Марашли Али-паша

Марашли Али-паша (умро 21. августа 1821.[1]) био је османски војсковођа, сераскер Румелије и београдски везир од 1815. до 1821. године. Наследио је Сулејман-пашу Скопљака.[2]

Београдски везир

Успех новог устанка одјекнуо је и изван Србије. За њега су се заинтересовале вође Првог устанка, на челу са Карађорђем, као и аустријске пограничне власти. Руски цар обавештаван је преко Матеје Ненадовића који је боравио на Бечком конгресу. Руси су обећали да ће посредовати на Порти, али тек након што Срби прекину са акцијама. Почетком лета 1815. године турска власт не постоји у унутрашњости Пашалука. Милош је био вољан да преговара истичући да је устанак подигнут против Сулејман-паше Скопљака, а не против султанове власти. Доказ је чињеница да је устанак обухватио само простор Београдског пашалука, а не и остале крајеве који су били обухваћени Првим устанком. Страхујући од дипломатске интервенције Русије, а свакако и под утиском пораза, Порта је почетком лета послала Марашли Али-пашу, румелијског валију и сераскера турске војске у Европи, да преговара. Слична упутства добио је и Хуршид-паша. Српски устанак је ушао у другу фазу, фазу преговора. Милош је преговарао са босанским везиром. Хуршид-паша је дао Милошу гаранције да ће Срби бити амнестирани. Истовремено, са Марашли Али-пашом у кнежево име на Морави преговарају Вујица Вулићевић и Јован Обреновић. Марашлија није тражио предају оружја већ само изразе покорности, обуставу рата и пролаз до Београда. Од Матеје Ненадовића Милош је сазнао за договоре са Марашлијом, па је морао признати да он даје боље услове од босанског везира. Милош је лично преговарао са Марашлијом који му је дао скупоцене поклоне. Марашлија је наредио Хуршид-паши да не прелази Дрину. На основу преговора Милоша и Марашлије, послате су одлуке Порти на разматрање. Султан је на основу њих почетком 1816. године послао Марашлији осам фермана који су регулисали нов положај Срба у Београдском пашалуку.

Одлучено је: 1) царина се наплаћује строго по тарифи; српски трговци се не глобе; 2) спахије узимају десетак строго по бератима; 3) сваки Србин може слободно трговати по Османском царству; 4) порез се плаћа у две рате (Ђурђевдан и Митровдан); 5) војна посада да буде само по градовима, из ње се искључују јаничари; 6) по градовима и паланкама, уз турског старешину да седи по један српски кнез; 7) амнестија за устанике; 8) харач је знатно смањен од оног под Скопљаком.

Сулејман-пашину страховладу заменила је блага владавина Марашли Али-паше. Кнез Милош није званично добио никакву потврду свог положаја, али су га Турци сматрали најстаријим међу српским страрешинама. Обавезе у вези са Турцима пореске и судске природе убудуће је требало одржавати посредством Народне канцеларије.

Марашли Али-паша је обављао функцију до 1821. године. Наследио га је Абдурахман-паша (1821—1826).

Занимљивости

Референце

  1. ^ На темељима капеле Св. Петке подиже се нова црква, "Политика", 28. окт. 1935, стр. 7. digitalna.nb.rs
  2. ^ James Henry Skene (1853). The frontier lands of the Christian and the Turk. R. Bentley. стр. 160.

Извори

  • Група аутора; Историја српског народа, књига 5, том 1, друго издање, Београд 1994.
  • Радош Љушић; Историја српске државности, књига 2, САНУ, Београд 2001.
3. септембар

3. септембар (3.9.) је 246. дан у години по грегоријанском календару (247. у преступној години). До краја године има још 119 дана.

Бранислав Цига Јеринић

Бранислав „Цига“ Јеринић (Крагујевац, 20. март 1932 — Београд, 27. јун 2006) је био српски глумац и доајен српског глумишта.

Вук Караџић (ТВ серија)

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Редитељ, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић је екранизовање српске националне историје започео још 1983. године дводелном телевизијском драмом „Карађорђева смрт“. Ова драма доживела је велики успех код публике. Главне улоге Карађорђа и Милоша Обреновића поверене су глумцима Марку Николићу и Александру Берчеку (ова подела задржана је и у серији Вук Караџић). Потом је уследио рад на серији о просветитељу и реформатору српског језика Вуку Караџићу, чији је животни пут био више него трновит. Поред његовог живота серија веома сликовито приказује и кључне догађаје из времена српске националне револуције, са почетка 19. века, као и стварање српске националне државе.

Сценариста Милован Витезовић је више од пет година писао сценарио за ову серију, док је само снимање трајало пуне четири године, од 1983. до 1987. године. Серија је имала велику подршку, поготово материјалну, од стране Одбора за прославу 200 годишњице рођења Вука Караџића, на чијем се челу налазио Душан Чкребић. Прва епизода серије „Родни Јадар“ емитована је 8. новембра 1987. године на дан када је рођен Вук Караџић.

На предлог књижевника Умберта Ека серија је добила награду Гранд прикс Европе на фестивалу у Риму. Серија „Вук Караџић” се и даље сматра за најбољом ТВ серијом икад снимљеном на овим просторима. А, уз серију Алекса Шантић свакако је најбоља историјска серија снимљена у време постојања СФР Југославије.

