Маријан Бенеш

Маријан Бенеш (Београд,[1][2] 11. јун 1951Бања Лука, 4. септембар 2018) био је југословенски боксер из Бање Луке.[3] Сматра се за једног од најбољих југословенских боксера свих времена. После бриљантне аматерске каријере и освојене златне медаље на првенству Европе у боксу 1973. године одржаном у Београду, прешао је у професионалце и освојио титулу европског првака у верзији Европске боксерске уније (ЕБУ) у лакој велтер категорији 1979. године. Бенеш се повукао из бокса 1983. године после тешке повреде ока.

Маријан Бенеш
Benes
Маријан Бенеш, југословенски боксер
Личне информације
Држављанство СФРЈ
Датум рођења11. јун 1951.
Место рођењаБеоград
ФНРЈ
Датум смрти4. септембар 2018. (67 год.)
Место смртиБања Лука
Република Српска, БИХ
Спортске информације
СпортБокс

Биографија

Маријан Бенеш је рођен у Београду. Родитељи Јосип и Марија су били наставници. Под очевим утицајем, наставником музике, Маријан је научио да свира клавир и виолину, тако да је за будућег боксера добио мало необично образовање. Маријан је имао три брата и сестру Љиљану[1][4]. Своје детињство Маријан је провео у Тузли, где је тренирао у боксерском клубу „Слобода”. Животни пут му је кренуо боксерским, тада за њега неочекиваним стазама када је као десетогодишњак ушао у ринг и победио супарника који је имао осамнаест година. Са шеснаест година Маријан потписује за Славију, боксерски клуб из Бање Луке, где и остаје током читаве своје аматерске каријере.[5]

Каријера

Током своје аматерске каријере, Бенеш је освојио девет наслова првака Босне и Херцеговине, четири наслова првака Југославије и небројен број ревијалних титула[6].

На Европском аматерском првенству у боксу одржаном 1973. године у Београду освојио је титулу шампиона Европе у лако-велтер категорији. Те године је проглашен за спортисту године у избору листа дневног спротског листа „Спорт“. Убрзо после овог успеха Бенеш се разболео од хепатитиса, међутим за њега то није значио крај каријере. Изузетно тврдоглав и привржен боксу[1], одлучио се за наставак своје боксерске каријере. Учествовао је на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу, Канада али је испао после друге рунде такмичења.

У професионалце је прешао 1977. године и веома брзо стигао у сам врх европског професионалног бокса. У свом граду Бањој Луци је 17. марта 1979. године освојио титулу професионалног Европског шампиона у ЕБУ верзији, нокаутиравши свог противника, боксера из Француске, Жиберта Коена.[7], у четвртој рунди.[8] Титулу професионалног првака је успешно одбранио четири пута и на крају ју је изгубио на поене 1980. године од ВБА шампиона Ајуб Калуле у мечу који је одржан у Данској.[2]

Тешка повреда ока је успела оно што жутица није могла, окончала је Бенешову боксерску каријеру. Не зна се тачно из ког меча је ова повреда произашла, по некима 1983. године у мечу против Луиса Минчила,[2] по другима Бенеш је ову повреду вукао још од 1979. године, од борбе против Сандија Тореса у Зеници[6]. Током своје каријере, Бенеш је имао небројено пуно повреда неке од њих за које се зна су двадесет шест пута сломљене кости на различитим местима. Повреде гласних жица које су узроковале да његов говор постане тих и спор[1].

Бенеш је имао укупно 39 професионалних мечева, од којих је 32 победио (21 меч нокаутом) а шест је изгубио (три нокаутом) и један меч је боксовао нерешено. Укупно је одбоксовао 233 професионалне рунде.

Бенеш се повукао из бокса 1983. године и боксовао је још два егзибициона меча током деведесетих година прошлог века. Живео је у Бањој Луци, гдје га је већином издржавала његова сестра Љиљана. Издао је књигу о спорту "Друга страна медаље". Упркос здравој дијети и редовним физичким активностима, дуга каријера боксера поодмаклих година је имала учинка на његово здравље.[1]

