Манастир Свете Катарине на Синају

Православни манастир Свете Катарине или Екатарине, се налази на полуострву Синај (Египат), које спаја два континента Африку и Азију. Тачније, манастир се налази на југу Синајског полуострва на надморској висини од 1300 m, у непрегледној и неприступачној пустињи и окружен је црвеним гранитним планинама(висине и преко 2000 m). У близини се налази истоимени градић Света Катарина.

Манастир је један од најстаријих хришћанских манастира и као такав налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО. У манастирском комплексу поред главног храма, има још 12 мањих капела. Са десне стране је главна манастирска црква посвећена Преображењу Господњем, са лева су степенице и веранда којом се стиже до музеја, а ту поред капеле је и зелени грм Неопалиме купине. Цео манастир је опасан високим зидом који је у шестом веку саградио цар Јустинијан.

Манастир Свете Катарине на Синају
Μονὴ τῆς Ἁγίας Αἰκατερίνης
Katharinenkloster Sinai BW 2
Светска баштина Унеска
Званично имеМанастир Свете Катарине
Координате28°33′21″ СГШ; 33°58′32″ ИГД / 28.555831° СГШ; 33.975561° ИГД
Критеријумкултурна: i, iii, iv, vi
Референца954.
Упис2002. (26. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/954
Saint Catherine Sinai
манастир Св. Катарине

Историја

Синајски манастир није одувек био посвећен светој Катарини. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима.

На месту где се Мојсију јавио Господ (око 1400 г. пре Христа, код несагориве купине), 330. године света царица Јелена, мајка светог цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ову капелу, у шестом веку византијски цар Јустинијан (Управда) и царица Теодора граде цркву, тробродну базилику од црвеног гранита, којим обилују синајске планине. Већ од III века постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње.

Духовник манастира носио је титулу Архиепископ Синајске горе, и није зависио од Патријарха. Имао је две митре (круне), врло драгоцене, од којих је једна од злата а друга од порфира. Била је и врло скупоцена његова одежда, поклон једног руског великог Московског кнеза.[1]

Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, где је стекла широко образовање. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Христа, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци. Пострадала је за веру у време цара Максимина, а по предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У IX веку један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. У саркофагу од белог мермера, поред олтара су биле њене мошти. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.

Neopalimaya kupina (kust)
Неопалима купина (несагорива) - манастир Св. Катарине

Мојсије је ту на месту садашњег манастира, око 1400 г. пре Христа, видео пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева, и чуо глас Анђела Божјег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (Изл. 3,1-5). Данас овај грм Неопалиме купине расте из олтара храма.

Купинов жбун је јединствен на свету, покушавали су људи да његове младице пресаде на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабароторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије.

На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

Sinai litografia
Манастир св. Катарине - литографија архимандрита Порфирија (Успењског)1857 год.

Манастир су даривали многи поклоници, владари, монаси, трговци. Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII века а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI веку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа, божанска и човечанска. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, св. Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св. Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода.

Свети Јован Лествичник ту је написао чувену књигу „Рајске лествице“ која представља незаменљиву духовну лектиру у целокупној хришћанској литератури. Преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у Светој Катарини. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља. Ту се чува и документ (привилегија) на којој је отисак Мухамедове руке, који је заштитио манастир од рушења. Мухамеду су помогли код састављања верског закона, двојица Хришћанина монаха, Сергије и Јован Антиохијски. Због једног од њих, којег је сматрао за пријатеља, је сачувао и богато даривао манастир. Наводно је турски султан Селим узео оригиналну привилегију, да се сачува као Мохамедово наслеђе, а манастиру вратио једну веродостојну копију.[2] Има богату манастирску библиотеку, која садржи вредне рукописе, и међу њима један од најзначајнијих Синајски рукопис.

Свети Сава, први архиепископ Срспке православне цркве, на свом другом путовању по Светим местима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ, поручујући и нама данас да тако чинимо. Манастиру Свете Катарине наши свети краљеви Драгутин и Милутин даривали су бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир. Крајем 14. века игуман Синајског манастира био је Србин, Јоаникије.

Манастир данас

Ring Sinaya
Прстен Св. Катарине , који се дарује ходочасницима

Православни манастир св. Катарине се и данас налази на југу Синајског полуострва, у пустињи, окружен бедуинским племенима. Ходочасници из целог света походе овај православни манастир а у летњим месецима и туристи из Египатског летовалишта Шарм ел Шеик и др, који је на три сата вожње од манастира. Православци који походе манастир имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина”. У 19. веку су хаџије добијале од Архиепископа "Орден Св. Катарине", састављен од минијатурног точка, са шест сребрних жбица.

Галерија икона и реликвија

Saint Catherine's Transfiguration
мозаик Преображења Господњег
The Patent of Mohammed
Документ о заштити манастира од рушења са отиском Мухамедове руке
Spas vsederzhitel sinay

древна(најстарија) икона Христа Пантократора, 6. век

Petersinai

икона Апостола Петра, 6. век

Encaustic Virgin

Богородица на трону,7. век

Crucifixion Icon Sinai 13th century

Распеће, 13. век

Encaustic Virgin

икона Богородица и дете, са свецима и анђелима,6. век

Mikharkhangel

Архангел Михаило, византијска икона 13. век

Icon of Saint Catherine

икона Св. Катарине Александријске

Transfiguration of Christ Icon Sinai 12th century

Преображење,12. век

Звоник у манастиру, дар руског импрератота

LeavittHuntSinai

Снимак манастира, 1852.

Панорама - Манастира Св. Катарине
Панорама - Манастира Св. Катарине

Види још

Референце

  1. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1835. године
  2. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1835. године

Спољашње везе

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Неопалима купина

Неопалима купина или несагорива купина је реликвија хришћанска и старозаветне традиције, која се чува у истименој цркви у склопу Манастир Свете Катарине на Синају.

Петровдан

Петровдан је црквени и народни празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се слави 29. јуна по јулијанском календару (12. јул по грегоријанском).

Један од кључних датума летњег циклуса празника, који има много заједничког с Ивањданом, главним летњим празником.

Света земља

Света земља је првенствено верско значење за простор који данас политички и географски називамо Израел и Палестина, а у ширем значењу и делове суседних простора (Либан, Сирија, Синај). Овај простор је кроз историју мењао називе од Ханан, Палестина, Јудеја, Обећана земља, Ерец Израел... и има историју дугу од 3.500 година.

У Светој земљи постоји око 3.500 историјских или светих места. Ту се налазе најсветија места хришћана, јевреја и муслимана.

Синајска архиепископија

Синајска архиепископија је аутономна црква под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Црква Свете Катарине

Црква Свете Катарине у Тадењу може бити:

ЕгипатМанастир Свете Катарине на СинајуСрбијаЦрква Свете Катарине у Бресју

Римокатоличка црква Свете Катарине у Соту

Црква Свете Катарине у Тадењу

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.