геноцида, истребљења, убиства и прогона)[48]
  • Љубомир Боровчанин — 17 година затвора (за помагање и подржавање геноцида, истребљења, убиства и прогона, као и за присилно премјештање становништва, злочин против човјечности и кршење обичаја ратовања)[48]
  • Радивоје Милетић — 19 година (због убистава, прогона и присилног премјештања становништва)[48]
  • Винко Пандуревић — 13 година (због помагања и подржавања убистава, прогона и присилног премјештања становништва)[48]
  • Милан Гверо — 5 година (због пргона и нехуманости)[48]

Прва пресуда за злочин у Сребреници изречена је 1998. године Дражену Ердемовићу, припаднику 10. диверзантског одреда ВРС при Главном штабу ВРС, након што је признао учешће у масакру Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице. Ердемовић је на суђењу генералу Момчилу Перишићу пред Хашким трибуналом, изјавио да је као војник Војске Републике Српске учествовао у стрељању око 1.000 муслиманских мушкараца из Сребренице јула 1995. године.[49] Ердемовић је прво био осуђен на 10 година затвора, да би му се касније казна смањила на пет година затвора.[50]

Генерал ВРС, Радислав Крстић, осуђен је 2001. године на 46 година затвора за геноцид у Сребреници[51][52][53][54] чиме је постао први осуђени за геноцид у сребреничком злочину.[55] У априлу 2004. године Апелационо вијеће Трибунала донијело је нову пресуду којом је Крстић осуђен на 35 година затвора за помагање и подржавање геноцида.[51][56] Генерал Крстић је у вријеме злочина био замјеник, а потом и командант Дринског корпуса ВРС.[51] Судије су оцијениле да је доказано ван сваке сумње да је генерал Крстић преузео команду корпуса 13. јула 1995. године и да су јединице Дринског корпуса и јединице Главног штаба ВРС извршиле масакр у Сребреници између 13. и 19. јула 1995, кад је он командовао њима.[51]

За злочине у Сребреници Хашки трибунал јео судио бивше официре ВРС Момира Николића на 27 година затвора, Видоја Благојевића на 18,[57] Драгана Обреновића на 17[58] и Драгана Јокића на 9 година затвора.[59]

Јануара 2010. године Јокић је био привремено ослобођен по налогу судије Патрика Робинсона.[60] Момиру Николићу је марта 2006. године смањена казна на 20 година затвора[61] Видоју Благојевићу је 2007. године смањена казна на 15. година.[62]

Представници руководства Републике Српске су 2004. признали одговорност српских снага за масакр у Сребреници.[63]

Суђење у Србији

Крајем маја 2005. године на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, приказан је филм на коме припадници српске паравојне формације Шкорпиони убијају шест везаних заробљеника који су идентификовани као житељи Сребренице и који је снимио један од припадника ове јединице. Министар унутрашњих послова Србије, Драган Јочић потврдио је да су се ови догађаји одиграли 16. и 17. јула 1995. године недалеко од места Трново на планини Јахорина, око 150 km југоисточно од Сребренице. Одмах по објављивању ових снимака, десеторица припадника ове јединице била су ухапшена.[64]

Две године касније, Специјални суд за ратне злочине Републике Србије је 10. априла 2007. осудио четири члана парамилитарне групе Шкорпиони на укупно 58 година затвора због егзекуције шесторице Бошњака током јула 1995.[65]

Извештаји и резолуције институција Српске и Србије

Септембра 2002. канцеларија за односе са Хашким трибуналом Републике Српске објавила је извештај о случају Сребреница. У њему се тврди да је у борбама око Сребренице погинуло 1.800 бошњачких војника, и да их је још 100 умрло од исцрпљености. Извештај наводи да је око 100 војника страдало услед српске освете или непознавања међународних закона рата.[66] Међутим, Међународна кризна група и УН су осудили манипулацију њиховим изјавама у овом извештају.[67]