Бенеш је преминуо 4. септембра 2018. године у Бања Луци након дуге и тешке болести.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Davor Pašalić (2. 3. 2004). „Boksački prvak koji se u svom kafiću tukao 15 puta dnevno” (на језику: хрватском). Nacional. Архивирано из оригинала на датум 26. 07. 2008. Приступљено 01. 08. 2008.
  2. 2,0 2,1 2,2 Per-Ake Persson. „Where are they now? Marijan Beneš”. Retired Boxers Foundation.
  3. ^ „Umro Marijan Beneš”. Nezavisne novine. 4. 9. 2018.
  4. ^ T. Čanak (26. 2. 2004). „(Bio jednom) jedan šampion”. Glas javnosti.
  5. ^ „Leksikon YU mitologije:Marijan Beneš”. Архивирано из оригинала на датум 11. 06. 2007. Приступљено 01. 08. 2008.
  6. 6,0 6,1 „Ring zamijenio nalivperom”. Nezavisne novine. 12. 6. 2005. Архивирано из оригинала на датум 01. 10. 2007. Приступљено 01. 08. 2008.
  7. ^ „Gilbert Cohen”. BoxRec.com.
  8. ^ „Marijan Beneš osvojio titulu prvaka Evrope”. 17. 5. 1979. Архивирано из оригинала на датум 23. 07. 2008. Приступљено 01. 08. 2008.

Спољашње везе

1951

1951. је била проста година.

2018

2018. је била проста година, која је почела у понедељак. 2018. је осамнаеста година 3. миленијума, осамнаеста година 21. века и девета година 2010-их.

Боксерски клуб Славија

Боксерски клуб Славија Бања Лука основан је 1961. године а првобитно је егзистирао у оквиру предузећа "Руди Чајавец". Славија је шестороструки првак БиХ (посљедњи пут у сезони 2011/12) и првак Југославије из 1974.

У новембру 1959. у фабрици "Руди Чајавец" формирана је боскерска секција. Први договор око регистрације клуба одржан је одмах послије Олимпијских игара у Риму 1960. године. Оснивачка скупштина клуба одржана је 25. јуна 1961. Први предсједник клуба био је Жижа Остојић, директор "Руди Чајавеца", а чланови управе били су: Гојко Крстановић, Јовица Цветић, Мишко Богдановић, Душко Јосиповић, Мухамед Капетановић, Миле Бабић, Миломир Глигорић, Боро Тадић, Мухамед Шедић и Душко Смиљанић а у име такмичара Драган Батар. Ради се о једном од најтрофејнијих спортских колектива Бањалуке и читаве Републике Српске и БиХ. А бањалучки боксери су и данас најдоминантнији у Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Иначе бокс у Бањалуци има дугу традицију захваљујући чувеном угоститељу Милкану Гојићу који је тридесетих година прошлог вијека племениту вјештину донио у Бању Луку. Послије Другог свјетског рата бокс је толико привлачио младе Бањалучане да је сваки кварт имао боксерску секцију. Главни протагонисти били су: Кићо Божић, Душка Деспанић, Алија Лила Харбаш, Месуд Дујсо, Фрањо Риглер, Нешко Бећаревић и Фуад Бишко. Дрес боксерског клуба Славија носили су: Срби, Црногорци, Роми, Хрвати, Mуслимани ... чак и тамнопути боксери.

Звонимир Вујин

Звонимир Вујин рођен 28. јуна 1943. године у Зрењанину, Србија, Југославија, један је од најбољих боксера лаке категорије Југославије, Европе и света шездесетих и седамдесетих година двадесетог века. Сада живи у Зрењанину.

Маријан

Маријан је мушко име пореклом из латинског језика у значењу морски.

Такође може бити женско име које се користи у мађарском језику (мађ. Mariann), пореклом из хебрејског језика и један је од облика имена Мирјам, мада многи ово име поистовећују са именима Марија и Ана.

Мате Парлов

Мате Парлов (Имотски, ФНРЈ, 16. новембар 1948 — Пула, 29. јул 2008) је био југословенски и хрватски боксер. Био је олимпијски победник на Олимпијским играма 1972. у Минхену, светски првак у Хавани 1974. и двоструки шампион Европе у полутешкој категорији. Такође је био професионални првак Европе и света у верзији Светског боксерског савета. Поред европских, светских и олимпијских титула, Парлов је осам пута (1967—1974) освајао титулу првака Југославије, два пута је освајао Златну рукавицу, а пет пута (1970—1974) титулу најбољег на Балкану.

Милена Плавшић

Милена Плавшић (Бања Лука, 1956) је српска певачица народне музике, пореклом из Босне и Херцеговине. Каријеру је започела 1971. године, када јој је било петнаест година, да би током осамдесетих година била једна од најпопуларнијих певачица народне музике. Неки од њених хитова су: Јака жена, Зар ти мене није жао, Чашу ми тугом налијте, Ти не знаш, а ја те волим, Писма ћу твоја чувати, Пожели нам, мајко, срећу, као и њена интерпретација народне песме Бања Луко и та твоја села, која се сматра њеном "личном картом".

