Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком. Манастир Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира.

Манастир Острог
Ostrog1
Острог у сутон
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање17. вијек
ОснивачВасилије Острошки
Локација
МестоДаниловград
Држава Црна Гора
Координате42°40′29.74″N 19°1′49.49″E / 42.6749278° СГШ; 19.0304139° ИГД
Манастир Острог на мапи Црне Горе
Манастир Острог
Манастир Острог
Манастир Острог на мапи Црне Горе

Историја

Налази се на подручју Бјелопавлића, припада општини Даниловград и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. вијеку који је ту и сахрањен, а касније је и канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Манастир Острог спада међу најпосјећеније у југоисточној Европи. У њега долазе вјерници свих религија из свих крајева свијета.[1]

Изградња

Манастир Острог је изграђен на мјесту најудаљенијих пећинских испосница у којима се подвизавао Свети Исаија од Оногошта, који је у острошким литицама већ био изградио пећинску црквицу Ваведења Пресвете Богородице, тада још увијек без икаквог манастирског имања. Доласком Светог Василија који је обилазио мјеста погодна за испоснички живот и тражио своје ново митрополитско сједиште изабрао је ове тешко приступачне испоснице за изградњу будућег манастира.[2]

Горњи манастир

Испосничка пећина преподобног Исаије Оногошког је озидана у цркву Часнога крста, а у међувремену је обновљена и стара пећинска црквица Ваведења Пресвете Богородице.

У једној од цркава горњег манастира се налази натпис: "...сагради се сија свјатаја и свјаштенаја церков, во име часнаго и животворјашчаго креста во љето 7170. года, (1662. г. од Христова рођења) а пописа се в љето 7175. (1667.) са благословенијем всеосвјаштенаго митрополита Захумскаго Кије Василије, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумана Исаија ва унук перваго свјатаго и преподобнаго оца нашего Исаије, од Оногошта от села Попе. Бог да их прости, иже почеше и савршише." [3].

Црква Св. Ваведења (у доњем манастирском нивоу) је осликана фрескама крајем 17. вијека. Црква Часног Крста се налази у горњем манастирском нивоу и њу је живописао мајстор Радул прилагођавајући фреске природном облику стијена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом.

Када је 1878. године створена Захумско-рашка епархија, манастир Острог је одређен за њено привремено средиште, до уређења владичанске резиденције у Никшићу. Манастир је остао у саставу Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској у чијем се саставу налази и данас.

Доњи манастир

Бринући се не само о молитвевним и богослужбеним потребама братије, Свети Василије се побринуо и да обезбиједи изворе хране и приходе за житеље манастира, откупљујући земљу од сељака и гдје је Владика подигао један конак за млађе калуђере. Тако је створено језгро Доњег манастира са повеликим комплексом манастирског имања састављеног од шума и ораница.[4]

Црква Свете Тројице која се налази у средишту Доњег манастирског комплекса, задужбина је настојатеља острошкога, архимандрита Јосифа Павићевића из 1824. године, подигнута уз помоћ парохијана Бјелопавлића и Пјешиваца, по благослову тадашњег Митрополита Црне Горе, Петра Првог Петровића Његоша, познатијег као Свети Петар Цетињски.

20. и 21. вијек

Сам манастир је обновљен 1923—1926. године, послије пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вриједност.

Године 2000. игуман манастира отац Лазар изградио је острошки скит Јован До у близини Никшића, гдје се монаси манстира Острог повлаче по извршењу манастирских послушања. У овом скиту се у миру, без ходочасника и туриста, обавља активан литургијски живот, праћен молитвеним тиховањем и послушањем везаним за вјештине дубореза и иконописа.[5]

На заравни изнад Доњег манастира 2004. године подигнута је и Црква Светог мученика Станка у којој су пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. Мученик Станко (Алексић) је био чобан кога су Турци мучили и убили 1712. године, јер им није казао гдје су сакривене мошти Светог Василија, које су Црногорци били склонили из манастира због страха од напада Турака на манастир и спаљивања његових мошти. Након откопавања његовог гроба руке Светог мученика Станка су биле очуване.

