Марко Порције Катон Старији

Марко Порције Катон (лат. Marcus Porcius Cato), рођен 239. п. н. е. умро 149. п. н. е., римски државник, познат још и као Цензор или Старији, како би се разликовао од Катона Млађег, свог праунука.

Потиче из старе плебејске породице. Запазио га је Луције Валерије Флак и довео га у Рим, где је прво постао квестор (204. п. н. е.), едил (199. п. н. е.), претор (198. п. н. е.) и конзул (195. п. н. е.).

На самом почетку своје каријере, безуспешно се успротивио Опијевом закону, изгласаном у току Другог пунског рата који је ограничавао луксуз и екстраваганцију код жена. У то доба служио је у Африци, и учествовао је у бици код Заме. Добио је положај на Сардинији где је по први пут показао свој висок смисао за јавни морал, и у Хиспанији, где је гвозденом политиком и на веома суров начин угушио устанке локалних племена, зарадивши тиме тријумф у Риму (194. п. н. е.).

Марко Порције Катон Старији
Patrizio Torlonia
Биста Катона Старијег
Датум рођења239. п. н. е.
Место рођењаТускул
 Римска република
Датум смрти149. п. н. е.
Место смртиРим
 Римска република

Живот и политички рад

Као војни трибун борио се у Другом пунском рату, а затим започео политичку каријеру под покровитељством Луција Валерија Флака, који је био импресиониран Катоновим моралним начелима. Као квестор је боравио на Сицилији, а враћајући се одатле на Сардинији је наводно срео песника Енија и повео га са собом у Рим. Дужност претора обављао је 198. године, а дужност конзула 195. године са Валеријем Флаком као колегом. Након конзулата као намесник управљао је провинцијом Хиспанијом, где је постигао војне успехе за које је награђен тријумфом. Током осамдесетих година 2. века п. н. е. Катон је често наступао као огорчени противник породице Сципиона и њихових настојања да оснаже грчки утицај на римску културу. Ипак, према античкој традицији, и сам Катон је на крају научио грчки језик.

На дужност цензора ступио је 184. п. н. е. и ту је дужност обављао са строгошћу која је постала пословична. Настојао је да сузбије грчке утицаје, обнови старинске врлине Римљана и ограничи раскош римских богаташа. Његов идеал био је повратак на предачку једноставност једне мале пољопривредне заједнице. Из сената је истерао седморицу чланова под разним оптужбама за неморалност, те је кроз опорезивање учинио кажњивим стицање таквих луксузних предмета као што су скупа одећа, накит, кола и елегантни робови. У то је доба очито била раширена забринутост због растуће раскоши, како се види по усвајању низа закона који се односе на расипност, а које је подржао Катон. Током тешкоћа Другог пунског рата био је донет Опијев закон (215), који се против финансијске кризе борио забрањивањем жена да носе одређени накит и одећу; касније, када је криза окончана, тај је закон опозван, упркос снажном Катоновом противљењу.

Касније је Катон путовао у Картагину као члан римске делегације и био тако импресиониран обновљеним богатством ове државе да је отада све своје говоре у римском сенату, без обзира на то о чему је говорио, завршавао речима Ceterum censeo Carthaginem esse delendam (= „Што се осталога тиче, сматрам да Картагину треба разорити“). Имао је то задовољство да види покретање Трећег пунског рата 149. године п. н. е., премда само разарање Картагине није доживео.

Књижевна дела

Катон је за свога сина састављао списе на различите теме. Најважније му је дело било „Почеци“ (Origines). У прве три књиге овог дела Катон излаже стару историју Рима од доласка Енеје у Италију, оснивање града Рима и других италских градова, па одатле делу и тај назив. Касније је Катон додао још четири књиге, у којима је изложио новију историју од пунских ратова до свога времена. Ово нам је дело данас изгубљено, али је значајно јер је представљало прво такво дело на латинском језику, јер је охрабривало историографски рад у Риму и јер је ударило темеље латинском прозном стилу. Катонов је језик архаичан и једноставан, али прецизан и јасан и представља плод великог књижевног труда, сасвим у нескладу с његовом властитом пословицом rem tene, verba sequentur ( (= „држи се теме, а речи ће саме доћи“). У „Почецима“ је напуштен аналистички метод и грађа је распоређена према тематици и догађајима. Мана дела лежи у томе што Катон личности није бележио по њиховим именима, већ по звањима („конзул“, „трибун“ итд.). Изгледа да је фактографска вредност дела била велика: знамо да Катон у своје излагање није уносио измишљене, претпостављене говоре историјских личности, што је била уобичајена пракса код грчких историчара и аналиста, али је зато у дело унео своје говоре које је уистину држао током своје политичке каријере. Премда је био противник грчких утицаја, Катон је за историју многих италских градова морао користити грчке изворе, којима је понекада указивао и превелико поверење.