Вујица Вулићевић

Вујица Вулићевић (Азања, 1773 – Грчац, 11. март 1828) је био кнез из времена Првог српског устанка, Карађорђев кум.

Други српски устанак

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

Знамените личности Другог српског устанка

Списак знаменитих личности Другог српског устанка је списак вођа устанка и турских војних и политичких старешина. Србија је после Другог српског устанка добила аутономију у оквирима Османске империје.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Карађорђева смрт

Карађорђева смрт је југословенска телевизијска историјска драма из 1983. године. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, а сценарио је писао Данко Поповић. Ова ТВ драма је поводом 50 година РТС-а уврштена према оцени критичара и гледалаца 2008. године међу најбољих 10 драма снимљених у историји РТС-а.

Кнежевина Србија (филм)

Кнезевина Србија је српски филм из 2008. године. Режирао га је Здравко Шотра, а сценарио су писали Здравко Шотра и Милован Витезовић.

Марко Тодоровић (кнез)

Марко Тодоровић или Абдула Марко (1780, Матејевац — 1823, Пожаревац) је био први кнез пожаревачке нахије из доба кнеза Милоша Обреновића. Подигао је буну против Милоша, а после пропасти побуне није погубљен већ га је кнез Милош помиловао. Марко се тада повукао у Пожаревац где је живео до трагичне погибије.

Мехмед Емин Рауф-паша

Мехмед Емин Рауф-паша (1780, Истанбул - 28. мај 1860, Истанбул) је био османски државник и велики везир у пет наврата. За разлику од већине претходних великих везира, био је племенитог порекла. Током његових вишебројних везировања одиграли су се догађаји пресудни за османску историју у XIX веку. Био је то наставак Српске револуције, који се огледа у II српском устанку, Хатишерифу из 1833. и Сретењском уставу. Осим тога, Османско царство је водило и два рата са Египтом Мухамед Алија и рат са босанским побуњеницима, великом противницима Танзиматских реформи које су почеле у то време. По Танзиматским реформама умањена је моћ великог везира и смањен његов значај. Власт је централизована, тако да он више није обављао извршну власт, већ је био само заменик султана.

Милосав Здравковић

Милосав Здравковић-Ресавац (Ломница, 1787 — Београд, 26. јул 1854) био је ресавски војвода, учесник Првог и Другог српског устанка, државни чиновник и учесник многих политичких догађаја у Кнежевини Србији. Звање војводе стекао је након учешћа у бици на Чегру и погибије Стевана Синђелића 1809. године. За разлику од већине других војвода, после слома Првог српског устанка 1813. није побегао преко Саве и Дунава, већ се заједно са својим оцем Милијом предао великом везиру Куршид-паши. Куршид-паша их није погубио, али је 1814. Ћаја-паша ликвидирао Милосављевог оца, а затим његову главу набио на колац и поставио поред других глава српских устаника испред Стамбол-капије. Због очеве смрти Милосав је, уз подршку београдског митрополита Дионисија, побегао из Београда у Ресаву, где је током 1815. вршио припреме за нови устанак. Током Другог српског устанка, заједно са устаницима, борио се против Турака у бици на Рановцу, као и приликом турског напада на Миливу.

Након Другог српског устанка, Милосав је изабран за кнеза Ћупријске нахије, а пошто у Кнежевини Србији између 1815. и 1825. још увек нису били установљени судови, Ресавац је у нахији био извршилац ниже судске власти. И поред тога што је учествовао у скоро свакој буни против кнеза Милоша, Милосав је током Милошеве владавине био нахијски кнез, народни судија и на крају члан Државног савета.

Када је Михаило Обреновић дошао на власт, Ресавац је стао уз вође уставобранитељске странке и почео да покреће народ свог краја против кнеза. Пошто је 1842. кнез Михаило свргнут са власти, нови владар Кнежевине Србије постао је Александар Карађорђевић. За време његове владавине, Милосав је све до пензионисања био члан Земаљског совјета, а због надарености за беседништво, више пута је држао говоре на двору.

Милош Обреновић

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.

Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.

19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Враћен је на власт после Светоандрејске скупштине 1858. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.

Миодраг Радовановић

Миодраг Радовановић „Мргуд“ (Чачак, 20. август 1929 — Београд, 14. јануар 2019) био је српски глумац.

Младен Миловановић

Младен Миловановић (Ботуње код Крагујевца, око 1760 — Очка гора на Златибору, 1823) је био војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; члан (од 1805) и председник 1808 — 1809. Правитељствујушчег совјета сербског, војни попечитељ и заменик председника Правитељствујушчег совјета 1811 — 1813. године. Пореклом из Дробњака.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Скупштина у Црнућу

Скупштина у Црнућу је одржана 19. децембра 1815.

Сулејман-паша Скопљак

Сулејман-паша Скопљак (тур. Süleyman Paşa; умро после 1815) био је турски војсковођа и први београдски везир након гушења Првог српског устанка. Предводио је султанову војску у бици на Мишару 1806. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.