Масакри на Маркалама

Масакри на Маркалама су два масакра над сарајевским цивилима почињена минобацачким нападима, а по новијој верзији подметнутом бомбом[1] током опсаде Сарајева за време рата у Босни и Херцеговини. Овај догађај Хашки трибунал назива „Случај Маркале“ и „Пијаца Маркале“.

Масакри су се одиграли на пијаци Маркале, која се налази у центру Сарајева. Први масакр се десио 5. фебруара 1994. када је убијено 68 људи, а рањено 144. Други напад се десио 28. августа 1995. када је убијено 37 људи, а рањено 90. Потоњи напад је био повод за ваздушне ударе НАТО-а на Републику Српску, који ће на крају довести до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини. Према судским пресудама Хашког трибунала за оба случаја је одговорна Војска Републике Српске, док према извештају независне комисије из 1995. године, не постоје јасни докази за то ко је одговоран код првог напада на пијацу Маркале, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, изасланик генералног секретара УН за Балкан .[2] Постоје и сведочења која потврђују да је то плански учинила Армија БиХ по наређењу муслиманског вође Алије Изетбеговића.[3] Због тога многи сматрају да су бошњачке снаге исценирале, односно саме извршиле оба напада на сарајевске цивиле како би изазвале НАТО бомбардовање Републике Српске.[4]

Некадашњи специјални изасланик УН Јасуши Акаши изјавио је 2011. године да је још увек нејасно ко је починио на пијачи Маркале 1994. године.[5] Јасуши Акаши је у вези са догађајима на Маркалама 1995. године основао Одбор Уједињених народа од пет стручњака из пет различитих земаља, који је на основу података утврдио да је граната могла бити испаљена са локације под контролом Армије РБиХ или Војске Републике Српске.[6] Тако да је према истраживањима УН случај остао неразјашњен.[6]

Први масакр

Према извештају Би-Би-Сијевог новинара Џима Фиша,[7] први масакр на пијаци Маркале се десио између 12.10 и 12.15 сати, када је минобацачка граната промера 120 милиметара ударила у препуну пијацу Маркале. Спасилачке јединице и особље Организације уједињених нација одмах су притекли у помоћ бројим жртвама.[8] Сви западни медији су одмах навели Србе као ауторе овог напада.[9] Власти Републике БиХ и Републике Српске почеле су међусобно да се оптужују за овај инцидент.[8] Контроверзе око овог догађаја почеле су када је првобитни извјештај Унпрофора навео да је граната испаљена са позиције под контролом Муслимана.[10] Тадашњи командант УНПРОФОР-а, генерал Мајкл Роуз је након инцидента изјавио да не може да се утврди одакле је граната испаљена.[11] Каснији и темељитији извештај УНПРОФОР-а је открио грешку у првобитним налазима.[10] Организација уједињених нација је закључила да је било немогуће одредити са које стране је граната испаљена.[10] Република Српска је исти дан од УНПРОФОРА-а затражила оснивање истражног тима у коме би били заступљени припадници Војске Републике Српске и Армије Републике БиХ, међутим овај предлог је одбијен.[12] У јануару 2003. године, у процесу против генерала Станислава Галића, Хашки трибунал је закључио да је су масакр почињиниле снаге Војске Републике Српске.[13]

Други масакр

Други масакр се десио 18 месеци касније, око 11 сати, 28. августа 1995. године. Овог пута било је испаљено пет граната, али је број жртава био мањи — 37 мртвих и 90 рањених. Српски политички врх је као и у инциденту из 1994. године, негирао било какву одговорност и оптужио снаге Владе Босне и Херцеговине да гађају властити народ, како би изазвали међународну заједницу и могућу интервенцију.[14] За овај инцидент, докази су за УНПРОФОР били јасни — у повјерљивом извјештају недуго након инцидента, закључено је да је свих пет граната испалила Војска Републике Српске.[10]

Судски процес и пресуда

Јануара 2004. године, тужиоци у случају против Станислава Галића, генерала ВРС који је командовао опсадом Сарајева, пред Међународним кривичним судом за злочине почињене на тлу бивше Југославије, представили су као доказ стручни извештај балистичког експерта Берка Зечевића. Заједно са двојицом колега, Зечевић је открио шест могућих места са којих је дотична граната могла бити испаљена, од којих су пет били положаји ВРС, a једно под контролом Армије РБиХ. Место под контролом Армије РБиХ је било видљиво посматрачима УНПРОФОР-а, који су потврдили да тог дана ниједна граната није била испаљена са тог положаја. Берко Зечевић је даље објаснио да су се неки делови пројектила могли производити само у два места, а оба су била под контролом Војске Републике Српске. Истраживајући правац минобацачког пројектила од 120 мм, Берко Зечевић је коначно утврдио како је он испаљен са српских положаја на подручју села Мрковићи, североисточно од старог града. Суд је на крају одлучио да је Галић крив без основане сумње за свих пет гранатирања за које су га тужиоци оптужили, укључујући и Маркале, те је осуђен на доживотну робију.