Друго Катоново дело јесте „О земљорадњи“ (De agricultura), које представља најстарији сачувани споменик латинске књижевне прозе, премда се чини да је до нас дошло у каснијој редакцији при којој су учињене извесне интервенције у језику. У делу се обрађују виноградарство, маслинарство, повртарство и сточарство, с главним циљем да се укаже на то како најлакше зарадити, при чему се савети заснивају на Катоновом властитом искуству и једноставним здраворазумским начелима какав је нпр. Катонон савет да роба треба продати чим остари. Ово је дело значајно јер пружа добар увид у менталитет римске земљопоседничке класе 2. века п. н. е. Мада се заснива на грчким приручницима о вођењу пољопривредних имања, то дело одсликава мишљење једног сенатора из 2. века. Катон је замислио имање средње величине, од 200 југера, на којем се стално налази 11 робова. Као и иначе код Римљана, управљање имањем поверено је једном робу, надзорнику, коме помаже његова жена. Катон је, као и каснији писци пољопривредних приручника Варон и Луције Јуније Колумела, претпоставио економску предност робовске радне снаге, али историчари данас износе сумње да су имања на којима су радили робови заиста била успешнија од малих сеоских поседа. Катонови су робови употребљавали углавном исту технологију као и сељаци, мада је веће имање могло приуштити велику опрему на процесуирање, коју су сељаци морали да деле или је уопште нису имали. Катон не предлаже никакву нову технику управљања: његови су предлози да се зарада максимализује таквим здраворазумским средствима као што је куповина по јефтиној цени и продаја по скупој и као што је савет да робове треба држати заокупљене неким послом током целе године.

Катон је био познат и као добар говорник. Цицерон зна за 150 Катонових говора. Незнатни фрагменти који су нам се сачували одају оштроумље, духовитост, искреност и једноставност. Када се, већ у старости, морао на суду бранити од оптужби које су собом носиле претњу смртне казне, одржао је говор с несмањеном снагом и оштрином, али је био свестан да је тешко уверити судије: „Како је тешко човеку који је свој живот провео у прошлој генерацији да придобије људе који припадају садашњости“. Чини се да је, поред зборника Катонових говора, била објављена и збирка писама упућених сину Марку (Epistulae ad Marcum filium), пуних поука и савета за исправан живот.

Свом сину Марку посветио је Катон и збирку „Правила о честитом животу“ (Carmen de moribus), за коју се не зна да ли је била састављена у прози или у стиховима, јер реч цармен од старине у Риму означава сваку свечану, махом ритмовану формулу. У овим фрагментарно сачуваним максимама „предачки обичаји“ (mos maiorum) били су мера свега што је добро и чега се треба придржавати. Сличним моралистичко-дидактичким циљевима служио је и Катонов спис под називом „Поуке сину Марку“ или „Књиге посвећене сину Марку“ (Praecepta ad Marcum filium или Libri ad Marcum filium). Дело је имало енциклопедијски карактер и обрађивало је теме из земљорадње, медицине, реторике итд., све са циљем да Катонов син добије старинско, римско образовање, ослобођено грчких утицаја, тако да се посезање за грчким ауторима учини излишним.

„Катонове изреке“ (Dicta Catonis) представљају збирку кратких и језгровитих моралних поука, делом у прози, а већином у стиховима, која је била изузетно популаран уџбеник током средњег века па је као таква и преведена је на неколико европских језика. Ова збирка, међутим, не потиче од самога Катона, иако знамо да је и он сам саставио једну сличну збирку, данас изгубљену, под насловом „Изреке“ (Apophthegmata).

Proximus esto bonis, si non potes optimus esse

Proximus esto bonis, si non potes optimus esse лат. (изговор: проксимус есто бонис, си нон потес оптимус есе). Буди најближи добрима, ако не можеш бити најбољи.(Марко Порције Катон Старији)

Античка књижевност

Античка или класична књижевност је књижевност написана у античко доба, при чему се мисли на Античку Грчку и Антички Рим, мада се ту урачунава и преисторијска књижевност од развитка првог писма и књижевности у Месопотомији, Египту, Персији, Индији, Палестини и све до почетка средњовјековне књижевности. Под класичном књижевношћу често се мисли на књижевност написану на неком од класичних језика: хебрејски, грчки и латински током времена које се поклапа са античким добом и то књижевност која је записана, а не усмено преношена.