Драган Чавић, председник Републике Српске, у телевизијском обраћању је изјавио да су српске снаге побиле неколико хиљада цивила и тиме прекршиле међународно ратно право. Саопштио је и да је Сребреница „тамна страница српске историје“.[68]

Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ, ургирао је 2004. да Влада РС оформи комитет за истраживање догађаја лета 1995. Комитет је утврдио да је: „Ликвидирано више хиљада Бошњака на начин који представља тешка кршења међународног хуманитарног права, те да је извршилац, поред осталог, предузео мјере прикривања злочина премјештањем тијела“.[69]

Влада Републике Српске је 10. новембра 2004. издала званично извињење после разматрања извештаја истражног комитета.[70]

Скупштина Србије је 31. марта 2010. резолуцијом осудила масакр у Сребреници.[71]

Галерија слика

Srebrenica massacre memorial wall of names 2009 2

Списак имена настрадалих у Меморијалном центру у Поточарима

Srebrenica Massacre - Reinterment and Memorial Ceremony - July 2007 - Women and Monument

Жене код споменика жртвама током обележавања годишњице у јулу 2007.

Srebrenica Massacre - Exhumed Grave of Victims - Potocari 2007

Масовна гробница ексхумирана 2007.

HuseinovicSadik

Гроб 13-годишње жртве

ICMP-PIP

Део мртвачнице са телима неидентификованих жртава

Srebrenica Massacre - Massacre Victim 2 - Potocari 2007

Лобања жртве ексхумирана 2007.

Exhumations in Srebrenica 1996

Ексхумације у једној од масовних гробница 1996.

Srebrenica 2005 burial

Сахрана 610 идентификованих тела 2005.