Иако је о пресуди опширно извештавано преко међународних медија, према тврдњама Хелсиншког одбора за људска права у Србији, одлука суда је игнорисана у самој Србији и Црној Гори.[15] Такође, медији и политичари у РС одлучно су негирали резултате вештачења Берка Зечевића. Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације РС, оптужио је Зећевића да је био умешан у ове инциденте,[16] док је Радован Караџић, бивши председник РС и хашки оптуженик, затражио изузеће Зечевића због пристрасности.[11]

Тумачења која одступају од Хашког суда

Тадашњи командант УНПРОФОР-а, генерал Мајкл Роуз, након инцидента је изјавио да не може да се утврди одакле је граната испаљена.[11] Руски пуковник Андреј Демуренко је одмах после гранатирања пијаце Маркале у Сарајеву, у тадашњој Републици БиХ, изјавио да су Срби неоправдано били оптужени само зато да би то био повод да их нападне НАТО[17] Пуковник Демуренко, који је био начелник штаба једног сектора миротвораца у Сарајеву и командант руског миротворачког батаљона, сачувао је комплетну документацију која се односи на Маркале. Прочитао је два извештаја, од којих је један написао један француски официр, док је аутор другог извештаја био официр за ког пуковник није могао да одреди да ли је био бошњачке или хрватске националности.[18] Пуковник наводи да је у тим извештајима био израчунат угао доласка пројектила и угао слетања пројектила на место удара.[19]

„Кренуо сам, на основу анализе коју су направили Французи, до места одакле је требало да наводно гађају српски минобацачи. На површини од сто метара, где је требало да буде тај злокобни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави. Војници одлично знају да тамо где се фиксирају минобацачи мора да остане траг. Друго место, где су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату. Осим тога, због зграда које окружују Маркале, ни случајно није могла стићи граната са српских положаја. Свакоме ко барем мало зна нешто о артиљерији јасно је да граната не може да шета. Осим тога, било је нелогично да једна граната побије и рани толике људе а две остале нису никога ни огребале“, сећа се Демуренко.

Московски историчар, Константин Никифоров, који је једно време радио и као писац говора Бориса Јељцина, у својој књизи пише и о масакрима на Маркалама. Никифоров тврди да су официри руског батаљона, који се налазио око Сарајева, категорички тврдили да Срби нису могли гранатирати Маркале. Тај историчар је дошао до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавештајних служби, ту крваву акцију обавили Муслимани, са једне од суседних вишеспратница.

Никифоров је уверен да су и у фебруару 1994. године западне службе организовале акцију под називом „Циклон-1“ када је на Маркалама погинуло много људи. И тада су крваву акцију извели Муслимани. Циљ оба „циклона“ је био да се створи повод да НАТО нападне српске положаје.

Последице

Директна последица ових догађаја било је НАТО бомбардовање РС. НАТО је оптужио Војску Републике Српске и искористио то гранатирање као повод за улазак НАТО-а у рат против Срба у БиХ у војној операцији под кодним именом „Операција намерна сила“ (Operation Deliberate Force), као и наставак акције НАТО-а и Хрватске против Републике Српске Крајине започете двадесетак дана раније, с циљем ослабљивања војне моћи војске Републике Српске која је претила или је могла да прети подручјима које је УН окарактерисао као „сигурне зоне“.[20] Тим акцијама потпуно је протерано српско становништво са територије Книнске Крајине, као и српско становништво из западних и југозападних делова Босне и Херцеговине. Република Српска је војнички поражена и била је принуђена да потпише мир у коме је изгубила више од трећине своје дотадашње територије.