Пре ширења писања, усмено предање није увек успешно очувано, иако су неки текстови и фрагменти опстали. Аугуст Ничке сматра да су поједине бајке као преживела књижевности потичу из леденог доба и наратора каменог доба.

Картагина (град)

Картагина (грчки: Καρχηδών [Karkhēdōn], латински: Carthago, od феничанског קרת חדשת [Qart-ḥadašt] — "Нови град" (Qart — "град", ḥadašt — "нови"), арапски: قرطاج такође قرطاجة‎ [Qarṭāǧ(a)]) је антички град који се налазио на северу Африке, на територији данашњег Туниса. Основали су је феничански трговци из Тира. Према предању, након смрти краља Тира Матана I, крајем 9. века п. н. е. наследио га је његов син Пигмалион. Пигмалион је био у сукобу са својом сестром, Елисом (Дидо), те је наредио да се убије њен муж, Асерба врховни Мелкартов свештеник. Елиса је побегла са својим присталицама на Кипар, и одатле на север Африке, данашњи Тунис, где јој је краљ Јарба дозволио да подигне град на површини колико се простире кожа бика. Домишљата принцеза Елиса нареди да се коже бика исече на танке траке са којима је успела да окружи једно брдо и околне земље. Тамо је основала Кварт Хадашт (феничански: Quart Hadasht), што значи „Нови град“, то јест Картагину, 814. п. н. е..

Колонија је постала веома важна трговачка сила и ривал самим феничанским метрополама. Око овог града настало је Картагињанско царство, најважнија поморска сила на Медитерану до Пунских ратова.

Купус

Купус (Brassica oleracea var. capitata) је двогодишња, култивисана, зељаста биљка која представља важно поврће у исхрани. Настала је селекцијом дивљег купуса у дугом временском раздобљу. У Грчку је доспео у 4. веку п. н. е.

Марко Порције Катон

Марко Порције Катон се може односити на:

Марко Порције Катон Старији

Марко Порције Катон Млађи

Публије Корнелије Сципион Африканац

Публије Корнелије Сципион Африканац (лат. Publius Cornelius Scipio Africanus Major; 236. п. н. е.—183. п. н. е.) је био један од најзначајнијих римских војсковођа и политичара. Вршио је функције конзула и цензора. Најпознатији је по својој победи над Ханибалом у бици код Заме којом је окончан Други пунски рат.

Римска књижевност

Римска или латинска књижевност настала је и развијала се под утицајем грчке књижевности. У њој се не огледа само развитак римског друштва, него су се преко ње сачувала и нека дела грчке књижевности, у преводима и прерадама. У многим књижевним родовима Римљани су достигли своје грчке учитеље, а у сатири их чак и надмашили.

Већина латинских писаца родом изван Рима, штавише један од зачетника римске књижевности, Квинт Еније, припада илирским досељеницима са Балкана. Неримског порекла су и Грк Ливије Андроник, Африканац Теренције, Гали Цецилије и Корнелије, Публилије из Сирије, Сенека из Шпаније, и други.

Тит Квинкције Фламинин

Тит Квинкције Фламинин (лат. Titus Quinctius Flamininus, око 227. п. н. е. — 174. п. н. е.) је био римски политичар, војсковођа и конзул, познат по освајању Грчке. Победио је Филипа V Македонскога 197. п. н. е. у бици код Киноскефала. Након победе наметнуо је мировни споразум, који је омогућио римску хегемонију у Грчкој. Водио је и рат против спартанскога краља Набида, којим је и на Пелопонезу успоставио стање по римској мери. У Грчкој је стварао систем равнотеже снага, тако да није дозволио да се потпуно порази Етолски савез, који му је био потребан као конкурент Македонији. По истом принципу равнотеже снага спречавао је да Ахајски савез оствари велику хегемонију на Пелопонезу.

Хиспанија

Хиспанија (лат. Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Римско освајање је потрајало пуна два века и били је испуњено крвавим биткама и суровим епизододама као и жилавим отпором аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нуманcија, који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације се овијао мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико је и сама Хиспанија допринела Риму својим природним богатствима и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг, како у култури тако и у обичајима, а посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.