SrebrenicaPotocari Memorial Stone

Спомен камен у меморијалном центру у Поточарима

Референце

  1. ^ „(IT-98-33) RADISLAV KRSTIĆ” (PDF).
  2. ^ „“SREBRENICA” (IT-05-88) POPOVIĆ i drugi” (PDF).
  3. ^ „(IT-05-88/2) ZDRAVKO TOLIMIR” (PDF).
  4. 4,0 4,1 Камену у Меморијалном центру Сребреница — Поточари
  5. ^ „Srebrenica Video Vindicates Long Pursuit by Serb Activist”. The Washington Post. 27. 10. 2008.
  6. ^
  7. ^ Bookmiller 2008, стр. 81.
  8. ^ Paul, Clarke & Grill 2010, стр. 25.
  9. 9,0 9,1 „The Srebrenica massacre - Evidence, Context, Politics” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 7. 2015.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 РТРС: Сребреница: Међу жртвама и раније погинули војници Приступљено 9. 4. 2013.
  11. ^ Srebrenica 16 godina kasnije, B92
  12. ^ U Potočarima komemorativni skup i sahrana žrtava Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 27, 2014) (на језику: енглески), 24sata
  13. 13,0 13,1 The Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro), case 91 26. 2. (2007). стр. 108, paragraphe 297 The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. 10. 2008.
  14. 14,0 14,1 Едвард Херман о Сребреници: Удар на бешчашће „империјалног пит була” Приступљено 9. 4. 2013.
  15. 15,0 15,1 Andy Wilcoxson: "Srebrenica was an inside job" Приступљено 9. 4. 2013.
  16. ^ Edward S. Herman — Phillip Corwin: The Srebrenica Massacre - Evidence, Contax, Politics
  17. ^ Сребреницу продали да би Сарајево било кантон.
  18. ^ Резолуција Савеза безбедности УН 836 (1993) тачка 9 Приступљено 9. 4. 2013.
  19. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (3. 4. 2007). „Бјеловац”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 15. 12. 2010.
  20. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (2008). „Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992—1995.”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 16. 12. 2010. »У овој књизи мртвих сабрани су Срби из Сребренице и бирчанског краја страдали у рату 1992-1995. Под новим крстовима на својој старој баштини почива 3287 новомученика. Многе изгнане породице нису могле преселити куће и окућнице, али су пренијели свјеже ковчеге својих мртвих. Они су изгинули од исте руке, нека на истом гробљу снивају вјечни сан. Њихове хумке су страшни знамен великог историјског удеса и трајна опомена нашим потомцима. Они су жртве принесене на олтар отаџбине, вјере и слободе. Њихове главе су положене у темеље Републике Српске.«
  21. ^ Srebrenica - the Serbian Graveyard Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 21, 2006) (на језику: енглески), P. Vasiljevic
  22. ^ Oric's Two Years, Human Rights Watch
  23. ^ ICTY Weekly Press Briefing — 6th July 2005 Приступљено 9. 4. 2013.
  24. ^ Sud: Holandija odgovorna za više od 300 žrtava u Srebrenici Приступљено 16. 7. 2014.
  25. ^ Пресуда против генерала Крстића. стр. 12–27 Приступљено 9. 4. 2013.
  26. ^ David Rohde: Die letzten Tage von Srebrenica. Was geschah und wie es möglich wurde. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg (1997). стр. 237.
  27. ^ „Пад Сребренице“, Извештај Генералног Секретара ОУН, Кофија Анана достављен као материјал на 54. заседању Генералне Скупштине ОУН 15. новембра 1999. — тачка 479 Приступљено 9. 4. 2013.
  28. ^ The Hague Justice Portal. Srebrenica in summary. An overview of the legal proceedings relating to the 1995 genocide Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 25, 2011) (на језику: енглески) Приступљено 9. 4. 2013.
  29. ^ Hudson, Alexandra (26. 2. 2007). "Serbia cleared of genocide, failed to stop killing", Reuters. Приступљено 31 7. 2008.
  30. ^ CASE CONCERNING APPLICATION OF THE CONVENTION ON THE PREVENTIONAND PUNISHMENT OF THE CRIME OF GENOCIDE. стр. 127 Приступљено 9. 4. 2013.
  31. ^ Dodik: U Srebrenici se desio ograničeni lokalni genocid Приступљено 9. 4. 2013.
  32. ^ Геноцида није било, М. Лабус, Вечерње новости, 20. 3. 2007.
  33. 33,0 33,1 The Real Story Behind Srebrenica By Lewis MacKenzie. TFF. 14. 7. 2005.(на језику: енглески)