Референце

  1. ^ Зорица Суботић, Миле Попарић. „Балистичари: људе побиле две бомбе на даљински : Новости”. Novosti.rs. Приступљено 19. 12. 2015.
  2. ^ Шуваковић, Зорана. „Заштићене зоне биле су базе за одмор босанских војника : Свет : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 19. 1. 2013.
  3. ^ Agencije (17. 2. 2014). „Svjedok: Armija BiH gađala Markale po naređenju Izetbegovića”. Nezavisne novine.
  4. ^ „Tvrdnje iz Norveške: Bosanska vojska bombardovala Merkale”. www.novosti.rs.
  5. ^ „РТС: Акаши: Још нејасно ко је гађао Маркале, 22. окт 2011” (на језику: српски). Rts.rs. 22. 10. 2011. Приступљено 19. 1. 2013.
  6. 6,0 6,1 „Акаши: Маркале-нејасан случај”. Радио-телевизија Републике Српске. 22. 10. 2011. Приступљено 22. 10. 2011.
  7. ^ Fish, Jim. (February 5, 2004). Sarajevo massacre remembered. BBC (на језику: енглески)
  8. 8,0 8,1 Fish/>
  9. ^ Burg & Shoup 1999, стр. 167
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Burg & Shoup 1999, стр. 166-167
  11. 11,0 11,1 11,2 „Караџић: Зечевић пристрасан”. Glas Srpske.
  12. ^ Некад било: Маркале. Радио-телевизија Републике Српске. 2011.
  13. ^ „ICTY: Stanislav Galić judgement” (PDF). (на језику: енглески)
  14. ^ Patrick Moore, "Serbs deny involvement in shelling", Omri Daily Digest
  15. ^ Fish, Jim (05. 02. 2004). „Europe | Sarajevo massacre remembered”. BBC News. Приступљено 19. 1. 2013.
  16. ^ „Пантелија Ћургуз - Зечевић умијешан у експлозију на Маркалама”. Glas Srpske.
  17. ^ „«Сербы не причастны к взрыву на сараевском рынке»”. Rusk.ru. 09. 07. 2007. Приступљено 19. 1. 2013.
  18. ^ Транскрипт са суђења Драгомиру Милошевићу. стр. 7680, линије 23-25. стр. 7681, линије 1-2
  19. ^ страна 7681, линије 4 и 5
  20. ^ AFSOUTH Fact sheets: "Operation Deliberate Force, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

27. мај

27. мај (27.5.) је 147. дан године по грегоријанском календару (148. у преступној години). До краја године има још 218 дана.

Берко Зечевић

Берко Зечевић (13. децембар 1949) је ванредни професор на сарајевском Машинском факултету на Одељењу за одбрамбене технологије. Познат је по томе што је био судски вјештак у инциденту познатим под именом Масакри на Маркалама на основу чијих свједочења је утврђена одговорност Војска Републике Српске у случајевима „Маркале 1“ и „Маркале 2“ и „Тузланска капија“. Осим тога био је шеф Катедре за одбрамбене технологије на Машинском факултету у Сарајеву.

Берко Зечевић је судски вјештак Хашког трибунала и Суда БиХ, гдје је у случајевима „Маркале 1“ и „Маркале 2“ и „Тузланска капија“ својим балистичким тумачењима оптужио Војску Републике Српске за одговорност. На основу његових свједочења за која многи сматрају да су лажна, судови су донијели пресуде против Војске Републике Српске и њених припадника. Између осталих, Берко Зечевић је учествовао као свједок оптужбе против Слободана Милошевића, Радована Караџића, Драгомира Милошевића, Новака Ђукића, Радислава Крстића и других.

Берко Зечевић је учествовао и у вјештачењу случаја убиства замјеника министра Полиције Федерације БиХ Јозе Леутара које је остало неразјашњено.

Градска тржница Маркале

Маркале је градска тржница у Сарајеву, Босна и Херцеговина. Маркале су проглашене националним спомеником Босне и Херцеговине.Оближња зелена пијаца такође носи име Маркале.

Опсада Сарајева

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије а касније Војске Републике Српске над деловима града Сарајева. Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево опсадном снагом од 13.000 до 18.000 војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.Само предратно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата подељено по етничкој линији на део под контролом Муслимана и део под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево. Део предратног града са муслиманском већином је пре рата био окружен насељима са српском етничком већином.Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце. Према Истраживачко-документационом центру на територији Сарајева је (по досадашњим подацима) током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.Број становника је опао на 334.663 — 64 % предратног становништва.Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у књизи Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995. у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба. Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у којима се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба. Истраживачко-документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића односи се на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу и против српског генерала Ратка Младића, између осталог и за опсаду Сарајева.Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности у својој књизи Сведочим тврди да Сарајево није било опкољено него да су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а да укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу”, при чему су се снаге Армије Републике БиХ — које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника — са једне стране налазиле у Сарајеву, а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.У току целог рата у БиХ је у Сарајевско-романијском корпусу ВРС на подручју Сарајева и околине убијено 1.249, рањено 3.947 и нестало 55 бораца.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.