Током 2013. и 2014. године у порти Горњег манастира урађене су бројне грађевинске интервенције које су цијелом комплексу манастира дале нови сјај. На улазу у порту направљена је тродјелна капија, а читаво двориште је поплочано обрађеним каменим плочама које су у појединим дјеловима у виду мозаика. Урађено је и поплочавање степеника и стазе која води до двије цркве горњег манастира. На простору и Горњег и Доњег манастира на различитим позицијама урађени су бројни мозаици са ликовима светитеља.[6]

Галерија

Ostrog01

Манастир Острог

Crkva sv mucenika Stanka

Црква св. мученика Станка

Ostrog2

Поглед на горњи манастир

Ostrog3

Крст изнад горњег манастира

Манастир Острог 3

Фреска у стени Свети Исаије

Види још

Референце

  1. ^ Мјесто на којем се моле људи свих вјера
  2. ^ Колико добро познајете историју манастира Острог
  3. ^ Станић, Нешо (1907). Збирка примјера и поука, стр. 66. Цетиње.
  4. ^ Градња манастира Острог
  5. ^ Монашки дом из Јован дола
  6. ^ „Овако сада изгледа манастир Острог”. Архивирано из оригинала на датум 02. 04. 2018. Приступљено 01. 04. 2018.

Спољашње везе

Ђорђе Бодиновић

Ђорђе Бодиновић је био српски краљ Дукље у XI веку. Наследио је оца Константина Бодина. Био је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). У време своје владавине се трудио да обнови очеву идеју уједињења српских земаља, али у томе није успео. Између Ђорђеве прве и друге владавине, Дукљом је владао Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на престо, византијски цар Јован Комнен напао је српске области, освојио Рашку и при томе заробио мноштво српског народа које насељава чак у Азији. Урош, после тога, признаје византијску власт, а као псоледица тога византијска војска убрзо слама и отпор Ђорђа Бодиновића, заробљава га и одводи у ропство у Цариград.

Блажо Ђукановић

Блажо Ђукановић (Луково, 26. новембар 1883 — Манастир Острог, 21. октобар 1943) је био бригадни генерал војске Краљевине Југославије, бан Зетске бановине и политички лидер у Црној Гори током Другог светског рата.

Захваљујући свом положају лидера четника у региону, Ђукановић је 24. јула 1942. потписао споразум са италијанским генералом Пирцио-Биролијем којим је постао председник Националистичког централног комитета, у који су биле такође укључени и црногорски сепаратисти (зеленаши). Овим положајем је де факто постао лидер Црне Горе и одржава се на том месту до 19. октобра 1943. Неколико дана касније, убијен је у нападу партизана на манастир Острог.

Бошко Јанковић (народни херој)

Бошко Јанковић (Жирци, код Колашина, 31. октобар 1910 – 18. октобар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Василије Острошки

Свети Василије Острошки (Мркоњићи, Попово поље 1610 - Острог 1671), познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, је епископ захумски и српски православни светитељ.

Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи, Попово поље, надомак Требиња у Херцеговини од мајке Ане-Анастасије и оца Петра Јовановића, по предању 28. децембра 1610. године, у богобојажљивој породици херцеговачких тежака. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у скровити манастир Завалу, у којем је већ тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Тамо се је учио црквеној писмености. После неколико година, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе, најзад прима и монашки постриг и свештенички чин, поставши парох поповопољски.

Погоршање прилика у манастиру, нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије и самовоље турских власти и жеља за дубљим подвигом одводе га као архимандрита у Пећку Патријаршију и, по благослову патријарха Пајсија Јањевца, даље на Свету Гору, а затим у Влашку и Украјину. Отуда се враћа са даровима тамошњих владара страдалном народу у Херцеговини. Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу и Скендеријски. Кнез Лука Владиславић (отац Саве Владиславића) га је пратио на пут у Пећ и назад, када је Острог богато даривао. Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа. Ипак, стизао је где год су га водили задаци његове архиепископске службе, од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта и Бјелопавлића.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот.

Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор. Манастир Светог Василија Острошког му је посвећен.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).О њему је Жељко Пржуљ написао историјски роман „Владика - слава му и милост“ 2016. године.

Владимир Војислављевић

Владимир Војислављевић (друга половина 11. века - прва четвртина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1102. до око 1114. године.Након пада краља Кочапара око 1102. године, народ је за новог краља прогласио Владимира (1102 – 1114). Владимир је био унук краља Михаила и синовац краља Константина Бодина. Његовим доласком прекинут грађански рат у српском краљевству а своје позиције је ојачао женидбом кћерке Рашког великог жупана Вукана. Свог стрица Доброслава, некадашњег краља, пребацио из рашке у зетску тамницу. У периоду његовог краљевања Вукан је предузео један војни поход против Византије у пролеће 1106. и успео да у једној бици поново потуче војску предвођену Јованом Комнином. Рат је окончан у новембру исте године, тако што је Вукан предао таоце цару Алексију.Под утицајем саветника који су били велики непријатељи Рашког жупана Вукана и у жељи да на српски престо доведе свог сина Ђорђа, Јаквинта, жена некадашњег краља Константина Бодина отровала је краља Владимира који је после неколико дана преминуо. На престо се тада попео Ђорђе Бодиновић чиме је уследио нови грађански рат који ће за дуги низ година паралисати српско краљевство.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вражегрмци

Вражегрмци су огранак племена Бјелопавлића у историјској области Брда, у Црној Гори.

Као племе их помиње патријарх српски Максим Скопљанац у писму од 5.10.1667. у којем потврђује земље које је свети Василије Острошки купио за манастир Острог. Добили су назив по мјесту Вражји грм.

Гојислав Војислављевић

Гојислав је био син Стефана Војислава и Неде. На управу је после смерти свог оца добио Травунију са Грабљем и владао је заједно са његовом мајком.

Доброслав II

Доброслав II је био краљ Дукље у периоду од 1099. до 1102. године. Доброслав је био син краља Михаила и његове друге супруге. Према Љетопису Попа Дукљанина, Доброслава II био је изабран од стране народа да постане краљ. Међутим, његова владавина је била кратка као владавина великог кнеза Рашке, Вукана.

Дукљани

Дукљани (грч. Διοκλητιανοί) су становници српске средњовековне области Дукље. Заједно са осталим српским обласним скупинама: Травуњанима, Захумљанима и Неретљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Дукље спадале и области: Травуније, Захумља и Неретљанске кнежевине. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областима потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Захумљани

Захумљани су били становници српске средњовековне области Захумља. Заједно са осталим српским обласним скупинама: Неретљанима, Травуњанима и Дукљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Захумља спадале и области: Дукље, Травуније и Неретљанске кнежевине. Седиште Захумљана је био град Стон. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Кочапар

Кочапар Бранислављевић (12. век) је био српски кнез (жупан), који је владао Дукљом од 1102. до 1103, под управом великог жупана Рашке Вукана. Он је био син Бранислава брата Бодиновог, од кога је наследио титулу Кнеза Дукље.После Бодинове смрти (1101), Бодинов полубрат Доброслав II, га је наследио као краљ Дукље. Кочопар Бранислављевић, најближи Бодинов рођак склопио је савез са Вуканом. Овај савез ће се показати успешним у освајању Дукље 1102. године. Битка која је уследила на Морачи довела до пада Доброслава II и крунисања Кочопара на престо. Доброслав је касније протеран у Рашку. Вукан је поставио Кочапара за кнеза Дукље који је владао под његовом управом. Овај савез ће се ускоро растурити, и Вукан шаље своју војску на град Дукљу, приморавајући Кочапара да бежи у Босну, а затим Захумље, где је на крају и умро.За новог српског краља проглашен је Владимир Војислављевић.