  34. ^ Радио Слободна Европа: Скупштина Србије усвојила Декларацију о Сребреници 31. 3. 2010. Приступљено 9. 4. 2013.
  35. ^ РТВ:Дачић: Резолуција о Сребреници без речи геноцид 23. 3. 2010. Приступљено 9. 4. 2013.
  36. ^ РТВ: Декларација о Сребреници у Скупштини, не спомиње се геноцид 27. 3. 2010. Приступљено 9. 4. 2013.
  37. ^ Степинац, свештеник масовног убице („Политика“, 15. 7. 2015)
  38. ^ У Сребреници је било масовно убиство, а не геноцид. (politika.rs)
  39. ^ „Шејх Хусеин: У Сребреници није било геноцида”. novosti.rs. Вечерње Новоости.
  40. ^ „Протокол”. rtrs.tv. РТРС.
  41. ^ На списку страдалих и 500 живих Сребреничана. Политика Приступљено 9. 4. 2013.
  42. ^ Srebrenica Genocide Blog: 500 victims alive? Not true 21. 4. 2010. Приступљено 9. 4. 2013.
  43. ^ РТРС:Грујичић: У Поточарима покопани и Срби Приступљено 9. 4. 2013.
  44. ^ „Dutch Government quits over Srebrenica”. BBC. 16. 4. 2002. (на језику: енглески)
  45. 45,0 45,1 Karadzic, accused of genocide, is arrested in Serbia, 22. 7. 2008. Приступљено 9. 4. 2013.
  46. 46,0 46,1 Ratko Mladic arrested: Bosnia war crimes suspect held, 26. 5. 2011. Приступљено 9. 4. 2013.
  47. ^ The Hague Justice portal: ICTY war crimes fugitive arrested, 31. 5. 2007. Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 4, 2011) (на језику: енглески) Приступљено 9. 4. 2013.
  48. 48,0 48,1 48,2 48,3 48,4 48,5 48,6 48,7 ICTY. Seven Senior Bosnian Serb Officials Convicted of Srebrenica Crimes 10. 6. 2010. Приступљено 9. 4. 2013.
  49. ^ Ердемовић: Учествовао сам у стрељању око 1.000 Муслимана. РТВ, 6. 7. 2009. Приступљено 9. 4. 2013.
  50. ^ ICTY site: Drazen Erdemovic sentenced to 5 Years of imprisonment. 5. 3. 1998. Приступљено 9. 4. 2013.
  51. 51,0 51,1 51,2 51,3 UN, ICTY: Case information Sheet: Radislav Krstic Приступљено 9. 4. 2013.
  52. ^ „General guilty of Bosnia genocide”. BBC News. 2. 8. 2001.
  53. ^ Simons, Marlise (20. 4. 2004). „World Briefing Europe: The Hague: Court Affirms Genocide In Bosnia”. New York Times.
  54. ^ „Serb general convicted of genocide”. Guardian. 2. 8. 2001.
  55. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: RADISLAV KRSTIC BECOMES THE FIRST PERSON TO BE CONVICTED OF GENOCIDE AT THE ICTY AND IS SENTENCED TO 46 YEARS IMPRISONMENT, 2. 8. 2001. Приступљено 9. 4. 2013.
  56. ^ The Hague Justice Prtal. Krstić, Radislav Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 4, 2011) (на језику: енглески) Приступљено 9. 4. 2013.
  57. ^ 10. 12. 2005 Приступљено 9. 4. 2013.
  58. ^ UN ICTY. Dragan Obrenovic Приступљено 9. 4. 2013.
  59. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: SREBRENICA CONVICT DRAGAN JOKIC TRANSFERED TO SERVE SENTENCE IN AUSTRIA Приступљено 9. 4. 2013.
  60. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: DRAGAN JOKIC TO BE RELEASED, WHERE IS THE JUSTICE? Приступљено 9. 4. 2013.
  61. ^ UN ICTY: Appeals Chamber Reduces Momir Nikolic’s Sentence 8. 3. 2006. Приступљено 9. 4. 2013.
  62. ^ UN ICTY: Appeals Chamber acquits Vidoje Blagojević of aiding Srebrenica genocide, affirms other convictions against him and Dragan Jokić 9. 5. 2007. Приступљено 9. 4. 2013.
  63. ^ OHR saopštio da je Vlada Republike Srpske priznala odgovornost za masakr u SrebreniciПолитика: Четрнаест година од злочина у Сребреници. 17. 7. 2011. Приступљено 9. 4. 2013.
  64. ^ Дејан Анастасијевић: Србија и Сребреница. Стазама Шкорпиона. Време бр. 753
  65. ^ Peric Zimonjic, Vesna (11. 4. 2007). "Serb 'Scorpions' guilty of Srebrenica massacre", The Independent. Приступљено 31. 7. 2008.
  66. ^ Report about Case Srebrenica – Banja Luka, 2002
  67. ^ Imaginary Massacres? TIME magazine
  68. ^ Topić, Tanja (1. 7. 2004). „Otvaranje najmračnije stranice”. Vreme.
  69. ^ VREME BR. 704, 1. 7. 2004: Otvaranje najmračnije stranice Приступљено 9. 4. 2013.
  70. ^ "Bosnian Serbs issue apology for massacre", AP, 11. 11. 2004. Приступљено 9. 4. 2013.
  71. ^ La Serbie présente ses excuses pour le massacre de Srebrenica Приступљено 1. 4. 2013.

