Манастир Добриловина

Манастир Добриловина је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, а налази се у околини Мојковца у селу Доња Добриловина (долина ријеке Таре - лијева обала, непосредно поред пута Мојковац-Жабљак). У градњи Добриловине учествовала су племена са обје обале ријеке, па се сматрла заједничким храмом хришћана Потарја и Затарја. Живопис је дјелимично сачуван, а интересантно је да се на нимбама јеванђелиста у пандатифима и на нимбу Пантократора у калоти кубета виде пластични орнаменти, лозице и розете, изведени у сасвим плитком рељефу.[1]

Манастир Добриловина
Manastir Dobrilovina (by Pudelek)
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање13. вијек
ОснивачВукан Немањић
МестоДобриловина
Држава Црна Гора

Богомоља у 16. вијеку

Храм у Добриловини се први пут помиње 1593. године када је турска власт издала дозволу за оправку цркве која је порушена. Из тога се изводи закључак да је црква и раније постојала. Добриловина се помиње и 1602. године (када монах Јосиф прилаже храму један октоих). За вријиеме игумана Јоакима, заслугом војводе Радича Милошевића и локалних кнежева, 1609. године, подигнута је црква Св. Ђорђа (обновљена, под истим или новим именом). Живописана је исте године. После 1699. године овдје су из манастира Довоље пренијете мошти архиепископа Арсенија. Године 1749, црква је покривена клисом и манастир је обновљен.[2]

Пустошења и обнове

Године 1799. храм је опустошен од стране Турака, али су драгоцјени предмети од стране калуђера на вријеме склоњени у једну пећину (ови обредни предмети никада нијесу враћени у Добриловину). Године 1802, манастир је већ био пуст и тако је остао 28 година. Године 1833, долази до обнове манастира, од стране јеромонаха Макарија(дошао из манастира Враћешнице) уз помоћ Јована Савића и попа Вида, из Шаранаца. Како свједочи рукопис манастирског Катастиха , из 1833. године, убрзо су колашински Турци напали манастир и протјерали братство. Године 1867, јерођакон Михаило Дожић, уз помоћ Шаранаца, обновио је манастирски храм, а посљедња похара манастира од стране Турака била је 1877. године (запаљени су конаци и девастирана црква).

Након коначног ослобођења од турске власти 1878. године и прикључења Књажевини Црној Гори, манастир је ушао у састав новостворене Захумско-рашке епархије. Године 1905. је обнављана црква, али драгоцјености Добриловине, нажалост, нијесу сачуване. Манастир је остао у саставу Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској у чијем је саставу остао све до 2001. године када је створена нова Епархија будимљанско-никшићка којој и данас припада. Манастир је био запустио послије Другог свјетског рата, али је обновљен 1989. године када је подигнут и нови конак.

Рукописи

Десет рукописа из Добриловине, који су чувани у Народној библиотеци у Београду, уништени су у бомбардовању 1941. године, док се у Никољцу чува један дио књига из овог манастира.

Предање

У народу, манастир Добриловина се зове и мала Морача, јер подсећа на манастир Морачу, а по народном предању манастир Добриловина је немањићка задужбина, мада је настала много касније. Претпоставља се да је у вријеме Немањића ту можда постојала црква.

Види још

Извори

  1. ^ Званична презентација
  2. ^ „Pravoslavna Mitropolija Crnogorsko-primorska - Svetinje[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 02. 09. 2017. Приступљено 28. 04. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Спољашње везе

Књижевност

Добриловина

Добриловина је насеље у општини Мојковац у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 55 становника (према попису из 1991. било је 46 становника).

Захумско-рашка епархија

Захумско-рашка епархија (ориг. Захумско-расијска епархија), или Никшићка епархија, била је епархија при Митрополији црногорској (Цетињској архиепископији) од 1878. до 1920. Затим се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије од 1920. до 1931.

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река је монашка испосница усред планина јужног дела Централне Србије, Рибариће, смештена у клисури Црне реке. Манастир се налази у селу Рибариће и припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ српске средњевековне културе, излази из релативне анонимности у којој обитава већ пуних 700 година. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси.

У манастиру се налазе мошти Светог Петра Коришког, једног од познатих српских подвижника из 13. века. У манастиру постоји пећина у којој је смештена црква, у тој пећини постоји камено удубљење у коме се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници, лековита и нарочито помаже код болести очију, зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.

Постоји још једна светиња у манастиру која привлачи велику пажњу верника, а то је гроб Свештеномученика Харитона, некадашњег сабрата црноречког. Свештеномученик Харитон, сабрат манастира Светих Архангела код Призрена, мученички је убијен од стране ОВК-а терориста у околини Призрена 15. јуна 1999. године.

Миликић

Миликић је старо српско презиме пореклом из Лијеве Ријеке, од племена Васојевића, али их има и у Далмацији.По историјским предањима Вукан Немањић је имао сина Костадина, Костадин Васоја, Васоје Стефана, Стефан опет Костадина, а Костадин Васа који се иселио у данашњу Лијеву Реку. Васо је имао презиме Васојевић као породично, и три сина: Раја, Новака и (Миомана) Мија. Пра пра предак Миликића, Новак имао је синове: Никеча, Речка и Вуксана. Никеч имао синове Маринка и Богдана. Од Маринка настаје фамилија Миликић са другим огранцима .

Манастир „Добриловина“ у својој књизи бележи прилог који је даривао (писао) кнез Милика из Бијелог Потока 1609. године, одакле је и ћерка кнеза Николе Миликића, чувена Пава по којој Павино Поље добија име .

Породична слава Миликића је Свети Сава.

Градови које насељавају Миликићи доласком у Србију су: Сјеница, Пријепоље, Нова Варош, Прокупље и многа друга.

Места занимљива за генеологију Миликића су: Лијева Ријека, Павино Поље, Гоње и Крстац (Сјеница), Бискупићи и Копривна (Пријепоље), Југовац (Прокупље), Рудно (Краљево), Слатина и Пријевор (Чачак), Мала Врбница (Брус), Суви До (Блаце), Кричке (Дрниш).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.