Манастир Лелић

Манастир Лелић се налази у истоименом селу, на територији града Ваљева, удаљеним 11 km од града. Манастир је задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира Велимировића.

Преносом моштију св. владике Николаја из Америке у Лелић, леп иконостас и живопис, новоподигнуте верске и друге грађевине у порти и ван ње, створили су неопходност претпоставке за промену духовног режима цркве.[1]

Манастир Лелић
Manastir Lelić, Valjevo, 001
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање1996
ОснивачНиколај Велимировић
МестоЛелић
Држава Србија

Идеја о подизању

Идејом да се црква у Лелићу претвори у манастир се носио Његово преосвештенство Лаврентије, Епископ тадашње Епархије шабачко-ваљевске. Пуних пет година вршене су припреме за реализацију ове идеје. Највећи проблем био је недостатак монаха. Решење је нађено у прелазном карактеру, по коме би братство манастира Каона преузело управу над манастиром Лелић. Манастир Лелић је постао метох манастира Каоне.

Одлуку о претварању лелићког парохијског храма у манастир Лелић прочитао је епископ зворничкотузлански Василије, 12. маја 1996. године. Тог дана Лелић је обележавао двоструки јубилеј: 40 година од смрти владике Николаја и пет година од преноса његових моштију из Америке у Србију. Свечана света литургија је обављена у манастирском дворишту, у присуству 6.000 верника. Свету литургију је вршио Његова светост патријарх српски господин Павле са бројним епископима.

Манастирска црква

Манастирска црква има облик у коме је моравски стил прожет са новим архитектонским решењима. Има облик крста са куполом изнад централног дела храма. Саграђен је од камена, цигле и сиге. Испред цркве је велики звоник и црквени дом.

Живопис је урађен по замисли Владике Николаја. Цртежи су необични и садрже богословска тумачења Владике Николаја. Сцена Страшног Суда доминира над осталим библијским догађајима. Иконостас потиче из времена истог као и црква.

Мошти Владике Николаја су 12. маја 1992. године пренете из манастира Светог Саве у Либертвилу, Илиноис, САД у лелићку цркву. У порти манастира се налази капела, такође задужбина епископа Николаја.

Године 1991. отворен је музеј у кругу манастирског комплекса посвећен епископу Николају, једном од највећих умова Српске православне цркве. У манастиру је активна и иконописачка и дуборезачка радионица.

Први игуман манастира по његовом осамостаљивању је архимандрит Авакум (Ђукановић) (1932) дугогодишњи сабрат манастира Троноше и духовно чадо блаженопочившег старца Антонија Троношког. Многи поклоници налазе утеху и духовни мир његовим молитвама и духовним саветима поред моштију Св. Владике Николаја српског.

Галерија

Manastir Lelić, Valjevo, 014

Конак манастира

Manastir Lelić, Valjevo, 013

Улаз у конак

Manastir Lelić, Valjevo, 012

Олтар цркве

Manastir Lelić, Valjevo, 016

Капела

Manastir Lelić, Valjevo, Strašni Sud, 003

Страшни Суд

Manastir Lelić, Valjevo, Mošti Vladike Nikolaja Velimirovića, 007

Мошти Владике Николаја

Manastir Lelić 077

Капела

Manastir Lelić 075

Капела

Референце

  1. ^ Манастир Лелић

Спољашње везе

Напомена:Велики део овог чланка је преузет са званичног сајта општине Ваљево, са ове странице, уз дозволу

Авакум Ђукановић

Акавум (световно Бранко Ђукановић; Стубо код Ваљева, 11. јул 1932 — Манастир Лелић, 8. април 2018) био је православни монах архимандрит и игуман Манастира Лелића.

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

Лаврентије Трифуновић

Лаврентије (световно Живко Трифуновић; Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935) епископ је шабачки.

Био је викарни епископ моравички од 1967. до 1969, затим епископ западноевропски и аустралијски од 1969. до 1973, затим епископ западноевропски од 1973. до 1989. и епископ шабачко-ваљевски од 1989. до 2006.

Лелић

Лелић је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 483 становника. У близини насеља се налази манастир Лелић.

Николај Велимировић

Николај Велимировић (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881. — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. Николај Велимировић је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу и у младости је био велик заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР. Често је критикован због антисемитских ставова. Када су у Другом светском рату Немци окупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау, где је провео три месеца пре него што су га Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије. По завршетку рата, Велимировић је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.

Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.