Литература

Националне институције
Академски чланци
Књиге
  • Lebor, Adam (2006). "Complicity with Evil": The United Nations in the Age of Modern Genocide. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11171-2.
  • Gennep, Van (1999). Srebrenica: Het Verhaal van de Overlevenden [Srebrenica: The Story of the Survivors]. Van Gennep, Amsterdam. ISBN 978-90-5515-224-7. (translation of: Samrtno srebreničko ljeto '95, Udruženje građana 'Žene Srebrenice', Tuzla, 1998).
  • Nihad Halilbegović. Bosniaks in Jasenovac Concentration Camp. ISBN 978-9958-47-102-5.
  • David, Rohde. (1997). Endgame: The Betrayal and Fall of Srebrenica, Europe's Worst massacre Since World War II. WestviewPress. ISBN 978-0-8133-3533-9.
  • Emir Suljagić . Postcards from the Grave. Saqi Books.2005. ISBN 978-0-86356-519-9.
Извештаји
Из медија
Невладине организације
Остало

Спољашње везе

Југослав Петрушић

Југослав Петрушић Доминик (Медвеђа, 25. новембар 1962), је српско-француски агент и контраобавештајац и припадник Француске војно-обавештајне службе ДРМ, Француске легије странаца, један од главних организатора контраобавештајних операција током ратова у бившој Југославији, као и учесник током операције у Сребреници и један од оптужених за организовање и припрему атентата на бившег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића.

Видоје Благојевић

Видоје Благојевић (Општина Братунац, 22. јун 1950) је пензионисани пуковник Војске Републике Српске и хашки осуђеник за масакр у Сребреници.

Војска Републике Српске

Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Основана је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.

Дајана Џонстон

Дајана Џонстон (енгл. Diana Johnstone; Минесота, 1934) независна је америчка новинарка.

Злочин у Скеланима

Злочин у Скеланима или масакр у Скеланима је назив за масовно убиство становника српске националности у месту Скелани код Сребренице 1993. године. Злочин се догодио 16. јануара 1993. године када су припадници тзв. армије Републике Босне и Херцеговине напали Скелане и убили 69 мештана.

Злочин у Факовићима

Злочин у Факовићима или масакр у Факовићима је назив за масовно убиство становника српске националности у месту Факовићи код Братунца 1992. године. Злочин се догодио 5. октобра 1992. године када су припадници армија Босне и Херцеговине напали Факовиће и убили 25 мештана.

Ибран Мустафић

Ибран Мустафић (1960) је бошњачки и босанскохерцеговчаки политичар и бивши припадник Армије Републике Босне и Херцеговине. Аутор је књиге „Планирани хаос 1990—1996” COBISS.SR 16289798 која описује ратне злочине које је починио командант АРБиХ Насер Орић у Сребреници током рата у Босни и Херцеговини. Ухапшен је 1996. године од стране власти Републике Српске као трећи на списку починилаца ратних злочина у Сребреници. Власти Српске су жељеле да га размјене за Алексу Крсмановића. Пуштен је на слободу годину дана касније. Ибран тврди да је у Сребреници убијено од 500 до 1000 Бошњака од стране припадника АРБиХ и да је масакр у Сребреници „договорени геноцид” између Алије Изетбеговића и међународних сила. Група Бошњака га је претукла 2008. године у Сребреници.

Масакр у Кравици

Масакр у Кравици је назив за масовно убиство становника српског села Кравица надомак Братунца.

Мајке енклаве Сребреница и Жепа

Покрет „Мајке енклаве Сребреница и Жепа”, познатије као „Мајке Сребренице”, невладина је организација из Босне и Херцеговине, која окупља преживјеле, као и породице страдалих и несталих, током пада енклава Сребреница и Жепа 1995. године. Организација је основана 1996. године, а у регистар невладиних организација Босне и Херцеговине уписана је 21. јануара 2003. године са сједиштем у Сарајеву.

НАТО бомбардовање Републике Српске

НАТО бомбардовање Републике Српске, под кодним именом Операција Намерна сила (енгл. Operation Deliberate Force) и Операција Мртво око (енгл. Operation Dеаdeye), била је војна интервенција снага НАТО-а, са САД на челу, током рата у Босни и Херцеговини од 30. августа до 20. септембра 1995. Авијација НАТО-а бомбардовала је положаје Војске Републике Српске у тзв. зонама безбедности УН-а (Сарајево и Горажде) од 29. августа до 14. септембра 1995. године.