Максим Скопљанац

Максим Скопљанац је био архиепископ пећки и патријарх српски у периоду од 1655. до 1674. године.Са места митрополита рашког, изабран је зе архиепископа пећког и патријарха српског у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.

Као учен човек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донео на дар тетрајеванђеље.

Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића.

Празник Христовог Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларам. О његовој посети манастиру Дечанима је такође сачуван помен, али није записано које је године посетио манастир.

С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у «писанију» у Влашку 1661, Самоков 1662, и Разлог 1664. и Панчево 1670. године. За време патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци.

У писму од 5. октобра 1667. потврђује земље које је свети Василије Острошки купио за манастир Острог.Почетком марта 1669. Године патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора. Патријарх Максим је умро 29. октобра 1680. године у Пећи.

Михаило II Војислављевић

Михаило II (крај 11. века - почетак 12. века) је био српски краљ и владар Дукље из династије Војислављевића. Владао је веома кратко, око 1101. године, непосредно након смрти свога оца, краља Бодина, кога је наследио на дукљанском престолу, али је недуго потом био свргнут.

Неда (кнегиња)

Неда је била нећака бугарског цара Самуила, жена дукљанског кнеза Војислава, једно време сувладарка на престолу дукљанске кнежевине са Гојиславом. Њен живот је описао Поп Дукљанин.

Општина Даниловград

Општина Даниловград је општина у централној Црној Гори. Налази се у централној регији у долини ријеке Зете. Кроз Даниловград пролазе магистрални пут и жељезничка пруга који повезују два највећа града у Црној Гори, Подгорицу и Никшић. Град је утемељен 1869. године и добио је име по црногорском књазу Данилу Петровићу. У непосредној близини Даниловграда се налази манастир Ждребаоник, док је на 17ак километара удаљен и манастир Острог.

Петар Дукљански

Петар Дукљански је први по имену познати архонт (кнез) српске раносредњовековне државе Дукље. Претпоставља се да је владао током 10. века, што се закључује на основу стилских одлика његовог оловног печата са грчким натписом. Главни историјски извор за историју кнежевине Дукље у раном средњем веку, историографски спис De administrando imperio из средине 10. века, не помиње поименично ни једног дукљанског кнеза, тако да се поменути печат сматра јединим поузданим извором о Петровој личности, која је довођена у везу и са извесним кнезом Петриславом из знатно познијег Љетописа попа Дукљанина.

Стефан (кнез Босне)

Кнез Стефан Босански је био владар средњовјековне Босне у последњим деценијама 11. вијека. Летопис попа Дукљанина га помиње као вазала српског краља Константина Бодина (1081-1101). У остацима тврђаве у околини Зенице пронађене су 1931. године камене плоче у које је био уклесан лик владара и натпис на глагољичном писму: „Стефан, кнез босански.“ Година у којој је настала плоча није забиљлежена, али је каснијим анализама, 2007. године, утврђено да је стара између 8. и 11. вијека.Према најстаријим дубровачким аналима, Стефан је као Бодинов вазал учествовао у опсади Дубровника 1094/95. године. Према наводима Љетописа попа Дукљанина, после смрти краља Бодина, око 1099, један од претендената на престо, Кочапар, покушао је да се домогне власти у Дукљи, ослањајући се на рашког жупана Вукана. Како је, међутим, осјетио опасност и с те стране, Кочапар се склонио у Босну, гдје се оженио ћерком босанског бана, али је убрзо погинуо ратујући у Захумљу.

Травуњани

Травуњани су били становници српске средњовековне области Травуније, којом је владала кнежевска династија Белојевића. Заједно са осталим српским обласним скупинама: Дукљанима, Захумљанима и Неретљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Травуније спадале и области: Дукље, Захумља и Неретљанске кнежевине. Тадашњи опсег српског етничког простора потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.