Ненад Боровчанин

Ненад Боровчанин (Лозница, 25. март 1979) је члан Главног одбора Социјалистичке партије Србије (СПС), а тренутно обавља функцију Државног Секретара за омладину у Министарству омладине и спорта Владе Републике Србије. Припада млађој генерацији политичара на просторима некадашње СФРЈ.

Био је професионални боксер и шампион Европе у крузер категорији у верзији „Свјетске боксерске организације“ (WBO).

Политикин избор спортисте године

“Политика”, најстарији дневни лист на Балкану, бира најуспешнијег спортисту године од 1953. године. Државе у којима је биран спортиста године у протеклом периоду су: Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), Савезна Република Југославија (СРЈ), Државна заједница Србија и Црна Гора (СЦГ) и Република Србија (РС). Спортисту године бирао је и лист “Спортске новости” од 1950. до 1990. године , док је “Спорт” додељивао награду “Златна значка” најбољем спортисти од 1957. до 2015. године.

Република Српска

Република Српска, неформално Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом са Федерацијом Босне и Херцеговине.

Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини из 1995. године постала је међународно призната као ентитет Босне и Херцеговине.

Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је становало укупно 1.170.342 лица. Резултати пописа 2013. показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава износио 408.825, а станова 584.261.Република Српска је члан Скупштине европских регона, која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације.Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Грчкој, Израелу, Њемачкој, Русији, САД и Србији.

Списак олимпијаца Југославије (1920-1992 ЗОИ)

Следећи списак представља списак југословенских олимпијаца по спортовима који су се такмичили на Олимпијским играма у периоду од 1920. до Зимских олимпијских игара 1992. За списак олимпијаца СР Југославије погледај: Списак српских олимпијаца и Списак црногорских олимпијаца.

Списак познатих Хрвата

Следи списак познатих личности који се изјашњавају као Хрвати или су хрватског порекла.

Спорт (дневни лист)

„Спорт“ је био српски дневни спортски лист дуге традиције. Основан је као „Фискултура“ и први број изашао 5. маја 1945. године. Касније носио име Југословенски спортски лист „Спорт“, а потом Дневни спортски лист „Спорт“.

Издаван је обично ћириличним писмом, на 24-32 странице, објављујући вести, резултате, извештаје, репротаже, интервјуе из земље и света, пратећи више од 60 спортских грана и дисциплина.

Спорт у Србији

Популарни спортови у Србији су: фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет и тенис. Србија је била домаћин Летње Универзијаде 2009, Светског првенства у воденим спортовима 1973, европских првенстава у фудбалу, кошарци, одбојци, рукомету, стоном тенису, гимнастици, џудоу, рвању, веслању... Сваке године се одржавају Београдски маратон и бициклистичка трка кроз Србију.

Министар за омладину и спорт у Влади Републике Србије је Вања Удовичић.

Олимпијски комитет Србије је основан 1910. године. Актуелни председник је Владе Дивац. Спортски савез Србије је организација која има надлежност за неолимпијске спортове.

Србија се први пут појавила на Олимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије, СФР Југославије, Независних учесника, СР Југославије и Србије и Црне Горе. Од 2006, односно ЛОИ 2008, спортисти наступају као репрезентативци Србије. Међународни олимпијски комитет и већина осталих међународних спортских организација признаје Србију за директног наследника резултата свих претходних држава.

Најпознатија спортска друштва у Србији су ЈСД Партизан (њихови навијачи су Гробари) и СД Црвена звезда (навијачи Делије).

Запажени репрезентативни успеси, као и неки у популарним појединачним спортовима, се често прослављају на улицама и трговима широм државе, а традиционално се организује и дочек испред скупштине у Београду.

Хрвати у Србији

Хрвати у Србији су од 2005. признати као национална мањина. Према попису становништва 2011. у Републици Србији живи 57.900 Хрвата или 0,81%, од чега у Војводини 47.033 или 2,43%. Према попису становништва из 2002, у Србији живи 70.602 Хрвата од чега 56.546 у Војводини, а 14.056 у Централној Србији.

Већину Хрвата у Србији чине Хрвати у Војводини који су угавном похрваћени крајем 19. и почетком 20. века а раније су се изјашњавали као Буњевци и Шокци које су декретом нове комунистичке власти 1945. прогласиле Хрватима као и Албанци католичке вероисповести који су под притиском католичког клера и одвојености од матице почели да се изјашњавају као Хрвати.На територији Косова и Метохије такође постоји хрватска мањина - Јањевци.

Хрватски језик је један од шест званичних језика у Војводини.

Добитници „Златне значке” Спорта

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.