Званични разлог за бомбардовање било је још увек непотврђено гранатирање сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995. године, када је од експлозије пет граната погинуло 37 цивила. Била је то прва већа војна акција НАТО-а. Операција је довела до прекида опсаде Сарајева. Операција Мртво око имала је за циљ онеспособљавање ПВО ВРС.

Напад на Вишњицу

Напад на Вишњицу је војни напад на село Вишњица, у општини Милићи, на територији Републике Српске, Босна и Херцеговина, који су 26. јуна 1995. године извеле муслиманске снаге стациониране у демилитаризованој зони Сребреница под заштитом ОУН. Тога дана су се муслиманске снаге, које је предводио Зулфо Туршуновић из села Сућеска, пробиле иза српске линије одбране и опљачкале и спалиле село Вишњица.По неким подацима убијено је 40 људи у селу, а по другима је убијена само једна особа. Село Вишњица је било већински српско село у општини Милићи.

Наташа Кандић

Наташа Кандић (рођена 1946. у Крагујевцу) је оснивач и бивша извршна директорка Фонда за хуманитарно право у Србији.

Нож, жица, Сребреница

„Нож, жица, Сребреница“ је шовинистички слоган којим се глорификује масакр у Сребреници. Може се чути на фудбалским утакмицама, међу припадницима екстремно десничарских група (попут Образа, Покрета 1389 и Српске радикалне странке) и на скуповима подршке Ратку Младићу.Иако се слоган „Нож, жица, Сребреница“ појављује на огромним транспарентима на утакмицама, јавним скуповима и манифестацијама у Српској и Србији, на њега власти не реагују. Понекад иде скупа са поруком „Биће реприза!“ којом се такође слави масакр у Сребреници.

Операција Јужни потез

Операција „Јужни потез” била је посљедња офанзива Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. Операција се одвијала од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције је било пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) чије су позиције око града Кључа, заузете током операција „Операција Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске (ВРС). Циљеви операције „Јужни потез” су укључивали заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило ХВ и ХВО да директно угрозе Бања Луку. Коначно, офанзива је за циљ такође имала заузимање хидроелектране Бочац, посљедњег значајног извора електричне енергије под контролом ВРС у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге ХВ и ХВО биле су под командом генерал-мајора ХВ Анте Готовине.

Офанзива се одвијала истовремено са операцијом Армије РБиХ „Сана '95”, и допринијела је приморавању руководства Републике Српске на озбиљне мировне преговоре. Примирје је широм земље ступило на снагу 12. октобра, дан након што је офанзива окончана, а ускоро су услиједили преговори који су довели до Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Операција Криваја

Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.

Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у Хрватској и БиХ 1991 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак ВРС је 11. јула 1995. заузела Сребреницу.

Према првој верзији, 28. дивизија АРБиХ није пружао отпор Србима,све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије БиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС. 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид. 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.

Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мало познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би освојили село тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, 10.000 и 150 — 200 евакуисаних цивила и рањених према Кладњу и Сарајеву, 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.

Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцији. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.

Радован Караџић

Др Радован Караџић (Петњица, 19. јун 1945) српски је психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске, те један од оснивача и први председник Српске демократске странке (тада Српска демократска странка Босне и Херцеговине). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.Дана 24. марта 2016. године Хашки трибунал га је првостепеном пресудом осудио на 40 година затвора по 11 тачака, које обухватају геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратова. Дана 20. марта 2019. у другостепеном поступку је жалбено веће Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале казну преиначио у доживотну.

Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Сребреница

Сребреница је градско насеље и сједиште општине Сребреница у источном дијелу Републике Српске, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва у БиХ 2013. године, насеље Сребреница има 2.241 становника.Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику (1818) писао је назив Сребрница.

Српски покрет обнове

Српски покрет обнове (скраћено СПО) парламентарна је политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београду. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.